Аутор Тема: Племе Бјелопавлићи  (Прочитано 12533 пута)

На мрежи ZoranV

  • Члан Друштва
  • Помоћник
  • *****
  • Поруке: 164
Одг: Племе Бјелопавлићи
« Одговор #80 послато: јануар 27, 2019, 04:39:14 поподне »
Ово је једна хипотеза првом могућем контакту Јелене Балшић и Јована, његових и Стефанових синова. Тај контакт је био 1402 године. Те године Изаул де Буонделмонти се развео са својом другом женом Иреном Спатом, и оженио се сестром Константина Балшића Евдокијом. Изаулова прва жена је била Симеонова ћерка Марија Ангелина Немањић, сестра Јована Уроша и Стефана. Марија се удала за Изауела 1385, на савјет њеног брата кир Јоасефа(Јована). Умрла је 1395 године, након чега је Изауел оженио Ирену. Изауел је имао титулу деспота, па стога претпостављам да је ово вјенчање било веће и да су у њему учествовали Балшићи, а међу њима и Јелена, и Немањићи. Ово се дешљва 13 годиан након косовског боја, и погибије Вратка Немањића, Јелениног деде, и синова. Послије овога контакта могућа је миграција из Јанине, Димитрија у Зету, а Стефанових уз Јована Кастриотића у Албанију.
 
Цитат из књиге Fine,  The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest од John Van Antwerp (1994)

Meanwhile in Jannina, probably in 1402, Esau divorced Irene Spata who by a previous husband was the mother of Maurice Spata and took a new wife, Eudocia Balsic, the sister of Constantine Balsic, a leading Ottoman vassal in northern Albania.


На мрежи ZoranV

  • Члан Друштва
  • Помоћник
  • *****
  • Поруке: 164
Одг: Племе Бјелопавлићи
« Одговор #81 послато: јануар 28, 2019, 09:09:41 поподне »
Иако не волим Википедију, нашао сам добар опис Павловог ментора Ивана Кастриотића, уз помоћ коју ћу да прикажем Иванову филозофију, а која је видљива у животу Павла који је римокатолик, Николе који се вратио у правосалавље, а о његовом ближем потомству и налазима који потврђују племенске приче које су записали Шобајић и Ђурђев ћу ускоро да изложим.

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%98%D0%B2%D0%B0%D0%BD_I_%D0%9A%D0%B0%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B8%D0%BE%D1%82

Изрека "Где је мач, ту је религија" приписује се Ивану Кастриоту. Као савезник Млетачке у Првом скадарском рату, Иван је био римокатолик. Прешао је у православље као савезник српског деспота у Другом скадарском рату, између 1419. и 1426. године. Године 1431. прешао је на ислам као вазал Османског царства. Даровао је манастир Хиландар на Светој Гори 1426. године. Његов син Репош сахрањен је у Хиландару након смрти 25. јула 1431. године. Иван и његови синови, сем Станише, купили су између 1426. и 1431. године четири аделфата у цркви Светог Ђорђа на Светој Гори. У његову част је кула Светог Ђорђа на Хиландару позната као албанска кула (Арбанашки пирг). Према Фану Ноли, Иван Кастриот је умро као римокатолик. Према архиви манастира Хиландар, Иван је на Светој Гори постао монах под именом Јоаким. Умро је као православни монах.

На мрежи ZoranV

  • Члан Друштва
  • Помоћник
  • *****
  • Поруке: 164
Одг: Племе Бјелопавлићи
« Одговор #82 послато: јануар 30, 2019, 02:14:51 пре подне »
Иван Божић у Немирном Проморију XV помиње да је Николин син око 1471 године налазио код султана.
Павлов син Никола ређе ce у документима помиње no имену. Био je у сукобу с Леком 1468, a затим ce с њим измирио и 1471. пришао Млечанима, мада ce његов син већ тада налазио код султана. Kao млетачки човек, ратовао je против Турака, био побеђен заједно с Леком 1479, a после смрти Мехмеда II вратио ce, у исто време када и Лека, у Албанију. Трећи Павлов син Прогон, верни млетачки поданик, помиње ce 1471. као покојник. О четвртом брату Ђорђу документи гошгга и не говоре; његов ce помен сачувао једино код Мусакија.

Неколико опажања
Божић дакле признаје да се Никола не помиње у документима по имену, али је развио дискусију у правцу да је Никола сво вријеме у Албанији.
Па ко је онда Никола Павлов кефелија и логофет на двору Црнојевића. Па зар у дефтеру из 1477 не пише Џемат сина Николе сина Павлова?
Зна се да када је Иван Црнојевић кренуо за Италију, повео је са собом породицу и администрацију. У адинистрацији је био логофет и кефалија Никола.

Ко је потурчени син Николин. Његово име је Ахмед Паша Дукађинац, који је врло кратко(децембар 1514 до септембра 1515) био велики везир код султана Селима I. Он је још као дијете одведен по закону данка у крви, као што су и сви синови Јована Кастриотића сем Репоша.
Његов претходник је још један Србин Стефан Херцеговић из породице Косача. У вријеме владавине ове двојице великих везира Станиша Црнојевић се 1514 преобратио у ислам, и добио назад очеву земљу, и аутономију унутар отоманске империје. Владавина Скендербега Црнојевића није прошла мирно, народ се побунио уа вријеме његове власти, а и послије његове смрти, када су убили још једног пашу србске крви Гази Хусрефбега.

Божић приписује Николи само једног сина, док труски дефтер из 1477 године показује да Никола има бар још једног сина, којег дефтер из неких разлога и не именује, него само каже  Џемат сина Николе сина Павлова. Да ли се ради баш о Ахмеду? Гдје се он налази тих дана? Племенско предање које каже да се Иван Црнојевић наљутио, и разрушио Бубине дворе има смисла. Бјелопавлићи су пошли у помоћ у Пљевља, одакле су дошли Турци и растерали војску Ивана Црнојевића, јер Ахмед и вјероватно још Бубића су тада били у граду који се развијао, и био на каравнским путевима. Вјероватно су послије тог разарања многи Бубићи и кренули у Пљевља и тамо остали неко вријеме. Неки стотину година а неки и дуже.  И Пљевљани имају верзију о волујској кожи која се приписује Бољанић паши, који је надмудрио игумана, али та верзија је 70ак годиан иза ове иу бјелопавлића, коју је преузео академик Ђурђев.
О лутању Бубића свједочи и породична историја која каже да су се моји преци тек касније населили у Подвраће, али о том неки други пут. А писаћу о још неким мени интересантним налазима, јер тај родослов стоји само на зидовима неколицине. У њему се налази једно име које ми је било интересанто Јовица, син Аврама Раславовог. А Јовица се родио у Пљевљима на крају петнаестог вијека.

На мрежи ZoranV

  • Члан Друштва
  • Помоћник
  • *****
  • Поруке: 164
Одг: Племе Бјелопавлићи
« Одговор #83 послато: фебруар 01, 2019, 01:50:47 пре подне »
Требало би провјерити колико Бубића још има у Пљевљима. На пореклу се помиње да је породица Селмановић од Бубића.

У прилог дио родослова који је Радован правио 1971 године
https://i.postimg.cc/zBjq0TmQ/rodoslov-Jovica.jpg

Различити историјски извори дају различите податке о години рођења Јована- Јовице. Када је умро 1582 године, један извор каже да је имао преко 90 година. Други наводе да је година рођења 1498.
Јовицу је вјероватно Ахмед паша одвео са собом, исто по данку у крви у Константинопољ, гдје је направио успјешну војничку, пјесничку и административну каријеру. У истрорији је познат као Јахја бег Дукађинац. Јахја на арабском има значење Јован. Био је врло близак са најстаријим сином Сулејмана Величанственог принцом Мустафом. Рустем паша је по наговору Роксалине посвађала Сулејмана са Мустафом. Рустем је позвао Мустафу да дође са војском у град Ерегли у Коњи, а Сулејману је јавио да Мустафа стиже да га убије. Не знајући ову сплетку Мустава је дошао код оца, гдје га је Сулејманова гарда напала и убила. Јаничари у се побунили, Јахја је написао диван у којем је окривио Рустем пашу, те је овај био прогнан. Али након двије године Рустем паша се вратио на позицију векиког везира, и покушао све да убије Јахју. Сулејман је то спрјечио, али је Јахју послао у изганство у Зворник 1555 године са платом 30000 акчи годишње. Јахја покушавао да се врати у милост султана, учествовао је у походу на Темишвар, али су покушаји били безуспјешни. При крају живота постајо је интровертан и утонуо у мистицизам. Помиње се да је његов син Адем Челебија, носио његов рукопис писцу Алију у Сарајево да провјери Јахјине стихове писане на арабском, но овај није могао да нађе никакве грешке. Јахја спомиње да је албанског рода, али када се погледа, колико кратко су се Бубићи задржали у Зети земљи, а да је слава Павла била у Албанији, то се може и тиме оправдати. И мјесто Јахјине смрти није јасно јер се дају двије локације Лозница и Дубровник око 1582 године.

Први пут када сам видио родослов 1983 године у Ђаковици био сам фасциниран. Радован је свој крај живота провео у Ђаковици. Друга жена му је била албанка Ђуља, бегова ћерка, и дивна жена. Сваком приликом тих војних дана 1983/84 године искористио сам да проведем у тој кући. И увјек сам разгледао родослов. Дука Лека Павле Буба Раслав Аврам Јовица Павић Вујо Вујадин... Упијао сам имена. . Добио сам неке допуне 2011 године гдје каже да се отац или ђед Вујадинов Ненад Павићев, доселио у Подвраће.
Како је Вујадин умро 1777 године, Ненад би онда можда могао вити рођен у другој половини  XVII  вијека, што би значило да је он могући Јахјин унук.
И само име Ненад каже да му се братственици нису надали када је дошао.  Вјероватно је и прича о паши који открива мушко дијете тако што баца јабуку међу кољена дјеци, и открива Јовицу тако што он рефлексно шири ноге, и чудесни повратак унука датира од тог времена. Да ли је то било за Свету Петку или не то је већ друга прича, али Ненад се вратио. А Јахја је могуће имао једног унука који су у  XVII  вијеку покушавао чудо да направи...
« Последња измена: фебруар 01, 2019, 01:54:06 пре подне Blazo »

На мрежи ZoranV

  • Члан Друштва
  • Помоћник
  • *****
  • Поруке: 164
Одг: Племе Бјелопавлићи
« Одговор #84 послато: фебруар 04, 2019, 05:42:24 пре подне »
Ђурђев је добро примјетио да Бубићи имају мање пасова него Митровићи. Гледајући Радованов родослов тај мањак се може и уочити. Између године рођења Јовице(Јахје) и могуће године рођења Павића би могло протећи и 130 до 140 година. Угрубо рачунајући  три генерације су изостављене(Јовица се родио 1498, Адем 1530, син Адмеов 1560, унук Адемов 1600, Павић 1630, Ненад 1670, Вујадин 1700). Тешко да ће се икада сазнати историјат тог прелаза. Остала је само предање да се тај повратак заиста и десио.


Један историјски лик који се појавио тих година је тврдио да је син Сулатана Мехмеда III, и да је једини преживио дављење од стране брата Мурата III. Историја заиста биљежи да је Мурат наредио да се задави 19оро његове браће. Овај лик има име Јахја, рођен је око 1585 године. Тврди да је по мајци од грчке породице Комнена,  и познат је као Јахја Султан. Добро познаје више језика турски, србски, бугарски.. Има и финансијске изворе који му омугућавају путовања по Еверопи. Умро је у Котору као самопрозвани Александар од Црне Горе. Ово је само запажање, без претензије било какве везе са лозом., јер генерације управо из тог периода фале..  Више о Султану Јахји се може наћи у документу од Giammanco A.D. (2015). "(Self) Fashioning of an Ottoman Christian Prince: Jachia ibn Mehmed in confessional diplomacy of the early seventeenth century" (MA thesis in comparative history) (Central European University ed.)

На мрежи ZoranV

  • Члан Друштва
  • Помоћник
  • *****
  • Поруке: 164
Одг: Племе Бјелопавлићи
« Одговор #85 послато: фебруар 06, 2019, 03:38:26 пре подне »
Татјана Катић је написала неколико интересантних чланака:
1. ОПШИРНИ ПОПИС ПРИЗРЕНСКОГ САНЏАКА ИЗ 1571. ГОДИНЕhttps://www.academia.edu/831644/Detailed_register_of_the_Prizren_sancak_from_1571_in_Serbian_?auto=download
2. The Sancak of Prizren in the 15thand 16th Century http://dergiler.ankara.edu.tr/dergiler/19/1859/19548.pdf

Из првог издвајам сљедеће:
Вакуф покојног Ахмед-бега б. Дукађина (6)
Воденица, 3 жрвња
Ливада, 2 комада
Чифтлик у селу Врбница, винограда 7 комада
Увакуфљено за месџид Џума махале (7)

6 Ахмед-бег Дукађинзаде, велики везир 1514-1515.
7 Махала Џума џамије или Старе џамије (црква Богородице Љевишке претво -
рена у исламску богомољу).

Овдје се види да је Ахмед бег у Призрену преузео и преуредио у џамију. Али у његово доба црква Богородице Љешке или  Свете Петке није уништена на било који начин. Преживјела је. То се види по налазима људи који су је обнављали 1950их година.

Милорад Панић Суреп биљежи 1954 године

ZENICA MOG OKA TEBI JE GNEZDO


Osmanlije su pustošile Balkanom. Zapamtili smo ih samo po besu pobednika i doslednosti fanatika. "Uvi, uvi, živi zavide mrtvima" — jecao je letopisac nad zločiiima agarjanskim.

A u toj vojsci pustahijskoj, koja je i imovinu i živote pobeđenih smatrala darom Alahovim, ko zna koliko je i kakvih sve izuzetnih duhova bilo zagledanih u lepote sveta, daleki od krvi po kojoj su gazili, slepi za požare koji su ih pravili.

Jedan takav, pesnik il ljubitelj poezije, umetnik bar po duši, ušao je u Bogorodicu Ljevišku u Prizrenu, zastao pred njenim freskama dok se na trgovima i po domovima vršila reč Prorokova. Njegovo prisustvo otkrili smo tek danas, posle toliko vekova. Stajao je on tu zagledan u čudesno divne likove, uzbuđen dubokom igrom boja i linija, napijajući se zapanjujućim ritmovima scena i kompozicija.

I, valjda, kad je morao otići, pesnik među pustahijama izvukao je orijentalno stilo, svoje najmilije oružje, i napisao preko zida, podnu fresaka, pazeći dobro da ih ne ošteti:

"ZENICA MOG OKA TEBI JE GNEZDO"

Milorad Panić Surep: "Zenica mog oka tebi je gnezdo — Jedan orijentalni zapis u Bogorodici Ljeviškoj", iz članka objavljenog u "Književnim novinama", 1954. godine


На мрежи ZoranV

  • Члан Друштва
  • Помоћник
  • *****
  • Поруке: 164
Одг: Племе Бјелопавлићи
« Одговор #86 послато: фебруар 09, 2019, 04:39:40 поподне »
Маријан Болица  у свом извјештају 1614 године каже http://www.albanianhistory.net/1614_Bolizza/index.html:

"У Пећи, која је четири дана вожње од Котора, налази се сједиште патријарха монаха грчког српског обреда, гдје патријарх Јован живи у великој помпи, чувају га и штите турски јањичари од Порте у Цариграду и плаћени и смјештени ње, својој величанственој палати."

(In Pec, which is a four days' journey from Kotor, is situated the seat of the patriarch of the monks of Greek Serbian rite, where Patriarch John resides in great pomp, guarded and protected by Turkish janissaries obtained from the Porte in Constantinople and paid and lodged by him in his splendid palace.)

И ово показује да је Ахмед у свој аманет оставио да се штите завјештине његових предака, и да се према свештенству и имовинама цркве отманске власт односи са поштовањем.
Натпис који је је остављен у цркве Свете Петке на турском је засигурно његове, не од неког странца који задивљено гледа цркву. Ово је потпис човјека чврсто повезаног са тековином славних светих отаца. Остави о је и вакуф од којега се црква могла издржавати. Црква је вјероватно и тада имала своју функцију, но за то нисам нашао податке. Постоје противрјечна мишљења када је претворена у џамију. Хасан Калеши 1962 године је изнио мишљење да се то десило на самом почетку, али мислим да је то вјероватније урађено 1700их година, када је црква оскрнављена, и када су све фреске замалтерисане, заједно са Ахмедовим стиховима.

"Шире подручје Призренске епархије тешко је пострадало током ратних година (1688—1690, 1716—1718, 1737—1739). Услед великих сеоба Срба са подручја Метохије и суседних области, положај српских црквених установа је временом постао веома тежак. Најкасније средином 18. века, Богородица Љевишка је одузета од православних Срба и претворена у џамију. Овај чин тешко је погађао српски народ у Призрену, што је посведочено записима из 1756. године.[10] Постоји мишљење да се претварање у џамију догодило знатно раније, већ на почетку турске владавине у Призрену.[11] Ова претпоставка је била прихваћена у делу стручне јавности.[12]"


Његов успон у оквиру Отоманске империје може се објаснити тиме да је био човјек великих амбиција, који се завјетовао да ће ицпунити жеље предака и устоличити се у Цариграду. Но на крају ће га те амбиције доћи главе, јер је завјера коју је сковао против сулатан Селима откривена, и султан га је лично збо ножем, а његова глава након тога је одцјечена. Ни његов син се није провео боље у Египту, гдје је након побуне убијен ватреним оружијем.

Ахмед је био познат и по томе да је злоупотребљавао купљење дјеце од хришћански фамилија. Опет то се може објаснити његовим амбицијама да  створи окружење њему вјерним људима. И Бјелопавлићи су бјежали од њега https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D1%98%D0%B5%D0%BB%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D0%B2%D0%BB%D0%B8%D1%9B%D0%B8
"Град Ђоја дел Коле у Италији, су насељавали неки Бјелопавлићи побегли од Турака, од којих су остала два камена ктиторска записа (о црквама светог Јована и архангела Михаила са болницом) из 1500. и 1506. године."

Ахмед јесте загонетан човјек, али оставља јасне трагове које упућује на његово порјекло. И у дефтеру 1477, у којем је јасно да су Бубићи признали турску власт уписује се у дефтер:
Џемат сина Николина, сина Павлова
И у дефтер се уписује не именом него само пише "споменути". Двије племенске приче јасно указују да је ту био неки Турчин с ким се Раслав Бубин збратимио. Можда може да се  протумачи да је затекоа локално становништво које га је признало као вођу, али друге племенске легенде указују да су Бубићи дошли касније, јер су из Задриме побјегли од крвне освете, и да их је Иван Црнојевић вратио у православље. Остали су и записи од Николе Кефалије, оца Ахмедовог. И Божић јасно указује да у венецијанским списима постоји запис да је Николин син одведен по данку у крви. Значи да није било братимљења Ахмеда и Раслава, Ахмед и Раслав су били врло близак род, вјероватно браћа. Братимљење је вјероватно уведено јер у нека каснија доба била срамота имати неке везе са "Турцима". И за Петровиће се каже да су скривали неке документе, да се не би родски повезали са неким виђенијим "Турцима" тог доба. Тиме нису учинили ништа добро, него су оставили простора Албанским историчарима да присвоје и овај род Дукађинаца и све Кастриотиће. Овај род Дукађинаца нису ни признавали прави Дукађинци, што се може видјети из родослова који су оставили у Копру.
Епирски Немањићи имају три линије миграције једна је у Задриму, друга је у данашње Бјелопавлиће и трећа је у Приморје. О томе сљедећи пут.


На мрежи ZoranV

  • Члан Друштва
  • Помоћник
  • *****
  • Поруке: 164
Одг: Племе Бјелопавлићи
« Одговор #87 послато: фебруар 12, 2019, 03:40:36 пре подне »
Сљедећи прилог је мировног споразума из 6 Јуна 1407 године гдје се спомињу:
Јелена Балшић (унука Вратка Немањића, ћерка Лазарева)
деспот Стефан (брат Јеленин, син Лазарев)
Мркша Жарковић (син Теодоре Драгаш од мајке Теодоре Немањић, сестре Симеона Немањића, обоје дјеца краља Стефана Дечанског) господар Валоне. Теодора Драгаш је била удата за Жарка, а потом за Ђурђа Балшића. Мркша се оженио Руђином Балшић ћерком Балше II и Комнине Музаки.
Јован Кастриотић (тада је био господар Канине)
Теодор Музакија (господар Београда)
Гроф Никита Топија (отац Маре, жене Балше III)

Ови људи су у јако блиском сродству са Јованом Дуком Немањићем, монахом Јоасефом који је тих година у Метеорима. Његових петеро дјеце
Константин, Михајло, Димитије, Јелена и Асанина сигурно нису остављени сами, јер су имали моћне заштитнике. У новом времену нису могли да носе име Немањића, јер то је име владарске куће и симбол власти давно прохујале. Стога се не очекује да ће у новонасталој ситуацији да носе то име. Ионако и Симеон и Јован су радије потписивали са грчким него са српским именом, јер су им и властела и црква окренула леђа. Мавро Орбин о томе детаљно пише....

Споразум

https://books.google.ca/books?id=py8OAAAAQAAJ&pg=PA331&lpg=PA331&dq=Teodoro+Canora+Signore+di+Belgrado&source=bl&ots=kn8ccwtPGb&sig=ACfU3U0YNcq_nA06-0nkIAsaEugU0bI8GQ&hl=en&sa=X#v=onepage&q=Teodoro%20Canora%20Signore%20di%20Belgrado&f=false

75 - 1408 инд. и Јуна 6 ц 71 т - Иацопо да Рива цав. градоначелник и млетачки управник у Албанији радећи и за свог колегу Роберта Моросинија, који је остао у Скадру, ратифицира оно што је садржано у Анексу А, упућује Јелени и Балш Страцимировом све штете које дају Млечанима и обећава извршење истог прилога (све је вулгарно) ).
Направљено као Прилог А.

Прилог А 1408. и 1. јуна 6. Судије изабране као у Анексу Б изјављују: дужност Јелене и Балше Стразимир да се помире са венецијанским господством, одричу се свега што имају на територији С.
Марије ди Ротезо и између граница означених Сутурмановим прелазом Ротезо и до Бара, и уз море до Бојане, до десне обале те реке и до западне обале језера (од Скадра) до Сутурмана, и дуж леве обале Бојане, почевши од Лупоглова, за цело језеро. Споразуми које је Венеција склопила са Ђорђо Стразимиром биће повучени. Споменута господа неће моћи да се наметну у свему што се налази између ових граница, а Венеција ће свим својим зависностима и правима испоручити Стразимиру дворац Будва и оставити их онолико колико они посједују унутар граница С Мариа ди Ротезо ка Паштровићима, Будва, Луштица и солане и са свим горњом Зетом; он ће такође платити годину дана 1500 дуката злата на Скадарску станарину, враћајући им сву штету и увреду. Стране ће вратити затворенике једни другима. Испоруке ће бити извршене у року од 15 дана. Гђи Јелена ће дати јемство: деспот, његов стриц Стефан; Марија удовица сигнора Волта; Теодоро Kанора, господара Београда; Иван Kастриотић и Мркша господар Валоне; Гроф Топиа, његов свекар, онда обе стране гарантује поштовање садашњости.
Сачињено у Драчу код цркве Сан Лоренцо - Свједоци Мање надбискуп Драча, Цурсацхи бојар и Пиетро из Мађарске. Претплатили су га гроф Ницета и Аримондо.

Прилог Б: 1408 инд И мај 6 - Слoвенска верзија на венецијанском дијалекту, о лиценци којој Jelena кћер  Лазарарева, господара Србије, удовица господина Ђорђа Страцимира господара Зете, и Балша син овог последњег, бирају грофа Топију из Албаније и Пиетро Аримондо баило и венецијанског капетана у Драчу судили су да ријеше сва питања која су се тицала између њих и Стразимира и венецијанског господства, које су представљали Роберто Моросини и Иацопо да Рива и супервизори у Албанији.


Балшићи значи добијају Будву!

На мрежи ZoranV

  • Члан Друштва
  • Помоћник
  • *****
  • Поруке: 164
Одг: Племе Бјелопавлићи
« Одговор #88 послато: фебруар 17, 2019, 12:50:42 пре подне »
Из чланка Lindsay L. Brook
THE PROBLEMATIC ASCENT OF
EIRENE KANTAKOUZENE BRANKOVIC
Lindsay L. Brook

"Ја сам свјестан тога, у покушају да разговарамо о династичким савезима крајем 14. и почетком 15. века на Балкану,  покреће многе проблеме, а не обезбјеђује чврсто
решење ни за једно. Период је упадљив и због недостатка примарних извора - иако неки остају да се објаве, и буду контрадикција у онима које постоје.
Ово можда одражава политичку конфузију тог периода, када велики број ситних династија се међусобно боре да успоставе насљеднике државе некада моћне српске
и византијске империје док су под сталном претњом уништење од дисциплинованих војски Османлија. Модерни писци (разумљиво) се сукобљавају у својим
тумачење доступних савремених докумената и хронике, и у кредибилитету који дају историчари 16. и из 17. века који су заснивали своје наративе
на документима који су сада изгубљени, или једноставно на традицији и легенди."


У овом чланку главна тачка је да на основу текста Масарелија претпостави да је Јелена, ћерка Јована Дуке удата за Теодора Кантакузена, и да са њим има осмеро дјеце.
Једна ћерка из овог брака је позната у нашем народу као проклета Јерина, жена србског деспота Ђурђа Бранковића.
Ову претпоставку ћу да повежем са једним догађајем који се десио 1412 године.

Па да почнем са цитатом из књиге Петра Шобајића, Бјелопавлићи И Пјешивци страна 26:
"Неки додају да је Бјели Павле имао сем Гаша још два брата; Мираша и Бошка; сви они су из Дукађина пребегли најприје у Боку у Паштровиће, оданде се Гаш вратио, Бијели Павле отишао у Бјелопавлиће, а од Мираша и Бошка, који су онамо остали и сада има потомака у Боки."

Сљедећи цитат је од Масарелија:
(1)   Massarello, op. cit., fol. 352 tg. gli dà cinque figli, ossia Elena, moglie di Teodoro Cantacuzeno, Costantino, Michele, Asanina, e Demetrio. — La Geneologia cit., p. 31, parla solo di Elena e dice che « Teodoro di Giorgio II Cathaguzeno hebbe Helena de Giovanni Paleologo Urione Signor di Farsalia ».

Први цитат показује да је Бјелопавлићима било добро познато да су два брата отишла у Паштровиће. Други говори да се Јелена удала за Теодора Кантакузена, а Lindsay L. Brook говори да се њихова ћерка удала за Ђурђа Бранковића.
Та удаја се десила 1414 године, и Јерина је вјероватно трећа жена Бранковића. Јелена је дакле рођена сестра Михајла, Константина и Димитрија. Бракови у та доба су били уговарани, те како је Јерина било 12 година 1412, требало је сачекати да дијете сазрије.
Ђурађ Бранковић 1412 године долази у Будву, и Бубићима из Будве даје племство. Као што сам показао на примјеру Дукађинаца Стефанових, и Димитрија из Бјелопавлића, унуци Симеона Немањића се утапају у средине у које долазе, без истицања порјекла, што служи као животна заштита, а и увјерње локалним господарима да неће угтожавати њихове положаје, нити поврједити гостопримство за уточиште које су им ови обезбједили.
Из славне породице будванских Бубића, може се видјети да су достојни насљедници своје лозе.

За њих Владо Дулетићhttp://montenegrina.net/fokus/vlado-d-duletic-budvanska-plemicka-porodica-bubic/ пише:

"Треба рећи да први писани помен Бубића потиче из 1412. године. Наиме, те године је српски деспот Ђурађ Бранковић у цркви Св. Марије од Каштела, у старој Будви, издао повељу „којом се је зачело племство махинске породице Бубића“ (Младен Црногорчевић: Цркве и манастири у опћини Будванској, Задар, 1901, стр. 5). Двадесет девет година касније, у оквиру дате повеље граду Будви (1441), деспот Ђурађ им је потврдио племићке привилегије."

"Они су – свакако – једна од најугледнијих будванских племићких породица, пошто су у историји овог древног града оставили веома дубоки и неизбрисиви траг. Штавише, Бубићи су имали и грб своје породице, који је веома карактеристичан, уклесан у камену и богато украшен. Он се данданас налази, добро очуван, на једном објекту у старој Будви, у улици Стефана М. Љубише.
Осим тога, Бубићи су, кроз вјекове, вршили бројне одговорне функције и дужности, како у самој Будви и њеној околини, тако и у Задру, административном сједишту Млетачке Далмације и Млетачке Албаније (подручје од Херцег-Новог до Албаније). У структурама цивилне власти били су начелници града Будве, учитељи, судије, гувернадури Маина, Побора и Брајића, посебни млетачки опуномоћеници и др. Надаље, у млетачкој војсци, као истакнути официри (заставници, поручници, капетани и пуковници) и генерали, заповједали су бројним војним јединицама на разним нивоима, које су дјеловале на источној обали Јадрана, као и шире у Средоземљу (до афричких обала и Леванта). У црквеној хијерархији били су мисионари, каноници, генерални викари, администратори Будванске бискупије и скадарски бискупи."

Један интересантан детаљ који иде у прилог да су Бубићи потомци Симеона Немањића је и сљедеће:
" Најзад, 1592. године Крсто Бубић је из османског заробљеништва избавио неке припаднике познатог албанског рода Дукађини, као и неименоване припаднике своје племићке породице."

И ово показује да су Бубићи знали и били свјесни за породичну везу са Дукађинцима. Моја претпоставка је да су у Будви били Константин и Михајло, а да је Димитрије заобиђен због инцидента из 1411 године...

У наставку ћу се вратити на Стефана и његово потомство, који су исто Бубићи. Изгледа да су сви били свјесни ситуације па су били мирни ко Бубе :) По Скадарском земљишнику из 1416 године види се да су били  живи и здрави, на старим Немањићким посједима. 

На мрежи ZoranV

  • Члан Друштва
  • Помоћник
  • *****
  • Поруке: 164
Одг: Племе Бјелопавлићи
« Одговор #89 послато: фебруар 24, 2019, 07:20:35 поподне »
Овдје дајем један прилог могућности да је Стефан Дука, прадеда Николе Грека, сина Павлова, логофета Ивана Црнојевића.

У хрисавуљи из 1482 године која је остала колико толико очувана налазимо да је логофет Ивана Црнојевића био Никола Грек.(Грк)
Постоји велика могућност да је Никола Грек у исто вријеме и Никола кефалија. Садржај хрисавуље се може наћи на пројекту Растко https://www.rastko.rs/rastko-cg/povijest/sarajlija-istorija_crne_gore_c.html, а слика саме  хрисавуље на https://stanjestvari.com/2019/02/07/komar-hrisovulja-ivana-crnojevica/


Мапа Скадра и околине са важнијим мјестима са почетка XV вијека:


Овдје посебну пажњу треба посветити мјестима Копелник, Калдрион и Подгора. Ова мјеста су са израженом словенском већином прма пописима Скадра и околине из 1416 године. Шиме Љубић је извадио доста података и документ се може наћи на http://montenegrina.net/wp-content/uploads/2013/08/Skadarski-zemljisnik-1416.-Starine-br.-14.-1.pdf

Из самог мјеста Калдрион издвојио бих сљедећа имена:
Radici Grichigna
Nouvach Grichignich
Stefan Grichignich
Bogdan Grichigna

 
Основа имена из хрисавуље и овог пописа је Грк. Такође у формирању два презимена имамо форму додавања наставка њић, Гркињић као код Немањић.
Познато је да је Стефан био господар Фарсале одакле је побјегао пред Турцима 1394 године (The Marquisate of Boudonitza (1204-1414) http://www.jstor.org/stable/624608.
" We are not told the exact moment at which Bajazet I. imposed this payment, but there can be little doubt that Boudonitza first became tributary to the Turks in the campaign of 1393-4, when 'the Thunderbolt' fell upon northern Greece, when the Marquess's Servian brother-in-law was driven from Pharsala and Domok6, when Lamia and Neopatras were surrendered, when the county of Salona, founded at the same time as Boudonitza, ceased to exist."

Врло је могуће да је Стефан са фамилијом побјегао на баштинуНемањића у околини Скадра. Из овог документа од W. Miller учимо да је Стефанова жена из фамилије Зорзи која је Венециајнског порјекла. Овим премјештање Стефана у залеђе које је под контролом Венеције има још више смисла. Венеција је 1395 године преузела Скадар од османлија.

На мрежи ZoranV

  • Члан Друштва
  • Помоћник
  • *****
  • Поруке: 164
Одг: Племе Бјелопавлићи
« Одговор #90 послато: март 05, 2019, 04:57:59 пре подне »
Како повезати Дукађинце и Грчињиће? Тај прелаз није лако уочити уопште. У дјелу листина које је записао Шимић нема трага о Дукађинцима. Божић помиње да су вјероватно изгинули у ратовима почетком ХV вијека. Тек тидесетих година налази се помен о Танушу Великом, који је држан у затвору двије године, због тога што је био уз Турке. Из записа са саслушања доводи се у везу са Павлом (24 год) и Леком (15 година). Након затвора, млечићи га пребацују у Падову, и по Елзију тамо мирно живи и прима пензију.

Дукађинци су у прво вријеме вазали Које Захарије, а Која Захарије се по Божићу помиње први пут 1395 или 1396. Божић га повезује са ликом по имену Никола Сакат који је по неком млечићком спису записан као Nicola Cacharia.
"Зато je Koja Закарија и могао на основу неких сродничких и наследних права да узме власт у Дању 1395. или 1396."

Треба мало пажње посветит и Захариајма. У Мореи је била јака фамилија Захарије. У књизи "A History of Crusade" vol 3, на 56 страници се помиње да је Венеција 1395 године платила да откупи од деспота Теодора Андроника Асена Захарију, да би успоставила равнотежу у Мореи. Постоји дакле веза између Венецијанаца и фамилије Захарија. И фамилија Захарије познаје фамилију Зорзи. Дакле постоји могућност да је Која Захарије из те фамилије. Божић исто каже да је Која Захарије оженио Боша из породице Дукађинаца.
"Поуздано je, међутим, да je Боша, жена господара Дања Леке Закарије, била Лекина кћи што значи сестра Тануша и Прогона."
Мада у фусноти има противрјечност да је Боша Којина жена, а мајка Лекина:
"О сродству Боше ca осталим Дукађинима млетачки докумеши пружају изричиту потврду. Једна сенатска одлука од 27. јануара 1438.
каже да je Лека Закарија (наследник Koje Закарије) „filius sororis sue", тј. син Танушове сестре. Млетачки архив, Senato Misti LX,
52 r°. Из једне исправе коју je 18. септембра 1444. млетачки кнез из Скадра издао у Дању наследницима убијеног Леке Закарије види
ce да су Koja и Боша имали троје деце: Леку Закарију, који je управљао Дањем до смрти, Бољу и Бушу (тада покојног), који je за
собом оставио малог сина Коју."
Остаје питање ко је Тануш, јер се не уклапа у попис из 1416, ни Музакијев опис Павла и Леке да су подигнути од Ивана Кастриотића. Можда су Боша и Тануш били преостали живи представници праве фамилие Дукађин.

Божић описује касније да је постојао јаз између Павла и осталих Дукађинаца, јер је Павле постао турски вазал. Павловог унука Прогона,(Ахмеда) су турци узели, и то је потврда и узрок вазалства. Заузврат су му помогли у освајању сусједних територија од Драге Дукађина. Ово је вјероватно довело до његове смрти 1458 године, након чега се Павлова страна повукла на просторе под контролпм Црнојевића. Божић послије мири Дукађинце, но ја не мислим да је до тог мира икад дошло, јер послије пада Скадра сви Дукађинци који су били на млечићкој страни су побјегли у околину Копра, од страха од Ахмедове освете.
Када су стигли у Копар основали су насеље. А и име насеља је било Дечани. У родослову словеначкик Дукађинаца не помиње се Павле, а Ахмед је потомак Дукађинаца по женској линији.

Словенци записују
"Данас знамо да је породица Дукађини деловала у Скадру, али је потекла из Дечана на Косову и вероватно је добила име по Дечанима. Можда ћемо боље разумјети овај миграцијски феномен уз помоћ проф. Луција Надин, која је написала: "Серениссима је дочекала албанске избјеглице који су се, према њеном увјерењу, до краја борили против Турака својом великодушношћу и узорном организацијом планирањем свог" новог смјештаја "у складу са својом професијом и друштвеним положајем. "

Скоро сам ушао у траг потенцијалонм рођаку из Словеније, који ма писани траг до 1750 године. На 37 СТР имамо 96% сличности на 20ом кољену. Али то је тек претпоставка...






На мрежи ZoranV

  • Члан Друштва
  • Помоћник
  • *****
  • Поруке: 164
Одг: Племе Бјелопавлићи
« Одговор #91 послато: март 26, 2019, 09:03:41 поподне »
Претражујући Скадарски земљисник 1416 године и извор ”Исторические разыскания о славянахъ въ Албаніи въ Средніе вѣка” Викентій Макушевъ(http://www.promacedonia.org/vm2/vm_6.htm) који анализира тај земљишник, види се да се помиње само  Дукађин Будимировић. Јасна је структура словенског србског дијела који гравитира сјеверно од Скадра, док је удио србске популације јужније мањи. Макушев такође даје процјену словенског становништва у Јужној Албанији. Анализу је направио и Божидар Вукчевић http://www.montenet.org/2002/bozo2.html, и дао доста интересантних коментара. Он је извадио информације из ACTA ALBANIE VENETA и Defteri i Regjistrimit te sanxhakut te Shkodres i vitit 1485, I, Tirane 1974., Selami Pulahea. У  ACTA ALBANIE VENETA се појављује don Zuane Ducagin (Иван Дукађиновић), вјероватно Будимиров син. У цијелом попису не види се Тануш Дукађин, али не види се ни Петар Бојчин(Campo un che fo de Piero Boicin traditor ...( … jedna kuca koja je Petra Boicina izdajnika …) … suo ladj Paulo Corachici ... (… Pavlo Koracic, Kolacica …)) мада је власник доста земље у том подручију, ни Која Закарија. Вјероватно су неки одбијали послушност Венецији и плаћању такси, и стога нису ни пописани у званичној листи.

Дефтер Defteri i Regjistrimit te sanxhakut te Shkodres i vitit 1485, I, Tirane 1974., Selami Pulahea даје још једну значајну информацију, а то је да је субаша Коплика Ахмед , који се индеректно помиње и у дефтеру из 1477 као главар џемата ”син Николе сина Павлова”, што потврђују и старе легенде бјелопавлићке у којима је војвода Раслав дао земљу турчину из Скендерије. Ахмед није случајно субаша Коплика, вратио се на земљу која је била у власништву његових предака Немањића.
Раслав се у дефтеру из 1485 помиње као војвода Радослав. У историји по Ердељановићу и Шекуларцу помиње се и као војвода влашки Радуле. По Ердељановићу војвода Радуле прави честе упаде у земљу Иван Црнојевића, а по Шекуларцу Иван даје ћерку Јекатерину Радулу за жену. И бјелопавлићке легенде описују ову женидбу Бубе и Иванове ћерке. Али Буба је само мјесто у Задрими гдје се налази мост, које се помиње 1444 године као мјесто које је Павле добио послије убиства Леке Захарије. Буба није име човјека. Сви избјегли из Задриме су од Бубе, па се времнеом узело вјеровање да је Буба личност.
И у венецијанским списима индиректно се спомиње неки војвода у којег Венецијанци немају повјерења, и вјероватно се ради о Раславу/Радулу/Радославу, јер је Раслав у вези чврстој са Ахмедом који је његов брат од стрица највјерватније. Иван по легендама руши Бубине дворе. И ако погледамо дефтер из 1477 и 1485 године видјећемо да је у том дјелу Бјелопавлића од 200 кућа остало 29. Неки су се преселили у Дмитровић, а многи су избјегли, највјероватније у Пљевља. Али је Радуле вјероватно преживио и остао 1485 године у Вржегрмцима,  јер се помиње у дефтеру из 1485 године као Радуле Богданов. Ако се вратимо на 1416’17 годину, у скадарском попису наћи ћемо Богдана Грчињу, који је вјероватно син Стефана сина Симеона Немањића који је избјегао из Епирске Влахије Фарсале и Домокоса 1394 године. Радослав, Радуле носи титулу војводе Влашког из тог разлога, а не зато што је Влах. Треба уочити исто да у дефтеру из 1477 године у попису Бјелопавлића ови џемати немају мјесто зимовања као остали џемати, нити да плаћају порез. Просто су пописани, и вјероватно су јака ратничка формација, и вазали Турака, у првом реду Ахмеда. Значи по крвној вези.
О Ахмеду сам већ писао, да је имао јаку везу са прецима. У Призрену оставио запис у Цркви Свете Петке или Богородице Љевишке, и оставио је вакуф да се црква издржава након своје смрти. Његово насљеђе је тешко, и дуготрајно погубно, јер у жељи да поврати власт коју су преци изгубили, направио је велики јаз не нашим просторима који и данас имамо између нација насталих на основу вјерске припадности. До овога вјероватно не би дошло да србски великаши нису имали сопствене интересе.  Натјерали су Душана да убије свог оца краља Стефана, а након тога су отровали Душана, и манипулисали са Урошем, и на крају га убили, што је узроковало и распад царевине, која се брзо проширила, а још брже распала.  Симеонову грану су потпуно истиснули, и маргинизовали. По свједочењу Орбинија Јован Дука је био преварен од стране цркве, а након тога и осљепљен, и протјеран у Влашку код брата Стефана.

Ван мреже НиколаВук

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 4885
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Племе Бјелопавлићи
« Одговор #92 послато: март 26, 2019, 09:51:38 поподне »
Свака част, Блажо, ви решисте мистерију Душанове смрти. Не само што знате да није била природна, тј. да је отрован, већ знате и ко је то урадио. Такође, захваљујући вашим неуморним истраживањима сада дефинитивно знамо која је била хаплогрупа Немањића, па нема потребе да умољавамо црквене великодостојнике да нам дају дозволу за тестирање делова моштију неког од њих, то би ионако био само губитак времена и новца.  ;)
« Последња измена: март 27, 2019, 12:05:01 поподне НиколаВук »
Чињеницама против самоувереног незнања.

На мрежи ZoranV

  • Члан Друштва
  • Помоћник
  • *****
  • Поруке: 164
Одг: Племе Бјелопавлићи
« Одговор #93 послато: март 27, 2019, 03:45:43 поподне »
У поређењу са Душановом политиком, која се испоставила погубна на крају, треба погледати потез Стефана Дечанског након побједе над Бугарима, након којег није хтио да окупира и пороби Бугаре. Стратешки важна одлука у придобијању вазала макар и несигурног. Стефан је био добар познавалац стања у Цариграду, јер је у њему боравио дуго година, и био је свјестан слабости Ромејског царства, могуће шансе преузимања владавине вјенчањем са ромејском принцезом лично или потомством, као и опасности која долази од стране Османлија. Са друге стране Душан је омогућио својим великашима нове посједе, који је праћен негативним односима локалног становништва према новим властима, као штоје приказано у Јањинској хроници.

На крају када се погледа на Ахмеда, он је просто дошао као носиоц и испуниоц Стефанове клетве. Постадосмо сужњи због великашке издаје.

Раслав и Ахмед су два примјера који показују везу идентификовваног Бјелопавлићког гена као врло могућег гена Немањића, јер сви изворни историјски записи воде на тај траг. Дукађинци избјегли у Копар исто указују јасно на тај траг и везом са Дечанима. Будвански Бубићи добијањем племства од Ђурђа Бранковића такође потезом откупљивања Дукађинаца од турака.
Прави Бјелопавлићи који су од раних 1400их остали на тим просторима, су најбројнији носиоци, који вјековима осташе на свом огњишту. Овдје је показано да су Бубићи Шћепанови Дукађинци, а не Митровићи као што је краљ Никола тврдио. Митровићи су од Димитрија Јовановог, а Јован је Бијели Павле, брат Шћепанов. На овој теми се потврђује знање и Бјелопавлића и Бубића да Бубићи нису од Бјелог Павла. Такође се потврђују старе приче из бјелопавлића да је Бјели Павле праунук Милутинов, као што је Шобајић записао у  својо књизи о Бјелопавлићима и Пјешивцима.  Милутин, Стефан Дечански, Симеон, Бјели Павле(Јован Дука). И друге легенде су потврђене бјекство Павла из Дукађина од освете,Бубина женидба, похара Бубиних двора од стране Ивана Црнојевића којем је претходила пријатељска веза Бубе и Турчина, одвожење дјечака у јањичаре и повратак. Овим причама сам дао праве актере и ликове, и показао да су доста уљепшане. Стварност је била суровија.

О Душану се зна да је изненада умро, но зна се да је имао дио живота гдје је једва преживио неку болест, па је у знак чудесног преживљавања изградио цркву крај Призрена. Све упућује да га је ближа власто грабљива околина систематски тровала. А и показали су своје право лице убрзо након своје смрти. Породична историја не упућује да је ико имао епилепсије, нити срчане проблеме. Стомак само, јер свакаве и свачије глупости ваља сварити... Но на крају све дође на своје мјесто....

О Петровићима и Бјелопавлићима и међусобном односу доста је било писано. Додао бих породичне легенде рецимо кажу да Ђорђије није пуцао, ни потезао нож на Петра I. Ухватио га је и поперио га је на магаре наопако, и тако га испратио. Овај је одлазећи бацио клетву на братство ”Не било вас више”, а мало касније се покајао свјестан свог издајства и додао ”а ни мање”.

Могао бих и Петру II, но му овдје није мјесто. Довољно га громови испарше на врх Ловћена... Можда тема о истрази потурица, која се десила али од стране Скендербега по повратку на очевину, много прије наводне Данилове почетком 1700их...

Ван мреже Зоран Величковић

  • Члан Друштва
  • Гост
  • *****
  • Поруке: 4
Одг: Племе Бјелопавлићи
« Одговор #94 послато: април 01, 2019, 01:25:19 поподне »
Хтео бих да се распитам мало о свом пореклу.
Породица Величковић, село Прилужје, општина Вучитрн, Косово и Метохија. Крсна слава Св. Петка.
Деда ми је причао да смо по пореклу Бјелопавлићи. Уназад 4 генерацији живимо на Косову, а мој прадеда, Стаменко Величковић, се доселио из села Мачковац (општина Куршумлија, Топлички крај), након I светског рата, а касније и добио спахијску земљу по тадашњој аграрној реформи. Стога смо до 1920 г. живели у Топличком крају, у који смо се по причи доселили из околине Даниловграда. Мој чукундеда Недељко је живео у околини Топлице, и вероватно наврдеда Величко по коме и носим презиме. Занимају ме сеобе из тадашње Црне Горе, пре 1900-е године на територију Топлице.
Занима ме и где могу да урадим хаплотип како бих га упоредио са братствима из племена Бјелопавлића.

За све информације можете да ми се обратите овде или на мејл: velickovic.z@yahoo.com

Срдачан поздрав,

Зоран Величковић

Ван мреже НиколаВук

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 4885
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Племе Бјелопавлићи
« Одговор #95 послато: април 01, 2019, 03:10:54 поподне »
Хтео бих да се распитам мало о свом пореклу.
Породица Величковић, село Прилужје, општина Вучитрн, Косово и Метохија. Крсна слава Св. Петка.
Деда ми је причао да смо по пореклу Бјелопавлићи. Уназад 4 генерацији живимо на Косову, а мој прадеда, Стаменко Величковић, се доселио из села Мачковац (општина Куршумлија, Топлички крај), након I светског рата, а касније и добио спахијску земљу по тадашњој аграрној реформи. Стога смо до 1920 г. живели у Топличком крају, у који смо се по причи доселили из околине Даниловграда. Мој чукундеда Недељко је живео у околини Топлице, и вероватно наврдеда Величко по коме и носим презиме. Занимају ме сеобе из тадашње Црне Горе, пре 1900-е године на територију Топлице.
Занима ме и где могу да урадим хаплотип како бих га упоредио са братствима из племена Бјелопавлића.

За све информације можете да ми се обратите овде или на мејл: velickovic.z@yahoo.com

Срдачан поздрав,

Зоран Величковић

Ви сте род са тестираним Савићем из Мачковца, који слави Петковдан и припада генетски профилисаном роду Бјелопавлића. Његова породица има предање да су се у Мачковац доселили негде током 19. века (вероватно након 1878. године) из Косовске котлине а не директно из Црне Горе. Да ли сте можда упознати са Савићима и још неким породицама из Мачковца које би могле да вам буду род?
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Зоран Величковић

  • Члан Друштва
  • Гост
  • *****
  • Поруке: 4
Одг: Племе Бјелопавлићи
« Одговор #96 послато: април 01, 2019, 08:24:36 поподне »
Нажалост нисам упознат. Планирам да у скорије време одем до Мачковца да мало истражујем.
Постоји ли начин да дођем до контакта горе поменутог Савића?
На које породице још треба да обратим пажњу а које би могле да ми из Мачковца буду род?

Ван мреже НиколаВук

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 4885
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Племе Бјелопавлићи
« Одговор #97 послато: април 01, 2019, 09:39:18 поподне »
Нажалост нисам упознат. Планирам да у скорије време одем до Мачковца да мало истражујем.
Постоји ли начин да дођем до контакта горе поменутог Савића?
На које породице још треба да обратим пажњу а које би могле да ми из Мачковца буду род?

Ја лично познајем тестираног Савића па ћу му обратити пажњу на вас и ваш род. Ако вас занима још нешто, слободно ми пошаљите приватну поруку.
Чињеницама против самоувереног незнања.

На мрежи ZoranV

  • Члан Друштва
  • Помоћник
  • *****
  • Поруке: 164
Одг: Племе Бјелопавлићи
« Одговор #98 послато: мај 08, 2019, 06:21:56 поподне »
Ево један документ који може да послужи као индиректни доказ миграције Бубића из околине Скадра у Бјелопавлиће. Докуент је из 1474 године, и превео га је Роберт Елзи. http://www.albanianhistory.net/1474_Merula/index.html У документу се помиње војвода који је био поткупљен од стране Турака да сачува своја имања ( Secondly, a treacherous vojvode, to save his possessions, took a bribe and did not give our men the support they needed. ) Не даје име војводе, али је познато да су Бубићи заједно са дјелом Дукађинаца Павлом, Николом и Леком били у савезу са Турцима. О томе свједочи и писање Божића и Ђурћева. Моја претпоставка је да је ријеч о војводи Радославу, пописаном у дефтеру 1477. У том дефтеру Радославовом џемату је пописан и Мића Прогонов. Овај Мића је могуће син Павловог брата Прогона који је умро 1471 године.

Из овог документа треба оратити пажњу на границе Далмације и Македоније из угла Млечића

Then he decided to attack that part of Macedonia which is situated along the Adriatic coast, and turned his attention to the region now called Albania.

Shkodra, situated on the border with Dalmatia and Macedonia, is a well-fortified city, virtually on all four sites, both from its natural position and because of its constructed fortifications.

Shkodra, situated on the border with Dalmatia and Macedonia, is a well-fortified city, virtually on all four sites, both from its natural position and because of its constructed fortifications. Around the fortress are high cliffs and from up top, one can observe all the plains below. On one side there is a more gradual slope which leads one up to the fortress. The waters of the Buna River flow by, right past the bottom of the hill. Along this river, the waters of a lake, of recent formation, flow into the sea. The river is slightly larger than our Tanaro (5). Do not be surprised that I claim the lake is of recent origin, since it is not mentioned by the Greek writers Strabo and Ptolemy, nor by the Roman authors Pomponius Mela and Pliny. When they mention the region, they refer only to the Drin River. This river flows past Lissus, now called Lezha, which separated Dalmatia from Macedonia. We may assume that, had the lake existed in ancient times, the said, well-known geographers would not have been silent about it. And indeed, islands and boulders from it have found their way into the sea, and other rivers and springs erupt from the earth there, new ones every day, so that one is led to the conclusion that the lake in question was formed a long time after the above-mentioned writers. It has a circumference of one hundred thousand paces and is no smaller than Lake Como and Lake Garda, two well-known lakes of our Cisalpine Gaul.

Ван мреже НиколаВук

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 4885
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Племе Бјелопавлићи
« Одговор #99 послато: мај 08, 2019, 06:32:36 поподне »
This river flows past Lissus, now called Lezha, which separated Dalmatia from Macedonia.

У питању је граница старих римских провинција Далмације и Македоније, као што се може видети на овој карти:



На мапи је приказана територија касноантичких провинција Стари Епир (Epirus Vetus, плава боја) и Нови Епир (Epirus Nova, жута боја); те две провинције су у раноантичко доба биле саставни део провинције Македоније, што се може видети и на овој карти Римске Империје из времена Хадријана (око 125. године н.е.):

Чињеницама против самоувереног незнања.