Спаљивање није проблем.
Већ везивање коња са сахрањивањем људи. Дакле постоји дивљење према коњима, што је степски обичај.
Archaeology testifies to the fact that animals were burnt alongside the deceased, and the remains found in the kurgans from the 10th century in the Russian region confirm the existence of their joint burials (Mansikka 2016, pp. 82, 87, 413).
In the southeast of the Slavic area (where the Antes lived), the rites of burning and burying the dead without kurgans were equally performed.
Burials in these regions were most probably practiced under the influence of Iranian tribes (Sedov 1990, pp. 177–78).
Sedov agrees with Niderle’s opinion that it was not typical for the Slavs to
bury their dead together with any objects (rather that they were
burnt together with them) and that this practice became a part of their culture under foreign influence in regions where they had contact with the Balts, Finno-Ugrians, and other tribes located beside the borders of the Slavic world.
Опис арабскога путописца односи се на лужичке Србе, као дио западних Словена који су своје мртве искључиво спаљивали, сваки с оним што му се може пригодити на оном свијету, било то посуђе, оруђа, коњи или жене.
Такођер Србе наводи под словенским народом, и када каже да је тај народ међу
осталима Словенима страхопоштован, то имплицира да су они један словенски народ, што и потврђује "ex genere Sclavinorum".
Мислим да је и словијенско поријекло етнонима "Срби" довољно добро образложено, тако да су Лужичани и по етнониму и по култури један сасвим чист представник Словијена.
Што се тиче нас и одкуда нам потиче име, о том други пут.
