Трагови нашег постојања
ПЕТАР И МИЉ
Доласком у Возућу прогнаних Срба из Врбање (долина Врбаса), предвођених свештеником Петром, око 1720. године, девастирани манстир у Возућици поново постаје духовни православни центар,а долина Криваје мјесто гдје Срби хришћани покушавају наћи трајно станиште и мир. У том периоду дошло је до оживљавања замрлих насеља (селишта) и бујања обновљеног живота. Турски попис спахијских тимара из 1711. биљежи овдје присуство српског становништва,који се опорезују са 4.000 акчи годишње. Поп Петар је опслуживао подручје Возуће, Гостовића, Жепча, Лозне и Озрена до Кртове. Иза себе је оставио разгранато потомство и својеручни потпис на Литургији из 1774. године, када је и умро.
Петар је имао сина Василија званог Васо, који је са женом Маром прешао у Хрге, на опустошену страну ријеке Криваје, гдје је становништво страдало од куге. Васо и Мара су изродили три сина: Цвјетка, Станка и Божу и они су родоначелници свих родова у Васовинама. Ново насеље Васовине добило је назив по Петровом сину Василију и оно ће се временом издвојити од Хрга.
На лијевој сливној страни Криваје, у питомој долини богатој водама и плодним њивама, оивиченој са бокова рјечицама Челијешницом и Стошницом, а са горње стране стољетним шумама Воштана и Љесковца развило се насеље Миљевићи. Назив је добило по Миљу (Миљану), старијем брату свештеника Петра. Уређењем презимена, по најстаријем члану заједнице, и јереј Петар је добио стално презиме Миљевић. Умро је 1774.г.г. и сахрањен у Миљевићима. Његов надгробни крст мјештани села чувају и његују као неизбрисив траг свога постојања. Поправљан је кроз више генерација (задњи пут Илија Јовић другом половином прошлог вијека) , а прошле зиме је на чудесан начин пукао. Вољом и трудом Милоша Б. Матичића, Раденка Б. Станковића и Драге Ђ. Ђокића оштећење је санирано и израђена заштитна надстрешница. Свијеће су поново засвјетлуцале.
,,Благо гробу у тами што сјаји
кандила му пале нараштаји"
