Наша Црква данас обележава успомену на
Светог краља Стефана Уроша Првог, у монаштву преподобног монаха
Симеона.
Фреска из Сопоћана, Урош и млади Драгутин
Рођен је око 1220. године, као најмлађи син краља Стефана Првовенчаног и краљице Ане (из млетачке куће Дандоло).
Трећи је син краља Стефана Првовенчаног који је владао Србијом, након своје браће Радослава и Владислава. Кад је, 1241. године, у Србију дошла вест о смрти бугарског цара Јована Асена Другог, таста тадашњег краља Србије Владислава, незадовољна властела је подстакла младог принца Уроша да се побуни против брата и затражи престо. Након краћег грађанског рата, у којем Владислав није имао ничију подршку, Урош преузима власт и 1243. године се званично крунише за краља Србије.
Оженио је принцезу из анжујске династије (италијански огранак) – Јелену. Позната је прича о томе како се Урош старао да угоди својој жени и омогући да јој живот у Србији буде што лепши, па у склопу тога и доношење цвета јоргована из Француске који је засађен свуда по долини Ибра. Са друге стране, Јелена је Урошу родила двојицу синова – Драгутина и Милутина.
За разлику од своје браће, који су се држали у вазалном односу према Византији (Радослав), односно Бугарској (Владислав), Урош је водио самосталну политику у бурним временима обнове Византијског царства, постепеног пропадања бугарске моћи и успона Дубровачке републике. Са Угарском је одржавао варљиве односе, од пријатељских до ратних сукоба. У једном таквом сукобу, којом приликом је Урош са војском хтео да истера Угаре из Мачве, бива заробљен, 1268. године. Током сужањства, Урошу је наметнуто вазалство, као и услов да његов старији син Драгутин ожени угарску принцезу Каталину, те да се установи институт „младог краља“ - престолонаследника, у овом случају Драгутина. Овим је Угарска настојала учврстити свој сизеренски однос према Србији.
Драгутинов брак са угарском принцезом биће кобан по краља Уроша. Наговорен од тазбине, Драгутин је 1275. године затражио од оца половину државе на управу, што је био један од услова наметнутих Урошу током сужањства код краља Беле Четвртог. С обзиром да је Урош ово одлучно одбио, Драгутин добија угарску војну помоћ и у битци код Гацка, у јесен 1276. године, односи победу над Урошевом војском. Након овог догађаја, краљ Урош се повлачи са престола и одлази у Захумље. Тамо се замонашио и упокојио као монах Симеон, 14/1. маја 1277. године. Краљица Јелена је Урошево тело пренела у његову задужбину, Манастир Свете Тројице у Сопоћанима у Рашкој (подигнут око 1260. године), и свечано сахранила.
Мошти Светог краља Уроша се и данас налазе у Сопоћанима.