Аутор Тема: Свети Немањићи  (Прочитано 8313 пута)

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8072
  • I2a S17250 A1328
Свети Немањићи
« послато: октобар 07, 2017, 01:08:52 пре подне »
Занимљиво је да немамо ни једну тему која се тиче владарске куће Немањића уопштено. Имамо тему о Y DNK Немањића, као и тему о слави Немањића, и коначно тему о потомство Симеона Синише Немањића, али не и неку општу на којој би се разматрале разне историјске чињенице о Немањићима.

На овој теми, даћу укратко преглед података о Немањићима уврштеним у календар православне Цркве, и то када доспе дана у који се неко од њих прославља.

Данас, 7. октобра по грегоријанском, односно 24. септембра по јулијанском календару, Црква прославља успомену на тројицу Немањића: Светог краља Стефана Првовенчаног, у монаштву Симона монаха, затим његовог сина Светог краља Владислава, и Светог Давида Србског.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8072
  • I2a S17250 A1328
Одг: Свети Немањићи
« Одговор #1 послато: октобар 07, 2017, 01:13:25 пре подне »
Стефан је рођен око 1165. године, као други син рашког великог жупана Стефана Немање и Ане. Након Немањиног повлачења са жупанског престола, 1196. године, Стефан наслеђује жупанску титулу. Вероватно месеца августа 1217. године у Расу, биће крунисан за краља од стране легата папе Хонорија III, првог са овом титулом из лозе Немањића, отуд – „првовенчани“ (први овенчан краљевском круном). Не треба да чуди крунисање од западне цркве, с обзиром да је тада Византија била у расулу, након крсташке похаре Цариграда 1204. године.





Ове године се обележава велика годишњица – 8 столећа краљевства Немањића.

Ову круну потврдио је и Стефанов брат Сава, први архиепископ самосталне Србске цркве, 1220. године на сабору у Жичи, Стефановој задужбини.

Стефан се двапут женио: из брака са византијском принцезом Евдокијом Анђел имао је три сина – Радослава, Владислава и Предислава (у монаштву Сава II архиепископ србски), а из брака са млетачком принцезом Аном Дандоло (унуком злогласног дужда Енрика Дандола) сина Уроша (према мишљењу Јустина Поповића, и Уроша је родила Евдокија).

Осим изузетног дара за политику и дипломатију, Стефан је од Бога добио и велики књижевни таленат. Најзначајније Стефаново историјско-књижевно дело је „Житије Светог Симеона“ (животописно дело о његовом оцу Стефану Немањи), као и „Чуда душе Светог Симеона после смрти тела“.

У првој половини 1220-их, Стефан је оболео, па је део власти пренео сину Радославу. Упокојио се 7. октобра / 24. септембра 1227. године, претходно се замонашивши руком његовог брата Саве, и добивши монашко име Симон. Његове нетрулежне мошти најпре су похрањене у Студеници, а затим пренете у Стефанову задужбину Жичу. Током бурне србске повести, мошти су му преношене око 15 пута, склањане од турског гнева. У време Првог српског устанка биле су у Враћевшници, а после пропасти Устанка у сремском манастиру Фенек. 1839. године враћене су у Студеницу. Током Првог светског рата биле су у Пећкој патриаршији и у Острогу. Данас се налазе у кивоту са десне стране олтарског иконостаса главне студеничке цркве.

<a href="https://www.youtube.com/v/BDCAVcK4mV8" target="_blank" class="new_win">https://www.youtube.com/v/BDCAVcK4mV8</a>

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A1%D1%82%D0%B5%D1%84%D0%B0%D0%BD_%D0%9F%D1%80%D0%B2%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%B8

"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8072
  • I2a S17250 A1328
Одг: Свети Немањићи
« Одговор #2 послато: октобар 07, 2017, 01:14:52 пре подне »
Црква данас слави и успомену на Стефановог другог сина, Светог краља Владислава (око 1198 – 1267), србског краља у раздобљу 1234 – 1242. године, и задужбинара Манастира Милешева, где му и данас почивају мошти.

« Последња измена: новембар 12, 2017, 12:12:29 пре подне Nebo »
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8072
  • I2a S17250 A1328
Одг: Свети Немањићи
« Одговор #3 послато: октобар 07, 2017, 01:16:31 пре подне »
Црква данас прославља још једног светог Немањића, Светог Давида Србског.

Давид, крштеним именом Димитрије, је најмлађи син Вукана Немањића. Као жупан управљао је областима у средњем Полимљу. Задужбинар је манастира у Бродареву на Лиму (подигнут 1281/82. године), где се и замонашио. Према његовом монашком имену Давид, манастир је касније прозван Давидовица.

Према родослову Немањића, Димитрије – Давид Вуканов је ђед жупана Вратка (сина Вратислављевог), оца кнегиње Милице.




Манастир Давидовица
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8072
  • I2a S17250 A1328
Одг: Свети Немањићи
« Одговор #4 послато: октобар 07, 2017, 01:19:21 пре подне »
Иначе, мени овај део стабла Немањића, од Вукана до кнегиње Милице, изгледа прилично натегнуто:

Наиме, Вукан који је рођен средином 12. века је чукунђед Милици која је рођена око 1335-те. Уз највећи напор и „штеловање“ година у родослову, ово тешко може бити истина. За Вукана се зна да је рођен пре него је његов отац Стефан Немања постао велики жупан, а то је било између 1166. и 1168. године. Најчешћи податак о години Немањиног рођења који се по литератури може наћи је да се ради о 1113. години. Ако је Стефан Првовенчани рођен око 1165. године, Вукан би могао бити рођен око 1160-те. Димитрије, монах Давид је био трећи Вуканов син. Да узмемо да је рођен око 1205 – 1210. године. Треба имати у виду да је свом најстаријем сину Георгију (или Ђорђу) Вукан предао део поседа 1208. године, па можемо закључити да је био довољно зрео за то, односно да је имао најмање 20 година, што ће рећи да је био рођен најкасније 1188. године, те не би требало годину Димитријевог рођења узимати после 1205-те. С обзиром да се Димитрије – Давид упокојио средином 1280-их, ово се до сада још и уклапа, премда за услове средњег века чуди да су сви добијали потомство тако касно.

Димитрије је имао Вратислава, о којем нема много података. Да узмемо да је жупан Вратислав рођен најкасније 1250. године, његов син жупан Вратко („Југ Богдан“) би, у најнатегнутијем случају могао бити рођен око 1300. године. Ако је кнегиња Милица рођена око 1335. године, ово би се могло уклопити. Буни једино чињеница (ако је уопште истинита) да је Вратко са 90-ак година учествовао у Косовском боју. Извесније је да је Вратко умро пре Косовског боја, као и његов син жупан Никола Вратковић који је умро 1379. године и сахрањен у цркви Светог Николе код данашње Куршумлије.

Имена Вратислав и Вратко пре личе на имена ђеда и унука, а не оца и сина. Могуће је да постоји још један заборављени пас између њих двојице. У том случају би, можда ови превелики распони у пасовима у лози Вукановића били прихватљивији.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7301
  • I1 P109 FGC22045
Одг: Свети Немањићи
« Одговор #5 послато: октобар 07, 2017, 07:40:30 поподне »
Браво Небо за тему! :)

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8072
  • I2a S17250 A1328
Одг: Свети Немањићи
« Одговор #6 послато: октобар 08, 2017, 11:01:33 поподне »
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8072
  • I2a S17250 A1328
Одг: Свети Немањићи
« Одговор #7 послато: октобар 13, 2017, 02:47:09 поподне »
Да искористим овај податак из текста који је поставио Војислав:

Вратко Богдановић је отац кнегиње Милице. Као отац кнегиње Милице се у народним пјесмама помиње Југ Богдан. Име Југ Богдан се не може наћи у историјским документима. У народним пјесмама помиње се и девет Југовића погинулих на Косову са старим оцем Југ Богданом. Зна се да је кнегиња Милица имала брата, жупана Николу.

Можда је народно, епско име жупана Вратка - Југ Богдан, могуће решење питања које сам горе поставио, а то је евентуално заборављени пас у линији од Вукана до Вратка, односно кнегиње Милице. Могуће је да је постојао и Богдан у тој линији, син Вратислављев, а отац Вратков. Онда би временски распони између пасова били прихватљивији.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Sharelock

  • Члан Друштва
  • Писар
  • *****
  • Поруке: 386
  • I2a1b PH908 narod Ozrihne i njegove braće
Одг: Свети Немањићи
« Одговор #8 послато: октобар 13, 2017, 02:57:39 поподне »
Можда је народно, епско име жупана Вратка - Југ Богдан, могуће решење питања које сам горе поставио...

Изражавам сумњу поводом ове комбинације. Да постоји "епско име" Југ Богдана, онда би се очекивало мноштво "епских имена" у том контексту, попут грчке митологије, а то код нас није митологија, осим ако се тенденциозно тако не тумачи...
Требало би размислити о две варијанте:
1. О помену Богдана Југе, о томе чух, али извор да наведем, тешко, до никако;
2. О породици Богдан која је примила католичанство и да ли је од њих Звонко Богдан?
То ја само, онако, узгред... :-\
Пријатељ мог непријатеља, мој је пријатељ!

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8072
  • I2a S17250 A1328
Одг: Свети Немањићи
« Одговор #9 послато: октобар 13, 2017, 03:03:58 поподне »
Да постоји "епско име" Југ Богдана, онда би се очекивало мноштво "епских имена" у том контексту, попут грчке митологије, а то код нас није митологија, осим ако се тенденциозно тако не тумачи...

Ништа "тенденциозно". Можда нисам употребио придев епско на прави начин: хтедох рећи - Вратково име из епских песама.


О породици Богдан која је примила католичанство и да ли је од њих Звонко Богдан?

Тешко да буњевачки Богдани имају везе с Вратком Немањићем, али зато постоје неке теорије по којима су Богдановићи из Гробница код Пријепоља потомци Богданови. У литератури стоји да су у Полимље дошли из Пипера. А и славе Аранђеловдан.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Sharelock

  • Члан Друштва
  • Писар
  • *****
  • Поруке: 386
  • I2a1b PH908 narod Ozrihne i njegove braće
Одг: Свети Немањићи
« Одговор #10 послато: октобар 13, 2017, 03:09:56 поподне »
Тешко да буњевачки Богдани имају везе с Вратком Немањићем...
Можда је суштина у томе да Богдани немају никакве везе са Вратком "Немањићем", да су то две различите породице...
А то да је "тешко" да су буњевачки Богдани, "они Богдани" из епске песме - ништа није немогуће, ако смо кроз историју имали бањалучког бискупа Мрњавчића или мостарског бискупа Јовића. :)
Пријатељ мог непријатеља, мој је пријатељ!

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8072
  • I2a S17250 A1328
Одг: Свети Немањићи
« Одговор #11 послато: октобар 13, 2017, 03:39:14 поподне »
Можда је суштина у томе да Богдани немају никакве везе са Вратком "Немањићем", да су то две различите породице...

Можда умор петком поподне чини своје, али нисам разумео шта си овим хтео рећи...


А то да је "тешко" да су буњевачки Богдани, "они Богдани" из епске песме - ништа није немогуће, ако смо кроз историју имали бањалучког бискупа Мрњавчића или мостарског бискупа Јовића. :)

Ништа није немогуће док се не докаже овако или онако.

Некако ми историјски правци Буњеваца не иду заједно с Немањићима, а ни с Вратком.

Они Богдановићи из Гробница барем живе ту, на извору, где су двори Вукановића, па се још и презивају - Богдановић, па имају бар мало материјала за тврдњу о пореклу од Богдана (или "Богдана").
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Sharelock

  • Члан Друштва
  • Писар
  • *****
  • Поруке: 386
  • I2a1b PH908 narod Ozrihne i njegove braće
Одг: Свети Немањићи
« Одговор #12 послато: октобар 13, 2017, 04:11:04 поподне »
OK, petak je, 'ajmo bez rukavica: spajanje porodice  Bogdan sa Vratkom Nemanjićem izvrseno je u XIX veku radi potrebe izrade rodoslova jedne dinastije kojoj je trebala bar bocna veza sa Nemanjićima u cilju prezentovanja "istorijskog legitimiteta".
Ovo je poruka iz busa 50.  ;)
« Последња измена: октобар 13, 2017, 04:13:01 поподне Sharelock »
Пријатељ мог непријатеља, мој је пријатељ!

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8072
  • I2a S17250 A1328
Одг: Свети Немањићи
« Одговор #13 послато: октобар 13, 2017, 04:15:01 поподне »
'Ајд, разумео сам. Поздрав за екипу из 50-ице  ;)
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8072
  • I2a S17250 A1328
Одг: Свети Немањићи
« Одговор #14 послато: новембар 12, 2017, 12:13:59 пре подне »
Наша Црква данас, 12. новембра, односно 30. октобра по јулијнаском календару, прославља троје светих Немањића – мајку и двојицу синова: краљицу Јелену и краљеве Драгутина и Милутина.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8072
  • I2a S17250 A1328
Одг: Свети Немањићи
« Одговор #15 послато: новембар 12, 2017, 12:17:25 пре подне »
Света краљица Јелена, монахиња Јелисавета (1236 / према неким мишљењима 1230 - 1314)


Краљица Јелена као монахиња Јелисавета

О пореклу краљице Јелене, у историјској науци су подељена мишљења. Док једни сматрају да је она родом Францускиња из властеоске куће Анжу (Anjou), други су мишљења да је по оцу византијског порекла.

„Јелена Анжујска је била Францускиња, по оцу, и рођака француског краља Луја IX и његовог брата напуљско-сицилијанског краља Карла Анжујског. Рођена је у Палерму (Италија) око 1230. године, гдје је и живјела док није отишла на двор у Будим код своје тетке (Јоланде) удате за мађарског краља (Андрија II)“ (Александар Трбовић – „Света српска краљица Јелена Анжујска“).
Други извори, опет, сматрају да је онај придев „Анжујска“ грешком записан, те да је њено право име Јелена Анђелина, с обзиром да потиче од византијске владарске куће Анђела. По овој верзији, Јелена је унука византијског цара Исака II Анђела, односно кћер Исаковог сина Јована Анђела (угарског племића) и угарске принцезе Маргарите (кћер угарског краља Беле III). Једна варијанта потврђује порекло од византијских Анђела, а као Јеленину мајку наводи француску принцезу Матилду од куће Де Куртне (de Courtenay), која је огранак Анжујаца. Ово мишљење заступао је, између осталих, британски историчар Гордон Мекданијел.

С обзиром да о њеном „фрушком“ (франачком, француском) пореклу пише њен савременик, архиепископ србски Данило II, као и да Карло Анжујски, краљ сицилијанско-напуљске краљевине Јелену и њену сестру Марију назива рођакама, могло би се закључити да је краљица Јелена заиста била француског рода. Овоме у прилог иде и чињеница да је у Србију она дошла као римокатолкиња, те да је током свог живота у Србији помогала како православне, тако и католичке цркве и манастире и одржавала живу везу с католичком Дубровачком републиком. Најизвесније је да Јелена по оцу потиче од властеоске куће Де Куртне, чији је заснивач Пјер, брат француског краља Луја VII.
 
У својој 15-ој години (1250. године), удата је за србског краља Уроша, сина краља Стефана Првовенчаног и краљице Ане (Дандоло, млетачког порекла). Свима је позната прича о велелепном дочеку младе краљице у Рашкој, кад су долином Ибра засађени јорговани да улепшају дочек. Приликом венчања, Јелена је примила православну веру. Изродили су четворо деце: синове Драгутина, Милутина и Стефана и кћер Брнчу (или Брњачу). Након што је Драгутин свргнуо оца са престола и Урошеве смрти (1276/77. године), управљање краљевином подељено је на три дела, на чијем челу су били Јелена, Драгутин и Милутин. Краљица Јелена управљала је Ибром, Плавом, Зетом и Требињем (са титулом „краљица Србије, Дукље, Албаније, Хума, Далмације и Приморских области“). Главни двор јој се налазио у Брњацима (данас Брњак) на северу Косова (данашњи Ибарски Колашин). У двору је засновала девојачку школу. Остаци двора су, нажалост, потопљени стварањем вештачког језера Газиводе 1977. године.

Оставила је неколико задужбина, од којих су најчувеније Манастир Градац и црква светог Николе у Скадру. Обновила је Манастир Светих мученика Сергија и Вакха (Свети Срђ) на Бојани код Скадра. Помагала је пуно и католичке светиње у Зети и Приморју. Позната је њена повеља Манастиру Светог Николе на Врањини из 1280. године, где је често боравила. Замонашила се око 1290. године у својој задужбини Светом Николи у Скадру, монашким именом Јелисавета.

Упокојила се почетком 1314. године и сахрањена је у својој задужбини Манастиру Градац на Ибру, где јој мошти и данас почивају. Након три године од упокојења, јавила се једном монаху са налогом да се њен гроб откопа. Након што је ово учињено, монаси су утврдили да је тело краљичино нетрулежно. Ово се догодило пре тачно седам столећа, на данашњи датум 1317. године. Одмах је проглашена светом. Култ Свете Краљице је током наредних столећа постао изузетно јак међу народом Рашке области.

Јелена Анжујска је добрим делом заслужна за увођње неких западњачких новина у средњевековној Србији. Она је утицала на краља Уроша да дозволи долазак великог броја искусних саских рудара у Србију (који су се испред татарске најезде склањали из Ердеља), њеним залагањем почиње жива трговина Дубровчана и Которана са Србијом, захваљујући чему новац Урошеве Србије добија вредност у Европи, и коначно, србска војска се по Јеленином предлогу модернизује и уводе се плаћеничке јединице, захваљујући чему ће у наредном раздобљу, почев од њених синова, па закључно са Душановом државом, Србија постати војна сила свог времена.

„Била је паметна и оштроумна, у речима строга, али у срцу добра, побожна и изобилно дарежљива. После смрти свога супруга блажена Јелена се сва предала подвизима побожности: сиротињу је збрињавала и издржавала; манастире и цркве зидала и помагала; о љубави и слози синова својих се старала; о заштити и васпитању народа свога се бринула, о страху Божјем се свагда старала“. (Свети ава Јустин Ћелијски)

Нарочито су јој били привржени синови. Приликом сахране Јеленине, Милутин је изговорио потресну беседу коју је забележио архиепископ Данило у житију Свете краљице Јелене („Животи краљева и архиепископа српских“).


Потпис краљице Јелене (ѤлѢна) на повељи из 1304. године


http://www.novipolis.rs/memento/29680/najzagonetnija-kraljica-srednjeg-veka.html

https://jelenaanzujska.wordpress.com/

http://kraljevske-novine.rs/jov-skadar%C2%ADski%C2%AD-%C2%AD-i-blaze%C2%ADna%C2%AD-%C2%AD-kralji%C2%ADca%C2%AD-jele%C2%ADna/

О краљици Јелени постоји чланак и на страници Порекла:

http://www.poreklo.rs/2013/02/08/na-dana%C5%A1nji-dan-umrla-srpska-kraljica-jelena-an%C5%BEujska/
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8072
  • I2a S17250 A1328
Одг: Свети Немањићи
« Одговор #16 послато: новембар 12, 2017, 12:22:23 пре подне »
Свети краљ Драгутин (1251-1316)

Драгутин је први син краља Уроша и краљице Јелене. Био је мезимац свог оца, и будући престолонаследник, добио је одговарајуће васпитање и образовање. Од детињства је био веома побожан и показивао склоност ка богослужењима и монаштву.



Урош и Драгутин


Међутим, на очинску љубав и пажњу, Драгутин је одговорио побуном. Свему је претходио краткотрајни рат између Србије и Угарске у којем је Урошева војска на кратко преотела Мачву и друге области јужно од Саве Угарима, међутим, на крају је била поражена, а сам краљ Урош заробљен, 1268. године. Присиљен у заточеништву да потпише наметнуте мировне услове, Урош, између осталог, пристаје и на политички брак свог сина Драгутина с Каталином, кћерком једног од тада двојице угарских краљева – Иштваном (Стефан) V.

Хушкан од тазбине да, као млади краљ, затражи себи део земље на управу (што је краљ Урош одбијао да учини), Драгутин подиже побуну и помогнут од Угара односи победу у бици на Гатачком пољу 1276. године. Урош је тада принуђен да уступи сину престо, а он на управу добија Захумље (где се упокојио следеће године као монах Симеон, а сахрањен је у Сопоћанима, где му мошти и данас почивају). Шест година владавине Драгутинове нису биле славне. Без много успеха је ратовао против Византије, ослањајући се на Угарску и Анжујце, а није био ни нарочито омиљен ни у народу ни у Цркви, због побуне против Уроша. Коначно, приликом кретања с војском код града Јелеча, Драгутин несрећно пада са коња и повредивши ногу остаде сакат.

Дежевским споразумом с братом Милутином, 1282. године, Драгутин му предаје земљу на управу, а себи задржава поседе у области Доњег Полимља, Подриња и Рудника. Две године касније, од таште, угарске краљице, добија и Мачву, Београд и у североисточној Босни - Усору и Соли. С обзиром да су се ове области јужно од Саве тада сматрале Сремом, Драгутин добија звање – Сремски краљ. Он је први србски владар који је (повремено) столовао у Београду. Главна престоница била му је у Дебрцу на Сави.

У његовим границама остала су два лепа манастира, два мезимца Драгутинова и његове жене Катарине: његова задужбина Рача и њена Манастир Троноша, који су били у заједници (осим њих, краљ Драгутин је ктитор и Манастира Светога Ахилија у Ариљу, са предивном црквом зиданом у рашком стилу, у којој се налазе две чувене фреске: „плавог анђела“ и самог краља – ктитора). Краљ Драгутин био је изузетно побожан, а још више је то постао после несрећног пада с коња који га је обогаљио за цео живот. Сам је говорио да се тада освестио, и да му је одмах било јасно да је то праведна казна за оно што је учинио 1276. године, кад је свргнуо свог оца Уроша са престола. Зато је хтео остатак овоземног живота што више окајати тај грех. Чинио је то на неки свој испоснички начин, сасвим необичан за оновремене владаре. Остало је забележено да је испод раскошне краљевске одежде, уз голо тело носио рите које је скинуо са тела неког умрлог просјака на кога је негде наишао (а овога је достојно сахранио, обукавши га у своју скупоцену одећу) и појас од уплетене сламе, који му се био до крви усекао у тело. У обући је увек имао по неколико оштрих каменчића који су га повређивали при ходу, толико да су му некад стопала била сва крвава. Понекад би се облачио у хаљину скрпљену од оштре кудељне вреће, и тако полуодевен и бос, сам излазио ван двора, проводећи по целу ноћ са бескућницима, губавцима, или каквом другом слаботињом, а некад би одлазио на гробље, и ноћ пробдио у некој свеже ископаној раци… Иначе би ноћи проводио у молитви, а најлепше би се осећао одлазећи у манастире и разговарајући са калуђерима. У слободно време у двору би сам израђивао разне богослужбене сасуде и поклањао их својим манастирима и црквама. А много је и проповедао, нарочито међу богумилима којих је тада било доста с оне стране Дрине, и у његовој краљевини. И дао му је Господ мудрости и смирења, остао је Драгутин упамћен као речити хришћанин, па је, милошћу Божјом и трудом својим, многе заблуделе повратио правој вери. Драгутин није желео да се све то рашчује, али такви детаљи се брзо сазнају. Већина је Драгутина сматрала лудим. Није се гневио то чувши. Напротив, био је радостан што га светина сматра таквим. Од Бога отпала светина од јуродивости види сумашедство, а јуродиви су они најчистије вере, они који одбацују добра овога света и углед у очима људи, зарад љубави Божје. Драгутин је најприје оставио србски краљевски престо, у златним данима Србске државе. После је оставио и своју Сремску краљевину. Повукао се у свој замак у Дебрцу, и коначно, већ болестан, примио монашки постриг, као монах Теоктист.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8072
  • I2a S17250 A1328
Одг: Свети Немањићи
« Одговор #17 послато: новембар 12, 2017, 12:24:51 пре подне »
Убрзо по замонашењу Драгутин се упокојио, марта 1316. године. Његове последње дане забележио је архиепископ Данило II. Пред смрт, Драгутин је изричито захтевао да се никако не прославља као светитељ, јер то својим животом, нарочито побуном против оца, није заслужио. Такође, забранио је да се након сахране његов гроб икакда отвори, сматрајући се тога недостојним. Сахрањен је у Манастиру Ђурђеви Ступови на брду изнад Дежеве и Трговишта (Новог Пазара).

И поред последње краљеве жеље и заповести, његов гроб је касније ископан и утврђено је да су му мошти нетрулежне. 1597. године су из Ђурђевих Ступова склоњене како не би пале у руке Турцима, као мошти Светог Саве неколико година раније. Дуго су боравиле у Дечанима, а део у Манастиру Рача, одакле су склањане у Срем. Данас се део моштију (рука) налази у Ђурђевим Ступовима, а део у Манастиру Рача.

Са женом Каталином (у монаштву – Катарина) Драгутин је добио синове Владислава (несуђеног престолонаследника по Дежевском споразуму) и Урошица и пет кћери - Јелену (Јелисавету) касније удату за босанског бана Стефана Котроманића, Каталину, Маргариту, Урсу и једну којој није упамћено име.

Драгутин и Каталина су били веома верни и привржени једно другом. По договору, након што су изродили децу, живели су у брачној девствености. Заједно су се бавили разним занатима, а Каталина је, по узору на своју свекрву Јелену Анжујску, коју је веома поштовала, засновала на двору у Дебрцу девојачку школу. Велики део својих прихода давали су цркви и сиротињи. Живели су веома скромно, по сопственом избору. Византијски историчар Георгије Пахимер је био згранут кад је једном приликом дошао на Драгутинов двор и затекао краљицу Каталину у некој старој хаљини како преде вуну. Приликом удаје за Драгутина, прешла је у православну веру и остала је упамћена као врло ревносна православна хришћанка. Не зна се тачно када се упокојила, али свакако после Драгутиновог упокојења.



Фреска из цркве Светог Ахилија у Ариљу: краљ Милутин, краљ Драгутин и краљица Каталина


Осим поменутих Раче, Троноше и Светог Ахилија, Драгутинове задужбине су и манастири Тавна (код Бијељине), и Мала Ремета и Бешеново на јужним падинама Фрушке Горе, затим храмови Светог Николе на Озрену и у Папрачи код Зворника и још неколико цркава.


https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B5%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D1%81%D0%BF%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%B7%D1%83%D0%BC

https://kraljdragutinnemanjic.wordpress.com/

http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/index_l.html

https://www.poreklo.rs/2017/09/10/manastir-raca-i-njegov-skit-sabora-srbskih-svetitelja-na-tari/
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8072
  • I2a S17250 A1328
Одг: Свети Немањићи
« Одговор #18 послато: новембар 12, 2017, 12:28:08 пре подне »
Свети краљ Милутин (1253-1321)



Краљ Милутин, фреска из Студенице

Краљ Милутин је један од контроверзних Немањића, коме се највише замера због многоженства, односно пет бракова, од којих највише за последњи са тада петогодишњом византијском принцезом Симонидом, кћерком цара Андроника II. Кад су се венчали, у пролеће 1299. године, Милутин је имао 45 или 46 година и био је пет-шест година старији од свог таста. Због овог брака, Цариградска патриаршија је на Милутина бацила анатему. Ништа лепше о Милутину није писао ни Данте у својој „Божанственој комедији“, називајући га ковачем лажног новца. Милутину се замера и нечовечан однос према сину Стефану (Дечанском), кога је као дечака дао татарском владару Ногају као таоца, а у младости немилосрдно утамничио и ослепео због побуне.

Историјски гледано, Милутиново доба било је једно од златних периода србске повести. Осим претежно успешних војних акција према суседним областима, којом приликом је Србији прикључио делове Албаније и Македоније, од Бугара преузео Браничево и Кучево, а од Угара Рудник, учврстио је власт, изградио снажну војску, а вештом дипломатијом (у коју спадају и његови многобројни бракови) омогућио је да Србија постане важна европска држава. Познат је и по томе што је на србски дбвор унео новине, тако што се дотадашњи једноставан рашки стил замењује раскошним византијским. Осим тога, уводи многе институте преузете из византијског државног устројства, између осталог веома корстан институт проније – поседа за војне заслуге, којим је омогућио обавезно ратно учешће пронијара са својом војском. Уведена су звања кефалија, логотета, протовестијара. Дворски церемонијал је био византијског типа,  а сам Милутин се, за разлику од свог брата, одевао раскошно. Византијски дипломата и хроничар Метохит га овако описује: „Око тела имао је више накита од скупоценог камена и бисера, колико је год могло да стане и сав је трептио у злату“. Вероватно она фамозна наша прича о томе како се, док су западноевропски великаши кидали месо голим рукама, на србском двору јело златним есцајгом, потиче као успомена на време Милутиново.

Приликом ступања на престо, Милутин се заклео да ће за сваку годину своје владавине подићи по један храм у знак захвалнисти Господу, што је и учинио. У житију краља Милутина, архиепископ Данило II наводи да је Милутин владао 40 година и подигао 40 цркава. Најзначајније његове задужбине су манастири Богородица Љевишка, Грачаница, Бањска, Старо Нагоричино, србски манастир Светих архангела у Јерусалиму, затим цркве Краљева у Студеници, Тројеручица у Скопљу, главна манастирска црква у Хиландару, три цркве у Солуну, црква Светог Стефана у Богородичином манастиру на Синају, итд. Према предању, краљу Милутину се приписују као задужбине и манастири Тврдош код Требиња и Витовница у источној Србији.

Због овог задужбинарства, краља Милутина је наша црква веома брзо канонизовала. Упокојио се изненада 29. октобра 1321. године, након претрпљеног можданог удара у свом двору у Неродимљу. Већ 1324. године је проглашен светим. Краљ Милутин је сахрањен у својој задужбини, цркви Светог Стефана у Манастиру Бањска. Уочи Косовског боја, мошти Светог краља Милутина су измештене у Трепчу, где су остале до 1455. године, када их је митрополит Силуан склонио испред Турака. 1460. године су похрањене у цркви Свете Недеље у Софији, где се и данас налазе. Ова црква се у Милутинову част назива и црква Светог Краља.

Милутин је имао четворо деце: Стефана (Дечанског), из краткотрајног брака с србском племкињом Јеленом, затим Константина, из брака с кћерком тесалијског господара Јована Анђела, чије име није познато, и две кћери: Зорицу или Царицу, из брака с угарском принцезом Јелисаветом (сестром Драгутинове жене Каталине), и Ану или Неду, из брака с Аном, кћерком бугарског цара Георгија Тертера.


https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A1%D1%82%D0%B5%D1%84%D0%B0%D0%BD_%D0%A3%D1%80%D0%BE%D1%88_II_%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D1%83%D1%82%D0%B8%D0%BD

https://kraljmilutinnemanjic.wordpress.com/

https://dinastijanemanjic.weebly.com/1050108810721113-105710901077109210721085-1059108810861096-ii-1052108010831091109010801085.html

http://www.spc.rs/sr/sveti_kralj_milutin
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8072
  • I2a S17250 A1328
Одг: Свети Немањићи
« Одговор #19 послато: новембар 12, 2017, 12:30:32 пре подне »
Најинтригантија појединост у причи о краљу Милутину је његов однос с краљицом Симонидом. Симонида је по оцу била грчког (Палеолози), а по мајци француско-шпанског порекла. Нису имали потомства, јер је Симонида, по свој прилици, била јалова.

Кад су је византијски посланици предали Милутину, на Вардару, у пролеће 1299. године, била је петогодишња девојчица. Но, како бележи Георгије Пахимер, Милутин је пред девојчицом сјахао са коња и клекнуо као пред својом господарицом. Из разних записа о Милутину, можемо видети да је с једне стране био немилосрдни владар, с друге побожни задужбинар, с треће кицош, љубитељ отмених дама и духовит човек пун неког младалачког полета. Византијски историчар Никифор Григора спочитава Милутину да је за Симонидину неплодност крив сам Милутин, јер је „конзумирао брак“ с њом кад јој је било свега осам година. Но, вероватније је да је овај навод последица Григорине мржње коју је имао према Милутину, а не стварног стања ствари. Будући краљ, Милутин није морао обљубљивати осмогодишњу девојчицу, јер је могао добити било коју жену (према неким индицијама, Милутин је био у вези и с Јоландом – Ирином, Симонидином мајком).

Милутин је Симониду обасипао пажњом и био је на неки начин фасциниран овом лепом и нежном принцезом. Но, Симонида, свакако, није била одушевљена браком с човеком 40 година старијим. То је показала више пута, покушавши да се не врати у Србију кад је 1317. године отишла у Цариград на сахрану своје мајке. На крају су је морали враћати србски изасланици, преко којих је Милутин поручио да ће доћи с војском да врати краљицу у Србију. Током повратка, док су коначили у Серу, Симонида је побегла у оближњи женски манастир и замонашила се. Недоумице србске делегације шта им је чинити, разрешио је Симонидин брат, деспот Константин, који јој је стргао монашку одежду и предао сестру Србима.

Симонида се, наводно, зарекла да ће се замонашити у знак захвалности Богу кад је ослободи живота с Милутином. Да је ово веома могуће, потврђује и чињеница да је након Милутинове смрти Симонида отишла за Цариград, где се замонашила. Не зна се кад се упокојила, а последњи њен помен је из 1345. године. Сахрањена је у Зихнијском манастиру у Драми.
 

Краљица Симонида, фреска у Грачаници
"Наша мука ваља за причешћа"