Форум - Порекло

Вјера и култура Срба => Православље => Тему започео: Nebo октобар 07, 2017, 01:08:52 пре подне

Наслов: Свети Немањићи
Порука од: Nebo октобар 07, 2017, 01:08:52 пре подне
Занимљиво је да немамо ни једну тему која се тиче владарске куће Немањића уопштено. Имамо тему о Y DNK Немањића, као и тему о слави Немањића, и коначно тему о потомство Симеона Синише Немањића, али не и неку општу на којој би се разматрале разне историјске чињенице о Немањићима.

На овој теми, даћу укратко преглед података о Немањићима уврштеним у календар православне Цркве, и то када доспе дана у који се неко од њих прославља.

Данас, 7. октобра по грегоријанском, односно 24. септембра по јулијанском календару, Црква прославља успомену на тројицу Немањића: Светог краља Стефана Првовенчаног, у монаштву Симона монаха, затим његовог сина Светог краља Владислава, и Светог Давида Србског.
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo октобар 07, 2017, 01:13:25 пре подне
Стефан је рођен око 1165. године, као други син рашког великог жупана Стефана Немање и Ане. Након Немањиног повлачења са жупанског престола, 1196. године, Стефан наслеђује жупанску титулу. Вероватно месеца августа 1217. године у Расу, биће крунисан за краља од стране легата папе Хонорија III, првог са овом титулом из лозе Немањића, отуд – „првовенчани“ (први овенчан краљевском круном). Не треба да чуди крунисање од западне цркве, с обзиром да је тада Византија била у расулу, након крсташке похаре Цариграда 1204. године.


(https://i.ytimg.com/vi/oBaWfLRcBTQ/hqdefault.jpg)


Ове године се обележава велика годишњица – 8 столећа краљевства Немањића.

Ову круну потврдио је и Стефанов брат Сава, први архиепископ самосталне Србске цркве, 1220. године на сабору у Жичи, Стефановој задужбини.

Стефан се двапут женио: из брака са византијском принцезом Евдокијом Анђел имао је три сина – Радослава, Владислава и Предислава (у монаштву Сава II архиепископ србски), а из брака са млетачком принцезом Аном Дандоло (унуком злогласног дужда Енрика Дандола) сина Уроша (према мишљењу Јустина Поповића, и Уроша је родила Евдокија).

Осим изузетног дара за политику и дипломатију, Стефан је од Бога добио и велики књижевни таленат. Најзначајније Стефаново историјско-књижевно дело је „Житије Светог Симеона“ (животописно дело о његовом оцу Стефану Немањи), као и „Чуда душе Светог Симеона после смрти тела“.

У првој половини 1220-их, Стефан је оболео, па је део власти пренео сину Радославу. Упокојио се 7. октобра / 24. септембра 1227. године, претходно се замонашивши руком његовог брата Саве, и добивши монашко име Симон. Његове нетрулежне мошти најпре су похрањене у Студеници, а затим пренете у Стефанову задужбину Жичу. Током бурне србске повести, мошти су му преношене око 15 пута, склањане од турског гнева. У време Првог српског устанка биле су у Враћевшници, а после пропасти Устанка у сремском манастиру Фенек. 1839. године враћене су у Студеницу. Током Првог светског рата биле су у Пећкој патриаршији и у Острогу. Данас се налазе у кивоту са десне стране олтарског иконостаса главне студеничке цркве.

https://www.youtube.com/v/BDCAVcK4mV8

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A1%D1%82%D0%B5%D1%84%D0%B0%D0%BD_%D0%9F%D1%80%D0%B2%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%B8

Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo октобар 07, 2017, 01:14:52 пре подне
Црква данас слави и успомену на Стефановог другог сина, Светог краља Владислава (око 1198 – 1267), србског краља у раздобљу 1234 – 1242. године, и задужбинара Манастира Милешева, где му и данас почивају мошти.

(http://www.novosti.rs/upload/images/2011/01/2601n//felj-stefan.jpg)
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo октобар 07, 2017, 01:16:31 пре подне
Црква данас прославља још једног светог Немањића, Светог Давида Србског.

Давид, крштеним именом Димитрије, је најмлађи син Вукана Немањића. Као жупан управљао је областима у средњем Полимљу. Задужбинар је манастира у Бродареву на Лиму (подигнут 1281/82. године), где се и замонашио. Према његовом монашком имену Давид, манастир је касније прозван Давидовица.

Према родослову Немањића, Димитрије – Давид Вуканов је ђед жупана Вратка (сина Вратислављевог), оца кнегиње Милице.


(http://www.phone-travel.com/fajlovi/ideaimage/davidovica_4f914de43246a.jpg)

Манастир Давидовица
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo октобар 07, 2017, 01:19:21 пре подне
Иначе, мени овај део стабла Немањића, од Вукана до кнегиње Милице, изгледа прилично натегнуто:

Наиме, Вукан који је рођен средином 12. века је чукунђед Милици која је рођена око 1335-те. Уз највећи напор и „штеловање“ година у родослову, ово тешко може бити истина. За Вукана се зна да је рођен пре него је његов отац Стефан Немања постао велики жупан, а то је било између 1166. и 1168. године. Најчешћи податак о години Немањиног рођења који се по литератури може наћи је да се ради о 1113. години. Ако је Стефан Првовенчани рођен око 1165. године, Вукан би могао бити рођен око 1160-те. Димитрије, монах Давид је био трећи Вуканов син. Да узмемо да је рођен око 1205 – 1210. године. Треба имати у виду да је свом најстаријем сину Георгију (или Ђорђу) Вукан предао део поседа 1208. године, па можемо закључити да је био довољно зрео за то, односно да је имао најмање 20 година, што ће рећи да је био рођен најкасније 1188. године, те не би требало годину Димитријевог рођења узимати после 1205-те. С обзиром да се Димитрије – Давид упокојио средином 1280-их, ово се до сада још и уклапа, премда за услове средњег века чуди да су сви добијали потомство тако касно.

Димитрије је имао Вратислава, о којем нема много података. Да узмемо да је жупан Вратислав рођен најкасније 1250. године, његов син жупан Вратко („Југ Богдан“) би, у најнатегнутијем случају могао бити рођен око 1300. године. Ако је кнегиња Милица рођена око 1335. године, ово би се могло уклопити. Буни једино чињеница (ако је уопште истинита) да је Вратко са 90-ак година учествовао у Косовском боју. Извесније је да је Вратко умро пре Косовског боја, као и његов син жупан Никола Вратковић који је умро 1379. године и сахрањен у цркви Светог Николе код данашње Куршумлије.

Имена Вратислав и Вратко пре личе на имена ђеда и унука, а не оца и сина. Могуће је да постоји још један заборављени пас између њих двојице. У том случају би, можда ови превелики распони у пасовима у лози Вукановића били прихватљивији.
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Amicus октобар 07, 2017, 07:40:30 поподне
Браво Небо за тему! :)
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo октобар 08, 2017, 11:01:33 поподне
Браво Небо за тему! :)

 ;)
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo октобар 13, 2017, 02:47:09 поподне
Да искористим овај податак из текста који је поставио Војислав:

Вратко Богдановић је отац кнегиње Милице. Као отац кнегиње Милице се у народним пјесмама помиње Југ Богдан. Име Југ Богдан се не може наћи у историјским документима. У народним пјесмама помиње се и девет Југовића погинулих на Косову са старим оцем Југ Богданом. Зна се да је кнегиња Милица имала брата, жупана Николу.

Можда је народно, епско име жупана Вратка - Југ Богдан, могуће решење питања које сам горе поставио, а то је евентуално заборављени пас у линији од Вукана до Вратка, односно кнегиње Милице. Могуће је да је постојао и Богдан у тој линији, син Вратислављев, а отац Вратков. Онда би временски распони између пасова били прихватљивији.
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Sharelock октобар 13, 2017, 02:57:39 поподне
Можда је народно, епско име жупана Вратка - Југ Богдан, могуће решење питања које сам горе поставио...

Изражавам сумњу поводом ове комбинације. Да постоји "епско име" Југ Богдана, онда би се очекивало мноштво "епских имена" у том контексту, попут грчке митологије, а то код нас није митологија, осим ако се тенденциозно тако не тумачи...
Требало би размислити о две варијанте:
1. О помену Богдана Југе, о томе чух, али извор да наведем, тешко, до никако;
2. О породици Богдан која је примила католичанство и да ли је од њих Звонко Богдан?
То ја само, онако, узгред... :-\
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo октобар 13, 2017, 03:03:58 поподне
Да постоји "епско име" Југ Богдана, онда би се очекивало мноштво "епских имена" у том контексту, попут грчке митологије, а то код нас није митологија, осим ако се тенденциозно тако не тумачи...

Ништа "тенденциозно". Можда нисам употребио придев епско на прави начин: хтедох рећи - Вратково име из епских песама.


О породици Богдан која је примила католичанство и да ли је од њих Звонко Богдан?

Тешко да буњевачки Богдани имају везе с Вратком Немањићем, али зато постоје неке теорије по којима су Богдановићи из Гробница код Пријепоља потомци Богданови. У литератури стоји да су у Полимље дошли из Пипера. А и славе Аранђеловдан.
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Sharelock октобар 13, 2017, 03:09:56 поподне
Тешко да буњевачки Богдани имају везе с Вратком Немањићем...
Можда је суштина у томе да Богдани немају никакве везе са Вратком "Немањићем", да су то две различите породице...
А то да је "тешко" да су буњевачки Богдани, "они Богдани" из епске песме - ништа није немогуће, ако смо кроз историју имали бањалучког бискупа Мрњавчића или мостарског бискупа Јовића. :)
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo октобар 13, 2017, 03:39:14 поподне
Можда је суштина у томе да Богдани немају никакве везе са Вратком "Немањићем", да су то две различите породице...

Можда умор петком поподне чини своје, али нисам разумео шта си овим хтео рећи...


А то да је "тешко" да су буњевачки Богдани, "они Богдани" из епске песме - ништа није немогуће, ако смо кроз историју имали бањалучког бискупа Мрњавчића или мостарског бискупа Јовића. :)

Ништа није немогуће док се не докаже овако или онако.

Некако ми историјски правци Буњеваца не иду заједно с Немањићима, а ни с Вратком.

Они Богдановићи из Гробница барем живе ту, на извору, где су двори Вукановића, па се још и презивају - Богдановић, па имају бар мало материјала за тврдњу о пореклу од Богдана (или "Богдана").
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Sharelock октобар 13, 2017, 04:11:04 поподне
OK, petak je, 'ajmo bez rukavica: spajanje porodice  Bogdan sa Vratkom Nemanjićem izvrseno je u XIX veku radi potrebe izrade rodoslova jedne dinastije kojoj je trebala bar bocna veza sa Nemanjićima u cilju prezentovanja "istorijskog legitimiteta".
Ovo je poruka iz busa 50.  ;)
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo октобар 13, 2017, 04:15:01 поподне
'Ајд, разумео сам. Поздрав за екипу из 50-ице  ;)
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo новембар 12, 2017, 12:13:59 пре подне
Наша Црква данас, 12. новембра, односно 30. октобра по јулијнаском календару, прославља троје светих Немањића – мајку и двојицу синова: краљицу Јелену и краљеве Драгутина и Милутина.
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo новембар 12, 2017, 12:17:25 пре подне
Света краљица Јелена, монахиња Јелисавета (1236 / према неким мишљењима 1230 - 1314)

(http://www.novosti.rs/upload/thumbs/images/2016//02/20/novina/30-sveci%20(1)_620x0.jpg)
Краљица Јелена као монахиња Јелисавета

О пореклу краљице Јелене, у историјској науци су подељена мишљења. Док једни сматрају да је она родом Францускиња из властеоске куће Анжу (Anjou), други су мишљења да је по оцу византијског порекла.

„Јелена Анжујска је била Францускиња, по оцу, и рођака француског краља Луја IX и његовог брата напуљско-сицилијанског краља Карла Анжујског. Рођена је у Палерму (Италија) око 1230. године, гдје је и живјела док није отишла на двор у Будим код своје тетке (Јоланде) удате за мађарског краља (Андрија II)“ (Александар Трбовић – „Света српска краљица Јелена Анжујска“).
Други извори, опет, сматрају да је онај придев „Анжујска“ грешком записан, те да је њено право име Јелена Анђелина, с обзиром да потиче од византијске владарске куће Анђела. По овој верзији, Јелена је унука византијског цара Исака II Анђела, односно кћер Исаковог сина Јована Анђела (угарског племића) и угарске принцезе Маргарите (кћер угарског краља Беле III). Једна варијанта потврђује порекло од византијских Анђела, а као Јеленину мајку наводи француску принцезу Матилду од куће Де Куртне (de Courtenay), која је огранак Анжујаца. Ово мишљење заступао је, између осталих, британски историчар Гордон Мекданијел.

С обзиром да о њеном „фрушком“ (франачком, француском) пореклу пише њен савременик, архиепископ србски Данило II, као и да Карло Анжујски, краљ сицилијанско-напуљске краљевине Јелену и њену сестру Марију назива рођакама, могло би се закључити да је краљица Јелена заиста била француског рода. Овоме у прилог иде и чињеница да је у Србију она дошла као римокатолкиња, те да је током свог живота у Србији помогала како православне, тако и католичке цркве и манастире и одржавала живу везу с католичком Дубровачком републиком. Најизвесније је да Јелена по оцу потиче од властеоске куће Де Куртне, чији је заснивач Пјер, брат француског краља Луја VII.
 
У својој 15-ој години (1250. године), удата је за србског краља Уроша, сина краља Стефана Првовенчаног и краљице Ане (Дандоло, млетачког порекла). Свима је позната прича о велелепном дочеку младе краљице у Рашкој, кад су долином Ибра засађени јорговани да улепшају дочек. Приликом венчања, Јелена је примила православну веру. Изродили су четворо деце: синове Драгутина, Милутина и Стефана и кћер Брнчу (или Брњачу). Након што је Драгутин свргнуо оца са престола и Урошеве смрти (1276/77. године), управљање краљевином подељено је на три дела, на чијем челу су били Јелена, Драгутин и Милутин. Краљица Јелена управљала је Ибром, Плавом, Зетом и Требињем (са титулом „краљица Србије, Дукље, Албаније, Хума, Далмације и Приморских области“). Главни двор јој се налазио у Брњацима (данас Брњак) на северу Косова (данашњи Ибарски Колашин). У двору је засновала девојачку школу. Остаци двора су, нажалост, потопљени стварањем вештачког језера Газиводе 1977. године.

Оставила је неколико задужбина, од којих су најчувеније Манастир Градац и црква светог Николе у Скадру. Обновила је Манастир Светих мученика Сергија и Вакха (Свети Срђ) на Бојани код Скадра. Помагала је пуно и католичке светиње у Зети и Приморју. Позната је њена повеља Манастиру Светог Николе на Врањини из 1280. године, где је често боравила. Замонашила се око 1290. године у својој задужбини Светом Николи у Скадру, монашким именом Јелисавета.

Упокојила се почетком 1314. године и сахрањена је у својој задужбини Манастиру Градац на Ибру, где јој мошти и данас почивају. Након три године од упокојења, јавила се једном монаху са налогом да се њен гроб откопа. Након што је ово учињено, монаси су утврдили да је тело краљичино нетрулежно. Ово се догодило пре тачно седам столећа, на данашњи датум 1317. године. Одмах је проглашена светом. Култ Свете Краљице је током наредних столећа постао изузетно јак међу народом Рашке области.

Јелена Анжујска је добрим делом заслужна за увођње неких западњачких новина у средњевековној Србији. Она је утицала на краља Уроша да дозволи долазак великог броја искусних саских рудара у Србију (који су се испред татарске најезде склањали из Ердеља), њеним залагањем почиње жива трговина Дубровчана и Которана са Србијом, захваљујући чему новац Урошеве Србије добија вредност у Европи, и коначно, србска војска се по Јеленином предлогу модернизује и уводе се плаћеничке јединице, захваљујући чему ће у наредном раздобљу, почев од њених синова, па закључно са Душановом државом, Србија постати војна сила свог времена.

„Била је паметна и оштроумна, у речима строга, али у срцу добра, побожна и изобилно дарежљива. После смрти свога супруга блажена Јелена се сва предала подвизима побожности: сиротињу је збрињавала и издржавала; манастире и цркве зидала и помагала; о љубави и слози синова својих се старала; о заштити и васпитању народа свога се бринула, о страху Божјем се свагда старала“. (Свети ава Јустин Ћелијски)

Нарочито су јој били привржени синови. Приликом сахране Јеленине, Милутин је изговорио потресну беседу коју је забележио архиепископ Данило у житију Свете краљице Јелене („Животи краљева и архиепископа српских“).

(https://web.archive.org/web/20150610202719/http://lehre.hki.uni-koeln.de/monasterium/img/RS-BISANU/Charters/2198_1.jpg)
Потпис краљице Јелене (ѤлѢна) на повељи из 1304. године


http://www.novipolis.rs/memento/29680/najzagonetnija-kraljica-srednjeg-veka.html

https://jelenaanzujska.wordpress.com/

http://kraljevske-novine.rs/jov-skadar%C2%ADski%C2%AD-%C2%AD-i-blaze%C2%ADna%C2%AD-%C2%AD-kralji%C2%ADca%C2%AD-jele%C2%ADna/

О краљици Јелени постоји чланак и на страници Порекла:

http://www.poreklo.rs/2013/02/08/na-dana%C5%A1nji-dan-umrla-srpska-kraljica-jelena-an%C5%BEujska/
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo новембар 12, 2017, 12:22:23 пре подне
Свети краљ Драгутин (1251-1316)

Драгутин је први син краља Уроша и краљице Јелене. Био је мезимац свог оца, и будући престолонаследник, добио је одговарајуће васпитање и образовање. Од детињства је био веома побожан и показивао склоност ка богослужењима и монаштву.


(https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/d/d2/King_Stefan_Uro%C5%A1_I_with_his_son_Stefan_Dragutin.jpg)
Урош и Драгутин


Међутим, на очинску љубав и пажњу, Драгутин је одговорио побуном. Свему је претходио краткотрајни рат између Србије и Угарске у којем је Урошева војска на кратко преотела Мачву и друге области јужно од Саве Угарима, међутим, на крају је била поражена, а сам краљ Урош заробљен, 1268. године. Присиљен у заточеништву да потпише наметнуте мировне услове, Урош, између осталог, пристаје и на политички брак свог сина Драгутина с Каталином, кћерком једног од тада двојице угарских краљева – Иштваном (Стефан) V.

Хушкан од тазбине да, као млади краљ, затражи себи део земље на управу (што је краљ Урош одбијао да учини), Драгутин подиже побуну и помогнут од Угара односи победу у бици на Гатачком пољу 1276. године. Урош је тада принуђен да уступи сину престо, а он на управу добија Захумље (где се упокојио следеће године као монах Симеон, а сахрањен је у Сопоћанима, где му мошти и данас почивају). Шест година владавине Драгутинове нису биле славне. Без много успеха је ратовао против Византије, ослањајући се на Угарску и Анжујце, а није био ни нарочито омиљен ни у народу ни у Цркви, због побуне против Уроша. Коначно, приликом кретања с војском код града Јелеча, Драгутин несрећно пада са коња и повредивши ногу остаде сакат.

Дежевским споразумом с братом Милутином, 1282. године, Драгутин му предаје земљу на управу, а себи задржава поседе у области Доњег Полимља, Подриња и Рудника. Две године касније, од таште, угарске краљице, добија и Мачву, Београд и у североисточној Босни - Усору и Соли. С обзиром да су се ове области јужно од Саве тада сматрале Сремом, Драгутин добија звање – Сремски краљ. Он је први србски владар који је (повремено) столовао у Београду. Главна престоница била му је у Дебрцу на Сави.

У његовим границама остала су два лепа манастира, два мезимца Драгутинова и његове жене Катарине: његова задужбина Рача и њена Манастир Троноша, који су били у заједници (осим њих, краљ Драгутин је ктитор и Манастира Светога Ахилија у Ариљу, са предивном црквом зиданом у рашком стилу, у којој се налазе две чувене фреске: „плавог анђела“ и самог краља – ктитора). Краљ Драгутин био је изузетно побожан, а још више је то постао после несрећног пада с коња који га је обогаљио за цео живот. Сам је говорио да се тада освестио, и да му је одмах било јасно да је то праведна казна за оно што је учинио 1276. године, кад је свргнуо свог оца Уроша са престола. Зато је хтео остатак овоземног живота што више окајати тај грех. Чинио је то на неки свој испоснички начин, сасвим необичан за оновремене владаре. Остало је забележено да је испод раскошне краљевске одежде, уз голо тело носио рите које је скинуо са тела неког умрлог просјака на кога је негде наишао (а овога је достојно сахранио, обукавши га у своју скупоцену одећу) и појас од уплетене сламе, који му се био до крви усекао у тело. У обући је увек имао по неколико оштрих каменчића који су га повређивали при ходу, толико да су му некад стопала била сва крвава. Понекад би се облачио у хаљину скрпљену од оштре кудељне вреће, и тако полуодевен и бос, сам излазио ван двора, проводећи по целу ноћ са бескућницима, губавцима, или каквом другом слаботињом, а некад би одлазио на гробље, и ноћ пробдио у некој свеже ископаној раци… Иначе би ноћи проводио у молитви, а најлепше би се осећао одлазећи у манастире и разговарајући са калуђерима. У слободно време у двору би сам израђивао разне богослужбене сасуде и поклањао их својим манастирима и црквама. А много је и проповедао, нарочито међу богумилима којих је тада било доста с оне стране Дрине, и у његовој краљевини. И дао му је Господ мудрости и смирења, остао је Драгутин упамћен као речити хришћанин, па је, милошћу Божјом и трудом својим, многе заблуделе повратио правој вери. Драгутин није желео да се све то рашчује, али такви детаљи се брзо сазнају. Већина је Драгутина сматрала лудим. Није се гневио то чувши. Напротив, био је радостан што га светина сматра таквим. Од Бога отпала светина од јуродивости види сумашедство, а јуродиви су они најчистије вере, они који одбацују добра овога света и углед у очима људи, зарад љубави Божје. Драгутин је најприје оставио србски краљевски престо, у златним данима Србске државе. После је оставио и своју Сремску краљевину. Повукао се у свој замак у Дебрцу, и коначно, већ болестан, примио монашки постриг, као монах Теоктист.
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo новембар 12, 2017, 12:24:51 пре подне
Убрзо по замонашењу Драгутин се упокојио, марта 1316. године. Његове последње дане забележио је архиепископ Данило II. Пред смрт, Драгутин је изричито захтевао да се никако не прославља као светитељ, јер то својим животом, нарочито побуном против оца, није заслужио. Такође, забранио је да се након сахране његов гроб икакда отвори, сматрајући се тога недостојним. Сахрањен је у Манастиру Ђурђеви Ступови на брду изнад Дежеве и Трговишта (Новог Пазара).

И поред последње краљеве жеље и заповести, његов гроб је касније ископан и утврђено је да су му мошти нетрулежне. 1597. године су из Ђурђевих Ступова склоњене како не би пале у руке Турцима, као мошти Светог Саве неколико година раније. Дуго су боравиле у Дечанима, а део у Манастиру Рача, одакле су склањане у Срем. Данас се део моштију (рука) налази у Ђурђевим Ступовима, а део у Манастиру Рача.

Са женом Каталином (у монаштву – Катарина) Драгутин је добио синове Владислава (несуђеног престолонаследника по Дежевском споразуму) и Урошица и пет кћери - Јелену (Јелисавету) касније удату за босанског бана Стефана Котроманића, Каталину, Маргариту, Урсу и једну којој није упамћено име.

Драгутин и Каталина су били веома верни и привржени једно другом. По договору, након што су изродили децу, живели су у брачној девствености. Заједно су се бавили разним занатима, а Каталина је, по узору на своју свекрву Јелену Анжујску, коју је веома поштовала, засновала на двору у Дебрцу девојачку школу. Велики део својих прихода давали су цркви и сиротињи. Живели су веома скромно, по сопственом избору. Византијски историчар Георгије Пахимер је био згранут кад је једном приликом дошао на Драгутинов двор и затекао краљицу Каталину у некој старој хаљини како преде вуну. Приликом удаје за Драгутина, прешла је у православну веру и остала је упамћена као врло ревносна православна хришћанка. Не зна се тачно када се упокојила, али свакако после Драгутиновог упокојења.


(https://istorijaplus.files.wordpress.com/2015/02/dragutin-i-katalina.jpg)
Фреска из цркве Светог Ахилија у Ариљу: краљ Милутин, краљ Драгутин и краљица Каталина


Осим поменутих Раче, Троноше и Светог Ахилија, Драгутинове задужбине су и манастири Тавна (код Бијељине), и Мала Ремета и Бешеново на јужним падинама Фрушке Горе, затим храмови Светог Николе на Озрену и у Папрачи код Зворника и још неколико цркава.


https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B5%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D1%81%D0%BF%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%B7%D1%83%D0%BC

https://kraljdragutinnemanjic.wordpress.com/

http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/index_l.html

https://www.poreklo.rs/2017/09/10/manastir-raca-i-njegov-skit-sabora-srbskih-svetitelja-na-tari/
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo новембар 12, 2017, 12:28:08 пре подне
Свети краљ Милутин (1253-1321)


(https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/d/d8/Milutinst.jpg/300px-Milutinst.jpg)
Краљ Милутин, фреска из Студенице

Краљ Милутин је један од контроверзних Немањића, коме се највише замера због многоженства, односно пет бракова, од којих највише за последњи са тада петогодишњом византијском принцезом Симонидом, кћерком цара Андроника II. Кад су се венчали, у пролеће 1299. године, Милутин је имао 45 или 46 година и био је пет-шест година старији од свог таста. Због овог брака, Цариградска патриаршија је на Милутина бацила анатему. Ништа лепше о Милутину није писао ни Данте у својој „Божанственој комедији“, називајући га ковачем лажног новца. Милутину се замера и нечовечан однос према сину Стефану (Дечанском), кога је као дечака дао татарском владару Ногају као таоца, а у младости немилосрдно утамничио и ослепео због побуне.

Историјски гледано, Милутиново доба било је једно од златних периода србске повести. Осим претежно успешних војних акција према суседним областима, којом приликом је Србији прикључио делове Албаније и Македоније, од Бугара преузео Браничево и Кучево, а од Угара Рудник, учврстио је власт, изградио снажну војску, а вештом дипломатијом (у коју спадају и његови многобројни бракови) омогућио је да Србија постане важна европска држава. Познат је и по томе што је на србски дбвор унео новине, тако што се дотадашњи једноставан рашки стил замењује раскошним византијским. Осим тога, уводи многе институте преузете из византијског државног устројства, између осталог веома корстан институт проније – поседа за војне заслуге, којим је омогућио обавезно ратно учешће пронијара са својом војском. Уведена су звања кефалија, логотета, протовестијара. Дворски церемонијал је био византијског типа,  а сам Милутин се, за разлику од свог брата, одевао раскошно. Византијски дипломата и хроничар Метохит га овако описује: „Око тела имао је више накита од скупоценог камена и бисера, колико је год могло да стане и сав је трептио у злату“. Вероватно она фамозна наша прича о томе како се, док су западноевропски великаши кидали месо голим рукама, на србском двору јело златним есцајгом, потиче као успомена на време Милутиново.

Приликом ступања на престо, Милутин се заклео да ће за сваку годину своје владавине подићи по један храм у знак захвалнисти Господу, што је и учинио. У житију краља Милутина, архиепископ Данило II наводи да је Милутин владао 40 година и подигао 40 цркава. Најзначајније његове задужбине су манастири Богородица Љевишка, Грачаница, Бањска, Старо Нагоричино, србски манастир Светих архангела у Јерусалиму, затим цркве Краљева у Студеници, Тројеручица у Скопљу, главна манастирска црква у Хиландару, три цркве у Солуну, црква Светог Стефана у Богородичином манастиру на Синају, итд. Према предању, краљу Милутину се приписују као задужбине и манастири Тврдош код Требиња и Витовница у источној Србији.

Због овог задужбинарства, краља Милутина је наша црква веома брзо канонизовала. Упокојио се изненада 29. октобра 1321. године, након претрпљеног можданог удара у свом двору у Неродимљу. Већ 1324. године је проглашен светим. Краљ Милутин је сахрањен у својој задужбини, цркви Светог Стефана у Манастиру Бањска. Уочи Косовског боја, мошти Светог краља Милутина су измештене у Трепчу, где су остале до 1455. године, када их је митрополит Силуан склонио испред Турака. 1460. године су похрањене у цркви Свете Недеље у Софији, где се и данас налазе. Ова црква се у Милутинову част назива и црква Светог Краља.

Милутин је имао четворо деце: Стефана (Дечанског), из краткотрајног брака с србском племкињом Јеленом, затим Константина, из брака с кћерком тесалијског господара Јована Анђела, чије име није познато, и две кћери: Зорицу или Царицу, из брака с угарском принцезом Јелисаветом (сестром Драгутинове жене Каталине), и Ану или Неду, из брака с Аном, кћерком бугарског цара Георгија Тертера.


https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A1%D1%82%D0%B5%D1%84%D0%B0%D0%BD_%D0%A3%D1%80%D0%BE%D1%88_II_%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D1%83%D1%82%D0%B8%D0%BD

https://kraljmilutinnemanjic.wordpress.com/

https://dinastijanemanjic.weebly.com/1050108810721113-105710901077109210721085-1059108810861096-ii-1052108010831091109010801085.html

http://www.spc.rs/sr/sveti_kralj_milutin
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo новембар 12, 2017, 12:30:32 пре подне
Најинтригантија појединост у причи о краљу Милутину је његов однос с краљицом Симонидом. Симонида је по оцу била грчког (Палеолози), а по мајци француско-шпанског порекла. Нису имали потомства, јер је Симонида, по свој прилици, била јалова.

Кад су је византијски посланици предали Милутину, на Вардару, у пролеће 1299. године, била је петогодишња девојчица. Но, како бележи Георгије Пахимер, Милутин је пред девојчицом сјахао са коња и клекнуо као пред својом господарицом. Из разних записа о Милутину, можемо видети да је с једне стране био немилосрдни владар, с друге побожни задужбинар, с треће кицош, љубитељ отмених дама и духовит човек пун неког младалачког полета. Византијски историчар Никифор Григора спочитава Милутину да је за Симонидину неплодност крив сам Милутин, јер је „конзумирао брак“ с њом кад јој је било свега осам година. Но, вероватније је да је овај навод последица Григорине мржње коју је имао према Милутину, а не стварног стања ствари. Будући краљ, Милутин није морао обљубљивати осмогодишњу девојчицу, јер је могао добити било коју жену (према неким индицијама, Милутин је био у вези и с Јоландом – Ирином, Симонидином мајком).

Милутин је Симониду обасипао пажњом и био је на неки начин фасциниран овом лепом и нежном принцезом. Но, Симонида, свакако, није била одушевљена браком с човеком 40 година старијим. То је показала више пута, покушавши да се не врати у Србију кад је 1317. године отишла у Цариград на сахрану своје мајке. На крају су је морали враћати србски изасланици, преко којих је Милутин поручио да ће доћи с војском да врати краљицу у Србију. Током повратка, док су коначили у Серу, Симонида је побегла у оближњи женски манастир и замонашила се. Недоумице србске делегације шта им је чинити, разрешио је Симонидин брат, деспот Константин, који јој је стргао монашку одежду и предао сестру Србима.

Симонида се, наводно, зарекла да ће се замонашити у знак захвалности Богу кад је ослободи живота с Милутином. Да је ово веома могуће, потврђује и чињеница да је након Милутинове смрти Симонида отишла за Цариград, где се замонашила. Не зна се кад се упокојила, а последњи њен помен је из 1345. године. Сахрањена је у Зихнијском манастиру у Драми.
 
(http://www.alo.rs/resources/images/0000/010/265/45_400x0.jpg)
Краљица Симонида, фреска у Грачаници
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: НиколаВук новембар 12, 2017, 10:26:25 пре подне
Треба напоменути и да су Драгутин и Милутин међусобно ратовали од 1301. до 1312. јер Милутин није хтео да се придржава одредбе Дежевског споразума, да његов наследник буде Драгутинов син.

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%82%D0%B5%D1%84%D0%B0%D0%BD_%D0%A3%D1%80%D0%BE%D1%88_II_%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D1%83%D1%82%D0%B8%D0%BD#.D0.93.D1.80.D0.B0.D1.92.D0.B0.D0.BD.D1.81.D0.BA.D0.B8_.D1.80.D0.B0.D1.82_.D1.81.D0.B0_.D0.B1.D1.80.D0.B0.D1.82.D0.BE.D0.BC_.D0.94.D1.80.D0.B0.D0.B3.D1.83.D1.82.D0.B8.D0.BD.D0.BE.D0.BC_.281301.E2.80.941312.29
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo новембар 13, 2017, 08:05:12 поподне
Треба напоменути и да су Драгутин и Милутин међусобно ратовали од 1301. до 1312. јер Милутин није хтео да се придржава одредбе Дежевског споразума, да његов наследник буде Драгутинов син.

То је један од догађаја који би могли бити на теми - Пресудни догађаји у историји Срба.

Ко зна каква би повест наша била да је Милутин испоштовао Дежевски споразум и омогућио да након њега србски краљ буде Драгутинов син Владислав.

Владислав не би дуго владао, јер је умро свега 5 година после Милутина, али би догађаји сигурно добили другачији ток.
С обзиром да је био под јаким угарским утицајем, можда би Срби за његове владавине прешли у римокатоличку веру.
Не би било Душанове Србије.
Можда не би било Лазаревића и Бранковића, већ неке друге властеле.
Можда би европске земље послале одговарајућу помоћ Србији против Турака, па турске окупације никад не би ни било, ни Турака у Европи.
А, опет, можда би Србија била слабашна државица коју би Турци смлатили очас посла, као нпр Бугарску, па не би било косовског завета, Милоша Обилића, ни сећања на силну Душанову државу, и отуд не би било те епске силе које је терала Србе на сталне побуне...

Можемо маштати шта би било, разни су сценарији...
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Мића новембар 13, 2017, 08:26:29 поподне

То је један од догађаја који би могли бити на теми - Пресудни догађаји у историји Срба.

Ко зна каква би повест наша била да је Милутин испоштовао Дежевски споразум и омогућио да након њега србски краљ буде Драгутинов син Владислав.

Владислав не би дуго владао, јер је умро свега 5 година после Милутина, али би догађаји сигурно добили другачији ток.
С обзиром да је био под јаким угарским утицајем, можда би Срби за његове владавине прешли у римокатоличку веру.
Не би било Душанове Србије.
Можда не би било Лазаревића и Бранковића, већ неке друге властеле.
Можда би европске земље послале одговарајућу помоћ Србији против Турака, па турске окупације никад не би ни било, ни Турака у Европи.
А, опет, можда би Србија била слабашна државица коју би Турци смлатили очас посла, као нпр Бугарску, па не би било косовског завета, Милоша Обилића, ни сећања на силну Душанову државу, и отуд не би било те епске силе које је терала Србе на сталне побуне...

Можемо маштати шта би било, разни су сценарији...
Недавно сам прочитао књигу "Алтернативна историја Србије". Аутори су историчари, Чедомир Антић и Предраг Марковић. То је засад једина књига наших аутора која се бави оваквим питањима у нашој историји. У сваком случају, врло занимљива тема.
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Sharelock новембар 21, 2017, 10:50:29 поподне
Можда би европске земље послале одговарајућу помоћ Србији против Турака, па турске окупације никад не би ни било, ни Турака у Европи.
А можда је било Турака баш зато да не бисмо постали католици.
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo новембар 21, 2017, 11:11:04 поподне
А можда је било Турака баш зато да не бисмо постали католици.

Свиђа ми се тај начин размишљања  :)
Сасвим вероватан сценарио.
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Sharelock новембар 21, 2017, 11:21:43 поподне
А можда је било Турака баш зато да не бисмо постали католици.
Наравно, Небо, не зато што су католици мање вредни, него зато што нам је Господ очигледно наменио неку другачију Мисију. ::)
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo новембар 24, 2017, 03:36:01 поподне
Данас наша Црква прославља Светог краља Стефана Дечанског.


(http://www.svevesti.com/images/sr/191322.jpg)
Свети Стефан Дечански, фреска из Манастира Високи Дечани (око 1350)


Син краља Милутина, рођен је, по неким изворима 1274, по другим 1276. (Љушић, Станојевић), а по неким 1284. године (Ћоровић, Фајфрић).

Везивање за ове различите године зависи од претпоставке ко је била мајка краља Стефана - Јелена Дука (у том случају је рођен 1274), Јелена кћер србског властелина (1276) или Ана Тертер (1284). Уколико је мајка Стефанова била Јелена, кћер непознатог србског властелина, Стефан би био један од малог броја Немањића чија мајка није била странкиња.

На крштењу је добио име Урош, а име Стефан му је додато као знак Милутинове претензије да његов син постане краљ, уместо Владислава, сина краља Драгутина, како је било предвиђено Дежевским споразумом.

Као дечака или младића, отац га је послао татарском кану Ногају, као таоца уз још један број представника властеоских породица, чиме је Србија гарантовала да неће угрожавати татарске поседе и вазалне државе. Вероватно је то било 1293. или 1294. године, и Стефан је код татарског владара био највероватније све до Ногајеве погибије 1299. године. О овом периоду Стефанове младости је књижевница Светлана Велмар Јанковић написала једну лепу приповетку за децу („Плаветна рибица“, у збирци „Књига за Марка“). 

Након повратака кући, Милутин жени Стефана Теодором кћерком бугарског цара Смилца и даје младом краљу на управу Зету. Ту су им се родила деца - Душан, Душиц (који је умро као дечак) и Јелена (касније удата за Младена Шубића).

Због побуне против оца (вероватно 1313/14. године), са циљем да преузме власт, а о којој постоји мало података, Стефан је по суровом наређењу оца ослпељен и прогнан у Цариград, а Зета му је одузета и дата на управу најстаријем Милутиновом сину Константину. У Цариграду су Стефан и његова породица добро примљени од цара Андроника, а сам Стефан је цариградске године провео готово монашким начином живота у Манастиру Христа Пантократора. Историчари сматрају да, грешком или захваљујући поткупљеном извршитељу казне, Стефан није био сасвим ослепљен, док Црква сматра да се радило о чуду, у којем је Свети Никола умољен од Стефана, овога исцелио и вратио му вид.

Тек, Стефан се враћа у Србију и након грађанског рата око права на престо против Константина, у којем су уз Стефана били и већи део властеле и Црква и народ, победник је крунисан 1322. године у Неродимљу као краљ Стефан Урош III. Уследио је и грађански рат против Владислава Драгутиновог, који је трајао све до 1324. године, и из којег је Стефан поново изишао као победник.

Након смиривања стања у Србији, Стефан није дуго владао, свега седам година. У том раздобљу, бележи се његов успешан рат против Бугара и сјајна победа код Велбужда 1330. године, након које је, у знак захвалности Богу, даровао Дечански манастир великим поседом. Изградња Манастира Високи Дечани у Метохији испод Проклетија, посвећеног Христу Сведржитељу (Пантократору) и Вазнесењу Његовом, започета је 1327. године, а окончана је по упокојењу Стефановом, од стране краља Душана 1335. године.


(http://www.kosovo.net/areal_decani3y.jpg)
Високи Дечани
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo новембар 24, 2017, 03:37:21 поподне
Током припрема за рат против Бугара, Стефан је, по наговору својих саветника, против удружене бугарско-византијске војске, унајмио један број плаћеника из западне Европе – Нормана, Немаца и Каталонаца, који су се показали као одлични ратници, те је ову праксу касније преузео и његов син, створивши тако ударне јединице србске војске и своје личне гарде.

Након што му је умрла жена, Стефан се оженио други пут, Маријом Палеолог, с којом је добио сина Симеона - Станишу и кћер Теодору.

О његовој кончини се нагађа. Као и неке друге појединости из живота краља Стефана Дечанског, тако и за његову смрт постоје најмање две верзије.

Прва је писана од стране неименованог настављача архиепископа Данила, у његовим житијима Немањића, по којој је дошло до сукоба између краља Стефана и његовог сина, у којем је Душанова странка превладала, те је након битке код Породимљa дошло до измирења, а Стефан се повукао у двор у Звечанu, препустивши сину престо, где се убрзо упокојио. Ова верзија је писана за време Душанове владавине, па то изазива сумњу у њену веродостојност.

Према другој, писаној почетком 15. века од стране бугарског црквеног књижевника, дечанског игумана и каснијег митрополита кијевског – Григорија Цамблака, Стефан је након војног пораза у сукобу против присталица Душанових, заточен и, по наређењу свог сина – задављен. С обзиром да је ова верзија Стефановог житија писана у време деспота Стефана Лазаревића, опште је мишљење да је онa веродостојнијa, јер се аутор није морао плашити да изнесе овакве појединости од тада одавно покојног цара Душана, што би се могло помислити за аутора прве верзије. С друге стране, Цамблак је уопште узев – проблематична историјска личност, имајући у виду његово касније пристајање за унију с Римом и раскол према Руској цркви. У сваком случају, Цамблакова верзија је прихваћена и у нашим црквеним и народним круговима, те се краљ Стефан Дечански сматра мучеником – „од оца ослепљеним, од сина задављеним“.

Иначе, Цамблак за Стефаново ослепљење и прогонство од оца Милутина оптужује тадашњу србску краљицу Симониду, и не спомиње никакву побуну, већ краљичине сплетке. Веровање је да је краљ Стефан онога дана кад су Душанови људи дошли да га убију, бацио клетву на свог сина и његово потомство, услед чега је касније пропала средњевековна србска држава.

Мошти Светог краља Стефана почивају у његовој задужбини, Манастиру Високи Дечани, а његова круна у Цетињском манастиру.
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo новембар 24, 2017, 03:38:50 поподне
Иначе, данашњи празник се назива и – Мратиндан, или Свети Мрата.

Свети „Мрата“ је, заправо, Свети Мартин епископ турски (али не – епископ Турака, већ епископ града Тура – Tours, у средњем делу Француске). Култ Светог Мартина је био изузетно јак међу Словенима, с обзиром да је Светитељ  родом био са западог обода Паноније.

Мартин (316 – 395) био је по оцу Римљанин и, мимо своје воље, постао је римски војник. Касније се крстио и замонашио, а затим, и поред тога што се опирао тој црквеној одлуци, сматрајући се недостојним тог чина, постављен за епископа у Туру. Као епископ водио је тешке борбе против аријанаца и других јереси 4. века. Остао је упамћен по врлинском животу и милосрђу.

За време јединствене Цркве и јулијанског календара, Светог Мартина Црква је прослављала 11. новембра, што одговара данашњем 24-ом дану новембра. РК црква и данас успомену на Светог Мартина обележава 11. новембра, а православна Црква 12. октобра. Но, код Срба је успомена на овог светог оца и на стари датум његовог прослављања остала да живи и након црквеног раскола, те је празник који се обележава 24/11. новембра и до данас назива – Мратиндан, а дани између Ђурђица и Мратиндана – мратинци или вучји дани, вероватно јер су се (некад кад су зиме биле оштрије и раније почињале) у ово доба године почели спуштати вуци са планина у ниже крајеве, а Свети Мартин се сматрао заштитником вукова. С обзиром на древну митску идентификацију Срба са вуковима (отуд и толико вучјих имена код Срба), не чуди велико поштовање које Свети Мартин – Мрата ужива међу Србима.

(https://s3.amazonaws.com/cdn.monasteryicons.com/images/large/st-martin-of-tours-icon-419.jpg)
Енглеска икона Светог Мартина
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo новембар 24, 2017, 03:41:53 поподне
http://www.spc.rs/sr/sveti_kralj_stefan_dechanski

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A1%D1%82%D0%B5%D1%84%D0%B0%D0%BD_%D0%A3%D1%80%D0%BE%D1%88_III_%D0%94%D0%B5%D1%87%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8

http://www.rastko.rs/knjizevnost/liturgicka/camblak-zitije_decanskog_c.html

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9C%D0%B0%D1%80%D1%82%D0%B8%D0%BD_%D0%A2%D1%83%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B8
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: НиколаВук новембар 24, 2017, 04:02:44 поподне
Можда не би било лоше да се напише нешто и о Светом Мини, који се исто данас прославља.  :)
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo новембар 24, 2017, 04:16:06 поподне
Можда не би било лоше да се напише нешто и о Светом Мини, који се исто данас прославља.  :)

Ја сам се усредсредио на Немањиће, а Свети Мартин је поменут у контексту објашњења зашто се данашњи празник зове још и Мратиндан и народног веровања да је Мрата тобож надимак Светог Стефана Дечанског.
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo новембар 24, 2017, 04:22:38 поподне
Иначе, помињући Светог мученика Мину, данашњи се прославља уз још двојицу мученика с њим пострадалих - Виктора и Викентија, а има још један Свети мученик Мина у календару.

Мина је код Срба увек било мушко име, управо по овим светитељима, по грчки - Минас.
Тек од Караџићеве (Вилхел)мине, ово име се почиње давати и женској деци.
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo децембар 15, 2017, 07:03:35 поподне
Црква данас прославља последњег владара династије Немањића, Светог цара Стефана Уроша V.

Рођен је 1336. или 1337. године. Син је цара Стефана Душана и царице Јелене. Када се Душан крунисао за цара, тада тек деветогодишњи дечак Урош је крунисан за (младог) краља. Око 1351. године, Урош добија део државе на управу, како би се обучио за будућу управу целим царством. Међутим, он није наследио очев владалачки таленат. Био је тих, благе нарави и слабо заинтересован за управљање тада још увек силном државом. Оновремени записи о њему углавном говоре сажаљивим тоном, истичући његову лепу спољашњост (по чему је сасвим био на оца) и добру душу, али и наивност и незрелост за обавезу коју је наследио. Због свега тога, Урош је понео надимак – Нејаки. Кад је Душан изненада умро, Урош је тек постао пунолетан.


(http://i50.tinypic.com/27zeycx.jpg)
Цар Душан и царица Јелена са сином Урошем
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo децембар 15, 2017, 07:05:43 поподне
Све ове околности искористиће ојачала србска властела да се постепено осамостали од средишње власти. Први је своју прилику искористио Урошев стриц Синиша – Симеон „Палеолог“, полубрат цара Душана, који је, уз помоћ Византије, покушао да дође на царски престо у Србији. Захваљујући царици Јелени, већи део србске властеле и Црква стали су уз Уроша, и након пораза Синишине војске код Скадра 1358. године, Урошева власт није довођена у питање. Међутим, Синиша је овладао јужним деловима Србског царства (Епир, Тесалија) и Србија их је тада бесповратно изгубила. Држава Немањића је тада, практично, била подељена на два царства – правог цара Уроша и самопроглашеног цара Синише - Симеона.

Осим њега, царску власт престају поштовати и Балшићи у Зети, који се већ од 1361. године понашају као самостална држава. Главни ударац Урошевој власти задаће браћа Мрњавчевићи – Вукашин и Угљеша, синови властелина Мрњана из Хумске земље. Угљеша је био велмож у време цара Душана. Према неким изворима, Вукашин је био Урошу венчани кум. Под притиском, Урош пристаје да крунише Вукашина за краља, практично – савладара, 1365. године. Од тада, појављују се заједно, како у државним пословима, тако и у иконографији: на фресци у Манастиру Псача насликани су један поред другог, као савладари. Урошев лик је, додуше, насликан импозантније, - ипак је он био цар, али је од тог царског достојанства остала само фреска и - сенка. Стварно је остацима царства управљао краљ Вукашин.


(http://www.znanje.org/i/i28/08iv06/08iv0602/slike/UrosV/urosV2.jpg)
Урош и Вукашин

Ко зна којим правцем би даље ишла повест Срба у средњем веку да се није догодила Маричка битка, крајем септембра 1371. године, у којој су погинули обојица Мрњавчевића. Иза Угљеше остао је син Марко, такође са титулом краља, којем је, по свој прилици, био намењен престо након Уроша, с обзиром да Урош у браку с царицом Аном (кћерком влашког кнеза Александра) није имао потомства. Међутим, као ни цар Урош, ни Марко (и поред све његове епске славе) није био личност са потребном снагом и способношћу да води државу.
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo децембар 15, 2017, 07:07:11 поподне
Не дуго након погибије Мрњавчевића, упокојио се и цар Урош, под нејасним околностима. Хронике не бележе да је од нечега боловао, а био је у најбољим година – у средини 30-их. Народно предање је на становишту да је цара убио краљ Вукашин (у лову итсл), што је немогуће, јер је Урош надживео Вукашина за два и по месеца. Захваљујући овом предању, Црква је Уроша прогласила мучеником.

Иако је био побожан, захваљујући васпитању које је добио од мајке, царице Јелене, Урош за разлику од већине Немањића, није оставио значајније задужбине. Јавља се као сузадужбинар неколико манастира уз своје родитеље: Свети архангели код Призрена, Свети архангели код Леснова, Богородичин манастир у Матејчу у Скопској Црној Гори, црква Свете Тројице у Скопљу.

Урош се упокојио 4. децембра (17-ог по грегоријанском календару, односно на данашњи датум) 1371. године. Сахрањен је у манастиру Успења Пресвете Богородице у Неродимљу. Град Урошевац који се данас налази на том подручју, понео је свој назив управо по цару Урошу.

Његове мошти су откопане 1584. године. Потврду светости цара Уроша дале су управо његове свете мошти, над којима су многи верни добили исцељење и духовну помоћ. У Стихири србским светитељима с краја 17. века, цар Урош се помиње као светитељ. 1705. године, мошти Светог цара Уроша монах Христифор је пренео на Фрушку Гору, у Манастир Јазак, док је један део похрањен у Студеници. У пролеће 1942. године, усташки безбожници су опљачкали, попалили и оскрнавили више фрушкогорских манастира. Том приликом су расули и мошти србских светитеља на које су у свом походу наишли. Професор протојереј Радослав Грујић је послат од тадашње србске владе, уз подршку немачке окупационе власти, да из похараних манастира пренесе светиње у Београд. 14. априла 1942. године, заједно са моштима Светог кнеза Лазара и Светог кнеза Стефана Штиљановића, мошти Светог цара Уроша су донете у Београд и свечано похрањене у Саборној цркви, где су остале све до 2001. године. Септембра 2001. године, уз чинодејствовање патриарха Павла и владике сремског Василија, мошти Светог цара Уроша су враћене у Манастир Јазак, где и данас почивају. Један делић моштију задржан је у београдској Саборној цркви.


(http://www.manastiri.rs/eparhije/sremska/jazak/kivot.jpg)
Кивот са моштима Светог цара Уроша у Манастиру Јазак
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo децембар 15, 2017, 07:08:00 поподне
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A1%D1%82%D0%B5%D1%84%D0%B0%D0%BD_%D0%A3%D1%80%D0%BE%D1%88_V

https://dinastijanemanjic.weebly.com/106210721088-105710901077109210721085-1059108810861096-105310771112107210821080.html

https://www.saborna-crkva.com/index.php?option=com_content&task=view&id=702&Itemid=490

http://srpskoblago.rs/car-stefan-uros-v-nejaki/
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo децембар 15, 2017, 07:14:19 поподне
(https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/0/08/Serbia_1360_sr.png)

Србско царство у време цара Уроша, распрачано на велмошке државице
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo јануар 27, 2018, 11:09:18 пре подне
Шта написати о Светом Сави, а да није већ написано.

(http://imus.org.rs/wp-content/uploads/2017/01/Gostovanje-Svetog-Save-u-Kraljevu-02.jpg)

Но, да буде и о њему на овој теми где су и остали Свети Немањићи, тек основни подаци:

Рачуна се да је рођен око 1175. године (а можда и нешто раније), као најмлађе дете великог жупана Стефана Немање и Ане. На крштењу је добио име Растко. Њему је Стефан Немања наменио да управља Хумском земљом, где Растко стиже 1191. године (по тој традицији се касније Стјепан Вукчић Косача, 1448. године, након што је Манастир Милешева са моштима Светог Саве припао његовој држави, титулисао као „херцег од Светог Саве“, по чему је његова држава прозвана - Херцеговина).

Међутим, Растко је од малих ногу показивао више склоности ка вери, цркви, монаштву, него према владарским обавезама. Према житију, Растко 1192. или 1193. године године бежи у Манастир Светог Пантелејмона на Светој Гори (Атос). Но, његов отац шаље војну потеру да Растка врати кући. Кад су стигли у манастир, било је доцкан: Растко је био већ замонашен, добивши име Сава, по свом узору Светом Сави Освећеном, великом духовнику и црквеном научитељу из 5/6. века. На крају се Немања помирио са синовљевим избором.

Житије Светог Саве (Доментијан) говори да је Растко био омиљено дете Немањи. Када се повукао са власти, предавши престо сину Стефану (1196), Немања се замонашио у својој велелепној задужбини, Манастиру Студеница. Међутим, због велике љубави према Сави, он ипак одлази на Свету Гору и придружује се сину уз којег проводи последње године свог живота (1197).

Стефан Немања, сада монах Симеон, и Сава добили су од византијског цара Алексија III Анђела запустели Манастир Хелaндарион (касније се јавља у облику: Хиландар) на Светој Гори и 1198. године кренули са његовом обновом. Убрзо је у Хиландару засновано братство србских монаха (почетком 13. века, већ их је било око 90).

(http://www.atvbl.com/wp-content/uploads/2017/01/hilandar-naslovna.jpg)

Сава је сахранио оца Немању (1200) и њему се пројавило чудо нетрулежности и чудотворства очевих моштију. Над тим моштима је 1208. године измирио браћу Стефана и Вукана, завађене око превласти у земљи. Сава се тада вратио у Србију и посветио просветитељском раду.

Веома много се трудио да уреди монашки живот у србским манастирима, те је саставио типике за неке манастире (Кареја, Хиландар, Студеница). Састављао је и зборнике црквених и световних прописа (први србски писани зборник прописа - Законоправило / Номоканон / Крмчија, 1219), писао посланице, а најзначајније дело му је „Житије Светог Симеона“, које је било узор за касније србске хагиографије (житија светих).

Сава је постављен за првог архиепископа србског након што је, 1219. године, србска црква (три епископије) на његово залагање, од никејског цара Теодора Ласкариса и васељенског патриарха Манојла добила самосталност у односу на Охридску архиепископију, и ранг архиепископије (и тако се ослободила грчког црквеног утицаја).

Сава је крунисао свог брата Стефана за краља (1220), истога је и сахранио (1227. или 1228), а затим је крунисао и свог братанца Радослава за краља.
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo јануар 27, 2018, 11:10:52 пре подне
Два пута је ишао у ходочашће у Свету Земљу. У Манастиру Светог Саве Освећеног на Синају међу монасима је постојало предање, које им је завештао сам Свети Сава Освећени, да ће са севера доћи принц-монах, владарског рода, који ће носити његово име, и да њему треба дати његов жезал (игумански штап) и икону Пресвете Богородице Млекопитатељницу (6. век). Седам векова је требало да прође да се овај Савин налог оствари. Тај принц са севера био је Сава Немањић. Приликом првог путовања, 1229. године, Сава је обишао и синајски манастир. Уз жезал и Млекопитатељницу, од братије је добио још једну велику светињу - икону Пресвете Богородице Тројеручице (8. век). Те реликвије је Сава однео у Хиландар, и оне се и данас налазе на Светој Гори.

(https://azbyka.ru/days/assets/img/icons/290/83f310eb28a29884f2d5857607bcce0e.jpg) (https://www.crkvenikalendar.com/kalendar_new/det_kal_imgs/6087-00.jpg)

Приликом повратка са другог ходочашћа у Свету Земљу (1233-36), на данашњи датум (27/14. јануара) 1236. године, Сава се мирно упокојио пролазећи кроз Бугарску. Достојанствено је сахрањен у бугарској престоници Трнов од стране цара Јована Асена II. Читавих годину дана је требало да тадашњи србски краљ Владислав убеди свој таста Асена да тело Светог Саве буде пренето у Србију.

О светости архиепископа Саве говорило се још за његовог живота. Тако да је култ његовог прослављања као светитеља заживео одмах по упокојењу. Мошти су му похрањене у Манастир Милешева, Владислављеву задужбину, и ту су биле читава три и по века. Познато је свима да су мошти Турци отели од монаха и по наређењу београдског Синан-паше спалили их на Врачарском брду код Београда 1595. године, како би Срби, који су узимали учешћа у редовима Турцима непријтељских војсци били застрашени и духовно обезглављени (Врачарско брдо у то време био је знатно шири појам него данас; место где су спаљене Савине мошти није на Врачару, где се налазе два храма посвећена Светом Сави, већ у данашњем парку Ташмајдан, на потесу између Руске цркве Свете Тројице и ресторана „Шанса“).

Постоје на неколико места честице (делићи) моштију за које се тврди да припадају Светом Сави. У Манастиру Свете Тројице код Пљеваља чува се шака (лева) за коју одређени црквени кругови тврде да је Савина, што је мало вероватно.

Светом Сави су посвећене многе цркве и манастири. Њему је посвећен највећи православни храм на Балкану, на Врачару у Београду. Све православне цркве га прослављају као светитеља. Прослављају га као крсну славу неки србски родови, тако на пример део братстава Дробњака - Новљана. У Републици Србији и Републици Српској, Савиндан је школска слава.
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: vojislav.ananic јануар 27, 2018, 12:56:31 поподне
ПЕСМА CBETOM САВИ

Свети Саво, свече и роде, где је данас пут до слободе?
Овај пут је низ раскрсница, гледам људе: не видим лица!?
Пут се овај топи под ногом... И поп, видим, тргује Богом!?
Не дај, роде, да ти посрнем, дај ми, свече, да се подигнем;
покажи ми пут до слободе, Свети Саво, свече и роде.

                                         Душко М. Петровић
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: vojislav.ananic јануар 27, 2018, 01:41:04 поподне
Извор за претходну песму:

БРАТСТВО, XIX, „Свети Сава“, Београд, 2015.
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: vojislav.ananic јануар 27, 2018, 01:49:42 поподне
ХИМНА CBETOM САВИ” У ПРОШЛОСТИ И ДAHAC (2)

Апстракт: Поред већ наведених варијаната текстова Светосавске химне (калуђерска, свештеничка, студентска и грађанска), у овом огледу аутор представља још два текста: школску и општу или званичну Химну Светом Сави. Саопштава се, поред текстова, њихов историјат и време у коме су настали. Напев је остао исти, онако како га је записао и објавио српски композитор и мелограф Корнелије Станковић.
Кључне речи: Текстови Светосавске химне, редакције учитеља Михаила М. Протића и Станоја Николића, те Синода српске цркве.

Највећи српски светитељ и први српски архиепископ, Свети Сава (о. 1174-1235/6), оснивач православног светосавља у Срба, прослављао се и као патрон (заштитник) српске школе и просвете. Славиле су га и српске школе, почевши од 1810. године, када је звоно са његовим ликом даровано Великој школи у Београду. А потом и 1812. године, у Земуну, где је у школи прослављен свештањем св. водице, резањем славског колача и певањем пригодних песама (тропара и кондака) у његову част. Касније је прослављање Светог Саве по школама током XIX века јако учестало и свака школа, била она основна, средња, виша или висока трудила се да што свечаније прослави свог патрона.  Уз обредни део, уследила би, поред бројних рецитација, и пригодна песма Светом Сави - Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави. У школским оквирима она је због своје популарности проглашена за химну, поред државне химне Боже правде, и тако се наводи све до данас. Кад је то било?
5.   Редакција ”Светосавске химне’’ србијанских учитеља Михаила М. Протића и Станоја Ј. Николића
Деведесетих година XIX века јавља се нова једна редакција српског текста Светосавске химне, која је углавном певана по школама, а прихваћена од школске омладине. Тако се она може назвати школска или ђачка Химна Светом Сави. Важно је да се истакне: да је ова редакција текста Светосавске химне у директној вези са данашњом општом или званичном Химном Светом Сави, која се наводи из године у годину по свим црквеним календарима и публикацијама Српске православне цркве.
Колико је данас познато, школску редакцију српског текста Химне Светом Сави први су унели у своје школске уџбенике певања учитељи Михаило М. Протић (1860-1894) и Станоје Ј. Николић (1860- 1900). Учитељ Михаило Протић је објавио Збирку дечијих песама у Београду 1889 године, у којој се под бр. 9 налази и текст и мелодија Химне Св. Сави. А учитељ Станоје Николић је такође у Београду 1889. године објавио Збирку песама у којој је под бр. 3 навео текст и мело- дију Химне Св. Сави. Протић је свој уџбеник наменио деци „за нижу основну школу’’, а Николић „за ученике гимназија’’. Обе књиге, данас веома ретке, играле су улогу уџбеника за певање и примењиване су у школској настави у тадашњој Краљевини Србији. И у једном и у другом уџбенику тада се први пут уместо пригодног наслова Песма Светом Сави изричито наводи наслов: ХИМНА СВЕТОМ САВИ!
О проглашењу пригодне песме Св. Сави за х и м н у, изгледа да није постојао никакав посебан писани документ; то је учињено брзо и спонтано. Свакако да би вредело и даље трагати по архивама и другде за одговором на питање: како је ова трећа српска редакција текста Светосавске песме постала Химна и ко је, заправо, њен прави песник. Да ли је то био Михаило Протић или Станоје Николић, или неки песник из учитељских кругова који је остао анониман, то је засад тајна. Оба заслужна учитеља умрла су врло млада, иако се радило о људима веома даровитим, па је иза њих остала једна недоумица више. Док се питање аутора треће српске редакције Светосавске химне у потпуности не реши, ову текстовну варијанту, звану ш к о л с к а, можемо условно приписати поменутим учитељима. У њиховим уџбеницима стоји овај текст:

Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: vojislav.ananic јануар 27, 2018, 01:56:28 поподне
ХИМНА СВЕТОМ САВИ

Ускликнимо с љубављу светитељу Сави, Српске цркве и школе светитељској глави; Српска дика - школска слава,
Добри пастир Свети Сава,
Појте му, Срби, песму и утројте!
Благодарна Србијо, пуна си љубави,
Према твоме пастиру Светитељу Сави; Босна и Херцеговина,
Светог Саве дедовина,
С тобом славе славу, Светитеља Саву.
Здраво Среме, Банате и Србијо Стара, Фрушка Горо, чувај нам тело кнез-Лазара! Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била,
Да славимо славу - светог оца Саву!
Милешево слави се телом Светог Саве, Кога славе сви Срби с оне стране Саве; Синан-паша ватру пали,
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе, нити спомен Саве.
Пет векова Србин је у ропству чамио, Светитеља Саве име је славио;
Чуј нам и сад песму, Саво,
Светитељска наша главо,
Поживи нам Краља нашег Александра!
Да се српске све земље скоро уједине, Сунце правде, слободе да нам једном сине;
Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози!
Почуј глас твог рода, српскога народа!
(о.1889)
Текст ове редакције Светосавске химне објављен је и у заједничкој књизи М. М. Протића и Ст. Ј. Николића Дечје песме (у један, два и три гласа) за нижу основну школу, Београд 1891, бр.12. са насловом: Ускликнимо! Изнад мелографског записа стоји: Корнелије Станковић; текст није потписан. Прво што у овом тексту примећујемо јесте да је прва строфа адаптирана према школским потребама, јер се у њој наглашава да је Свети Сава светитељ српске православне цркве, али и патрон српске школе. И на школско славље позивају се Срби сви и свуда. Набрајају се све српске земље, крајеви и покрајине у који- ма постоје српске школе и жеља да се сва српска школска деца ује- дине у заједничкој прослави. Друга промена види се у петој строфи. Помиње се владар Краљевине Србије („Поживи нам краља нашег Александра’’). То је био престолонаследник Александар Обреновић (1876-1903), који је владао Србијом у периоду 1899-1903. Текст Химне Светом Сави могао је да буде написан најраније - у п р в о ј години његове ране владавине, па се датира најраније 1889. годином.
Ако упоредимо текст ове Протић-Николићеве редакције Светосавске химне са првим и осталим записима исте песме, запази ћемо врло мало сличности. Ова варијанта је задржала исти или сличан об- лик строфе (тзв. метричко-мелодијски образац), али их наводи само шест; а затим и цео њен текст, осим уводне, прве строфе, говори јасно да је овде реч о сасвим новој оригиналној песми у част Св. Саве. У свом тексту она распламсава патриотско-родољубиве идеје свег Српства под окриљем Светог Саве. Она наводи већину територија где Срби живе, па је много касније у том смислу допуњавана и другим и другачијим строфама, на основу којих су настале нове варијанте текста ове песме. Тих нових текстовних варијаната је већи број, али их не наводим, јер прелазе оквире овог рада. Ипак, треба поменути још један занимљив пример текста Светосавске химне, из књига професора и песника Јована Живојновића (1870-1926), који је заједно са композитором Исидором Бајићем (1878-1915) написао циклус кратких драматизованих позоришних комада Српске забаве; изводили су их радо о Св. Сави ученици Српске гимназије и Више девојачке школе у Новом Саду. Бајић је том приликом објавио два текстаХимне Светом Сави, један на црквено-словенском, други на српском. Овај други садржао је само две строфе, од којих је прва позната Ускликнимо с љубављу, а другу је врло лепо песнички срочио проф. Јован Живојновић и она гласи:
Православља сводом си Српство заклонио А у рајском насељу место Роду свио,
О светило српско право,
Слава Теби, свети Саво!
Појте Њему, Срби, песму и утројте!
Довољно је, на крају, да поменемо, да је текст нове Протић-Николићеве школске Химне Светом Сави потиснуо у заборав све претходне редакције ове песме и остао као најсвечанија пригодница коју и данас, у нешто измењеној редакцији званичне или опште химне пева свеколико Српство.

Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: vojislav.ananic јануар 27, 2018, 01:59:20 поподне
6.   Званична Химна Светом Сави

Текст званичне Химне Светом Сави, који је прихватила и уобличила Српска православна црква, врло често се наводи у многим црквеним публикацијама, а редовно сваке године у православном календару. Захваљујући томе, текст се јако популаризовао и прихваћен је у српском народу као један од најсветијих и најпознатијих српских пе- сама. Постоје два ретка издања текста званичне Химне Светом Сави које је усвојио и издао Св. Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, оба различита и без године издања. По томе што су оба штампана у приватној Штампарији „Раденковић’’, Београд, Поенкарова 22, претпоставља се да су објављена п р е Другог светског рата, јер су после рата све приватне штампарије затворене од партизанских власти. Оба издања текста Химне Светом Сави нису иста; једно издање доноси дужи текст са чак девет строфа, а друго краћи са пет. Оба издања штампана су у 12-ни, имају необележене 4 стране текста. На првој страни дужег текста Химне стоји портрет Св. Саве до појаса како десном руком благосиља, а левом држи украсно Јеванђеље; а на истом месту уз краће издање Химне стоји слика Св. Сава благосиља Српчад. Уз оба издања штампан је и Тропар Св. Сави на црквенословенском руске редакције; у краћем издању додат је и превод на српски. Уз исто издање постоји и краћи текст који гласи: „Своје обичаје наш народ чува суревњиво, преноси и одржава свесно с љубављу и у најтежим искушењима. Срођени с животом и бићем, део су њега самога, не могу се одвојити од живота народнога.’’ Тај краћи коментар потписан је иницијалима Н. Ш. које је тешко данас разрешити. Оба издања су веома ретка данас, а штампана су, то се мора рећи, на хартији лошег квалитета са неквалитетном израдом фотографија. Пошто су текстови обеју Светосавских химни различити, преносимо оба текста, дужи за који мислимо да је и старији и краћи који је млађа редакција текста слична данашњој.
I.
ХИМНА СВЕТОМ САВИ

[1]   Ускликнимо с љубављу светитељу Сави Српске цркве врховној свештеничкој глави Тамо венци тамо слава
Где наш српски пастир Сава Појте му Срби песму и утројте
[2]   Данас слави све Српство светог оца Саву Српске цркве и школе светитељску главу Добри пастир свети Сава
Српској деци школска слава Појте му Срби песму и утројте
[3]   Мила наша Србијо, земљо племенита Са свих страна сви Срби с мора и Дунава К небу главе подигните
Саву тамо угледајте
Саву српску славу пред престолом Творца
[4]   Благодарна Србијо пуна си љубави Према своме пастиру светитељу Сави Цело Српство слави славу
Свога оца Светог Саву
Саву српску славу пред престолом Творца
[5]   Милешево слави се телом светог Саве Кога славе сви Срби с обе стране Саве Синан паша ватру пали
Тело светог Саве спали
Ал’ не спали славе нити спомен Саве
[6]   Ти из Свете Горе [нам] дође оче Саво Браћу своју измири Немањића славо Свештениче цркве сјајне Духовниче свете тајне
Саво светитељу међу апостоли
[7]   Да се српска сва срца с Тобом уједине Сунце мира, љубави, да нам свима сине Да живимо сви у слози
Свети Саво ти помози
Почуј глас свог рода, српскога народа
[8]   Војводина питома: Срем, Банат и Бачка Славонија, Банија, Лика и Крбава Једним срцем славе славу
Свога светог оца Саву Појте му Срби песму и утројте
[9]   Херцег-Босно с Крајином гнездом соколова Стара наша Србијо и Македонијо
Црна Горо сестро мила Здраво и ти с нама била Да славимо славу светитеља Саву

Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: vojislav.ananic јануар 27, 2018, 02:00:04 поподне
II.
СВЕТОСАВСКА ХИМНА

Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави,
Српске Цркве и школе - Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава,
Где наш српски пастир Сава: Појте му, Срби,
Песму и утројте!
Благодарна Србијо,
Пуна си љубави Према своме пастиру Светитељу Сави.
Цело Српство слави славу Свога оца Светог Саву Појте му, Срби,
Песму и утројте!
С неба шаље благослов Свети отац Сава,
Са свих страна сви Срби С мора и Дунава,
К небу главе подигните, Саву тамо угледајте:
Саву, српску Славу Пред престолом Творца.
Да се српска сва срца С Тобом уједине,
Сунце мира, љубави Да нам свима сине;
Да живимо сви у слози, Свети Саво, ти помози: Почуј глас свог рода, Српскога народа!
Пет векова Србин је У ропству чамио, Светитеља Саве Име је славио.
Свети Сава Србе воли И за њих се Богу моли: Појте му, Срби,
Песму и утројте.
Прва редакција Светог архијерејског синода Химне Светом Сави, од 9 строфа, укључила је и неке стихове школске Светосавске химне из 1889 године. То се запажа поређењем 1, 4, 5 и 7 строфе званичне химне са одговарајућим строфама школске. У том поређењу треба навести још две опаске, једну негативну а другу позитивну. Редакција Синода у првој строфи: Ускликнимо с љубављу светитељу Сави враћа стих из старијих, претходних редакција: Српске цркве врховној свештеничкој глави. Пошто је ту изостављена ш к о л а, патронат Светога Саве, прави се нова, а излишна друга строфа у којој се наглашава: српске цркве и школе. То је оптеретило текст песме. Али, у седмој строфи редакције Синода види се једна позитивна и исправнија интервенција у односу на строфу истог садржаја школске редакције. Па тако имамо:
школска редакција:   редакција Св. Синода:
Да се српске све земље скоро уједине   Да се српска сва срца с
тобом уједине
Сунце правде, слободе да нам једном сине Сунце мира љубави да
нам свима сине,
Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози!
Почуј глас свог рода, српскога народа!
Земље где Срби живе, онда и данас нису увек и српске. А и земља чија није била, чија неће бити, кажу стари. И зато је исправнији и боље пронађен стих: да се сва српска срца на дан Светога Саве, ма где били у свету, у слози и љубави уједине славећи успомену свог највећег светитеља, који им је очувао веру, нацију и српско име. То је својеврсни отпоздрав светитељу на трону његове славе и интимно осећање сваког Србина, Српкиње и Српчета да у дан његове успомене потврђује да је уз Њега и са Њим.
Друга редакција текста Синода Светосавске химне боље је засно- вана. Сведена је на пет строфа. Строфа је добила нов, издужен облик, који је превладао још од 1912. године. Тако се наводи и у црквеним календарима Св. архијерејског синода. Званичном тексту Химне Светом Сави у другој редакцији, која има такође сличности са школском редакцијом учињена је једном приликом само једна напомена: није добро установљен р е д о с л од строфа. Предложено је да текст пет строфа буде боље повезан и да он треба да изгледа овако: (1) Ускликнимо с љубављу, (2) Благодарна Србијо, (3) Пет векова Србин је (4) С неба шаље благослов, и (6) Да се српска сва срца.
Будући да је у школској редакцији испред строфе са почетним стихом Да се српска сва срца, наведена строфа Пет векова Србин је у ропству чамио, тако је требало поступити и у званичном тексту: прво строфа Пет векова, која евоцира прошлост, затим: С неба шаље благослов, која не постоји у школској редакцији и накнадно је допевана, и на крају Да се српска сва срца. Почевши од 2014 године, у црквеним календарима се објављује нова редакција Химне Светом Сави од седам строфа, и то је треће издање Св. архијерејског синода српске православне цркве. Тај текст такође има своје одлике и мане и о њему није место да се овде расправља. Питање редоследа строфа у Светосавској химни, наиме, које строфе оставити, а које коначно одбацити, тако да текст не буде ни сувише дугачак, ни сувише кратак, мора се оставити за посебну расправу и не само духовника, него и песника и књижевника. Предмет ове студије био је да се упознамо са историјатом текста и напева Химне Светом Сави, са њеним редакцијама и редакторима у прошлости. Колико смо знали и могли тај дуг роду смо испунили...
Ђорђе Перић

Извор: БРАТСТВО, XIX, „Свети Сава“, Београд, 2015.
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo фебруар 21, 2018, 10:46:14 пре подне
Православна Црква данас, 21/8. фебруара, прославља успомену на Светог Саву II, архиепископа србског.

(https://s13.postimg.org/h0pvbmo5z/sava_II.jpg)


Рођен је 1200. или 1201. године, као други син тада великог жупана Стефана, касније краља Стефана Првовенчаног, и жене му Евдокије, кћеркe византијског цара Алексија III Анђела. На крштењу је добио име Предислав.

Као младић, одушевљено је следио пример свог стрица Саве и решио је да се замонаши у Хиландару. На монашењу је добио име - Сава. Средином 13. века постављен је за епископа хумског. За време његовог управљања овом епархијом, њено седиште је премештено из Стона у Манастир Светих апостола Петра и Павла на Лиму (данашње Бијело Поље).

Након повлачења са трона архиепископа Арсенија (Сремца), 1263. године, Сава је изабран за архиепископа србског.

Упокојио се на данашњи датум 1271. године. Мошти му почивају у Пећком манастиру. Нетрулежне мошти Саве II убрзо су почеле показивати целебну моћ, те је култ његове светости брзо заживео. И данас су његове мошти благоухане и целебне.

http://www.crkva.se/srbi/srbi_sava2.htm

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8_%D0%A1%D0%B0%D0%B2%D0%B0_II

Приликом ходочашћа у Свету земљу, средином 1260-их, Сава је, пролазећи кроз сиријску покрајину Шам, оданде понео садницу тамошње врсте дуда (шам-дуд) и засадио је порти Пећког манастира. Овај дуда и данас, после 750 година, стоји на месту где га је архиепископ Сава засадио. Овај дуд је познат и због Велике сеобе Срба 1690. године, јер је одлуку о сеоби патриарх Арсеније Чарнојевић донео и саопштио народу управо испод овог дрвета.

http://www.politika.rs/scc/clanak/150815/Sam-dud-cuva-Pecku-patrijarsiju-750-godina
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo фебруар 26, 2018, 08:45:59 пре подне
Срећам свима данашањи празник - дан када прослављамо успомену на Светог Симеона Мироточивог - великог жупана Стефана Немању.


(https://s13.postimg.org/x2hvreomf/stefan-nemanja.jpg)

Шта написати о родоначелнику Немањића, а да сви већ нисмо читали. Имамо неколико тема на форуму о Немањићима, а прилажем и чланак са портала. Осим тога, сада имамо у току и екранизацију Немањиног живота и његових ближњих. Тако да нема потребе да постављам још нешто о његовом житију на овом месту.

https://www.poreklo.rs/2016/02/25/sveti-simeon-mirotocivi/

Поновићу само оно што сам већ једном написао:

...Једино се питам, већ годинама, зашто је у нашем црквеном календару дан када славимо успомену на Светог Симеона Мироточивог, његово име, исписано масним црним словима. Зашто није дан Светог Симеона општи црквени празник, црвено слово, као што су Свети Сава, Свети Василије Острошки, Свети Петар Цетињски, …, слава им свима, и милост! Он је, временски гледано, први и ни по чему мањи од осталих у овом дивном низу српских светитеља, великих Божјих угодника.
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Гргур март 03, 2018, 06:05:41 поподне
А Завидов и Неманице у Чешкој по којима је мајка, чешка племкиња дала имена двојици синова.Другој двојици је отац Деса дао српска имена:Тихомир и Страцимир.
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: НиколаВук март 03, 2018, 06:15:37 поподне
А Завидов и Неманице у Чешкој по којима је мајка, чешка племкиња дала имена двојици синова.Другој двојици је отац Деса дао српска имена:Тихомир и Страцимир.

Одавно је доказано да Деса није био Немањин отац, већ Завида. Први пут чујем да је нека чешка племкиња била Десина жена?! Одакле ови подаци?
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Ђока март 03, 2018, 06:55:11 поподне
А Завидов и Неманице у Чешкој по којима је мајка, чешка племкиња дала имена двојици синова.Другој двојици је отац Деса дао српска имена:Тихомир и Страцимир.

Ово и ја 'тедох да приупитам. Шта је било са том теоријом да је жупан Деса Немањин отац? То сам више пута чуо од "деретићеваца".
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: НиколаВук март 04, 2018, 02:56:34 поподне
Ово и ја 'тедох да приупитам. Шта је било са том теоријом да је жупан Деса Немањин отац? То сам више пута чуо од "деретићеваца".

Мислим да само Мавро Орбин доноси тај податак, да је Деса отац Стефана Немање а да му је Завида брат. Иначе је то мишљење одавно одбачено упоређивањем са изворима који су ближи времену када је Стефан Немања живео. О Завиди и о Деси можеш добро да се информишеш у одличној књизи Тибора Живковића, "Портрети српских владара".
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Гргур март 05, 2018, 12:02:33 поподне
Мислим да само Мавро Орбин доноси тај податак, да је Деса отац Стефана Немање а да му је Завида брат. Иначе је то мишљење одавно одбачено упоређивањем са изворима који су ближи времену када је Стефан Немања живео. О Завиди и о Деси можеш добро да се информишеш у одличној књизи Тибора Живковића, "Портрети српских владара".

Aleksandar Kanjevac – Miroslav knez Zahumski :

1.M.Orbini piše da se posle smrti zahumskog kneza Miroslava digla buna u zemlji od strane vlastele, i da je za zahumskog kneza od strane vlastele bio proglašen za kneza Petar,a da je Miroslavljeva udovica sa svojim desetogodišnjim sinom Andrijom bila proterana iz zemlje. Zahumski knez Miroslav kako se iz jednog istorijskog izvora da zaključiti, nije bio višeu životu 1199. godine. Kako je Miroslav u vreme Nemanjine abdikacije bio u životu, to je on morao umreti u vremenu od 1197-1199. godine. A to bi značilo da je Miroslavljev sin Andrija morao u to vreme imati 10 godina. On se stoga morao roditi između 1187-1189. godine. U to vreme, po Savinoj hronologiji, Nemanja je morao imati 73-75 godina života. Pretpostavimo da je Miroslav bio Nemanjin rođeni brat. Kako bi u tom slučaju, Miroslav bio stariji brat, to bi otud proizilazilo, ako bi smo uzeli da je Miroslv bio stariji od Nemanje, ako ne više, najmanje jednu godinu, da bi Miroslavu moralo biti najmanje između 74-76 godina života kada mu se rodio sin Andrija. Bilo bi, međutim, sumnjivo da bi Miroslav u toj starosti mogao imati dece. A to bi dalje značilo da bi Miroslav, u to vreme kada mu se rodio sin Andrija, morao biti daleko mlađi čovek, da je morao imati daleko manje od 74-76 godina života. Ako bi tako bilo, onda bi dalje iz toga proizilazilo da je Miroslav morao biti ne stariji, nego daleko mlađi čovek od Nemanje. A pošto je Nemanja bio najmlađi među svojom braćom, to Miroslav nije mogao biti Nemanji rođeni brat.
2.Hilandarski letopis (sa ona druga dva) nam dakle dovoljno jasno kaže da je kneževina Zahumska bila zasebna, samostalna država u vreme kada je Nemanja postao raški veliki župan, i da njen vladar Miroslav nije bio Nemanjin rođeni brat. Preko ovog kazivanja Hilandarskog letopisa ne može se, dakle, olako preći.
3. U Ansbertovoj istoriji krstaške vojne njamačkog cara Fridriha I ima nekoliko pasusa u kojima je riječ o Nemanji, Stracimiru i Miroslavu. Kada je Fridrih na svom putu, stigao na granicu Nemanjine države, Ansbert kaže da su ga kod Ravna dočekali izaslanici velikog župana Srbije i Raške i njegovog rođenog brata, takođe velemoćnog kneza. A kada je Fridrihstigao u Niš, Ansbert kaže da su ga tamo svečano dočekali veliki župan Nemanja i njegov rođeni brat Stracimir. Na oba mesta, Ansbert je dakle, za Stracimira upotrebio naziv „rođeni brat“ – „germanus“. Govoreći o osvajanjima koja su učinili Nemanja i Stracimir, Ansbert kaže da su isti kneževi, sa svojim trećim bratom Miroslavom, otrgli od grčke vlasti Niš i ceo predeodo Sredca i prisvojili ga sebi. A govoreći o ženidbi Miroslavljevog sina Toljena ćerkom istranskog markgrofa i „vojvode Dalmacije“ Berhtolda od Andehsa, Ansbert kaže da su veliki kneževi Srbije i Raške („magni comites de Seruigia et Rassia“) tj. Nemanja i Stracimir, hteli uprisustvu carevom i pod njegovim pokroviteljstvom da završe pregovore, započete ranije, o udaji ove kćeri Bertholdove za sina svoga brata Miroslava, kneza i vladaoca Helmenije i Kracije („comitis et principis Chelmanie et Crazzie“). U oba slučaja Ansbert je za Miroslava upotrebio naziv „brat“ – „frater“. Ansbert je dakle, govoreći o Stracimiru upotrebio jedan genealoški termin, a govoreći o Miroslavu, drugi. Ansbert je mogao i Stracimira nazvati opštim nazivom „brat-frater“, ako nije hteo da pravi genealošku razliku između Stracimira i Miroslava. A Ansbert je mogao da pravi tu razliku u srodstvu, jer nije bio samo pisac o ovim događajima, nego i lični učesnik u njima, pa je mogao pouzdano znati da li je Mitroslav bio Nemanji isto onakav srodnik kakav je bio Stracimir. I kad Ansbert srodstvo Stracimirovo i Miroslavljevo sa Nemanjom označava različitim genealoškim terminima, onda je on svakako hteo da kaže da su samo Nemanja i Stracimir bili rođena braća.
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: НиколаВук март 05, 2018, 02:31:37 поподне
Гргуре, почео си са тврдњом да је Деса, а не Завида, отац од Стефана Немање, а сада постављаш текст неког опскурног лика (Александра Кањевца) о томе да Мирослав и Немања нису браћа?! Пробао сам да пронађем ко је тај Кањевац, излази ми да је то некакав глумац, а не историчар? Свакако више поверења треба поклонити некоме коме је историја професија, а не узгредни хоби. Ево шта Тибор Живковић у свом делу "Портрети српских владара" говори о Деси и његовом повезивању са Немањом:

"Prema Orbinu Desini sinovi su bili Miroslav, Konstantin i Nemanja – što je u starijoj istoriografiji dovelo do, danas odbačenog mišljenja, da je Desa zapravo otac Stefana Nemanje. Drugi zanimljiv podatak koji daje Orbin, jeste da je posle Desine smrti vlast u Raškoj preuzeo mlađi brat dukljanskog kralja Radoslava koji je inače živeo sa porodicom u Raškoj – Vladimir. Navodno su njega Desini sinovi porazili kod Prištine i zbacili sa vlasti. U opisanim događajima lako se prepoznaje Nemanjin sukob sa najstarijim bratom Tihomirom koji je uz vizantijsku podršku pokušao da vrati velikožupanski presto u Raškoj. Stoga, podaci o Desinim sinovima, Vladimiru i učešću dukljanske dinastije u sukobima u Raškoj, zabeležene kod Orbina, trebalo bi zanemariti. Istovremeno, postavlja se pitanje da li je Desa nastavio da vlada u pređašnjim svojim oblastima ili je posle 1154/1155. godine on ove oblasti zauvek izgubio." (стр.168)

"Orbinovo izlaganje o Desi, a posebno geneološki podaci, najvećim delom su netačni. Sukob sa kraljem Radoslavom okončan je do 1153. godine, kada je Desa privremeno postao veliki župan Raške i kada je svu snagu i diplomatsku veštinu usmerio prema Vizantiji i zapadnim saveznicima kako bi se na tom položaju održao. Otuda Orbinov podatak da je Desa proterao kralja Radoslava 1161. godine nije tačan i trebalo bi ga odbaciti." (стр. 168)

Осим овога, постоје и директни докази да је Завида отац Мирослава, Немањиног рођеног брата:

"Сем имена, Завидино порекло и личност су потпуно непознати због фрагментарности извора. Он се помиње само у једном натпису и у једном запису. Ктиторски натпис на Цркви св. Петра и Павла у Бијелом Пољу помиње Завиду као оца хумског кнеза Мирослава, једног од Немањине браће1. Запис на рукопису Мирослављевог јеванђеља такође спомиње Мирослава, сина Завидина."

http://www.istorijskabiblioteka.com/art:zavida

На тврдњи како је Деса, а не Завида, отац Немањин, истрајавају још увек само залудне деретлије које чак и у таквим, рекло би се безазленим стварима, виде неку злокобну бечко-берлинску заверу против "праве" српске историје (која нам је одузета тајним анексом Берлинског конгреса, наравно).  ::) С друге стране, мени се чини да су то кренули тврдоглаво да бране само због тога што је Радивој Радић у књизи "Срби пре Адама и после њега" понизио њиховог главног узора Деретића, показавши да он није ни знао за податак о Завиди као Немањином оцу, већ је слепо копирао Орбина, свој главни извор података.

"Кад је већ тако, хајде да видимо како се служи историјским чињеницама толико (пре)хваљени др Деретић!? А, сва је прилика, можемо много тога и да научимо! И, гле, одмах на почетку, катастрофа! Др Деретић гордо посрће већ на првом кораку: замислите он не зна ко је био Немањин отац! Овај „кандидат за вечност“ пише следеће: „Деса је умро у Требињу 1166. године и сахрањен је у цркви Светог Петра. Иза себе је оставио четири сина: Тихомира, Мирослава, Константина и Немању." Наравно, и врапци - бар они са Студентског трга! – знају да је Немања био Завидин, а не Десин син." (стр. 68)

"Др Деретић, а потом и његови „дрвени“ адвокати др Ђорђевић и Јарчевић, покушали су да покажу како је Немањин отац био Деса и при том су уложили огроман труд, али без успеха јер су историјске чињенице хладне и неумољиве. Они се позивају на дубровачког аутора Мавра Орбина, али не знају да је пресудне чињенице за разрешење ове историјске загонетке донео један аутентични извор XII века. Реч је о ктиторском натпису кнеза Мирослава Хумског на својој задужбини, цркви Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу, који је објављен 1922. године. У том натпису, састављеном између 1170. и 1190. године, дакле, званичном документу и извору првог реда, Мирослав, Немањин брат, назван је Завидиним сином. Другим речима, боље је кнез Мирослав знао ко му је отац него Мавро Орбин који је живео пет столећа касније. Да се подсетимо, браћа Стефан Немања и Мирослав живели су у XII веку, а Мавро Орбин је своје дело објавио на самом почетку XVII века. Дакле, отац Стефана Немање био је Завида, а не Деса, како са очајничком али бесмисленом упорношћу настоји да нам покаже ова „аутохтонистичка" тројка. Све што сам навео није никаква научна новост већ је поодавно записано руком озбиљних истраживача, историчара од заната. Штавише, у својој књизи сам Деретићу, Ђорђевићу и Јарчевићу указао на одговарајућу литературу? Треба само читати, али очигледно је да њима читање није јача страна. Уз то, ваља нагласити да се гробне цркве нису подизале било где, а овде је реч о Полимљу, прастарој баштини Немањића, тако да примедбе о градњи храма на туђој земљи постају беспредметне. Осим тога, Стефан Завида се наводи и у једном задарском акту, дакле, такође извору првог реда, о чему је писао пољски историчар Јан Лешни 1989. године. Ти подаци нису били познати нашим старим историчарима и зато су они „лутали" у покушају да објасне ко је Немањин отац. Да ли је ово довољно или морам да прибављам Немањин извод из матичне књиге рођених, оверен у Општини и не старији од шест месеци?!" (стр. 208-210)

Литература коју је Радић приложио је следећа:

Јованка Калић, Стефан Немања у модерној историографији. Међународни научни скуп Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви: Историја и предање, септембар 1996. године, Београд 2000, 5-19 (са навођењем целокупне релевантне литературе).

Јап Lešny, Stefan Zavida als Sohn von Uros I. und Vater von Stefan Nemanja. Ein Beitrag zur serbischen Prosopographie, Sildostforschungen 48 (1989) 37-49.
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Ђока март 05, 2018, 04:01:38 поподне


Читао сам Радића и морам признати да им је мајсторски испомерао тртицу. :D
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo март 20, 2018, 06:42:51 поподне
Обично, када везујемо неке од светих Немањића за њихове задужбине, прво помислимо: Немања – Студеница, Стефан Првовенчани – Жича, Владислав – Милешева, Урош – Сопоћани, Драгутин – Рача, Милутин – Бањска, Душан – Арханђели...

Где је ту Свети Сава? Прва помисао је – Манастир Хиландар, који је обновио заједно с оцем.
Међутим, Свети Сава има мноштво задужбина, не толико познатих. Али, његов задужбинарски рад био је заиста веома плодан.

Часопис „Еванђелист“, који издаје братство цркве Светог Марка у Београду, у последњем броју (28, јануар-март 2018) објавио је чланак „Светосавске задужбине у земљи и свету“.

Нећу преносити цео чланак, већ сам попис храмова чији је ктитор био Свети Сава:

- На Светој Гори - Манастир Иверон, Велика Лавра, Карејска црква (прилози манастирима и црквама)
- Манастир Хиландар (задужбина, заједно с оцем Светим Симеоном Мироточивим)
- Карејска келија (ктитор)
- Светогорски манастири Каракала, Ксиропотам, Филотеј (ктиторство обнове манастира након разбојничких напада крајем 12. века, током којих су манастири били готово уништени)
- Манастир Богородице Евергетиде у Цариграду (дародатељство)
- Манастир Филокала у Солуну (ктитор)
- Богородичина црква у Студеници (ктитор живописа)
- Савине испоснице – горње и доње, у близини Студенице – Савово (заснивач)
- Манастир Жича – Дом Спасов (ктитор живописа)
- Црква Светих апостола у Пећи (задужбина)
- Манастир Милешева (дародатељство)
- Манастир на Сиону у Јерусалиму – дом за србске ходочаснике (задужбина)
- Црква Христовог Рођења у Јерусалиму (дародатељство)
- Лазарева црква близу Јерусалима (дародатељство)
- Испосница Господња близу Јерусалима (дародатељство)
- Александријска црква у Египту (дародатељство)
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Amicus март 20, 2018, 06:53:36 поподне
Обично, када везујемо неке од светих Немањића за њихове задужбине, прво помислимо: Немања – Студеница, Стефан Првовенчани – Жича, Владислав – Милешева, Урош – Сопоћани, Драгутин – Рача, Милутин – Бањска, Душан – Арханђели...

Где је ту Свети Сава? Прва помисао је – Манастир Хиландар, који је обновио заједно с оцем.
Међутим, Свети Сава има мноштво задужбина, не толико познатих. Али, његов задужбинарски рад био је заиста веома плодан.

Часопис „Еванђелист“, који издаје братство цркве Светог Марка у Београду, у последњем броју (28, јануар-март 2018) објавио је чланак „Светосавске задужбине у земљи и свету“.

Нећу преносити цео чланак, већ сам попис храмова чији је ктитор био Свети Сава:

- На Светој Гори - Манастир Иверон, Велика Лавра, Карејска црква (прилози манастирима и црквама)
- Манастир Хиландар (задужбина, заједно с оцем Светим Симеоном Мироточивим)
- Карејска келија (ктитор)
- Светогорски манастири Каракала, Ксиропотам, Филотеј (ктиторство обнове манастира након разбојничких напада крајем 12. века, током којих су манастири били готово уништени)
- Манастир Богородице Евергетиде у Цариграду (дародатељство)
- Манастир Филокала у Солуну (ктитор)
- Богородичина црква у Студеници (ктитор живописа)
- Савине испоснице – горње и доње, у близини Студенице – Савово (заснивач)
- Манастир Жича – Дом Спасов (ктитор живописа)
- Црква Светих апостола у Пећи (задужбина)
- Манастир Милешева (дародатељство)
- Манастир на Сиону у Јерусалиму – дом за србске ходочаснике (задужбина)
- Црква Христовог Рођења у Јерусалиму (дародатељство)
- Лазарева црква близу Јерусалима (дародатељство)
- Испосница Господња близу Јерусалима (дародатељство)
- Александријска црква у Египту (дародатељство)

Србија, Света Гора и Јерусалим, три стуба Савине идеје. :)
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Измаел март 21, 2018, 01:51:16 поподне
Нећу преносити цео чланак, већ сам попис храмова чији је ктитор био Свети Сава:

- На Светој Гори - Манастир Иверон, Велика Лавра, Карејска црква (прилози манастирима и црквама)
- Манастир Хиландар (задужбина, заједно с оцем Светим Симеоном Мироточивим)
- Карејска келија (ктитор)
- Светогорски манастири Каракала, Ксиропотам, Филотеј (ктиторство обнове манастира након разбојничких напада крајем 12. века, током којих су манастири били готово уништени)
- Манастир Богородице Евергетиде у Цариграду (дародатељство)
- Манастир Филокала у Солуну (ктитор)
- Богородичина црква у Студеници (ктитор живописа)
- Савине испоснице – горње и доње, у близини Студенице – Савово (заснивач)
- Манастир Жича – Дом Спасов (ктитор живописа)
- Црква Светих апостола у Пећи (задужбина)
- Манастир Милешева (дародатељство)
- Манастир на Сиону у Јерусалиму – дом за србске ходочаснике (задужбина)
- Црква Христовог Рођења у Јерусалиму (дародатељство)
- Лазарева црква близу Јерусалима (дародатељство)
- Испосница Господња близу Јерусалима (дародатељство)
- Александријска црква у Египту (дародатељство)

Не треба заборавити ни:

- цркву Светог Ђорђа у Акри, коју је Сава Немањић откупио од Ђеновљана, и која је била прва задужбина Немањића у Светој Земљи.
- манастир Часног Крста у Јерусалиму (подигао конаке)
- Горњицу, собу последње/Тајне вечере, коју је откупио од муслимана
- манастир Светог Герасима на Каламону (ктитор)
- манастир Ватопед на Светој Гори (други ктитор)
- цркву Светог Андреја у Цариграду (обновио)
- манастир Светог Саве Освећеног (обновио)
- цркву Светог Захарија у Витлејему (ктитор)
- манастир Мајке Божије у Солуну (ктитор)
- цркву Мајке Божије у Назарету (ктитор)
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo март 21, 2018, 09:10:57 поподне
Благодарим на допуни, Измаел!
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo мај 03, 2018, 06:39:56 поподне
Наша Црква данас прославља успомену на једног мање познатог светог Немањића – Светог Јоасафа Србског.

(https://s18.postimg.cc/ut9unffqx/agioi-athnasios-kai-ioasaf-oi-meteoritai-11.jpg)
Свети Јоасаф десно на фресци


Ради се о Јовану Урошу (1349/50 - 1422/23), сину Симеона – Синише, а унуку Светог краља Стефана Дечанског. Од оца Симеона наследио је царску титулу и област у Тесалији којом је владао веома кратко, пре него се повукао у Метеоре, где се замонашио (1372. године), именом Јоасаф, и касније постао старешина заједнице метеоритских манастира (око 1388. године), велики ктитор и духовник.

Претпоставља се да је имао мушког потомства (три сина, са кћерком Душановог пронијара Радослава Хлапена), али се о томе не зна ништа поуздано. О томе је већ писано на овом форуму:

https://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=1761.msg37628#msg37628
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo мај 14, 2018, 09:45:56 пре подне
Наша Црква данас обележава успомену на Светог краља Стефана Уроша Првог, у монаштву преподобног монаха Симеона.

(http://treceoko.rs/wp-content/uploads/2015/12/kralj-stafan-uros-I.jpg)
Фреска из Сопоћана, Урош и млади Драгутин


Рођен је око 1220. године, као најмлађи син краља Стефана Првовенчаног и краљице Ане (из млетачке куће Дандоло).

Трећи је син краља Стефана Првовенчаног који је владао Србијом, након своје браће Радослава и Владислава. Кад је, 1241. године, у Србију дошла вест о смрти бугарског цара Јована Асена Другог, таста тадашњег краља Србије Владислава, незадовољна властела је подстакла младог принца Уроша да се побуни против брата и затражи престо. Након краћег грађанског рата, у којем Владислав није имао ничију подршку, Урош преузима власт и 1243. године се званично крунише за краља Србије.

Оженио је принцезу из анжујске династије (италијански огранак) – Јелену. Позната је прича о томе како се Урош старао да угоди својој жени и омогући да јој живот у Србији буде што лепши, па у склопу тога и доношење цвета јоргована из Француске који је засађен свуда по долини Ибра. Са друге стране, Јелена је Урошу родила двојицу синова – Драгутина и Милутина.

За разлику од своје браће, који су се држали у вазалном односу према Византији (Радослав), односно Бугарској (Владислав), Урош је водио самосталну политику у бурним временима обнове Византијског царства, постепеног пропадања бугарске моћи и успона Дубровачке републике. Са Угарском је одржавао варљиве односе, од пријатељских до ратних сукоба. У једном таквом сукобу, којом приликом је Урош са војском хтео да истера Угаре из Мачве, бива заробљен, 1268. године. Током сужањства, Урошу је наметнуто вазалство, као и услов да његов старији син Драгутин ожени угарску принцезу Каталину, те да се установи институт „младог краља“ - престолонаследника, у овом случају Драгутина. Овим је Угарска настојала учврстити свој сизеренски однос према Србији.

Драгутинов брак са угарском принцезом биће кобан по краља Уроша. Наговорен од тазбине, Драгутин је 1275. године затражио од оца половину државе на управу, што је био један од услова наметнутих Урошу током сужањства код краља Беле Четвртог. С обзиром да је Урош ово одлучно одбио, Драгутин добија угарску војну помоћ и у битци код Гацка, у јесен 1276. године, односи победу над Урошевом војском. Након овог догађаја, краљ Урош се повлачи са престола и одлази у Захумље. Тамо се замонашио и упокојио као монах Симеон, 14/1. маја 1277. године. Краљица Јелена је Урошево тело пренела у његову задужбину, Манастир Свете Тројице у Сопоћанима у Рашкој (подигнут око 1260. године), и свечано сахранила.

Мошти Светог краља Уроша се и данас налазе у Сопоћанима.
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo мај 14, 2018, 09:59:18 пре подне
(http://manastiriusrbiji.com/wp-content/uploads/2015/02/manastir-sopocani-kod-novog-pazara.jpg)
Манастир Сопоћани

http://manastiriusrbiji.com/manastir-sopocani/


Србија у време владавине краља Уроша доживљава јак привредни напредак. 1240-их година, склањајући се од монголске најезде, велики број саских рудара из Трансилваније склања се у Србију. Захваљујући њима, долази до обимнијег и стручног искоришћавања рудног богатства. Први од значајних рудника где је покренуто ископавање био је Брсково на Тари, а обновљени су и многи стари рудници као што су Трепча, Ново Брдо, Рудник и др. Рударство је поспешило развој трговачких односа, нарочито са Дубровником и Италијом, као и ковање новца. Урош уводи и сталну плаћеничку војску. Колики је био привредни успон Србије у то време види се и по задужбинарству и просветитељском раду, у чему је предњачила краљица Јелена.
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo мај 14, 2018, 10:58:21 поподне
Занимљив сусрет Србије и Византије 1269. године, на Урошевом двору:

"Византијски историчар Георгије Пахимер забележио је значајну епизоду о покушају цара Михаила VIII Палеолога да склопи савез с Стефаном Урошем I (1243—1276). Савез, који је требало да запечати удаја Михаилове ћерке Ане за краљевог сина Милутина, пропао је већ на првом кораку, захваљујући обостраном неразумевању, посебно на културном плану"...

(Византијски извори за историју народа Југославије, Том VI, Београд 1986, стр. 22-30)

Даље на:

http://www.istorijskabiblioteka.com/art2:stefan-uros-i-evnusi
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo мај 19, 2018, 12:09:43 поподне
Наша Црква данас прославља празник - Пренос моштију Светог Саве.

На данашњи дан (19/6. маја) 1237. године, краљ Владислав је, на предлог архиепископа Арсенија Сремца, пренео мошти свог стрица, првог србског архиепископа равноапостолног просветитеља Срба - Саве, из бугарске царске престонице Трнов (где су почивале више од годину дана) у Србију, где су свечано положене у кивот у Манастиру Милешева.

Мало опширније о томе:

http://www.spc.rs/sr/prenos_spaljivanje_moshtiju_svetog_save

Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo јул 05, 2018, 01:40:11 поподне
Нa данашњи дан (5. јула / 22. јуна), према неким изворима - јучерашњи (4. јула /21. јуна), у манастирском миру упокојила се Света мати Анастасија Србска - Ана Њемањић, жена Стефана Немање и мајка светитеља Саве и Стефана Првовенчаног.
 
(https://s22.postimg.cc/ejhsrbp3l/ana.jpg)


О њеном пореклу и животу већ имамо леп чланак Предрага Пузовића („Српско наслеђе“) на Пореклу, па да не понављам већ написано:

https://www.poreklo.rs/2012/09/19/tajanstveno-poreklo-ane-supruge-%c5%beupana-stefana-nemanje/


Њено тело данас почива у Богородичиној цркви Манастира Студеница.

(https://s22.postimg.cc/dskh807ox/coverimg26373369av.jpg)


Иначе се њен празник календарски обележава на данашњи датум, али ове године је обележавање (није ми познато зашто) померено на 4. јул.
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Amicus април 13, 2019, 09:37:53 поподне
Пре неколико дана Румунски парламент је усвојио је закон којим је празник Светог Саве постао званичним празником у Румунији.

Празник Светог Саве – званични празник у Румунији

Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан присуствовао је 10. априла 2019. године, на позив румунског Парламента, седници поводом свечаног проглашења празника Светог Саве за званични и посебним законом признати празник у Румунији.

(http://www.spc.rs/files/galerije/19/04/56716226_662065920903297_2752015675189886976_n.jpg)

На свечаној седници у великој дворани Парламента говоре су одржали: српски посланик г. Славољуб Аднађ, иначе иницијатор закона о проглашењу празника Светог Саве за званични празник у Румунији, државни секретар за сарадњу са црквама и верским заједницама г. Виктор Опасхи, представници Владе и Парламента пружајући подршку за усвајање закона. Затим су представници свих парламентарних партија, уз пригодно обраћање представника парламентарних група, безрезевно подржали закон којим је празник Светог Саве једногласно изгласан за званични и законом признати празник у Румунији.

У оквиру радне посете Букурешту, Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан посетио је, у пратњи српског посланика у румунском Парлманету г. Славољуба Аднађа и архијерјског заменика протојереја-ставрофора др Маринка Маркова, село Клежан поред Букурешта. Са благословом надлежног епископа Амвросија, у цркви Светих архангела Михаила и Гаврила епископа Лукијана и пратњу дочекали су румунски свештеници: епархијски егзарх архимандрит Михаил Мускариу, игуман манастира Летка, отац Сава Опреану и месни парох протојереј-ставрофор Данијел Кристеа.

Управо у Клежану и околним селима у Влашкој равници, према Дунаву, налазе се задужбине великог српског сина Капетан Мише Михајла Анастасијевића: црква Светих архангела Михаила и Гаврила, Занатска школа - тада највећа у Европи, конак - копија београдског Капетан-Мишиног здања, али нажалост сада само у рушевинама и у сећању потомака Срба који су из Шумадије дошли са Капетан-Мишом, а који и дан-данас усред Влашке говоре и разумеју српски!

У присуству неколико житеља села који још увек разумеју српски, Преосвештени Епископ г. Лукијан и његова пратња били су свечано дочекани у велелепном барокном храму. Домаћини су, у знак пажње, Преосвештеног Епископа и пратњу даривали пригодним поклонима. Владика је истакао значај Капетан-Мише како за српски тако и за румунски народ. Дивећи се портретима ктитора изузетно добро урађеним и очуваним који се налазе изнад западног улаза у цркву, Епископ је приметио да је мајор Михајло Анастасијевић носилац високог одликовања - капетан Дунава, које му је доделила владарска кућа Обреновића. Домаћини су госте увели и у крипту, где је над гробом Капетан-Мише одслужен помен том великом сину српског рода. Преосвећени Владика је захвалио румунским пријатељима на веома топлом дочеку, као и епископу Амврозију, у наду да ће и Клежањ постати још једна спона пријатељства два православна народа у крилу Једне Свете Саборне и Апостолске Мајке Цркве.

Извор: СПЦ.рс (http://www.spc.rs/sr/praznik_svetog_save_zvanichni_praznik_u_rumuniji?fbclid=IwAR2oLmYTOkAmbHMA0mn1BSAe1P6bk3fBzQAtmpije9qDKRdK4VW2W_3DVSw)
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: marigold август 10, 2019, 11:16:57 поподне
Победник овогодишњег „Бизантфеста“, јединог светског онлајн фестивала православног филма, јесте „Трон Светог Саве“ четрнаестогодишњег режисера из Србије Јакова Попова. Филм је посвећен 800-годишњици аутокефалности Српске православне цркве, а млади редитељ урадио га је уз помоћ родитеља и четворо браће и сестара.

https://www.youtube.com/watch?time_continue=6&v=kMPfiMOruVY

Више о томе: https://rs-lat.sputniknews.com/kultura/201908101120591290-zbog-filma-malog-jakova-ceo-svet-ce-cuti-za-svetog-savu-video/?fbclid=IwAR2RwnlIq2XN52wt0ZQ-C_tnRkOM5fXwrbvcFXCtdJmoGPSDXv4GWqbRXsQ
Наслов: Одг: Свети Немањићи
Порука од: Nebo октобар 06, 2019, 08:31:27 пре подне
"Српска православна црква ове године обележава највећи догађај у својој историји - 800 година аутокефалности, а централна прослава у Србији почиње данас светом литургијом у манастиру Жича, а наставиће се наредних дана различитим манифестацијама..."

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/3686397/centralna-proslava-jubileja-spc-u-zici.html