Скоро је била на овој теми мала дискусија о гласу Х "нарочито на почетку речи" код становника Дурмитора (Крича и Дробњака, као и становника овог краја који су мешавина ова два рода-има и таквих сигурно породица), а везано и за ону причу Ериха Коша у којој он пише о Кричима и њиховом језику кроз речи старог кричког учитеља. Пошто нико од нас не зна данас каква је лингвистичка мешавина био језик старих Крича, кроз неке специфичности говора становника Дурмитора, Колашина, Мораче можемо откривати неке закономерности и дубље слојеве "данашњег" срп(б)ског језика.
http://vukova-zaduzbina.rs/wp-content/uploads/2015/06/Godisnjak_NIVK_20120730_31.pdfНА ИЗВОРУ ВУКОВА ЈЕЗИКА
Зборник радова са VII научног скупа
Жабљак, 30-31. јул 2012.
Godisnjak_NIVK_20120730_31.pdf
vukova-zaduzbina.rs
Фондација Вукове задужбине
Жабљак – Шавник – Плужине
Извјесни директнији контакти дробњачког и ускочког говора са горњоморачким донијели су на ово подручје и неке специфичности у вези са судбином сугласника Х. Како је у науци познато ни и једној
позицији у ријечи овај простор – ни Дурмитора ни сусједних говора источно и западно од њега – немa изговор овога гласа.
Али се у врсти супституаната у понечему разликују – Х је наиме у неким позицијама могло бити аперциповано различитим гласовима.
Група ХВ- на почетку ријечи, али и у медијалној позицији, у ускочком и говорима околине Колашина није дала исте резултате – у говору Ускока (95) без разлике, и код хвал- и код хват- основа, група ХВ
дала је в: Куд ми је Јоко, вала богу?, валити, валајбогу, валијо, валиша,сватати, уватити, увате, приватим. Наиме, и Ф је редовно супституисано са В – глагол фалити, на примјер, у дурмиторским
говорима без изузетка гласи валити: шћер му валила, један зуб јој вали, фалило досад никоме није, то е нешто валично.
Говор околине Колашина, поред врло честе замјене Х гласом В (85): не заваљам се, вала богу, валим бога оће ли дој; имају и глас Ф у фонолошком систему.
Сугласником Х у дурмиторским говорима бавили смо се у радовима: Глас Х на почетку ријечи у дурмиторским говорима, На извору Вукова језика – V научни скуп, Фондација Вукове задужбине Жабљак-Шавник-Плужине, Жабљак 2006, 43-53;
Судбина сугласника Х у говорима дурмиторског краја, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, бр. L, Нови Сад 2007, 341-363. Ови радови били су нам добра основа за поређење са стањем у Горњој Морачи и граничним ускочким селима. Поред тога, многе значајне напомене, не само о судбини сугласника Х, током писања нашег рада, добили смо од Велимира Јекнића, професора математике у Подгорици, иначе изворног представника горњоморачког говора. За овјеру стања у граничним ускочким селима биле су важне сугестије рођеног Ускока, професора српског језика Јанка Јелића. На свему смо, и једном и другом, изузетно захвални.
О прелазном ускочко-горњоморачком говору
Врло често (чак само са спорадичним одступањима) биљежи се: фала, зафалити, спорадично се региструје и зафатка, прифатити. У селима Горње Мораче, другачије од ситуације у околини Колашина, односно напоредне употребе в/ф, која важи за обје основе, стање је идентично сусједном ускочком – група ХВ, и код хвал- и код хват- основа, дала је само в.
Посебне случајеве у праћењу судбине гласа Х у иницијалној позицији представља сугласничка група ХТ- (првобитна група ХЋ-). У групи ХТ, карактеристичној за глагол хтјети, превладавају асимиловани облици: хт- < хћ- > шћ-. Различите морфолошке реализације овога глагола: шћела, шћак, шћасмо, шћек, шћаг, шћедо, шћети одлика су не само говора тзв. дурмиторског прстена него и
њихових ближих и даљих сусједа на истоку и западу од дурмиторске регије [Станић, 1974: 235; Вуковић, 1938-39: 34; Вушовић, 1927: 19; Пецо, 1964: 73; Ћупић, 1988: 84]. Говори у којима је замјена хт- > шћ- обична имају напоредо и ХТ- > СТ-: стијо је забиљежено и у говорима дурмиторског краја и у сусједним говорима [Станић, 1974: 255; Вуковић, 1938-39: 34; Пецо, 1964: 75; Ћупић, 1988: 84; Пижурица, 1981:70; такође и у Потарју – према грађи из докторске дисертације Драге
Бојовић Говор Потарја].
Прелазне ускочко-горњоморачке говоре чини особеним 3. л. презента од шћети које гласи оће и оте / неће и нете што се одразило и на изглед футура [Пижурица, 1981: 169], док оте/нете, присутно у морачким и колашинским говорима, у типичном ускочком говору, ни у другим дурмиторским, не постоји [Станић, 1974: 235]. То на испитиваном подручју може бити утицај говора зетско- рашких у којима је поред оће/неће присутно, чак и обичније, оте и нете. Занимљиво ово је такође особина косовско-ресавских говора.
У иницијалној позицији свакако најчешћа варијанта, потврђена бројним примјерима из ових говора, јесте да се сугласник Х, и испред сугласника и испред самогласника, губи потпуно без остављања икаква трага иза себе: − испред сугласника: рбат, ладити се, лад, рђав, Ристос,ладан, љеб, ранили, ладовина, ришћански, ром, раст, Рвацка;
− испред самогласника: арамбаша, ајдук, аљина, арати,отимице, ајде, ај, оћеш, итар, итати, ајмо, арач, одити,Eрцеговина.
Радикална редукција углавном је судбина овога гласа на почетку ријечи и у говорима околине Колашина (11, 79-80). Међутим, и од најпоузданијих информатора ту је биљежено: храбар је бијо, храброс,Христос, хришћанство, Хрвацка, хрвацки, хуче, хране било (80). То што новијој лексици глас Х има најјаче упориште баш у иницијалној позицији треба тумачити његовом ударном уочљивошћу и предношћу јасније перцепције [Пижурица, 1981: 82]. Поред тога, ријечи Христос, хришћанство и сл. сачувале су глас х уз подршку црквеног језика, а оне се са Х могу изговорити и у граничним селима према Ускоцима.