Албанци и Арбереши

[НиколаВук]

На албанску прадомовину могли би указивати топоними који почињу на х*.

Пада ми на памет само Хомоље < можда hamall*

А суседна планина Кучај? Да ли би се њен назив могао повезати са албанским језиком?

То би требало да су све словенски називи. Хомоље вероватно има значењску везу са Омољицом (варошица у јужном Банату), постоји нпр. и село у Лици, Омољац. Кучај такође би требало да је у вези са К(у)чевом (постоји назив и у источној Србији и у Црној Гори, као стари, потпунији облик за Чево, а вероватно и у другим областима) и мислим да сам негде читао да је ту у питању словенска етимологија, и да сличних назива има и ван Балкана, код других словенских народа.

Оно што сам ја до сада "ископао" као могуће топониме са раноалбанским кореном на подручју југоисточне Србије су, колико се сећам, следећи - село Вус у општини Црна Трава, затим предео Бурел у близини Димитровграда (Цариброда) и река Поштица у општини Црна Трава, која се баш од Вуса, где извире, спушта ка Власини у коју се улива.

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%92%D1%83%D1%81
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D1%83%D1%80%D0%B5%D0%BB_(%D0%94%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4)
https://www.google.com/maps/place/%D0%9F%D0%BE%D1%88%D1%82%D0%B8%D1%86%D0%B0/@42.9253679,22.2698861,12.75z/data=!4m6!3m5!1s0x4755687f8a88589b:0x29bee857d8d637a9!8m2!3d42.9193021!4d22.2886634!16s%2Fg%2F11bwfz2697?entry=ttu&g_ep=EgoyMDI1MDkwMy4wIKXMDSoASAFQAw%3D%3D

За Вус претпостављам да носи назив по албанској речи vuth, са значењем "small piece of flat ground", што чак и одговара географском положају самог села које се налази на заравни, на врху брда. Река Поштица се одатле спушта ка Власини, а њен назив бих везао за албански придев (i) poshtëm са значењем "доњи, низводни", што такође одговара положају речице која се са брда где је Вус сурвава ка Власини која се налази ниже. Предео Бурел има свог именског парњака на подручју долине Мати у централној Албанији, наиме град Бурељ.

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D1%83%D1%80%D0%B5%D0%BB

Етимологија овог топонима који сам нашао у албанским изворима је да се он изводи од албанске речи за лакат или оштру кривину/завијутак, bërryl. Овај топоним се јавља само у централној Албанији и у околини Димитровграда, што мислим да је значајно.

Још неки занимљиви топоними који имају могућу везу са горе наведеном албанском речју су Бериловац и Балта Бериловац, у питању су села у општинама Пирот и Књажевац:

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B5%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%86
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B0%D0%BB%D1%82%D0%B0_%D0%91%D0%B5%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%86

Треба додати да се сви ови топоними налазе у пределима где су топоними источнороманског порекла знатно бројнији и гушћи, што указује на могућу прадомовину, где би малобројнији Раноалбанци (касноантички Беси?) били у непосредном контакту са Источним Романима. Ови предели су прилично брдовити и планински, што би одговарало могућем опстанку једне палеобалканске популације чија се економија сводила на трансхумантно сточарење, које су касније пренели Источним Романима.

[Ивица Јовановић]

Ако посматрамо мапу рељефа, мапу римских градова, насеља, рудника и путева на Балкану суштински посматрано Дарданија је итекако испресецана. Најмање су такнути унутрашњи Динариди.

[НиколаВук]

Због чега их везујеш за Косово? Па могли су доћи у 1. веку +- век, два и из овог шрафираног дела на слици о Јиречековој линији где постоје неки трагови њихове топонимије.

Не везујем их за Косово, само сам размишљао у сфери контрааргумената, када би напали моје аргументе и желели да докажу да је прадомовина на подручју Косова и Метохије. Ментална вежба, једном речју.  И ја мислим да је шрафирани део кључ загонетке.

То што нису оставили неке ране трагове топонимије у области Мат и на северу/североистоку Албаније може се објаснити и њиховом малобројношћу у почетним вековима, па буквално први топоним са протоалбанском основом који се помиње у изворима јесте сама река Мат негде у 4. или 5. веку.

Овде бих већ био сумњичав, јер је аргумент за реку Мати први изнео чувени албански лингвиста Екрем Чабеј, који је међутим био тешки илиро-албански максималиста и такорећи "дворски" лингвиста Енвера Хоџе, па због тога све његове тврдње дупло или тродупло проверавам, јер је мало рећи да није био баш објективан и непристрасан. Лома је изразио сумњу у то да се та река могла прозвати по албанској речи за "речну или морску обалу" ("seacoast; river bank"), јер ко би неку реку звао "Обала"? Да ли већ постоје слични примери негде у свету? Постоји наравно могућност да је током времена дошло и до промене значења, да је првобитни протоалбански назив за реку значењски "мутирао" и почео да означава њену обалу (албански је изгубио свој изворни назив за реч "река", lumë је од латинског flumen, који је међутим рана латинска позајмица, а не источнороманска, што такође доводи под сумњу овај сценарио), али је то прилично спекулативно. Можда је реч за "речну обалу" у албанском дошла од самог назива реке Мати, која у ствари има неку ранију, илирску етимологију, непознату албанском, дакле можда ствари треба окренути "унатрашке". Река Мати је свакако у њиховој новој домовини била најзначајнија река, па би можда и овај сценарио требало узети у обзир.

[ⲥуⲛцⲉ]

То би требало да су све словенски називи. Хомоље вероватно има значењску везу са Омољицом (варошица у јужном Банату), постоји нпр. и село у Лици, Омољац. Кучај такође би требало да је у вези са К(у)чевом (постоји назив и у источној Србији и у Црној Гори, као стари, потпунији облик за Чево, а вероватно и у другим областима) и мислим да сам негде читао да је ту у питању словенска етимологија, и да сличних назива има и ван Балкана, код других словенских народа.

Нисам сигуран. Не могу да нађем словенску етимологију нити неко значење коријена хомол.


Узимајући у обзир закон, да праалбански није могао имати почетно ск- него само х-, онда подручија гдје су у антици забиљежени тракијски топоними који почињу на ск- по свој прилици нису могли бити подручије гдје се развио протоалбански:
Skalpa (Ћустендил), Skaplizo (горња Струма), Skaptesyle, Skaptopara (Благоевград), Skarsa (Елхово), Skombros (Аристотел, планина Витоша)


Повуче ли се повлака кроз ова мјеста са истока на запад (Бургас, Благојевград, планина Витоша код Софије, Ћустендил, Скопље, планина Скардус (Шар), Скадар добија се повлака (линија), која се скоро сасвим поклапа са тзв. границом Јиричека као и са римским границама провинција Македонија и Тракија.
Оно што остаје су Мезија и Дакија.

[НиколаВук]

Други аргумент за мањак топонима мога би да буде и тотално нова средина у којој су се нашли, односно мањак изворних појмова за планински рељеф. Ово би се заснивало на Ореловој хипотези да је рани-протоалбански (који се говорио у последњим вековима старе ере) био пребогат појмовима за низијске, мочварне пределе богате водама, а да су им појмови за планински рељеф позајмљенице из латинског и касније словенског.

Ово није тачно. Насупрот томе, албански је богат домаћом терминологијом која се односи на дрвеће које расте на високим надморским висинама (углавном четинари, јеле, смреке, борови, итд.), затим биљкама које се јављају на планинским пашњацима, од којих су многе лековите. Такође има прилично специјализоване термине везане за сточарство, поготово стоку "ситног зуба" (козе и овце), који се баве њиховим болестима и паразитима, специфичним бојама, узрастима, затим објектима у којима су држани у катунским условима, местима за мужу, местима за стригање вуне, потом врло развијени и потпуно домаћи термини у вези са производњом сира и његовим типовима, итд. Дакле у питању је популација која се интензивно бавила планинским сточарством поглавито коза и оваца, вероватно у трансхумантним условима, што је начин живота који се на Балкану развијао најраније од енеолита па надаље. У областима Шоплука су тај начин привређивања очували трансхумантни Цинцари и Каракачани све до 20. века, тако да не стоји да ти крајеви нису погодни за тај вид сточарства, напротив. Многе од поменутих термина су рани Албанци пренели Источним Романима, што говори о томе да су их томе "учили" у време када су били у непосредном контакту. Не негирам да су имали домаће термине и за стајаће воде, али то опет одговара рељефу Шоплука, како си и сам приметио. Једно не искључује друго.

[НиколаВук]

Источније од данашње Албаније, негде на централном Балкану, развијао се рани-протоалбански који се датира пре 1. в.н.е (по Орелу) или пре 1. в.п.н.е. (по Матасовићу), према свему судећи унутар популације која је доминантно била E-V13. А онда се на самом почетку протоалбанске фазе десила миграција на запад (вероватно је и сама миграцији у нову средину узрокавала појаву нове фазе у развоју албанског језика) ка планинама северне/северо-источне Албаније и од тог тренутка у њихов корпус почињу да улазе највероватније остале гране J2b-Z638, R1b-BY611, R1b754 PF7562 и I-M223 које представљају резидууме илирског становништва на самом тлу Албаније - овако се бар види на овом графику из овог последњег рада.

Проблем остаје присуство топонима који показују да су од Албанаца преузети касније у односу на Словене, на пример град Драч (Durrës на албанском), где је Лома прилично детаљно показао да је словенски назив потекао од ранијег преузимања из локалног вулгарнолатинског наречја у односу на албански. Ово би било врло нелогично ако су преци Албанаца живели у околини ове метрополе читавих 6 векова пре Словена, очекивала би се потпуно супротна ситуација. Једино ако су "заборавили" свој сопствени ранији назив и из неког непознатог разлога потом поново "преузели" каснији у време средњег века, што је изузетно спекулативно и прилично нелогично.

1. Постоје јаке индиције да је централни Балкан место обитавања неилирских и нетрачких популација током бронзаног и почетка гвозденог доба (писао Никола опширно о овоме на овој теми.), што одговара Штатмилеровој хипотези о развоју албанског језика која и даље стоји непобијена и која каже да је албански језик старобалкански, неилирски, нетрачки, полуроманизовани језик.

Да ли си сигуран да је Штатмилер ово тврдио? Колико се сећам, он им прадомовину смешта у долину реке Мати још у предримском периоду, што би значило да их ипак сматра потомцима Илира, јер је то у предримском периоду било њихово подручје.

3. Лингвиста Орел изричито тврди да у раном-протоалбанском нема трагова неког планинског живота већ да су рани-протоалбанци "живели у мочварном крају, са оскудним шумама и релативно малим рекама, али никако на високим планинама Балкана са својим јаругама и долинама". Овако описан рељф на централном Балкану се уклапа у рељеф у троуглу Пирот-Софија-Штип (велике мочваре на западу Бугарске - Драгоманско блато и Алдомировска мочвара).

Као што рекох у претходној објави, мислим да је Орел овде overthink-овао, зато што несумњиво постоје домаћи албански називи за високопланинску флору и фауну, појмови везани за високопланинско сточарство и уопште за живот у планинама. Мени је ближа хипотеза Мацингера да су они предузимали полуномадске миграције које су их могле одвести на потпуно удаљене крајеве Балкана (а можда и изван Балкана, ако узмемо у обзир назив Бескида на данашњој пољско-словачкој граници), у складу са својим трансхумантним начином живота, као каснији средњовековни Власи и нововековни Цинцари и Каракачани. Међутим, изворна територија им је била тамо где су им била зимовалишта и где су се сахрањивали, а то је простор Шоплука.

2. Управо их албанске гудуре на северу и северо-истоку, као и на северозападу Северне Македоније чувају од тоталне романизације током римске хегемоније, а уједно им трансхуматно сточарење кроз сезонско кретање дају онолико пропусног опсега довољног да им се језик полу-романизује.

Међутим, као што сам већ показао, једина документовано нероманизована популација (или вероватније полуроманизована) која је успела да "прегрми" прве векове римске владавине и очува свој идентитет и језик су касноантички Беси, а они нису живели на северу Албаније, већ на подручју Шоплука. Што ће рећи да се на тај простор треба рачунати као на погодан за очување једне палеобалканске популације до дубоко у касноантички период, а вероватно и у рани средњи век.

[НиколаВук]

Чини ми се, да се поставка, да албанскому недостаје своја горска терминологија, заснива на пристрастном пробирању. Иако не искључујем постојање тенденција, ствар је много слојевитија, јер албански је богат синонимима од којих једно може бити праалбанска, друго римска, треће словенска ријеч.


Нпр. lakë - долина, јест истозвучно германскому lakaz (бара), али му није сродно. Заправо је сродно њемачкому Lah - гај; старолатинскому louka - шумарак, санскриту loka - тло, ниво, а на праалбанскому звучало би lauka.


Нпр. shkëmb или гег. shkam - значи кланац али и клупа и позајмљица је из лат. scamnum, али на албански се кланац каже још и buzë, као и рум. buză, те још shkarp, што је префиксовани коријен од karpë - оштри горски врх, што неодољиво лијепо објашњава назив племена Карпи и Карпати, јер на том истом мјесту сада се на словенском зову Врховинци, који те исте горе називају Бескидима, којој је неодољиво слична албанска ријеч bjeshkë - планина, голет.


Хомоље < алб. hamalle - жњиво као зимска храна стоци


Немале су индиције које могу повезати Карпатски планински хрбат с праалбанским и јасно је да су се предци Албанаца кретали по трајекторију горских ланаца. И немале су индиције, да је племе које је говорило на праалбанском асимиловало један илирски субстрат са простора Драча чије је име Албани а доцније Арбани и како су тај крај наставили називати и Римљани и Грци, како су и Словене дуго називали Трибали, Далмати, Траки иако су оваплемена имала своје називе Срби, Хрвати, Шћиптар итд.

Проницљиво запажање, сунце. Додао бих само да би све што у албанском почиње на shk- требало да је позајмица. Имају доста таквих латинских позајмица, али и оних које то нису, за које би се онда могло претпоставити да су најпре илирске или трачке. У неком моменту сам имао и списак неких од тих речи, разврстаних према очуваним остацима трачког или илирског који би им дали дефинитивну етимологију, можда сам о томе и писао на овој теми раније, не сећам се.

[НиколаВук]

Ако посматрамо мапу рељефа, мапу римских градова, насеља, рудника и путева на Балкану суштински посматрано Дарданија је итекако испресецана. Најмање су такнути унутрашњи Динариди.

Да, мада слутим да су они у том периоду били и прилично слабо насељени, те се због тога ту није очувала нека витална палеобалканска популација која није подлегла романизацији. Просто, потребан је ипак неки број људи и одређена географска раширеност да би то било могуће.

[НиколаВук]

Нисам сигуран. Не могу да нађем словенску етимологију нити неко значење коријена хомол.


Узимајући у обзир закон, да праалбански није могао имати почетно ск- него само х-, онда подручија гдје су у антици забиљежени тракијски топоними који почињу на ск- по свој прилици нису могли бити подручије гдје се развио протоалбански:
Skalpa (Ћустендил), Skaplizo (горња Струма), Skaptesyle, Skaptopara (Благоевград), Skarsa (Елхово), Skombros (Аристотел, планина Витоша)


Повуче ли се повлака кроз ова мјеста са истока на запад (Бургас, Благојевград, планина Витоша код Софије, Ћустендил, Скопље, планина Скардус (Шар), Скадар добија се повлака (линија), која се скоро сасвим поклапа са тзв. границом Јиричека као и са римским границама провинција Македонија и Тракија.
Оно што остаје су Мезија и Дакија.

Сумњиво је што назив није ограничен само на подручје Хомоља, већ је шири, што би говорило о томе да су га ширили Словени, или макар само Срби. То смањује шансу да је у питању неки раноалбански реликт.

Ово што си написао за топониме на подручју западне Бугарске сам и ја приметио. Међутим, постоји и један назив у околини Пауталије (Ћустендила) који би могао бити у складу са законитостима албанског - Herduscera, назив утврђења из Прокопијевог списка из 6. века. Такође је ту и Stronges, утврђење из истог периода у околини Ремезијане (Беле Паланке), чији се назив везује за албанску и румунску реч shtrungë ("1 narrow runway in a goat/sheep pen into which animals are guided for individual handling 2 goat/sheep pen"). Шта ми у вези са тим пада напамет? Можда су Римљани пресликавали ситуацију у вези са називима која је потицала из неког ранијег периода, односно само "преписивали" називе из старијих извора и мапа који су могли досезати и до почетка њихове владавине тим крајевима. Као што сам већ писао, у тим крајевима нису живели само преци Албанаца и њима сродне популације, већ и оригинални Трачани, који су вероватно били и владари на том подручју пре доласка Римљана. Тако да би онда Римљани приликом прављења првих мапа записивали оно што им је преносила локална аристократија тог подручја, а то су били Трачани, те је логично да су им преносили називе из свог језика. У трачком језику је показано да се протоиндоевропска група сугласника *sk- очувала на почетку речи неизмењена, што је узгред и један од главних аргумената за то да протоалбански није могао потицати из трачког. Тако да би оно што Прокопије преноси могли бити поглавито трачки називи, осим појединих примера где се "провукао" и понеки из протоалбанског, као поменута Herduscera и Stronges.

Још једну ствар бих поменуо, невезану за ову дискусију, а то је колико лоше мапе провинција се постављају на нет. И на овој коју је поставио сунце, и на оној којој сам поставио ја у вези са Јиречековом линијом је Далмација на југоистоку неприродно проширена, обухвата малтене цело Косово и Метохију, што напросто није тачно. Тачно се зна где се на том правцу налазила граница између Горње Мезије и Далмације, пратила је углавном природне границе, али се зна да је долина Рашке била унутар Горње Мезије. Граница је почињала на ободу Пештерске висоравни, тако да се већ подручје данашње Сјенице налазило у Далмацији. На другим правцима је углавном пратила рељеф, тј. мање-више данашњу границу између Србије и Црне Горе и Србије и Албаније.

[ⲥуⲛцⲉ]

Проницљиво запажање, сунце. Додао бих само да би све што у албанском почиње на shk- требало да је позајмица. Имају доста таквих латинских позајмица, али и оних које то нису, за које би се онда могло претпоставити да су најпре илирске или трачке. У неком моменту сам имао и списак неких од тих речи, разврстаних према очуваним остацима трачког или илирског који би им дали дефинитивну етимологију, можда сам о томе и писао на овој теми раније, не сећам се.

Секвенца shk или је латинска или домаћа албанска. Домаћа албанска може се десити само елизијом нпр. shëk > shk или уобште shVk (V=vocal) или из префикса sh + основа на k како сам навео у примјеру shkarp < sh+karpë. Других могућности нема.


Да су албански није потомак трачкога указује и поређење забиљежених трачкох ријечи са албанскима. То сумосновне ријечи као месо, хљеб, нож, мач, копље, горски бик.


Док трачки има génto албански има mish. Док грчки и латински имају карне* и креа (очивјестно сродне) албански има mish, као и сјеверни Европљани слов. męso, гер. mims, келт. mes, ари. mamsa.


Један веома риједак примјер гдје Грци наводе како се једна ријеч каже двома језицима је бик.


bólinthos ‘wild bull, bison’. The word is attested in Aristotle, according to whom that animal lived in the Messapian mountain, which separated the country of the Peonians from that of the Maideans (a Thracian tribe inhabiting the middle course of Struma and upper course of Mesta), and that the Peonians called it mónapos. Therefore, bolinthos was a Maidean, that is, a Thracian word.


Албанци за бика кажу dem, краву lopë, теле viç што нема сличности с тим, али имају ријеч manapo што значи "добро, благо". Можда ту има неке семантичке везе јер и ми стоку зовемо "благо, добитак" и слично. Такође имају ријеч manar - 1 јагње које стално прати пастира 2 послушно и добро дијете

[Ивица Јовановић]

Утицај грчког на територији данашње Албаније је био превише јак да не остави трага у језику. Развијали су се негде другде. Фб: First Monumental Roman Tomb in Albania: A 3rd–4th-Century Chamber with a Rare Bilingual Inscription

Archaeologists in northern Albania have uncovered the country’s first monumental Roman tomb, a 9 × 6 meter chamber structure at Strikçan in the Dibra region dating to the 3rd–4th century AD. Built of large limestone blocks and featuring a 2.4-meter-high inner chamber, the tomb is exceptional for its scale and preservation. Among its most striking elements is a bilingual inscription carved in Greek letters but invoking the Roman god Jupiter, which names the deceased as Gellianos. This blend of Greek literacy with Roman religious vocabulary highlights the cultural hybridity of the region at a time when local elites were deeply integrated into imperial networks.

Despite evidence of looting in both antiquity and modern times, archaeologists recovered fragments of gold-threaded textiles, glass plates, and metal knives, all indicators of high social status. Officials describe the tomb as a unique discovery in Albania, with no other Roman-period burial of comparable size documented in the country. Conservation and presentation work is now planned, ensuring that the site will be both preserved for study and opened to the public. Beyond its local significance, the Strikçan tomb provides a rare and important case study of how Roman funerary traditions, Greek epigraphy, and local identity intersected in the late Roman Balkans.

[НиколаВук]

Утицај грчког на територији данашње Албаније је био превише јак да не остави трага у језику. Развијали су се негде другде. Фб: First Monumental Roman Tomb in Albania: A 3rd–4th-Century Chamber with a Rare Bilingual Inscription

Archaeologists in northern Albania have uncovered the country’s first monumental Roman tomb, a 9 × 6 meter chamber structure at Strikçan in the Dibra region dating to the 3rd–4th century AD. Built of large limestone blocks and featuring a 2.4-meter-high inner chamber, the tomb is exceptional for its scale and preservation. Among its most striking elements is a bilingual inscription carved in Greek letters but invoking the Roman god Jupiter, which names the deceased as Gellianos. This blend of Greek literacy with Roman religious vocabulary highlights the cultural hybridity of the region at a time when local elites were deeply integrated into imperial networks.

Despite evidence of looting in both antiquity and modern times, archaeologists recovered fragments of gold-threaded textiles, glass plates, and metal knives, all indicators of high social status. Officials describe the tomb as a unique discovery in Albania, with no other Roman-period burial of comparable size documented in the country. Conservation and presentation work is now planned, ensuring that the site will be both preserved for study and opened to the public. Beyond its local significance, the Strikçan tomb provides a rare and important case study of how Roman funerary traditions, Greek epigraphy, and local identity intersected in the late Roman Balkans.

Стрикчан се налази прилично близу Јиречекове линије, али ипак незнатно јужно од ње. Због тога и јесте мешовито подручје, номинално гркојезично али са очигледно великим утицајем оближњег латинојезичног становништва. Зато сам и писао да Јиречекову линију не треба схватати превише буквално, и да је у граничним подручјима ситуација вероватно била прилично мешовита.

[ⲥуⲛцⲉ]

Покушавах дуго наити на извор албанскога етнонима - шћиптар. Ево што успијех:


Мало о реконструкцији старијега облика те ријечи.


shqiptar се расставља на коријен shqip- и наставак -tar.  Да добијете осјећај које значење носи -tar, ево неколико примјера употребе.
 ar > artar (злато, златар), qytet > qytetar (град > грађанин),  komb > kombetar (народ > народни).


Коријен shqyp у сјеверним говорима чува старији облик shkip. Ево неке разлике између југа (стандартни албански) и сјевера.
qep vs klep  (шити)- на југу постоји појава L > J која је типична за неке романске језике нпр. итал. clavi* > chiave, clara > chiara а тако и по Далмацији љубав > јубав
shqep vs shkep (цијепати) - секвенцe ke, ki се палатализују у qe, qi. Латинско ca- ће често дати у албанском kе, односно qe, али понекада на сјеверу даје ko док на југу qe као у shkop vs sqep (штап) - од лат. skapu*, грч. skapo*.


Албанци често романтизовано свој етноним изводе из shqype, сјеверније shkype (орао). Ова ријеч потиче од праалб. sh+kaba. Ово kaba је истога коријена као наше кобац или енг. hawk. Али лингвистички гледано коријен је shqip-, shkip (јасно, разумљиво).


Изведене ријечи из тога коријена су shqipoj, shqiperia, shqiptar или shkiponj, shkipnia, shkiptar


Литература која се бави истраживањем албанскога етнонима, не наводи античке помене било кога племена с таквим називом него се фокусира на помен иллирскога племена Albanoi. Како сам тврдио више теоретишем, да су на простору Драча живјели подпуно романизовано племе које се називало Аlbani, а потом вулгарним латинским Arbani. Ротацизам L > R типичан је за романске језике како у Италији, тако и у Влаха. Тај факт даје закључити, да је придошло племе с називом скипи или скиптари усвојило назив Arbanеse и претворили га у arbanesh или по јужному начину arberesh.


Једини антички племенски назив из кога се лингвистички може извести садашњи назив sqiptar је помен из Стратагема написано Полиеном, књига 7, страница 336.


књига је доступна онлајн [size=78%]https://www.dropbox.com/scl/fi/jsjooxdbowj0e3gk421fb/polyaenostrategemata.pdf?rlkey=z9r4m8bj3y48y59nov5gg2a9y&e=1&dl=0[/size]

Θρᾳκιὰ ἔθνη Κεβρήνιοι καὶ Συκαιβоαί, παρὰ τούτοις νόμος τῆς Ἥρας τοὺς ἱερεῖς ἡγεμόνας ἔχειν. ἦν αὐτοῖς ἱερεὺς καὶ ἡγεμὼν Κοσίγγας. οἱ Θρᾷκες οὐκ ἐπείθαρχον. ὁ Κοσίγγας κλίμακας πολλὰς καὶ μεγάλας ἐποιήσα-το· ἡγεμὲς συνδεῖς ἄλλας ἐπ᾿ ἄλλαις καὶ ὅλος ὑπὲρ ἐξ τοῦ οὐρανοῦ ἀναβῆναι κατεσκεύαζεν πρὸς τὴν Ἥραν τῶν Θρᾳκῶν ὡς ἀπειθούντων. οἱ δὲ, ὡς ἴδη ὁ Κοσίγγας ἀνόητον καὶ ἄλογον, δείσαντες τὴν ἐξ οὐρανοῦ τοῦ ἡγεμόνος ἀνάβασιν ἔπεσον καὶ ἠσχύνθησαν, ἵνα μὴ ἀπιστήσωσι τοῖς παραγγέλμασιν αὐτοῦ τοῖς προσταγμασιν.


The Thracian tribes, the Kebrenians and the Sykaiboai, have a custom that the priests of Hera are also their rulers. Their priest and ruler was Kosingas. But the Thracians were disobedient. So Kosingas constructed many great ladders; fastening one upon another, he was preparing, as if to ascend up into the sky, to go to Hera on account of the Thracians’ disobedience.When they saw Kosingas acting so foolishly and irrationally, they became afraid of the ruler’s ascent into heaven, and they fell down and were ashamed, lest they disbelieve his instructions and commands.

sykaibo- би дало shkip стипичним ai > i као у Naisu* > Nish


Још су неке ствари које ми падају на памет.
Траци су поштовали бога херо* и богињу земеле - алб. herr - гном, земни дух а dhamballe ноћно привиђење или вампир. Има и један помен трачкога имена Дијане - germetitha - алб. gjer широк, простран dite - дан. Јесу ли случајности, не могу рећи.

[Горштак]

Покушавах дуго наити на извор албанскога етнонима - шћиптар. Ево што успијех:


Мало о реконструкцији старијега облика те ријечи.


shqiptar се расставља на коријен shqip- и наставак -tar.  Да добијете осјећај које значење носи -tar, ево неколико примјера употребе.
 ar > artar (злато, златар), qytet > qytetar (град > грађанин),  komb > kombetar (народ > народни).


Коријен shqyp у сјеверним говорима чува старији облик shkip. Ево неке разлике између југа (стандартни албански) и сјевера.
qep vs klep  (шити)- на југу постоји појава L > J која је типична за неке романске језике нпр. итал. clavi* > chiave, clara > chiara а тако и по Далмацији љубав > јубав
shqep vs shkep (цијепати) - секвенцe ke, ki се палатализују у qe, qi. Латинско ca- ће често дати у албанском kе, односно qe, али понекада на сјеверу даје ko док на југу qe као у shkop vs sqep (штап) - од лат. skapu*, грч. skapo*.


Албанци често романтизовано свој етноним изводе из shqype, сјеверније shkype (орао). Ова ријеч потиче од праалб. sh+kaba. Ово kaba је истога коријена као наше кобац или енг. hawk. Али лингвистички гледано коријен је shqip-, shkip (јасно, разумљиво).


Изведене ријечи из тога коријена су shqipoj, shqiperia, shqiptar или shkiponj, shkipnia, shkiptar


Литература која се бави истраживањем албанскога етнонима, не наводи античке помене било кога племена с таквим називом него се фокусира на помен иллирскога племена Albanoi. Како сам тврдио више теоретишем, да су на простору Драча живјели подпуно романизовано племе које се називало Аlbani, а потом вулгарним латинским Arbani. Ротацизам L > R типичан је за романске језике како у Италији, тако и у Влаха. Тај факт даје закључити, да је придошло племе с називом скипи или скиптари усвојило назив Arbanеse и претворили га у arbanesh или по јужному начину arberesh.


Једини антички племенски назив из кога се лингвистички може извести садашњи назив sqiptar је помен из Стратагема написано Полиеном, књига 7, страница 336.


књига је доступна онлајн [size=78%]https://www.dropbox.com/scl/fi/jsjooxdbowj0e3gk421fb/polyaenostrategemata.pdf?rlkey=z9r4m8bj3y48y59nov5gg2a9y&e=1&dl=0[/size]



sykaibo- би дало shkip стипичним ai > i као у Naisu* > Nish


Још су неке ствари које ми падају на памет.
Траци су поштовали бога херо* и богињу земеле - алб. herr - гном, земни дух а dhamballe ноћно привиђење или вампир. Има и један помен трачкога имена Дијане - germetitha - алб. gjer широк, простран dite - дан. Јесу ли случајности, не могу рећи.

A ови:

The Scirtari or Scirtones were an Illyrian tribe. The Scirtari were part of the Pirustae. The Scirtari had 72 decuriae.

?

[Небо_Сав]

Покушавах дуго наити на извор албанскога етнонима - шћиптар. Ево што успијех:

Као неко ко је, својевремено, у основној школи и средњој школи, учио албански језик (као језик средине) из уџбеника који су обично имали  наслове: Мësojmë shqip (то јест - Учимо ш(ћ)иптарски  (језик), то јест Учимо албански језик; неки уџбеници су излазили са насловима "Gjuha shqipe" - то јест: Језик Ш(ћ)иптара то јест Језик Албанаца), сматрам да је овде реч о томе да за Албанце реч shqip - значи -  јасно, разговетно. У контексту језика - означава говорника који говори разговетно, разумљиво.

Рекао бих да је овде реч о паралели са  Словенима: и они су оне које су разумели, које су могли да ослове, да разговарају - називали Словенима, док су оне друге називали Немцима (они који су неми, који неразговетно причају).

Дакле, Ш(ћ)иптар је из њихове перспективе  био неко са киме се могло разговарати, неко ко говори "наш језик".

Савремена употреба речи "шћиптар" звучи погрдно, знам, наводим овде због етимологије. Извињавам се свима које би употреба ове речи  могла да увреди.

[ⲥуⲛцⲉ]

A ови:
 ?

Скиртари почиње на ск* што сасвим искључује могућност да се ради о праалбанској ријечи; осим тога има секвенсцу сугласника с-к-р- тар а не с-к-п/б -тар

[Malesevic]

Нисам сигуран. Не могу да нађем словенску етимологију нити неко значење коријена хомол.

Топоним Хомоље постоји у Чешкој, конкретно у Јужној Бохемији неких 5км од Буђевица.

https://sr.wikipedia.org/wiki/Хомоле

[ⲥуⲛцⲉ]

Топоним Хомоље постоји у Чешкој, конкретно у Јужној Бохемији неких 5км од Буђевица.

https://sr.wikipedia.org/wiki/Хомоле

У чешком је homole ( гомоља ) а не chomole. Прасловијенска ријеч јест гомола или гомољ, али не и хомољ. Гомољ је оркугла израслина из коријена, може означавати кромпир, а може и било коју облу израслину или квргу на дрвету а може и комад сира исто као у украјинском гомiвка. У пољском је gomoɫa неко обло брдашце, а у литавско gamalas значи просто комад, одломак.


У нас се понекада оштри врхови називају комови, али чини ми се да је то из румунскога coma са истим значењем.

[Lajbnic]

Овде бих већ био сумњичав, јер је аргумент за реку Мати први изнео чувени албански лингвиста Екрем Чабеј, који је међутим био тешки илиро-албански максималиста и такорећи "дворски" лингвиста Енвера Хоџе, па због тога све његове тврдње дупло или тродупло проверавам, јер је мало рећи да није био баш објективан и непристрасан. Лома је изразио сумњу у то да се та река могла прозвати по албанској речи за "речну или морску обалу" ("seacoast; river bank"), јер ко би неку реку звао "Обала"? Да ли већ постоје слични примери негде у свету? Постоји наравно могућност да је током времена дошло и до промене значења, да је првобитни протоалбански назив за реку значењски "мутирао" и почео да означава њену обалу (албански је изгубио свој изворни назив за реч "река", lumë је од латинског flumen, који је међутим рана латинска позајмица, а не источнороманска, што такође доводи под сумњу овај сценарио), али је то прилично спекулативно...

Не, нисам се позивао на Чабејеву етимологију, већ на Мацингерову. Мацингер каже да се река Mat може врло лако извести од албанске речу mal "планинска земља".

Ово није тачно. Насупрот томе, албански је богат домаћом терминологијом која се односи на дрвеће које расте на високим надморским висинама (углавном четинари, јеле, смреке, борови, итд.), затим биљкама које се јављају на планинским пашњацима, од којих су многе лековите. Такође има прилично специјализоване термине везане за сточарство, поготово стоку "ситног зуба" (козе и овце), који се баве њиховим болестима и паразитима, специфичним бојама, узрастима, затим објектима у којима су држани у катунским условима, местима за мужу, местима за стригање вуне, потом врло развијени и потпуно домаћи термини у вези са производњом сира и његовим типовима, итд. Дакле у питању је популација која се интензивно бавила планинским сточарством поглавито коза и оваца, вероватно у трансхумантним условима, што је начин живота који се на Балкану развијао најраније од енеолита па надаље. У областима Шоплука су тај начин привређивања очували трансхумантни Цинцари и Каракачани све до 20. века, тако да не стоји да ти крајеви нису погодни за тај вид сточарства, напротив.

Тешко да има неке људске заједнице која се није бавила чувањем ситне стоке пре 1500 година, а и пре тога на простору Европе, па стога и не чуди да су им остале изворне речи из ПИЕ за тај део сточарства. Међутим, сасвим је друго питање да ли су се бавили "професионалним" сточарењем у виду трансхуматног или катунског сточарства од вајкада што ми се чини да је твоја теза. Мени се чини да за ту има доста контра-аргумената. Ево најпростији пример: како је могуће да људи који су бавили тим видом чувања ситније стоке тако дуго (коза и оваца), које подразумева гоњење стоке на велике удаљености, немају своју реч за пса већ користе латинску позајмљеницу:

- qen "пас" од латинског canis или

- shakë "женски пас", непознатог порекла или можда од иранске речи *saka "пас" што би условило због овог почетног *s да је у питању позајмице пре Vi века (можда сарматски или скитски утицај што био још један аргумент да су рани протоалбанци били много источније од данашње Албаније у гвозденом добу).

Или, како немају свој реч за kolibe "колиба, појата" па користе најероватније словенску позајмљеницу колиба?

Шта је са крупнијом стоком? Занимљиво је да албански има очувано ПИЕ реч за тура (дивље говече) као ter од протоалбанског *taura,а од ПИЕ táwros. Ради се о заиста старој речи која је у ПИЕ дошла највероватније из прото-семитског ṯawr- (бик, вол) Ево и свих наслеђених речи из ПИЕ:

Proto-Albanian: *taura
Proto-Balto-Slavic: *taurás - Proto-Slavic: *tȗrъ, Baltic: taũras, tàurs, tauris, Proto-Finnic: *tarvas
Proto-Germanic: *steuraz, *þeuraz
Proto-Celtic: *tarwos
Proto-Hellenic: *táuros
Proto-Indo-Iranian: *stáwras
Proto-Italic: *tauros
Lusitanian: taurom

Интересантно је и рецимо да ти планински сточари који су "крстарили планинама Балкана" не знају за планински бор (алб. rrobull) па користе латинску позајмљеницу robur "храст".

Распрострањеност планинског бора:

На крају ево и Ореловог запажања на основу горе изнесеног:

...may indicate that Proto-Albanians were better acquainted with large cattle breeeding than with cultivating of goats and sheep.

Да закључим, мислим да је у овој реченици Орел требао само да стави рани протоалбанци (говорници раног протоалбанског на централном Балкану) уместо протоалбанаца. Доста тога указује да су се рани протоалбанци више бавили седелачким сточарством уз  додатак неког лаганог алпског пасторализма (сезонско путовање између долине и планине) који је укључивао гоњење, поред стиније, и крупније стоке, али да о трансхуманцији овако рано тешко да може бити речи. Трансхуманција је вероватно настала достала касније у њиховој новој домовини у гудурама северне и северо-источне Албаније вероватно под утицајем више фактора: мањак пашњака због изразитог планинског рељефа, увећања становнишрва (асимилација локалаца у њиховом етносу), униформна римска власт која даје простора за сезонске миграције ка удаљенијим крајевима итд.

[НиколаВук]

Покушавах дуго наити на извор албанскога етнонима - шћиптар. Ево што успијех:


Мало о реконструкцији старијега облика те ријечи.


shqiptar се расставља на коријен shqip- и наставак -tar.  Да добијете осјећај које значење носи -tar, ево неколико примјера употребе.
 ar > artar (злато, златар), qytet > qytetar (град > грађанин),  komb > kombetar (народ > народни).


Коријен shqyp у сјеверним говорима чува старији облик shkip. Ево неке разлике између југа (стандартни албански) и сјевера.
qep vs klep  (шити)- на југу постоји појава L > J која је типична за неке романске језике нпр. итал. clavi* > chiave, clara > chiara а тако и по Далмацији љубав > јубав
shqep vs shkep (цијепати) - секвенцe ke, ki се палатализују у qe, qi. Латинско ca- ће често дати у албанском kе, односно qe, али понекада на сјеверу даје ko док на југу qe као у shkop vs sqep (штап) - од лат. skapu*, грч. skapo*.


Албанци често романтизовано свој етноним изводе из shqype, сјеверније shkype (орао). Ова ријеч потиче од праалб. sh+kaba. Ово kaba је истога коријена као наше кобац или енг. hawk. Али лингвистички гледано коријен је shqip-, shkip (јасно, разумљиво).


Изведене ријечи из тога коријена су shqipoj, shqiperia, shqiptar или shkiponj, shkipnia, shkiptar


Литература која се бави истраживањем албанскога етнонима, не наводи античке помене било кога племена с таквим називом него се фокусира на помен иллирскога племена Albanoi. Како сам тврдио више теоретишем, да су на простору Драча живјели подпуно романизовано племе које се називало Аlbani, а потом вулгарним латинским Arbani. Ротацизам L > R типичан је за романске језике како у Италији, тако и у Влаха. Тај факт даје закључити, да је придошло племе с називом скипи или скиптари усвојило назив Arbanеse и претворили га у arbanesh или по јужному начину arberesh.


Једини антички племенски назив из кога се лингвистички може извести садашњи назив sqiptar је помен из Стратагема написано Полиеном, књига 7, страница 336.


књига је доступна онлајн [size=78%]https://www.dropbox.com/scl/fi/jsjooxdbowj0e3gk421fb/polyaenostrategemata.pdf?rlkey=z9r4m8bj3y48y59nov5gg2a9y&e=1&dl=0[/size]



sykaibo- би дало shkip стипичним ai > i као у Naisu* > Nish


Још су неке ствари које ми падају на памет.
Траци су поштовали бога херо* и богињу земеле - алб. herr - гном, земни дух а dhamballe ноћно привиђење или вампир. Има и један помен трачкога имена Дијане - germetitha - алб. gjer широк, простран dite - дан. Јесу ли случајности, не могу рећи.

Сунце, овде overthink-ујеш. Етимологија sh(q)ip и Sh(q)iptar је давно објашњена, без романтичарских призвука од стране Албанаца који тај назив повезују са орлом, што наравно да нема везе са реалношћу. Тај назив потиче од глагола shqiptoj, "јасно, прецизно изговарати речи", што би онда у пренесеном значењу било "говорници језика који разумемо". Дакле сличан начин творбе етнонима као код словенског групног имена. Shqiptoj потиче од латинског excipere, тако да није у питању реч која потиче из протоалбанског, већ позајмљеница:

https://en.wiktionary.org/wiki/shqip#Albanian
https://en.wiktionary.org/wiki/shqipoj#Albanian
https://en.wiktionary.org/wiki/excipio#Latin

Друга ствар, њихов првобитни, средњовековни етноним је Arbënesh/Arbëresh, а то знамо на основу њихове средњовековне дијаспоре у Италији и Грчкој, који и даље тако зову себе и свој језик, а не shqip или Shqiptar. Тај другачији назив је почео да се користи најраније током касног средњег века (моја претпоставка - ради јасне диференцијације у односу на Словене), и раширио се на подручју Албаније тек током периода турске владавине.

The first trace of the name "Shqiptar" appears at the end of the XIV century in the town of Drisht (Drivastum) of Northern Albania as a family name (1368 - 1402: Schibudar, Schepuder, Schapudar, Scapuder).

Њихов оригинални назив за себе, пре доласка на подручје Арбанона, највероватније никада нећемо сазнати. Можда кључ лежи у називима за њихова два главна дела, Геге и Тоске, мада је и то под великим знаком питања.