Кад смо већ црквених питања у Црној Гори, ево и карата Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке (стање из 2006. године), које заједно покривају већину Црне Горе (мањи део припада Епархији милешевској, која је се делом налази и у Србији).
Мали део Црне Горе покрива и четврта епархија: Захумско-Херцеговачка. Крушевице и Суторина су чудним споразумима великих сила све до 1878. припадали Турској, а до 1945. су били у саставу требињског среза када је напокон исправљена та нелогичност јер оба подручја (а посебно Суторина) гравитирају ка Херцег-Новом. Међутим, СПЦ није нашла за сходно да прилагоди границе епархија, тако да су Крушевице и Суторина и даље део Епархије Захумско-Херцеговачке. Због тога је чак епископ Григорије (или бискуп Гргур, како је сам себе ословио једном приликом) причао како БиХ треба да тражи то подручје назад што је наишло на свеопште одушевљење у Сарајеву.
Аутор ове карте је Крушевице исправно приказао у Епархији Захумско-Херцеговачкој, али му је промакла Суторина. Из неког разлога је и део Конавла погрешно приказао као део Митрополије Црногорско Приморске.
Епархија Будимљанско-Никшићка је обновљена у скорије време и територијално је потпуно нелогична јер се јасно издвајају две целине: Стара Херцеговина и Полимље. СПЦ генерално има доста лошу територијалну поделу на епархије, а досадашњи покушаји да се ситуација поправи су само закомпликовали ствари. У Милешевској епархији, која је такође једна од оних које су формиране или обновљене у новије време, не постоји ниједан већи град, док се у суседној Жичкој епархији налазе Ужице, Чачак и Краљево. Основни концепт епархија је да епископи покривају компактна подручја са релативно приближним бројем верника, само црквеном врху то и даље изгледа није јасно.