Не знам шта си намјеравао, али тако је испало. Кад за писање србски на форуму напишеш да те то подсјећа на Стормфронт, можда ти то не доживљаваш као провокацију, али очигледно добар дио људи овдје сматра.
Једно, како смо видјели, прилично селективно правило једначења сугласника по звучности, одређујеш као параметар степена нацификације. Фино и културно полазиште за разговор, нема шта.
Већ сам се врло експлицитно извинио, и то више него једном.
Врло су тешке речи пале, са свих адреса и, што се тиче бар мојих, волео бих да их могу вратити.
Урадићу све што је потребно и што је са моје стране могуће да вратим дискусију у смеру нормалног тока, али нисам сигуран шта се још тачно од мене очекује?
Да подвучем, када си већ отворио ту тему, врло се некултурно понело према мени на овој теми и Александар Невски ми није ниједном приликом упутио извињење ни за једну од сијасета тешких речи које су пале на мој рачун, иако сам ја пружио руку помирења што се тиче такве врсте дискусије и да закопамо секире. Шта би то могло говорити о његовим намерама?
Што се тиче мог коментара, никада у животу нисам видео да ико пише сем шачице људи које сам нажалост упознао преко интернет претраживача на поменутом сајту. Нигде другде, ни на једном форуму, блогу, средству комуникације, медијима, од родбине, комшија, колега из школе, факултета, посла...игде. Дојам који сам стекао допустио сам да је погрешан, као што верујем и да је погрешан дојам који си ти стекао о мени (и надам се да ће наша даља преписка то и доказати).
И даље ниси дао ниједан аргумент због ког стране речи треба да буду изузете од правила. Ако се стране речи не преносе у оригиналу ни по томе како се пишу ни по томе како се изговарају, због чега онда постоји забринутост око једначења сугласника по звучности? Каквом то разумевању помаже?
Пази, све о чему сам ја говорио јесте о томе да се овде ради о доследности правила, а они који критикују овакво писање и залажу се за промену исказују управо непознавање ових правила. Као када сам навео ономад у случају потпуно неразумних поређења са присвојним придевом од рецимо
Хрват.
и "хрватски" може, и од куда им таква двострука мѣрила.
са хрваТСким... Избѣгаваш ли одговора?
Поређење са забраном кварења хрватскога имена йе веома умѣстно, йер йе йе све то дѣо ширега тршићскога правила "Пиши (неправилно) као што говориш (неправилно)". Како се у хрватско име нѣйе смѣло дирати, односно записивати га онако како се говори (хрвацки), онда Вук мораше одустати. Иако йе он био писао "хрвацки".
А неправилно и накарадно писање "срПски" йе опстало из политичких разлогов, ради понижавања нашега народа. Тако йе то када неписмени простак пише правила.
или у "хрваТСки" што йе чиста глупост.
Као када бих я рекао да су 2 + 3 = б, али да су 3 + 2 = 5.
Наша "српистичка наука" йе чиста идеология неписмене аветиње, нема везе ни са каквом науком.
Дакле овде првенствено говоримо о томе да се не зна шта су ова правила уопште, односно
шта се у њима тврди. Уместо да се траже у правилима објашњења, уопште није јасно шта је поента са хрватским поређењем.
Ето то је била моја поента, због тога што је превише нетачности било изречено на овој теми.
Е сада, што се тиче речи страног порекла, колико ја разумем ствари, пракса је да оне остану препознатљиве, како би људи разумели о чему се ради и због тога што се ту ради о очувавању облика који је у таквој форми -
иако можда неправилној по српским правилима писања - ушао у језик. Када говоримо о речима страног порекла уопштено, а не говоримо о нечем традиционалном (позајмице из класичних, умрлих језика) већ заправо о врло новим туђицама, кључан је начин на који је та реч ушла у наш језик.
Чисто да разјаснимо, ово није ствар само једначења по звучности. Тако је и са уопштено, другим гласовним променама. Рецимо, не пишемо
фудбаоска утакмица. Заправо, ако бисмо примњеивали поред преласка Л у О и једначење по звучности, гласило би
футбаоска утакмица.