...
Свако правило је сложено. Поред општих прописа, постоје
унутрашња правила која прецизније уређују када и зашто се нешто примењује, а када не. Сасвим тако има случајева где се од овог правила одступа. Изнад си их управо навео.
Наравно да је
један од разлога тај што се ради о страним речима - Хонгконг, Јангцекјанг, Тбилиси, Абхазија, Бангкок. Видео сам да је, у овом случају, код многих од значаја била тврдња да се на овај начин изражава поштовање према странцима, док се то не чини према сопственом народу, али о томе се уопште не ради. Наш језик је ту као средство комуникације
за нас, а не ради комуникације са странцима (за то су кинески, тајландски, абхаски, индијски и други језици). Ово одступање нема апсолутно никакве везе са (не)поштовањем, већ са разумевањем. Транскрипција страних речи, односно њихово прилагођавање нашем језику, једно је од великих поглавња правописа, што је ту због таквог нашег решења (за разлику од других народа, који су рецимо напустили транскрипцију и прешли на очувавање оригиналног записа латиничним словима).
Но, тачно је да понегде има одступања и у неким другим случајевима, који никакве везе немају са странцима; хајде да прођемо редом те податке са Википедије
Ту стоји тачно податак да се
д не једначи испред сугласника
с и
ш, међутим, податак у вези сугласника
ђ је нетачан. Тачно је да се он ретко налази у том положају, али је тврдња која се налази на Википедији да
не можемо говорити о системском правилу - нетачна. Системско правило је ту прописано, а ево речи и речи у којима се оно примењује:
вођство,
смуђско, вармеђско, лођско, љубовиђско, боговађско, шомођско.
Да бих објаснио друго правило под којим не долази до једначења сугласника по звучности, потребно је подсетити се парњака који се једначе (у оба смера):
б - п
г - к
д - т
ђ - ћ
ж - ш
з - с
џ - ч
Нема једначења по звучности онда када се ови парњаци налазе један поред другог. То су примери као што су
подтачка,
подтип,
подтекст,
предтакмичење и слично.
Википедија замућује ово правило зато што у реченици пише "политбиро, али претчас". Не постоји никаква веза између те две речи, јер је
политбиро кованица из 20. века која је ушла у српски језик преко комунистичког покрета. Илити, говоримо о речима јасно страног порекла које су ушле у скорије време у српски језик - поред политбиро, други примери су рендген, брејкденс, нокдаун, драгстор, гангстер, постглацијални период.
Последњи случај чине топоними чијим би једначењем дошло до превеликог удаљавања речи, а због чега би долазило до несhttp://www.poreklo.rs/forum/Themes/default/images/bbc/italicize.gifпоразума око тога где се налази тај географски локалитет (посебно када се листа по регистрима или гледа по мапи). Забрдац је један пример, који је наведен на тој страници на Википедији, а други би био рецимо Градац. Приликом промене ове именице кроз падеже, дошло би до врло значајне промене која
за собом нужно повлачи секундарну гласовну промену (упрошћавање сугласничких група). Ако би у случају ове именице (исто као и, рецимо, у случају
Бргудца) долазило до обе гласовне промене које би применом правила наступило, генитив речи
Градац гласио би
Граца, а присвојни придев
грацко (после чак
три гласовне промене које се провлаче у овим случајевима - заборавио сам да непоменем и
непостојано „а“).
Да закључим, приликом писања правила писања не постоје чиниоци као што је
одавање поштовања некој речи, нити
непоштовања. Разни појединци одступају од правописа са разлогом да примене такве приступе, па се рађају примери у којима се на тај начин покушава дати посебан значај неком народу. Такав пример би био са предлозима да се уведе овај изузетак у случају придева
србско/а/и. Други пример, пример покушаја непоштовања и вређања Срба, био би ова појава хрватских, црногорских и других националиста из суседних земаља који говоре нашим језиком и долазе на форуме са цињем провоцирања и понижавања Српства, па користе
мало почетно слово те речи (пишући
срби,
србија,
српкиња и слично), у сврси пежоратива. Нити једно нити друго везе са правописом, наравно, нема, зато што његова једина улога јесте
разумевање,
јасноћа и
транспарентност. Очувавање корена речи како би им се дао некаква фигуративна (без језичког значаја) вредност није нешто што у нашем језику постоји (нити постоји, мислим, ни у једном другом стандардизованом писаном језику на свету). Аргумент да ће у једног дана у случају читања у новинама синтагме
српски народ доћи у једној просторији забуне, тако да ће просечни говорници нашег језика (не мора уопште ни да им буде матерњи) бити доведени у забуну док на глобусу траже која ли је то земља у којој живи тај
српски народ - а што је једино потенцијално објашњење за примену оваквог изузетка - крајње је апсурдна, мислим да ћемо се сви сложити.
P. S. Да додам шта сам имао на уму изнад, нпр. да се у српској средњошколској учионици покрене дискусија око тога на шта ли је наставница мислила када је написала
српски народ - па се онда ученици иду на интернет покушавајући пронаћи да ли је реч о народу Србије или, рецимо, Сингапура или Сао Томе и Принципе.