Форум - Порекло
ДНК порекло => Организоване акције тестирања => Српски ДНК пројекат => Семберија и Мајевица (2022-) => Тему започео: НиколаВук Септембар 08, 2022, 02:40:25 поподне
-
Отварам тему где ће бити објављивани резултати истраживања ДНК порекла родова који су пореклом из Семберије, највећим делом равничарског краја у североисточном делу Републике Српске, који је административно углавном у оквирима општине Бијељина.
-
Је ли било некаквог списка пријављених,тестираних или је ово нека акција другог типа?
-
Је ли било некаквог списка пријављених,тестираних или је ово нека акција другог типа?
Акција је дјело нас пар ентузијаста и може се рећи да је у повоју, али и да је простор за рад огроман, јер је до ове године било мање од 50 тестираних са подручја Семберије и Мајевице. Ако се Никола слаже можемо ради лакшег праћења резултата поставити и списак до сада тестираних, а припремам нову групу кандидата, па ћемо ту свакако ићи са списком чим узорци буду предати.
-
Акција је дјело нас пар ентузијаста и може се рећи да је у повоју, али и да је простор за рад огроман, јер је до ове године било мање од 50 тестираних са подручја Семберије и Мајевице. Ако се Никола слаже можемо ради лакшег праћења резултата поставити и списак до сада тестираних, а припремам нову групу кандидата, па ћемо ту свакако ићи са списком чим узорци буду предати.
Наравно, Велиборе, може да се постави списак:
1. Максимовић, Стевањдан, Батковић, Бијељина;
2. Ракић, Лазаревдан, Батковић, Бијељина;
3. Вујић, Стевањдан, Батковић, Бијељина;
4. Михојлић, Јовањдан, Батковић, Бијељина;
5. Крстић, Алимпијевдан, Велика Обарска, Бијељина;
6. Манојловић, Никољдан, Драгаљевац Средњи, Бијељина;
7. Тукић, Аранђеловдан, Батковић, Бијељина;
8. Ђокић, Срђевдан, Батковић, Бијељина.
-
Наравно, Велиборе, може да се постави списак:
1. Максимовић, Стевањдан, Батковић, Бијељина;
2. Ракић, Лазаревдан, Батковић, Бијељина;
3. Вујић, Стевањдан, Батковић, Бијељина;
4. Михојлић, Јовањдан, Батковић, Бијељина;
5. Крстић, Алимпијевдан, Велика Обарска, Бијељина;
6. Манојловић, Никољдан, Драгаљевац Средњи, Бијељина;
7. Тукић, Аранђеловдан, Батковић, Бијељина;
8. Ђокић, Срђевдан, Батковић, Бијељина.
Има ли новости што се тиче Ђокића и Максимовића? :-)
-
Има ли новости што се тиче Ђокића и Максимовића? :-)
Још увек не. :)
-
За оне који буду пратили ову тему, напоменићу само да смо у мају ове године имали већ четворицу тестираних Сембераца у оквиру свјетског ДНК мјесеца 2022. У наставку су подаци о њима са редним бројевима из изворних спискова тестираних у тој акцији, а више података може се пронаћи на теми "Светски ДНК месец 2022".
16. Лазић, Јовањдан, Батковић, Бијељина
68. Благојевић, Јовањдан, Батковић, Бијељина
69. Мандић, Никољдан, Главичорак, Бијељина
70. Јовић, Стевањдан, Батковић, Бијељина
-
Акција је дјело нас пар ентузијаста и може се рећи да је у повоју, али и да је простор за рад огроман, јер је до ове године било мање од 50 тестираних са подручја Семберије и Мајевице. Ако се Никола слаже можемо ради лакшег праћења резултата поставити и списак до сада тестираних, а припремам нову групу кандидата, па ћемо ту свакако ићи са списком чим узорци буду предати.
Свака част. Дио моје гране је завршио у тој регији па се надам да ће испливати још неко из овог подухвата. Уколико до тога дође надам се да ћемо сарађивати у погледу њиховог даљег профилилисања.
-
Свака част. Дио моје гране је завршио у тој регији па се надам да ће испливати још неко из овог подухвата. Уколико до тога дође надам се да ћемо сарађивати у погледу њиховог даљег профилилисања.
Ако хоћете пишите више података о Вашима (овдје или у пп, како Вам одговара), па да мало претражим и писане изворе, а и да можемо ускладити напоре у погледу даљег тестирања.
-
Прикупљено је још пет узорака, можда до краја дана буде још 1-2, па бих то сутра све предао Пореклу. Биће за викенд још најмање два узорка, па је вјероватно реалан сценарио да то иде на Биолошки факултет тек наредне седмице када све буде прикупљено. Уколико је неко, од људи који прате ову тему, кандидат за тестирање, или познаје некога ко јесте, слободно ми се јавите.
Што се тиче листе тестираних, колико сам видио пракса је била (у другим акцијама) да се објављује тек након што узорци буду предати БФ-у, па ћемо са тим сачекати, рећи ћу само да има људи из Батковића, Велике Обарске, Међаша, Остојићева и Дворова, тако да лагано ширимо круг, али остајемо углавном у сјеверној Семберији. И овим путем позивам заинтересоване поријеклом из Семберије и са Мајевице да се јаве.
Питање за Николу - има ли неких новости за Ђокића и Максимовића? Уколико се буде морало поновити, да покушам и то некако уклопити наредне седмице (ако финансијер буде поново заинтересован :-) ).
-
Питање за Николу - има ли неких новости за Ђокића и Максимовића? Уколико се буде морало поновити, да покушам и то некако уклопити наредне седмице (ако финансијер буде поново заинтересован :-) ).
Одговорих вам путем мејла.
-
Одговорих вам путем мејла.
Хвала Вам. Шта је ту је.
Допуњавам моју претходну објаву, јер сам накнадно видио да до 16.10. иде нова акција (ДНК мјесец), па онда број предатих узорака и није релевантан, тако да, претпостављам, могу узорци ићи на БФ и другим темпом.
-
3. Вујић, Стевањдан, Батковић, Бијељина, J2b-M241>Z638
О пореклу ових Вујића, Радмила Кајмаковић пише следеће:
"Erići (Stjepanjdan) doselili su iz Hercegovine. Od njih su Kneževići, Radići, Ilići, Ikići i Konstantinovići. Od Konstantinovića su: Mićići, Gligorići, Vujići, Jovići i Petrovići."
Детљаније податке о пореклу Вујића, на основу извора и историјске грађе, доставља нам Велибор Лазић, покретач овог пројекта:
"Вујић – крсна слава Свети архиђакон Стефан, 09.01. (27.12) – Батковић, засеок Липовица. Према турском попису из 1851. епоним породице Вујо Маринковић (Вукадин – име које се и касније јавља, у трећој и петој генерацији, рачунајући од ове прве) рођен је крајем 18. вијека. Маринковић је патроним и не представља трајније старо презиме, јер је у истом попису наведено да му се отац звао Маринко. Попис доказује да су Вујићима сродне, односно истог су поријекла, још двије породице из истог засеока – Глигорићи и Петровићи, сви и даље славе исту славу. Црквене књиге са овом групом везују и данас у мушкој линији изумрлу породицу Коруновић (негдје и Глигорић-Коруновић), која је такође славила исту славу и живјела у истом засеоку (касније се ширећи и у сусједни засеок Гајићи). По предњу потичу из Херцеговине. Осим сродства са наведеним породицама, не помињу сродство са другим Стевањштацима из Батковића. Кајмаковићка практично све Стевањштаке из Батковића ставља у исти кош, наводећи да потичу од Ерића. Међутим, саме локације на којима живе, ужа породична предања и попис из 1851. то не доказују. Кроз попис су се испрофилисале три групе – назвао бих их јужна, средња и сјеверна, за које везу можда и докажемо кроз ово тестирање, али кроз писане изворе за сада није доказана (али ни оповргнута). По свему судећи, заједнички предак Глигорића, Вујића, Петровића и Коруновића био је Глигор, јер се то име јавља у свим гранама породице и касније. "
Генетички, Вујић се одлично уклапа у веома разгранату групу родова J2b-M241 са простора Семберије. Блиски су му веома готово сви из ове групе, посебно они са славом Стевањдан (Стевановић, Загони; Јовић, Батковић). Иста је ситуација и у односу на тестиране Семберце J2b-M241 са славом Алимпијевдан. Једино одступање постоји на маркеру 385, где Вујић поседује вредност 15-16, спрам модалних 14-16.
Сви генетички блиски родови из ове групе сврстани су у род J-Y32373 (https://www.yfull.com/tree/J-Y32373/), због потенцијалне блискости са Николићем из околине Новог Пазара, који је потврђени припадник ове подгране. То је уједно неки савет за даље тестирање. Осим Николића, ван Семберије постоји још једно, можда и ближе поклапање, са Јовановићем из Шалинца крај Смедерева.
-
5. Крстић, Алимпијевдан, Велика Обарска, Бијељина, J2b-M241>Z638
Код Радмиле Кајмаковић (Семберија), постоји податак да су Крстићи досељени из Батковића. Међутим, у поменутој монографији не проналазим родове са овом славом. Више информација и овај пут од стране Велибора:
"Крстић – крсна слава Свети Алимпије Столпник, 09.12. (26.11) – Велика Обарска, засеок Познановићи. Према турском попису из 1851. године епоним породице је Крсто Бошњаковић, рођен крајем 18. вијека. Породично предање није сачувало сјећање на досељење у Велику Обарску и старије поријекло. Међутим, занимљиво може бити то што у сусједном Црњелову и данас постоји, а и тада је постојало, презиме Бошњаковић. Бошњаковићи славе Светог Јована Крститеља. Крстићи нису сачували ни помен о промјени славе, али има неколико ствари које указју да је то реалан сценарио. Већина породица из засеока Познановићи слави Алимпијевдан. Благојевићи чак имају и тестираног у оквиру овог пројекта (Ј2б). Попис доказује да су са Благојевићима истог поријекла и Јањичићи, који такође славе Алимпијевдан и упркос сродству старом седам генерација између тих породица нема склапања бракова. С друге стране, Крстићи, мада славе исту славу и комшије су и једнима и другима, су склапали бракове и са једнима и са другима. Ово је очигледан доказ вјероватно другачијег поријекла и, претпостављам, прихватања славе земље, можда и од стране поменутог Крсте Бошњаковића у првој половини 19. вијека. Биће занимљиво упоредити резултат Крстића и Благојевића, а у будућности било би корисно тестирати и Бошњаковиће из Црњелова."
Што се тиче генетике, реч је о истом генетичком роду ком припада и претходно објављени Вујић из Батковића, као и више родова са подручја Семберије (славе Стевањдан и Алимпијевдан). Велибор је споменуо већ Благојевиће (иста слава) из Обарске, са којима Крстић има поклапање 22/23 (разлика на брзомутирајућем маркеру DYS439).
Савет за даље тестирање, исти као и код Вујића, SNP J-Y32373.
Иако се у предањима ове групе родова често спомиње Херцеговина, чини се да јасне матице ван Семберије још увек нема. Томе у прилог може ићи велика разгранатост на овом подручју (што није обавезно случај) и чињеница да славе више крсних слава.
-
Хвала Вам, Никола, на овој анализи. Оно што ме тренутно највише занима, као лаика када је ова област у питању, јесте да ли је на основу ових резултата могуће давати икакву грубу процјену времена у ком је живио заједнички предак Крстића и Благојевића - поменули сте да је једина разлика на брзомутирајућем маркеру (а исто ме занима и када је у питању веза Јовића и Вујића)?
-
Хвала Вам, Никола, на овој анализи. Оно што ме тренутно највише занима, као лаика када је ова област у питању, јесте да ли је на основу ових резултата могуће давати икакву грубу процјену времена у ком је живио заједнички предак Крстића и Благојевића - поменули сте да је једина разлика на брзомутирајућем маркеру (а исто ме занима и када је у питању веза Јовића и Вујића)?
Нема на чему. У принципу, то може бити индиввидуално, у зависности од подгране. По неком искуству, када су тако блиски хаплотипови на 23 маркера, старост може бити од 500 до 1200 година. Али, будући да се ова подграна, или боље речено овај хаплотип не јавља често, као нпр. неке подгране I2-PH908, или E-V13, TMRCA може бити и мањи. За целу причу би било занимљиво и порекло оног Јовановића, пошто он стоји јако блиско овој групи, а географски је прилично удаљен.
Проблем је што се, осим мутација на брзомутирајућем маркеру DYS439, практично не виде неке озбиљније разлике међу тестиранима из Семберије. Ако бих морао да погађам, рекао бих касни средњи век и касније за TMRCA.
-
Нема на чему. У принципу, то може бити индиввидуално, у зависности од подгране. По неком искуству, када су тако блиски хаплотипови на 23 маркера, старост може бити од 500 до 1200 година. Али, будући да се ова подграна, или боље речено овај хаплотип не јавља често, као нпр. неке подгране I2-PH908, или E-V13, TMRCA може бити и мањи. За целу причу би било занимљиво и порекло оног Јовановића, пошто он стоји јако блиско овој групи, а географски је прилично удаљен.
Проблем је што се, осим мутација на брзомутирајућем маркеру DYS439, практично не виде неке озбиљније разлике међу тестиранима из Семберије. Ако бих морао да погађам, рекао бих касни средњи век и касније за TMRCA.
Небојша, најприје морам замолити да прихватите моје најискреније извињење, због омашке у претходној објави. Пишем са телефона, а размијених данас са Николом пар мејлова и, ето, деси се оваква грешка.
Што се тиче ових "мојих" Ј2б, имаћу и у овој групи коју припремам за тестирање пар кандидата. Већ сам раније на другој теми помињао једно предање о досељењу не из Херцеговине, него Црне Горе у ужем смислу, могуће Брда. Свакако занимљива грана.
-
Небојша, најприје морам замолити да прихватите моје најискреније извињење, због омашке у претходној објави. Пишем са телефона, а размијених данас са Николом пар мејлова и, ето, деси се оваква грешка.
Што се тиче ових "мојих" Ј2б, имаћу и у овој групи коју припремам за тестирање пар кандидата. Већ сам раније на другој теми помињао једно предање о досељењу не из Херцеговине, него Црне Горе у ужем смислу, могуће Брда. Свакако занимљива грана.
Свакако занимљив резултат. Надам се да бар један припадник ове гране урадити BIG Y тест да би се грана ближе профилисала. Такође би било добро да се утврди веза са тестираним из околине Смедерева са којим постоји јако блиско поклапање.
Sent from my iPhone using Tapatalk
-
2. Ракић, Лазаревдан, Батковић, Бијељина
Припада хаплогрупи I2-PH908, добро профилисаном роду Е у табели Срспког ДНК пројекта. Сви припадници овог рода славе Лазареву суботу, а матица им је по свему судећи у пљеваљском крају, подручје Матаруге. Поред славе, хаплотип овог рода се одликује сљедећим карактеристичним вриједностима маркера: DYS19=17, DYS391=10. Поред ових вриједности хаплотип Ракића посједује још неке карактеристичне вриједности: DYS389-I/II=14/32, DYS481=33 и DYS533=14. Управо ове вриједности Ракића још ближе повезују са једном необјављеном породицом из Кућана код Нове Вароши, која такође припада овом роду и слави Лазареву суботу.
Велибор Лазић оставио је неке детаљније податке о поријеклу Ракића:
"Ракић – крсна слава Лазарева субота – Батковић, засеок Липовица. У односу на друге тестиране из Батковића, по досељењу најмлађа породица. Наиме, према свему што сам из доступних извора успио утврдити досељени су између 1875. и 1888. године, а у попису из 1851. године пописани су у селу Међаши, једном од семберских подринских села, источно од Батковића. Врло вјероватно њихово досељење можемо још прецизније смјестити у период 1877.-1880, односно у период када се семберско становништво, избјегло у Мачву и Срем по пропасти Бијељинске буне и повлачења војске Кнежевине Србије – генерала Ранка Алимпића, враћа у Семберију и често не у мјеста одакле су избјегли, тј. на беглуке других бегова. Усмено предање о досељењу у Батковић Ракићи су сачували фрагментарно, али су га Тукићи доста добро сачували. Наиме, по предању удовица једног од Тукића се удаје за Ракића и одводи малољетног сина са собом – удаје се наводно у Дворове, али је то мала омашка, јер су Међаши, које писани извори потврђују, сусједно село Дворовима, у којима постоји засеок Ракић, али назван по сасвим другим Ракићима, што је вјероватно утицало на колективно сјећање. Након неког времена, она са другим мужем (Ракићем) и сином из првог брака долази у Батковић, на исти беглук на ком живе и Тукићи (који већ у то вријеме паралално са кметским односом посједују и земљу у власништву), наводно по праву дјетета да настави кметски однос који је у погледу земље у Батковићу имао његов отац – Тукић. Ово има смисла, јер је Липовица дио Батковића који можда једини није био подложан поплавама и има квалитетну земљу, док су Међаши често страдали од Дрине. Након што су се они „стабилизовали“ у Батковићу, те је Ракић и сам засновао кметски однос са локалним бегом, досељава се и Ракићев млађи брат, чији је потомак тестирани Ракић. Данас у Батковићу живе Ракићи који славе Аранђеловдан (временом уз Тукић додали и Ракић, а затим се презиме Тукић изгубило, те је остала само слава Тукића), али су заправо потомци пасторка прводосељеног Ракића и славе славу Тукића, а ту су и Ракићи који славе своју изворну славу Лазаревдан и потомци су млађег брата прводосељеног Ракића. Кајмаковићка не наводи ништа о поријеклу Ракића, али имајући у виду да доста породица које славе Лазаревдан има поријекло у предјелима источне Босне, није искључено да је то и са њима случај (мада је то вјероватно само једна од етапа досељења из јужнијих крајева)."
У суштини генетички резултат је јасно лоцирао старије поријекло Ракића на подручју Старог Влаха и још раније пљеваљског краја, гдје би могли бити и старинци.
-
7. Тукић, Аранђеловдан, Батковић, Бијељина
Припада хаплогрупи I2-PH908, роду А7 у табели СДП. Овај род који обухвата три тестирана Драпића из Жабице код Љубиња и Врпоља код Требиња и Николића из Тодорин дола код Мионице, карактеришу сљедеће карактеристичне вриједности маркера DYS391=10, DYS439=10, DYS635=21. Посебно је карактеристична вриједност DYS439=10. Поред ових вриједности Тукић има и неке своје карактеристичне вриједности DYS19=15, DYS385ab=15-15, DYS392=12. Слава Тукића Аранђеловдан би можда могла бити повезана са славом Драпића у Жабици, Михољданом, јер се ради о прослављању истог свеца. Свакако везу Тукића са Драпићима требало би потврдити и SNP тестом. неки Драпићи у Херцеговини тестирани су позитивно на Z16983, па би било да и Тукић провјери овај SNP.
Велибор Лазић је оставио детаљније податке о овој породици:
"Тукић – крсна слава Свети архангел Михаил, 21.11. (08.11) – Батковић, засеок Липовица. Тукићи су по много чему специфична породица у оквирима Батковића, али и шире. По досељењу нису међу најстаријима, јер се, угрубо, њихово досељење може смјестити у период 1840-1842, али су једини са предањем о поријеклу из босанске Крајине, а не из Херцеговине или Црне Горе. Шта више, по једној верзији потичу из села Градина, недалеко од Верића, јужно од пута Бања Лука – Приједор, док по другој потичу из околине Кључа. Занимљиво је и да умјесто стандардне верзије о херојском убиству бега и тиме изазваном бјегству, имају релативно прагматичније предње о пљачкању бега и потоњем бјегству. Као посљедица тога, по једној верзији, неки од оних који су остали у старом крају прешли су на ислам. Ова легенда би могла крити и податак о томе да су у старом крају на неки начин припадали вишем слоју кметова, можда давали сеоске кнежеве, па чак и субаше, задужене за прикупљање дажбина од осталих Срба (што не би био јединствен случај). Већ приликом аусторугарске упоставе земљишних књига они су једини Срби у Батковићу и шире, који посједују земљу у власништву (остали власници су углавном бегови из Бијељине, Брчког и Зворника). Ово је био темељ каснијег развоја породице, накратко заустављеног након 1945. из разлога које је могуће претпоставити. Тукићи су једни од ријетких који и данас располажу са пар старих приповједача који могу рећи доста тога о породичној прошлости. Према породичном предању, „први Тукић није имао дјеце“. Шок након те реченице је тешко описати, али је још већи шок када попис из 1851. то потврди и појасни. Наиме, најстарији припадник породице пописан 1851. у Батковићу је Саво Тукић, рођен 1781. године, а данашњи Тукићи су потомци сина његовог брата, који се доселио са њим, или непосредно након њега. Интересантно је да у близини поменуте Градине, у селима Верићи и Ламовита, данас живе Тукићи, али славе Ђурђевдан. Свакако би било занимљиво провјерити да ли постоји повезаност ових породица, јер се ради о заиста ријетком презимену. Тукићи, што се самог Батковића тиче, не дијеле поријекло по мушкој линији ни са једном другом породицом (о томе не говори ни предање, нити писани извори), а евентуалним истраживањима даљег поријекла у Крајини на пут стаје веома слаба очуваност писаних извора."
Генетички резултати Тукића упућују више на херцеговачко поријекло, али није искључено ни кретање на правцу Херцеговина-Крајина-Семберија.
-
7. Тукић, Аранђеловдан, Батковић, Бијељина
Припада хаплогрупи I2-PH908, роду А7 у табели СДП. Овај род који обухвата три тестирана Драпића из Жабице код Љубиња и Врпоља код Требиња и Николића из Тодорин дола код Мионице, карактеришу сљедеће карактеристичне вриједности маркера DYS391=10, DYS439=10, DYS635=21. Посебно је карактеристична вриједност DYS439=10. Поред ових вриједности Тукић има и неке своје карактеристичне вриједности DYS19=15, DYS385ab=15-15, DYS392=12. Слава Тукића Аранђеловдан би можда могла бити повезана са славом Драпића у Жабици, Михољданом, јер се ради о прослављању истог свеца. Свакако везу Тукића са Драпићима требало би потврдити и SNP тестом. неки Драпићи у Херцеговини тестирани су позитивно на Z16983, па би било да и Тукић провјери овај SNP.
Велибор Лазић је оставио детаљније податке о овој породици:
"Тукић – крсна слава Свети архангел Михаил, 21.11. (08.11) – Батковић, засеок Липовица. Тукићи су по много чему специфична породица у оквирима Батковића, али и шире. По досељењу нису међу најстаријима, јер се, угрубо, њихово досељење може смјестити у период 1840-1842, али су једини са предањем о поријеклу из босанске Крајине, а не из Херцеговине или Црне Горе. Шта више, по једној верзији потичу из села Градина, недалеко од Верића, јужно од пута Бања Лука – Приједор, док по другој потичу из околине Кључа. Занимљиво је и да умјесто стандардне верзије о херојском убиству бега и тиме изазваном бјегству, имају релативно прагматичније предње о пљачкању бега и потоњем бјегству. Као посљедица тога, по једној верзији, неки од оних који су остали у старом крају прешли су на ислам. Ова легенда би могла крити и податак о томе да су у старом крају на неки начин припадали вишем слоју кметова, можда давали сеоске кнежеве, па чак и субаше, задужене за прикупљање дажбина од осталих Срба (што не би био јединствен случај). Већ приликом аусторугарске упоставе земљишних књига они су једини Срби у Батковићу и шире, који посједују земљу у власништву (остали власници су углавном бегови из Бијељине, Брчког и Зворника). Ово је био темељ каснијег развоја породице, накратко заустављеног након 1945. из разлога које је могуће претпоставити. Тукићи су једни од ријетких који и данас располажу са пар старих приповједача који могу рећи доста тога о породичној прошлости. Према породичном предању, „први Тукић није имао дјеце“. Шок након те реченице је тешко описати, али је још већи шок када попис из 1851. то потврди и појасни. Наиме, најстарији припадник породице пописан 1851. у Батковићу је Саво Тукић, рођен 1781. године, а данашњи Тукићи су потомци сина његовог брата, који се доселио са њим, или непосредно након њега. Интересантно је да у близини поменуте Градине, у селима Верићи и Ламовита, данас живе Тукићи, али славе Ђурђевдан. Свакако би било занимљиво провјерити да ли постоји повезаност ових породица, јер се ради о заиста ријетком презимену. Тукићи, што се самог Батковића тиче, не дијеле поријекло по мушкој линији ни са једном другом породицом (о томе не говори ни предање, нити писани извори), а евентуалним истраживањима даљег поријекла у Крајини на пут стаје веома слаба очуваност писаних извора."
Генетички резултати Тукића упућују више на херцеговачко поријекло, али није искључено ни кретање на правцу Херцеговина-Крајина-Семберија.
Хвала Вам на овој, за мене веома вриједној, анализи. Мада ми је цијели пројекат веома битан, резултат Тукића и Манојловића (још су они остали од И2) ми је и лично веома битан, тако да ћу се, чим вријеме дозволи, вратити овоме, да продискутујемо пар ствари, уколико и Вама вријеме дозволи.
-
Предадох данас још пет узорака Бранку, а до краја седмице имам још четири сигурна кандидата, тако да се ово солидно развија. Још једном позивам и остале да се укључе, јер нас резултати све занимају, а за сада само ја ризикујем посао и брак да до њих дођемо. :D
-
Семберија незадрживо напредује у днк истраживању. Сјајне вести.
-
4. Михојлић, Јовањдан, Батковић, Бијељина
Припада хаплогрупи R1b>L51> највероватније грани U152, и нема блиских поклапања у табели СДНКП.
Хаплотип Михојлића карактеришу следеће карактеристичне вредности маркера DYS19=15, DYS389II=15, DYS439=10 и DYS643=11. Посебно је карактеристична вредност DYS458=17.
Према подацима господина Велибора Лазића, Михојлићи у Батковићу настањују заселак Клис. Према попису из 1851. припадају широј групи породица, које су пописане под тада заједничким презименом Ристић. Ристо би, према свему судећи, могао бити рођен најкасније око 1760. године.
Према поменутом попису, али и фрагментарно очуваном усменом предању, истог су порекла Антонићи, Радовановићи, Игњатовићи (данас немају мушких потомака) и Павловићи. Сви "Ристићи" славе Јовањдан и међу њима нема закључивања међусобних бракова.
Такође, усмено предање са Ристићима повезује и Алексиће, а Попис то не поткрепљује (али и не оповрагава – пописана су тројица браће Алексића, који су млади остали без оца, а чији отац се звао Живан, те би евентуално Алекса заиста могао бити син или много млађи брат Ристе, али за то за сада нема доказа).
Дакле, порекло Михојлића за сада се не може везати ни за који од познатих (тестираних) родова, те је потребно стрпљење док се не појави неки сличан резултат међу Србима, а детаљнији тест (нпр. WGS) би свакако помогао у профилисању рода.
-
4. Михојлић, Јовањдан, Батковић, Бијељина
Припада хаплогрупи R1b>L51> највероватније грани U152, и нема блиских поклапања у табели СДНКП.
Према мојој евиденцији, ово је први R1b на подручју Семберије ( на подручју Мајевице ;Вукосавци још један). Било је само питање времена када ће се појавити.
-
Према мојој евиденцији, ово је први R1b на подручју Семберије ( на подручју Мајевице ;Вукосавци још један). Било је само питање времена када ће се појавити.
Не ради се о ближем поклапању?
-
Списак друге туре кандидата, чији су узорци предати данас лабораторији:
9. Перић, Мратиндан, Остојићево, Бијељина
10. Николић, Никољдан, Батковић, Бијељина
11. Максимовић, Аранђеловдан, Међаши, Бијељина
12. Кнежевић, Стевањдан, Батковић, Бијељина
13. Нешковић, Стевањдан, Велика Обарска, Бијељина
-
Имамо врло вјероватних шест нових кандидата до краја ове седмице, тако да се надам новој тури узорака почетком наредне седмице. На жалост, ова ће група бити претежно везана за Батковић, па би било добро да се укључи још неко ко може анимирати и друге дијелове Семберије.
-
2. Ракић, Лазаревдан, Батковић, Бијељина. Припада хаплогрупи I2-PH908,
Сада ми паде на памет. Да ли је од ових "RAKIC KOMERC" ?
-
Сада ми паде на памет. Да ли је од ових "RAKIC KOMERC" ?
Јесте.
-
9. Перић, Мратиндан, Остојићево, Бијељина
Да ли је од ових Перића некадашњи директор "Водовода"?
-
13. Нешковић, Стевањдан, Велика Обарска, Бијељина
Јесу ли од овог оне силне пумпе када се пређе на РС страну Дрине?
-
Да ли је од ових Перића некадашњи директор "Водовода"?
Ако је из Остојићева и слави Мратиндан, вјероватно јесте, јер других Перића, колико знам, тамо нема.
-
Јесу ли од овог оне силне пумпе када се пређе на РС страну Дрине?
Роду тестираног Нешковића припада и власник Нешковић д.о.о. Бијељина.
-
6. Манојловић, Никољдан, Драгаљевац Средњи/Бијељина – припада хаплогрупи I2-Y3120
Према подацима које је прикупио наш члан Велибор Лазић, Манојловићи од 1926. године славе Алимпијевдан (26. XI / 9. X), а до тада су славили Никољдан. До 1926. породица је живела у Средњем Драгаљевцу, општина Бијељина. Лако Благојевић, касније Манојловића, те године се оженио удовицом из Велике Обарске, те са двојицом старијих синова дошао на женино имање, док је најмлађи остао у Средњем Драгаљевцу. Доласком у Обарску узео је и Алимпијевдан као славу земље. Лако је био син Манојла Благојевића, а Манојло син Благоје, чији је отац био Трифун вероватно Трбић, забележен у Драгаљевцу у попису из 1851. године. Читање презимена Трбић из поменутог пописа није сасвим сигурно, али у Шематизму митрополије Дабро-босанске из 1883. године проналази се презиме Трбић у централној Босни (око Зенице и Вареша), а слава им је била управо Никољдан. Према попису из 1851. године могуће је да од Трифуна Трбића и његових рођака порекло воде још неке породице Никољштака из Драгаљевца, које данас носе другачија презимена. Манојловићи не знају много о свом даљем пореклу, али је према неким несигурним наводима њихова могућа старина на подручју Гацка и даље у Голији.
Манојловић припада северном карпатско-динарскom огранку хаплогрупе I2-Y3120. Хаплотип тестираног карактеришу два специфична маркера, DYS458=16 и DYS570=20, а нешто ређим могу се сматрати и вредности DYS576=17 и DYS635=22. На подручјима која би етнографски могла бити интересантна - а то је пре свега простор североисточне Босне, као и Херцеговина - нема познатих хаплотипова за које би се могло поуздано тврдити да су блиски резултату Манојловића. На ширем српском етнографском простору по сличности се издваја резултат Вукшића из Љесковца код банијског Двора, који такође славе Никољдан, а према предању старином су из Сутваре у Грбљу. Резултати Манојловића и тестираног Вукшића разликују се на једном од 23 упоредива маркера и деле вредности значајних маркера DYS576=17, DYS570=20 и DYS635=22.
Занимљив је и један за сада необјављен резултат из САНУ истраживања, тестираног из Кулиновца код Чачка, даљом старином са подручја Бијелог Поља, који такође слави Никољдан. Овај резултат поседује обе карактеристичне вредности DYS458=16 и DYS570=20, као и ређу вредност DYS576=17. На жалост, одређен је на свега 17 маркера и на њима поседује две разлике у односу на хаплотип Манојловића, које нису од посебног значаја.
Међу осталим тестиранима могу се поменути још хаплотипови Божовића (Борје/Фоча, Никољдан, 3 разлике на 23 маркера и подударност на DYS576=17 и DYS635=22) и евентуално Јањушевића (Буковик/Ритошићи/Прибој, Ђурђевдан, 3 разлике на 23 маркера и подударност на DYS576=17 и DYS570=20).
-
6. Манојловић, Никољдан, Драгаљевац Средњи/Бијељина – припада хаплогрупи I2-Y3120
Хвала Вам. Још један занимљив резултат који захтијева шире истраживање на терену.
-
6. Манојловић, Никољдан, Драгаљевац Средњи/Бијељина – припада хаплогрупи I2-Y3120
То би требали бити ови Манојловићи.
https://www.tacno.net/wp-content/uploads/2016/03/Lazar-Manojlovic-fotografija-635x300.jpg
-
То би требали бити ови Манојловићи.
https://www.tacno.net/wp-content/uploads/2016/03/Lazar-Manojlovic-fotografija-635x300.jpg
Покојни Лазар, ујак мог оца, јесте од тих Манојловића. Управо се он бавио истраживањем њихове породичне прошлости, али је то дало скромне резултате, најприје због ограниченог приступа писаним изворима у вријеме када је он то радио.
-
Покојни Лазар, ујак мог оца, јесте од тих Манојловића. Управо се он бавио истраживањем њихове породичне прошлости, али је то дало скромне резултате, најприје због ограниченог приступа писаним изворима у вријеме када је он то радио.
Нисам сигуран али, чини ми се, да је Лазар потекао из велике породице у смислу пуно браће и сестара.Једну од кћерки близанки добро знам; она је моје годиште.
-
Нисам сигуран али, чини ми се, да је Лазар потекао из велике породице у смислу пуно браће и сестара.Једну од кћерки близанки добро знам; она је моје годиште.
Oбје су Ваше годиште, као што рекосте, близнакиње су. :-) Била је веома бројна породица. Рођено их је четрнаесторо, али је само деветоро доживјело одрасло доба и засновало породице, седморица браће и двије сестре, међу њима и Лазар и моја бака. Били су веома занимљиви људи. Када бих требао да изаберем једну ријеч која их свих деветоро описује, било би то - своји.
-
10. Николић, Никољдан, Батковић, Бијељина
Да ли су ово јидини Николићи у Бтаковићу. Ове са славом Никољдан поприлично знам. Мислима на покојног Лазара, Иванку и Слободанку-Бобу.
-
Да ли су ово јидини Николићи у Бтаковићу. Ове са славом Никољдан поприлично знам. Мислима на покојног Лазара, Иванку и Слободанку-Бобу.
Нису једини Николићи у Батковићу. Николиће у Батковићу можемо подијелити на оне који славе Лазареву суботу и оне који славе Светог Николу. Ови први су малобројни и има индиција да имају заједничко поријекло са неким од породица из засеока Марићи који салве Лазареву суботу, док ове друге можемо подијелити у двије географске групе - једна је у засеоку Гајићи, а друга у дијелу Клиса познатом као Мали Клис. Ви говорите о овој другој, док је тестирани припадник ове групе из Гајића. Врло вјероватно Николићи никољштаци у Гајићима и Малом Клису имају заједничко поријекло, али не од истог Николе, колико год то чудно звучало на прву. Свакако би било занимљиво тестирати и неког од Николића из Малог Клиса.
-
Нису једини Николићи у Батковићу. Николиће у Батковићу можемо подијелити на оне који славе Лазареву суботу и оне који славе Светог Николу. Ови први су малобројни и има индиција да имају заједничко поријекло са неким од породица из засеока Марићи који салве Лазареву суботу, док ове друге можемо подијелити у двије географске групе - једна је у засеоку Гајићи, а друга у дијелу Клиса познатом као Мали Клис. Ви говорите о овој другој, док је тестирани припадник ове групе из Гајића. Врло вјероватно Николићи никољштаци у Гајићима и Малом Клису имају заједничко поријекло, али не од истог Николе, колико год то чудно звучало на прву. Свакако би било занимљиво тестирати и неког од Николића из Малог Клиса.
За ове Николиће које Ви познајете, а једно су вријеме били познати и под презименом Тадић, које се временом изгубило, чак сам све склонији да вјерујем да презиме није патроним, него матроним, те да га носе по преткињи - Николији, а не по Николи (Николијићи - Николиићи - Николићи, а акценат "поклекне" пред увријеженим и очекиваним изговором...)
-
Ућутасмо се. Прикупљање следеће туре узорака иде по плану. У четвртак сам у Београду, па ћу их ја тада предати, надам се заједно са поновљеним Ђокићем и Максимовићем. Са великим задовољством морам рећи да сам данас прикупио узорак од Јосиповића, припадника старе свештеничке породице из Батковића и првог батковљанског ђурђевштака тестираног у овом нашем малом подухвату.
-
Јесу ли зворнички Јосиповићи повезани са презимењацима у Семберији?
-
Јесу ли зворнички Јосиповићи повезани са презимењацима у Семберији?
Није могуће искључити такву везу, мада батковљански Јосиповићи немају сачувано предање о томе. 1851. је у Батковићу пописан Јосип Поповић, по ком носе презиме, али већ као шездесетогодишњак, тако да није немогуће да је неко од синова "остао" негдје успут. Иначе, то је породица која је дала игумана манастира Тавна на Мајевици, пострадалог од Турака у вријеме устанка 1875-1878, као и бар три свештеника у Батковићу у 19. вијеку, у кључном периоду прије изградње првог парохијског дома са капелом и, касније, цркве.
-
Јуче предадох и трећу групу узорака (пет нових и поновљени Ђокић и Максимовић из прве групе). Рачунајући и нас четворицу тестираних у мају ове године, долазимо до броја од 22 тестирана, од чега је 13 из Батковића. С обзиром на то да сам тестирање за Батковић у великој мјери засновао на расположивим писаним изворима и трудио се да тестирани буду најприје представници одређених ширих родова, могу слободно рећи да смо са ових 13 узорака покрили бар три пута толико различитих презимена у селу и да се назире веома занимљива слика, која доста говори и о правцима досељавања, али и јасније дефинише различите таласе. Сачекаћемо резултате и ове двије групе, али на основу до сада добијених резултата и чињенице да се они односе на, како рекох, не само презимена тестираних, него шире родове, можемо наслутити да И2 и Р1а у Батковићу неће имати ни приближно очекиване проценте, односно проценте у складу са уобичајеним резултатима, што је само по себи веома интересантно.
Тренутно покушавам да анимирам Црњелово, што би за Семберију био пун погодак.
До сада смо имали тестиране из Батковића, Остојићева, Велике Обарске, Међаша, Дворова, Средњег Драгаљевца, Главичорка. Било би одлично ако је неко у прилици да ствар "закотрља" и у другим мјестима. Нарочито су занимљиви, поред већ поменутог Црњелова (Горњег и Доњег), Бродац, Чађавица (све три), Драгаљевац (сва три), а што се тиче Угљевика, вјероватно Трнова, Забрђе, Богутово Село, Мезграја. Ако међу онима који читају има и људи који имају капацитета да ово покрену у срединама из којих потичу, пишите ми. Немојте размишљати примарно о цијени тестирања, наћи ћемо начина да тај проблем премостимо.
-
9. Перић, Мратиндан, Остојићево, Бијељина, J2b-M205>Y22059
Преносим у целости текст Велибора Лазића о пореклу Перића из Остојићева:
Перић, Мратиндан, Остојићево - Радмила Кајмаковић у етнолошкој монографији "Семберија", Сарајево, 1974, кратко наводи да су из Србије. Мр. Душан Николић у монографији "Остојићево (Свињаревац)", Бијељина, 1995, даје нешто више података, па каже: "Перићи су поријеклом из Србије (Мачва). Послије српско-турских ратова долазе у Остојићево. Стари Перо није имао довољно земље, па му је син Рајко отишао код ујака у Балатун. Радећи тамо наслиједио је од ујака нешто земље и уштедио мало дуката па се вратио у Остојићево. Био је стасит и згодан момак па се лако оженио из богате фамилије са лијепом Јеленом, сестром Саватије Рачановића, и добио велики мираз у земљи. Радећи земљу и ширећи фамилију Рајко и његови синови постају најбогатији и међу највиђенијим људима у селу. Послије другог свјетског рата одузето им је преко 500 дунума шума и ораница у Лугу. Славе Мратиндан, односно Св. Стефана Дечанског." Турски попис из 1851. потврђује ово предање у дијелу који се односи на најстарији дио родослова, помињући Перу (Нинића - преводилац оставља и могућност другачијег читања), са синовима Рајком и Стеваном, а касније црквене књиге потврђују да данашњи Перићи потичу од ове двојице Периних синова. С обзиром на чињеницу да је Перо рођен 1816, а да је већ 1840-их добио синове (са женом из Балатуна, такође у Семберији), намеће се закључак да се или доселио крајем 1830-их, или да се доселио још његов отац Стеван. Тестирани ми је пренио предање по ком су раније носили презиме Маричић (нисам сигуран да ли по жени која се прва доселила - то би онда могла бити Перина мајка, или по жени код које су се доселили - то би, онда, била Перина супруга). Колико ми је познато, ни једна друга породица у Остојићеву не слави Мратиндан и нема ни писаних доказа ни усменог предања о томе да су Перићи истог поријекла (по мушкој линији) са неком другом породицом из Остојићева. Можда би се могла поставити хипотеза да се у Семберију доселио већ Стеван, Перин отац, дошавши поменутој Марици у кућу, а вјероватно 1813, послије слома Првог српског устанка, што би значило да је већ Перо рођен у Остојићеву
О даљем пореклу из Србије, или Херцеговине, се на основу генетике тешко може донети неки закључак, будући да је хаплотип практично модалан за подграну J2b-Y22059. Оно што је међутим сигурно, Перић припада једном раширеном роду са простора Мајевице и Семберије који носи хаплогрупу J2b-M205>Y22059, а слави специфичну славу - Мратиндан. Осим Перића, у тој су групи још Михајловић из Велике Обарске и Лазић из Богутовог села крај Угљевика.
О пореклу Михајловића из Велике Обарске каже се следеће:
"Po narodnom predanju, pre 100 godina u selu je bilo samo 7 kuća i svi su bili doseljeni iz Hercegovine. Po predanju prvi su doselili Maletići (Mratindan). Od njih su: Vasilići, Nikolići, Panići, Mihajlovići, Mlađenovići, Despotovići, Trifkovići i Jovanovići." (Р. Кајмаковић)
Готово сигурно је реч о подграни J2-Y22063, што би било добро потврдити SNP тестом.
-
еван. Тестирани ми је пренио предање по ком су раније носили презиме Маричић (нисам сигуран да ли по жени која се прва доселила - то би онда могла бити Перина мајка, или по жени код које су се доселили - то би, онда, била Перина супруга).
Једна исправка, тестирани је у упитнику навео неодређено предање о пореклу из Србије и старијем презимену Миричић (са И). Презиме Миричић се среће на простору Рађевине и Јадра
-
10. Николић, Никољдан, Батковић, Бијељина, J2b-M205>Y22059
Више о пореклу Николића:
Николић, Никољдан, Батковић - Радмила Кајмаковић у етнолошкој монографији "Семберија", Сарајево, 1974, не говори о поријеклу Николића. Наводи само да су у Гајић-махали најстарији Гајићи, потомци Николе Гајића, који је имао три сина - Гајицу, Рајка и Совренија, од кога су, по њој, Николићи. Четвртог сина - Мићу, од кога је потекла грана Николића, која је у неком периоду била и најбројнија не помиње. Турски попис из 1851. помиње браћу Николу и Захарију Зечевиће (преводилац оставља и могућност другачијег читања - Зековић или слично), те Николине синове Гају, Софренија и Мићу (Рајко није био рођен у вријеме пописа). Оно што је можда и важније, попис помиње низ породица са презименом Зечевић, од којих потичу данашњи Владисављевићи, Матићи, Перићи, Лакићи, Николићи (други). Дакле, могло би се претпоставити да се ради о већој групи сродних породица, тим прије што све и данас славе Светог Николу. Радмила Кајмаковић не помиње ни Лакиће, ни друге Николиће, али биљежи предање о заједничком поријеклу Владисављевића, Матића и Перића, од извјесног Бојице, који се доселио из околине Шапца. Турски попис то заједничко поријекло потврђује и биљежи претке ове три породице као синове Бојице Зечевића. Посредно се, на овај начин, може поставити хипотеза да и Николићи (са Гајићима) потичу из Мачве, или околине Шапца. Године рођења Бојичиних синова указују на то да би његово досељење могло пасти у вријеме или непосредно по слому Првог српског устанка. Тестирани је навео оквирно предање о поријеклу из Херцеговине, али то не искључује нужно могућност да је Мачва била бар успутна станица у досељењу у Семберију.
Још једно предање о пореклу из Србије (литература) и Херцеговине (предање које преноси тестирани).
За разлику од Перића из Остојићева, Николић већ поседује нешто специфичнији хаплотип. Можда има смисла, због исте крсне славе (Никољдан), споменути да постоји потпуно поклапање са Вуловићима из Мотрића крај Рековца и 22/23 са нејавним тестираним из Штиткова код Нове Вароши. На основу хаплотипа није могуће одредити којој грани припада Николић. Све три (J-Y22063, J-Y22059* и J-Y155375) су у оптицају због специфичне комбинације маркера.
-
12. Кнежевић, Стевањдан, Батковић, Бијељина, J2b-M241>Z638
Радмила Кајмаковић тврди да су скоро све породице из Батковића даљим пореклом из Херцеговине, па тако и Кнежевићи који су огранак Ерића (презиме индикативно). Сродни су им још Радићи, Илићи, Икићи и Константиновићи. Од Константиновића су Мићићи, Јовићи, Петровићи, Глигићи, Глигорићи и Вујићи.
Тестирани такође наводи старије порекло из Херцеговине и везу са осталим Стевањштацима из Батковића. Велибор Лазић даје нешто прецизније информације:
Кнежевић, Стевањдан, Батковић - Радмила Кајмаковић у етнолошкој монографији "Семберија", Сарајево, 1974, наводи да су Кнежевићи поријеклом од Ерића, те да су сродни са Илићима, Икићима, Јовићима, Глигорићима, Вујићима, Петровићима, Радићима и Мићићима. Како сам и у неким од ранијих објава истицао, ови наводи су непрецизни и нису свеобухватни. Наиме, поред ових породица, које јесу Стевањштаци, постоје још и Максимовићи, Гајићи (не треба их мијешати са Гајићима Никољштацима), Трифуновићи и Секулићи, као и сада у мушкој линији изумрли Божићи и други Илићи, које она не помиње, а који имају одређена предања о заједничком поријеклу и такође су сви Стевањштаци. Поред тога Кнежевићи, као и Јовићи, живе на више локација у Батковићу и није сасвим извјесно да ли су сви потекли од истог мушког претка. Турски попис из 1851. године потврђује, рецимо, да одређене групе ових породица (Мићићи-Илићи-Икићи, Вујићи-Глигорићи-Петровићи, Максимовићи-Гајићи-Трифуновићи) потичу од једног претка, али је веза између њих, ако је има, старија од периода обухваћеног пописом. На примјеру Јовића и Вујића показала се припадност одређеној специфичној подграни хаплогрупе Ј2б, па се може рећи да је предање о заједничком поријеклу донекле потврђено, што би требао бити и случај са Кнежевићима. И овдје ћу поменути да је, осим уопштених предања о поријеклу из Херцеговине, једино конкретније предање некога из ове групе породица предање које ми је пренио један Секулић, о поријеклу из једног села у близини Даниловграда, па га треба потенцијално узети у обзир и када су Кнежевићи у питању, тим прије што се полако доказује сродност ових породица, заједно са чињеницом да ова подграна Ј2б није посвједочена у (старој) Херцеговини. Иначе, Кнежевићи су већ у турском попису из 1851. завиљежени под тим презименом и постоји пет домова, распоређених у засеоцима Гајићи, Клис и Липовица, што указује на раније досељење. Од највећег непосредног интереса је поређење резултата Кнежевића са резултатима Јовића и Вујића из Батковића.
Као што је Велибор напоменуо, потврђено је сродство са Вујићима и Јовићима из Батковића. Кнежевићу су блиске и остале J2b-M241 породице из Семберије које славе Стевањдан и Алимпијевдан.
Детаљније о овом генетичком роду писано је неколико постова изнад, приликом објаве претходних резултата из ове акције. Треба истаћи да се код Кнежевића десила мутација на 576 (17 уместо 16), а да је осим тога хаплотип модалан за ову групу.
-
9. Перић, Мратиндан, Остојићево, Бијељина, J2b-M205>Y22059
10. Николић, Никољдан, Батковић, Бијељина, J2b-M205>Y22059
12. Кнежевић, Стевањдан, Батковић, Бијељина, J2b-M241>Z638
Иако са простора Семберије нема још ни 100 резултата, рекао бих да је очигледно појачано присуство хаплогрупе J2b. Свакако изнад српског просека. Подграна J2b-M205 ће верованто бити у оквиру неког динарско-српског просека, али је хаплогрупа J2b-M241 присутна значајно изнад српског просека, што ће читаву J2b померити са процентима.
-
Једна исправка, тестирани је у упитнику навео неодређено предање о пореклу из Србије и старијем презимену Миричић (са И). Презиме Миричић се среће на простору Рађевине и Јадра
Небојша, хвала вам на брзом објављивању анализа. Што се тиче Перића, биће да је ипак Маричић (има двије верзије упитника - први сам ја на брзину попуњавао, јер ми га је он само у журби бланко потоисао, а други је попуњавао он и доставио ми га накнадно). Пошто он није наводио старије презиме у његовој верзији, биће да моје а изгледа као и. ;D Али нам то ништа нарочито не мијења.
-
Иако са простора Семберије нема још ни 100 резултата, рекао бих да је очигледно појачано присуство хаплогрупе J2b. Свакако изнад српског просека. Подграна J2b-M205 ће верованто бити у оквиру неког динарско-српског просека, али је хаплогрупа J2b-M241 присутна значајно изнад српског просека, што ће читаву J2b померити са процентима.
Потпуно сте у праву. Очекујем да и Максимовић из ове групе која је у петак отишла на обраду буде J2b-M241. Ако то буде тако, та подграна ће бити апсолутно доминантна у Батковићу, а пошто је и Николић дио већег братства Ј2б-М205 ће је у стопу пратити. Већ сада за Батковић могу рећи да И2 и Р1а имају веома мале шансе да се приближе српском просјеку.
-
Потпуно сте у праву. Очекујем да и Максимовић из ове групе која је у петак отишла на обраду буде J2b-M241. Ако то буде тако, та подграна ће бити апсолутно доминантна у Батковићу, а пошто је и Николић дио већег братства Ј2б-М205 ће је у стопу пратити.
И ови Мратинштаци су бројни изгледа (Малетићи са огранцима). Не знам да ли би са Николићима због славе могао бити близак Петровић J2b-M205 из Јање код Бијељине. Он је тестиран преко 23andMe и нема нажалост маркере. То је ипак сасвим други крај Семберије и слава је честа, па не мора да постоји веза.
-
И ови Мратинштаци су бројни изгледа (Малетићи са огранцима). Не знам да ли би са Николићима због славе могао бити близак Петровић J2b-M205 из Јање код Бијељине. Он је тестиран преко 23andMe и нема нажалост маркере. То је ипак сасвим други крај Семберије и слава је честа, па не мора да постоји веза.
У праву сте, мада су Мратинштаци бројнији на Мајевици него у Семберији (али су тамо можда и друга хг - рецимо Рикић је Е-В13), али су Малетићи, тј. од њих настале породице у Великој Обарској значајна група. Недавно сам повезао да од њих потичу и Вакичићи (са истом славом) из Мале Обарске (раније засеок Батковића), тако да се сигурно ради о ширем братству.
Гледајући резултат Николића и блискост са другим тестиранима, има ли смисла претпоставка о миграцији преко Старог Влаха, па даље у више праваца - неки у Мачву па у Семберију, а неки у Шумадију?
-
Гледајући резултат Николића и блискост са другим тестиранима, има ли смисла претпоставка о миграцији преко Старог Влаха, па даље у више праваца - неки у Мачву па у Семберију, а неки у Шумадију?
Да, звучи логично таква сеоба. С тим да су и ти Никољштаци из Старог Влаха пореклом негде из Херцеговине у већини случајева.
-
Не знам да ли би са Николићима због славе могао бити близак Петровић J2b-M205 из Јање код Бијељине. Он је тестиран преко 23andMe и нема нажалост маркере. То је ипак сасвим други крај Семберије и слава је честа, па не мора да постоји веза.
Код Јање није толики проблем удаљеност од Батковића, колико чињеница да је она имала статус касабе, па су Срби ту углавном били занатлије, трговци и сл. Дакле, српска је заједница ту била заједница интереса, а не заједница рода и поријекла :-) Петровић би могао бити истог поријекла (сумњив ми је један Петар син Митра, без презимена, из 1851, јер се имена његових синова (рецимо Зарија) јављају и код предака Николића у исто вријеме. Наравно, Јања је практично на Дрини, што олакшава досељење с те стране, али би код Петровића то ипак било касније него код Николића (јер нема уписаног презимена, па је то вјероватно досељеник лично).
-
Небојша, морам замолити за Ваше мишљење о "изворишту" ове Ј2б-М451. Чини ми се да сте негдје поменули да у Херцеговини није утврђена. Опет, чини ми се, имамо једног у Старом Влаху и једног код Смедерева, али ово у Семберији је за сада најбројнија и најкомпактнија група. Има ли смисла теза да су они негдје из Брда, па да је сеоба ишла такође преко Старог Влаха и даље се дисперзовала у више праваца ка сјеверу?
-
Небојша, морам замолити за Ваше мишљење о "изворишту" ове Ј2б-М451. Чини ми се да сте негдје поменули да у Херцеговини није утврђена. Опет, чини ми се, имамо једног у Старом Влаху и једног код Смедерева, али ово у Семберији је за сада најбројнија и најкомпактнија група. Има ли смисла теза да су они негдје из Брда, па да је сеоба ишла такође преко Старог Влаха и даље се дисперзовала у више праваца ка сјеверу?
Хтједох рећи Ј2б-М241
-
Небојша, морам замолити за Ваше мишљење о "изворишту" ове Ј2б-М451. Чини ми се да сте негдје поменули да у Херцеговини није утврђена. Опет, чини ми се, имамо једног у Старом Влаху и једног код Смедерева, али ово у Семберији је за сада најбројнија и најкомпактнија група. Има ли смисла теза да су они негдје из Брда, па да је сеоба ишла такође преко Старог Влаха и даље се дисперзовала у више праваца ка сјеверу?
Нема нажалост неке опипљиве везе још увек. Што не значи да се неће појавити. Хаплогрупа J2b-M241 је код Срба у принципу ретка, па није искључено да ће искочити негде у херцеговачким брдима. Положај тестираног из Смедерева, који је ближи Семберцима него Николић из околине Новог Пазара, нажалост не говори више о пореклу ове групе. Брда, север Албаније и Рашка област увек имају смисла када је J2b-M241 у питању, али је та хаплогрупа очито овде била широко распрострањена, па не треба генерализовати.
Можда први корак треба да буде тестирање некога из Семберије на J-Y32373.
-
Већ сада за Батковић могу рећи да И2 и Р1а имају веома мале шансе да се приближе српском просјеку.
Не верујем да ће висок проценат J2b у Семберији утицати на проценте I2 и R1a. Посебно зато што су ове хаплогрупе веома заступљене у суседним областима, Мачви, Доњем Подрињу, Посавини.. Мислим да ће проценти J2b и N-P189.2 скочити науштрб E-V13, I1 и R1b.
-
Не верујем да ће висок проценат J2b у Семберији утицати на проценте I2 и R1a. Посебно зато што су ове хаплогрупе веома заступљене у суседним областима, Мачви, Доњем Подрињу, Посавини.. Мислим да ће проценти J2b и N-P189.2 скочити науштрб E-V13, I1 и R1b.
Апсолутно се слажем и нисам ни имао у виду укупне проценте, него само локално. Конкретно, од тестираних Батковљана, имамо 2 Н2, 2 И2, 1 Р1б, 2 И2 и 6 Ј2б. Дакле, ни један Е, Р1а, Ј2а. Оно што нисам поменуо је да ја ово истраживање, када је Батковић у питању (а трудићу се да тако буде и са другим мјестима) не радим насумично, него кандидате бирам најприје из породица које припадају ширим родовима, доказаним као такви кроз доступне писане изворе (мислим на историјске изворе, документарног карактера, не на етнографске :-) ). Тако са мање уложеног постижем више, наравно, тамо гдје је ситуација чиста. Посљедица тога је, рецимо, то да сам сопственим тестирањем поред Лазића ријешио бар још три рода, јер нам је заједничко поријекло документовано. Тестирањем Јовића, Кнежевића и Вујића (као и очекиваним резултатом Максимовића) покрићу поред тестираних још 12 родова, од којих 2 изумрла у мушкој линији, али чије је заједничко поријекло документовано. Уколико успијем тестирати бар два представника "јужних" Стевањштака из Батковића, покрићу додатних 6-7 родова. Николићевим тестирањем покривено је, осим његовог, још 5 или 6 родова, за које је документовано заједничко поријекло. Михојлићевим приближно толико (мада бих ту тестирао и неког из других родова због ријетке варијанте Р1б). С друге стране, Тукићи и Ракићи, И2, су ендеми у Батковићу, јер не припадају ширим родовима и нешто су касније насељени у односу на раније поменуте. Има још пар већих група породица, чијим ће се тестирањем стећи јасна слика, али у оквиру Батковића, популационо гледано (не само рачунајући тестиране, него и оне који са њима дијеле поријекло) И2 и Р1а имају веома мало шансе да се значајно помјере, што ће се, вјерујем, чак и у оквирима Семберије показати као куриозитет.
-
Не верујем да ће висок проценат J2b у Семберији утицати на проценте I2 и R1a. Посебно зато што су ове хаплогрупе веома заступљене у суседним областима, Мачви, Доњем Подрињу, Посавини.. Мислим да ће проценти J2b и N-P189.2 скочити науштрб E-V13, I1 и R1b.
Богами скоро изједначено! Према мојој евиденцији тренутно су тестиране 42 особе српске националности из насељених мјеста која територијално припадају Бијељини:
I2а (11 особа) 26.19%
J2b ( 10 особа) 23,81 %; J2b-M205 (4) 9,52% J2b-M241(6)14,29
За примјер:
E-V13 14.29 %
R1a 9,52 %
Наравно, треба узети у обзир да су Батковић, Обарска и сусједна села плански тестирана, али раније сам примијетио да што је већа надморска висина расте I2а. Лопаре су баш очигледан примјер.
-
Баш док је актуелна ова прича о J2b у Семберији, појавио се нови M205 на 23andMe. Петровић, Бијељина, J2b-M205. Могуће да је у питању исти род са Петровићима из Јање, али је презиме често, па треба проверити са тестираним.
-
Баш док је актуелна ова прича о J2b у Семберији, појавио се нови M205 на 23andMe. Петровић, Бијељина, J2b-M205. Могуће да је у питању исти род са Петровићима из Јање, али је презиме често, па треба проверити са тестираним.
Има ли начина да се преко 23andMe дође до било каквог контакт податка за тестираног и да ли је наведено неко ближе мјесто поријекла, или само Бијељина?
-
Има ли начина да се преко 23andMe дође до било каквог контакт податка за тестираног и да ли је наведено неко ближе мјесто поријекла, или само Бијељина?
Slavi Nikoljdan, pa je moguce da postoji veza sa onim iz Janje. Mislim da nisu ista familiji bas. Ovaj zivi u inostranstvu. Moguce i da je deo one opste grupe Nikoljstaka iz Batkovica. Probacu da saznam tacno mesto porekla.
-
11. Максимовић, Аранђеловдан, Међаши, Бијељина
Припада хаплогрупи R1a-M458>L1029>YP417. Поседује специфичну вредност DYS385=11-13, па постоји могућност да припада још млађој подграни FTB20451>BY71087>FTB3834. Потпуно поклапање има са Мандићем из Љубића код Чачка (Аранђеловдан), док се на 1 од 17 маркера разликује од Кувељића из Милешеве код Пријепоља (Ђурђевдан). На 23 упоредива маркера најближа поклапања има са Јабланом из Добрског Села код Цетиња (Арлијевдан) и Ђуровићем из Дупила код Бара (Аранђеловдан), од првог се разликује на само једном, а од другог на два маркера. Препорука за даље тестирање је неки од дубинских тестова (WGS или BigY-700). Пренећу податке о пореклу Максимовића које је проследио господин Велибор Лазић:
"Максимовић, Аранђеловдан, Међаши - Радмила Кајмаковић у етнолошкој монографији "Семберија", Сарајево, 1974, у оквиру села Међаши не наводи никакве податке о овој породици. Тестирани је навео оквирно породично предање из Србије, чини ми се из околине Уба, што је релативно неуобичајено, али, ако се сагледа ситуација и положај самих Међаша, као и то да је и Кајмаковићка навела да породице у Међашима имају веома хетерогена предања о поријеклу (из Бирча, Херцеговине, Локања, Србије итд) могуће је дати одређено повјерење таквом предању. Будући да се ради о подринском селу лако је претпоставити да су миграције у Мачву и, даље, данашњи Колубарски округ, и обрнуто, биле релативно лаке и честе. Опреза ради, потребно је оставити одређену резерву, у смислу да постоји могућност и да је породично предање запамтило само последњу етапу миграција, па је тако могуће, ако је породица досељена релативно касно – 1870-их, да се радило само о повратку из избјеглиштва у Србију након неуспјелог устанка из 1876. Подсјећам, у од септембра до новембра те године велики дио становништва Семберије, нарочито сјеверне Семберије и села поред Дрине, пребјегао је у Мачву (нешто мањи у Срем, у тадашњу Аустро-Угарску), те се враћао наредних пар година. Уколико претпоставимо да је досељење било у периоду прије пописа из 1851. године, можемо констатовати да презиме Максимовић није забиљежено у Међашима, те се морамо окренути имену Максим, које је забиљежено у седам домова. Уколико искључио Максима Ракића, за ког смо раније навели да је један од предака Ракића из Батковића, остаје нам шест кандидата (Максим, или син Максима). Од наведених шест тројица су Микановићи, чија је слава Ђурђевдан, те њих можемо искључити. То нам оставља Максима, рођеног 1838, сина Стојана Стојановића, сина Ристе, Максима Лазаревића, сина Стевана, рођеног 1781, пописаног са синовима Пером и Јованом и Максима Старчевића, сина Николе, пописаног са синовима Пером, Николом и Ником. У недостатку других, конкретнијих информација, на жалост, о Максимовићима је могуће изнијети само ове претпоставке.
Тестирани Максимовић се потрудио да у међувремену ископа још нешто података, па је дошао до предања да је мјесто из ког су досељени у Међаше Дреновац, или Дреновци. Ја у околини Уба нисам пронашао такво мјесто, али постоји Дреновац на сјеверном ободу Шапца, што би могло имати смисла. Даље, каже да се његов предак Милан доселио око 1813, да су му два сина погинула у Првом, а један у Другом српском устанку, док је од Четвртог – Максима потекао он."
-
13. Нешковић, Стевањдан, Велика Обарска, Бијељина
Припада хаплогрупи R1a-M458>L1029>YP417>YP6047>FT285270. Хаплотип је близак модалном, па има велики број блиских поклапања. Од родова који славе Стевањдан, на само 1 од 23 маркера разликује се од Радића из Остружње Доње код Станара и Видића из Горњих Палачковаца код Прњавора, на 2 од 25 од Цвијановића из Лукавца Горњег код Лукавца, а на 2 од 23 од Ђукића из Црнче код Дервенте, Мартића из Лендића код Грачанице и Трипића из Крсног Поља код Маглаја. Потпуно поклапање на 23 маркера има са Тошићем из Сељашнице код Пријепоља (Ђурђевдан), а врло блиска поклапања има са још неколико родова који славе Ђурђевдан са простора Источне Босне, Херцеговине и Старог Влаха: Младићем из Калиновика, Путицом из Ораха код Требиња и Вучићевићем из Добрача код Ариља, од све тројице разликује се на само 1 од 23 маркера. Препорука за даље тестирање је неки од дубинских тестова (WGS или BigY-700). Пренећу податке о пореклу Максимовића које је проследио господин Велибор Лазић:
"Нешковић, Стевањдан, Велика Обарска - Радмила Кајмаковић у етнолошкој монографији "Семберија", Сарајево, 1974, не помиње Нешковиће. Сами Нешковићи, настањени у Огорелици, засеоку Велике Обарске, имају предање о поријеклу са Озрена, или из Градачца. Ова су предања само на први поглед контрадикторна, јер, поред тога што се може радити о етапама досељења, јасно је да су се границе административних јединица мијењале током времена, па је тако и Градачац у једном периоду обухватао и дијелове данашњих општина Грачаница и Лукавац, које у свом саставу имају сјеверне и сјевероисточне обронке Озрена. Кајмаковићка биљежио податке о досељењу већег броја породица из Градачца у више села – Великој Обарској, Црњелову Горњем и Броцу, па би се и ово предање о поријеклу уклопило у то. Карактеристично је да се ради о релативно каснијем таласу насељавања, вјероватно од касних 1820-их, па до почетка 1840-их, а могуће га је, највјероватније, везати за премјештање кметова са посједа породица Салихбеговић и Градашчевић из околине Градачца на њихове посједе у Семберији. У турском попису из 1851. године забиљежен је Нешко Николић, син Николе, са својим синовима. Нешко је рођен крајем 18. вијека, па се може претпоставити да се управо он доселио у Велику Обарску, што се поклапа и са породичним предањем. Интересантан је и податак да је један од Нешкових синова – Стеван Нешковић, пребјегао у Мачву у неком моменту (вјероватно у току или непосредно послије дешавања из 1876. године), те да га је у Клењу „усвојио“ неки Радојичић, чије презиме и данас носи та грана породице, настањена у Мачви, али су и једни и други свјесни заједничког поријекла, што је овај поменути попис и потврдио. У погледу даљег поријекла Нешковића, одређени трагови воде на маглајску страну Озрена, али би више података ту могао дати тек превод пописа из 1851. и за Озрен, на чему ће се тек радити."
-
Што се тиче Максимовића предање о пореклу из западне Србије очито има поклапање на терену.
-
Тренутно се чека на резултате 3. туре кандидата из ове акције, у питању су:
14. Војаковић, Никољдан, Међаши, Бијељина
15. Јосиповић, Ђурђевдан, Батковић
16. Башчовановић, Аранђеловдан, Гојсовац, Бијељина
17. Марјановић, Никољдан, Дворови, Бијељина
18. Марјановић, Никољдан, Батковић, Бијељина
-
Тренутно се чека на резултате 3. туре кандидата из ове акције, у питању су:
14. Војковић, Никољдан, Међаши, Бијељина
15. Јосиповић, Ђурђевдан, Батковић
16. Башчовановић, Аранђеловдан, Гојсовац, Бијељина
17. Марјановић, Никољдан, Дворови, Бијељина
18. Марјановић, Никољдан, Батковић, Бијељина
Морам замолити за малу корекцију код броја 14. У питању је презиме Војаковић, не Војковић.
-
Морам замолити за малу корекцију код броја 14. У питању је презиме Војаковић, не Војковић.
Хвала, исправљено је.
-
1. Максимовић, Стевањдан, Батковић, Бијељина, J2b-M241>Z638
Максимовић – крсна слава Свети архиђакон Стефан, 09.01. (27.12) – Батковић, засеок Клис (по неким схватањима и Гајићи). У попису из 1851. пописан је Манојло Маринковић, рођ. 1791, са сином Максимом, рођеним 1828. и унуком Вуком, старим 3 године. Овај Вук се касније у црквнеим књигама помиње као Вујо (надимак од Вук – у Семберији је вјеровање да називе неких животиња не треба помињати, да их се не би призвало и данас толико јако, да није ни чудо да је у то вријеме резултирало надимком за тако кратко име) Максимовић. Од њега и његове двојице браће, нерођених у вријеме пописа, потичу Максимовићи. У Батковићу постоје још двије различите породице Максимовића (једна чак са истом славом), али Кајмаковићка не помиње ни једну од ове три породице. Према попису из 1851, али и фрагментарном усменом предњу, Максимовићи највјероватније дијеле поријекло са још неколико породица Стевањштака (ово би била сјеверна група) – Гајићи, Илићи (данас их нема у мушкој линији), Секулићи, Радићи, Божићи (такође их нема данас у мушкој линији). Није извјесно да ли су сродни са Кнежевићима и можда са Јовићима – имамо тестираног – Ј2б, али су географски блиски. Није извјесно ни сродство са јужним и средњим Стевањштацима из Батковића, тако да ће резултат бити занимљив у свјетлу резултата Вујића и можда раније тестираног Јовића, док је у наредној групи планирано и тестирање Кнежевића. Један од Секулића тврди да су досељени из села Секулићи у околини Даниловграда. С друге стране Кајмаковићка већину породица из ове групе и не помиње, док Радиће и Кнежевиће (ако се утврди да су из ове групе), сврстава у Ериће и поријекло им смјешта у Херцеговину.
Максимовић се лепо уклапа у генетички род Стевањштака из Батковића и околине. На 2-3 маркера удаљености су му сви из овог рода. Са Јовићем из истог места дели вредност 15-16 на маркеру 385, док на маркерима 456 и 549 поседује тзв. приватне мутације (12 и 15).
О даљем пореклу и повезаности ових породица говорили смо у претходним постовима.
-
16. Башчовановић, Аранђеловдан, Гојсовац, Бијељина, J2a-M67
Башчовановић, Аранђеловдан, Гојсовац, Бијељина – Гојсовац је данас одвојено насељено мјесто, али је кроз историју углавном био третиран као засеок Батковића. Тако га и Радмила Кајмаковић третира, па у својој монографији „Семберија“ помиње и Башчовановиће, за које каже да потичу из мајевичког села Тобут. Исто наводи и за Зекиће, који славе и исту славу као Башчовановићи. Турски попис из 1851. године наводи два домаћинства са презименом Башчовановић, али и једно, пописано уз ова два, за које на основу поређењем са другим изворима можемо закључити да такође припада овом роду. Домаћинство Зеке Башчовановића је нарочито занимљиво, јер доказује да су Зекићи млађа грана Башчовановића, па не чуди ни то што обје данашње породице имају исто предање о поријеклу. Међутим, већ на основу старости најстаријих пописаних Башчовановића, који су рођени крајем 18. вијека, можемо изнијети одређене претпоставке у вези предања о досељењу. Наиме, мајевички крај, па тако и Тобут, насељен је углавном из Херцеговине, Црне Горе и југозападне Србије средином и у другој половини 18. вијека. То би значило да је Тобут и Башчовановићима могао бити само успутна станица у оквиру дуже миграције, јер је мало вјероватно да су се у Тобуту задржали дуже од једне генерације. Дакле, извориште треба тражити даље од Мајевице. Занимљиво је обратити пажњу и на презиме, које може указивати на занимање, али не мора бити нужно тако. Занимљиво је да и сама ријеч башча може, у зависности од акцентовања, да се третира као башта (повртњак у окућници), али и (бар у сјеверној Семберији) као воћњак уз кућу, углавном шљивик. С обзиром на то да је Мајевица од давнина позната по узгоју шљиве, могао би можда сам настанак презимена и бити везан за боравак предака ове породице на Мајевици.
Доста интересантан резултат. Први припадник ове подгране J2a западно од Дрине. Релативно добро профилисан род, али без дубљег теста и доста раширен на југу Србије. Посебно у околини Сврљига, на Косову и југу Шумадије. Башчовановићу су најближи Живковић из околине Крагујевца и једна породица из околине Новог Брда.
На простору Семберије има оваквих родова, који још увек немају јасну динарску матицу, али имају релативно блиске днк рођаке на простору Централне Србије (пример J2b-M241). Може бити да је реч о старијем слоју становништва Семберије, тј. неким миграцијама са простора Српске деспотовине још у 15. веку.
-
Хвала Вам, Небојша, још једном сте најбржи, када је у питању коментар резултата. :-)
Морам изразити огромно задовољство тиме што моја борба са вјетрењачама коначно почиње да даје резултате. Наиме, значај резултата овог тестирања, нарочито ако се фокусирамо на Батковић, је тешко сагледати без увида у детаљне податке о "бројкама", али већ сада могу рећи да смо на трагу нечему релативно крупном. Стевањштаци су били, од кад су доступни подаци, а и још увијек јесу, најбројнија популација у Батковићу, вјероватно и до 50-60% укупног броја становника (говоримо о селу које је 1851. имало 167 домова и око 1200 становника). Кроз турски попис из 1851. се испрофилисала још једна група породица - Никољштака, која је, када се сагледају досадашњи резултати, друга по бројности у селу, а и они су Ј2б (додуше М205). По свему овоме дјелује прилично јасно да се матица већине данашњих Батковљана не може тражити у Херцеговини (бар не директно), те да се досељеље мора помјерити даље у прошлост. Ово озбиљно оспорава и устаљене приче о периодичним прекидима у континуитету насељености Семберије - континуитет очигледно постоји, то се види већ и из тога што су очувани стари називи већине села, почев од прве половине 16. вијека па даље (Батковић као назив, паралелно са старим називом Мирковац јавља се већ у турском попису 1604). Ствар је очигледно од ширег значаја, јер је Ј2б-М205 кроз родове постале од Малетића (за које и Кајмаковићка каже да су међу првима досељени у Обарску) међу најстаријим и најбројнијим у Великој Обарској, а резултат Перића из Остојићева (такође Мратињштак као и Малетићи и доста подударан резултат) шири причу и на то село. Од раније имамо у Великој Обарској Благојевића, а сада и Крстића из истог засеока (М241), као и Стевановића из Загона, Стевањштака М241. Циљ ће ми бити најприје да направим попис родова Стевањштака, Алимпијевштака и Мратињштака из сјеверне Семберије, те да ово тестирање ширим у том правцу, а затим, у зависности од резултата, да идемо и са дубљим тестовима.
Да не запоставим ни своје Н2, морам рећи да ми је намјера да у наредном периоду тестирање проширим и у правцу потенцијалних Н2, јер ми се чини да у сјеверној Семберији постоји значајна њихова популација, а сматрам да се и ту не ради о скором досељењу из Херцеговине, него можда и о 17. вијеку, уз повремене миграције преко Саве у Срем и назад. Ако погледам само примјер моје породице, отварају се многа питања - настањени у убједљиво најстаријем у континуитету насељеном (и најповољнијем за живот) дијелу села, са презименом које је настало најкасније око 1750, а вјероватно и раније и очувано је до данас и без било каквог предања о поријеклу... Чак све више размишљам у правцу тога да би се промјена назива села могла везати за Н2, јер се и Батковићи код Невесиња и Батковићи код Прибоја на Лиму налазе на правцима ранијих миграција Бањана. Али, отићи ћу предалеко, идемо даље са тестирањем, па ћемо видјети куда ће нас то одвести.
-
Хвала Вам, Небојша, још једном сте најбржи, када је у питању коментар резултата. :-)
Нема на чему, Велиборе, то ми је "посао". ;) Хвала Вама на детаљним информацијама о тестираним појединцима. Етнолошке грађе је мало, а подаци из упитника су углавном штури, па су овакви подаци веома корисни.
-
18. Марјановић, Никољдан, Батковић, Бијељина, J2b-M205>Y22059
Марјановић, Никољдан, Батковић, Бијељина – Још једна од локално значајних група породица о којима Радмила Кајмаковић не говори ништа у монографији Семберија су Марјановићи и са њима повезани Савићи, Ранкићи и Ђурићи, те Максимовићи. Све ове породице славе исту славу и настањене су у истом засеоку Батковића – Гајићи. Постоји и одређена свијест о заједничком поријеклу, али ту има различитих интерпретација породичног предања. Као и већина и они тврде да су досељени из Херцеговине, вјероватно из околине Невесиња. Турски попис из 1851. године потврђује међусобну повезаност, те то да од Ђуре, Ранка и Марјана, синова Павла, потичу Ђурићи, Ранкићи и Марјановићи, док од Ђуриног сина Максима потичу Максимовићи, а од Марјановог сина Саве Савићи. С обзиром на редослијед пописа, могуће је претпоставити да је поменути Ђуро Павловић 1851. године чак био сеоски кнез, те се свакако ради о, у то вријеме, утицајном братству. Везу са другим батковљанским Никољштацима није могуће утврдити из самог пописа, али је није могуће ни искључити, па ће бити занимљиво упоредити резултат Марјановића са резултатом већ тестираног Николића из Батковића.
Реч је о истом генетичком роду ком припада и претходно тестирани Николић. Разлика је на маркеру 385a.
10. Николић, Никољдан, Батковић, Бијељина, J2b-M205>Y22059
Више о пореклу Николића:
Николић, Никољдан, Батковић - Радмила Кајмаковић у етнолошкој монографији "Семберија", Сарајево, 1974, не говори о поријеклу Николића. Наводи само да су у Гајић-махали најстарији Гајићи, потомци Николе Гајића, који је имао три сина - Гајицу, Рајка и Совренија, од кога су, по њој, Николићи. Четвртог сина - Мићу, од кога је потекла грана Николића, која је у неком периоду била и најбројнија не помиње. Турски попис из 1851. помиње браћу Николу и Захарију Зечевиће (преводилац оставља и могућност другачијег читања - Зековић или слично), те Николине синове Гају, Софренија и Мићу (Рајко није био рођен у вријеме пописа). Оно што је можда и важније, попис помиње низ породица са презименом Зечевић, од којих потичу данашњи Владисављевићи, Матићи, Перићи, Лакићи, Николићи (други). Дакле, могло би се претпоставити да се ради о већој групи сродних породица, тим прије што све и данас славе Светог Николу. Радмила Кајмаковић не помиње ни Лакиће, ни друге Николиће, али биљежи предање о заједничком поријеклу Владисављевића, Матића и Перића, од извјесног Бојице, који се доселио из околине Шапца. Турски попис то заједничко поријекло потврђује и биљежи претке ове три породице као синове Бојице Зечевића. Посредно се, на овај начин, може поставити хипотеза да и Николићи (са Гајићима) потичу из Мачве, или околине Шапца. Године рођења Бојичиних синова указују на то да би његово досељење могло пасти у вријеме или непосредно по слому Првог српског устанка. Тестирани је навео оквирно предање о поријеклу из Херцеговине, али то не искључује нужно могућност да је Мачва била бар успутна станица у досељењу у Семберију.
Још једно предање о пореклу из Србије (литература) и Херцеговине (предање које преноси тестирани).
За разлику од Перића из Остојићева, Николић већ поседује нешто специфичнији хаплотип. Можда има смисла, због исте крсне славе (Никољдан), споменути да постоји потпуно поклапање са Вуловићима из Мотрића крај Рековца и 22/23 са нејавним тестираним из Штиткова код Нове Вароши. На основу хаплотипа није могуће одредити којој грани припада Николић. Све три (J-Y22063, J-Y22059* и J-Y155375) су у оптицају због специфичне комбинације маркера.
Важан резултат, будући да је установљено да ће већи број Никољштака из околине Батковића ипак бити у сродству. У односу на коментар о Николићевом резултату, додао бих податак да су овој групи генетички блиски још Стојановићи из Мачката (Западна Србија) и Варезићи из Пиве. И Стојановићи и Варезићи славе Никољдан, па предање о пореклу из (Старе) Херцеговине звучи доста логично из ове перспективе. Карактеристика тих хаплотипова за сада може бити вредност 19 на маркеру 576, али како су сви уопштено блиски неком модалу, ту везу би требало потврдити дубљим SNP тестирањем.
С обзиром на регион, хаплотип и крсну славу, створили су се услови за нови подрод у оквиру J2b-M205>Y22059, који чине Никољштаци из Семберије (род J-Y22059 А3).
-
18. Марјановић, Никољдан, Батковић, Бијељина, J2b-M205>Y22059
С обзиром на регион, хаплотип и крсну славу, створили су се услови за нови подрод у оквиру J2b-M205>Y22059, који чине Никољштаци из Семберије (род J-Y22059 А3).
Веома важан резултат, који баца ново свјетло на развој Батковића у 19. вијеку. Сада је већ јасно да су три основне групе мјештана Јовањштаци из Липовице (2 већ тестирана као Н2), дијелом накнадно расељени у Клис, затим Стевањштаци насељени од центра села према сјеверу (дијелом Липовица, дијелом Гајићи, а највећим дијелом данас Клис), већ више њих тестирано као Ј2Б М241 и Никољштаци, који држе источни дио данашњих Гајића и Клиса. Да ствар буде занимљивија, данашња подјела на засеоке Клис и Гајићи је новијег датума, а прије хидромелиорације из 1950их-60их, правцем југ-сјевер средином села текла је рјечица Витаја, која је својим током чинила тачну границу између Стевањштака (Ј2б М241 - западна обала) и Никољштака (Ј2б-М205 - источна обала и вјероватно новије досељење). Фантастичан развој догађаја. Искрено вјерујем да планска тестирања мањих цјелина пружају обиље могућности и да тек треба томе да се посветимо. Одличан материјал за добру монографију. :-)
-
15. Јосиповић, Ђурђевдан, Батковић, Бијељина, E-V13>Z5018>S2979>FGC11450
Припада роду Ђурица, чија је матица у Хатељима код Берковића у Дабарском пољу. Род даљим пореклом потиче из Прераца у Билећким Рудинама. Хаплотип тестираног је практично модалан за овај род са изузетком вредности DYS385а=17, коју има још пар тестираних припадника рода. Ово је први тестирани припадник рода који не слави Тривуњдан, крсну славу Ђурица.
Више о пореклу Јосиповића:
Јосиповићи су настањени у јужном-југоисточном дијелу засеока Гајићи, једног од најгушће насељених дијелова Батковића у 19. вијеку. Батковљанима најпознатији представник ове породице из 19. вијека је свештеник Василије – Васо Јосиповић, а сачувало се и магловито сјећање на свештеника Аксентија, као и на то да је један од Јосиповића био игуман манастира Тавна, ког су Турци живог сплалили 1875. године. На жалост, упркос неспорном значају ове породице за Батковић, Радмила Кајмаковић их не помиње, чак ни у дијелу у ком набраја породице непознатог поријекла. Тестирани је навео предање о поријеклу из Херцеговине, а можда и даљем поријеклу из Црне Горе, али без више детаља. Највише одговора на отворена питања, када се ради о овој породици, даје турски попис из 1851, који наводи као носиоца домаћинства Јосипа Поповића, сина Стјепана, рођеног крајем 18. вијека, те његове синове Игњатија и Василија, као и три унука, синове Игњатија, међу којима је и Аксентије. Дакле, потврђује се постојање и другог поменутог свештеника Аксентија, с тим да се не ради о Василијевом брату, него сину његовог брата. Можда најзанимљивије је само Јосипово презиме, Поповић, јер то значи да је бар и његов отац, ако не и даљи преци, био свештеник. Остаје отворено питање ко је био игуман Тавне, ког су Турци спалили, а за ког је сачуван податак да се звао Јосип/Јосиф. Јосип би 1875. имао осамдесетак година, што није немогуће, али је мало вјероватно. С друге стране, ријеткост је да особа након замонашења добије монашко име идентично световном, тако да ја овдје не бих искључио ни то да се у неком моменту између 1851. и 1875. заправо Игњатије замонашио и добио монашко име Јосип/Јосиф. Не би било чудно да се мушкарац у познијим годинама замонаши. Овој тези у прилог иде и то што Игњатија нема у каснијим писаним изворима, али и од његова три сина помиње се само Аксентије. Лако је претпоставити да је у некој од бројних епидемија Игњатије остао без супруге и све дјеце осим Аксентија и да је након тога одлучио да се замонаши, оставивши Аксентија на бригу млађем брату (управо Аксентије наставља породични позив, а не Василијев син). Наравно, тешко ћемо наћи потврде у писаним изворима за ове претпоставке, али није их згорег изнијети. С обзиром да је и Аксентије имао само ћерке, сви данашњи Јосиповићи су потомци попа Василија, односно његовог сина Ваје, који је имао пет синова, па се породица тек ту значајније разгранала. Није ми познато предање Јосиповића о поријеклу од истог претка, које би их везивало за неке друге породице из Батковића, али је специфично и то да веома мали број Батковљана слави Ђурђевдан, па су тако само Бирчаковићи Ђурђевштаци који живе релативно близу Јосиповића, што би био занимљив правац даљег тестирања.
Овим резултатом је потврђено херцеговачко порекло Јосиповића. Једино остаје отворено под којим околностима је дошло до промене славе.
-
15. Јосиповић, Ђурђевдан, Батковић, Бијељина, E-V13>Z5018>S2979>FGC11450
Овим резултатом је потврђено херцеговачко порекло Јосиповића. Једино остаје отворено под којим околностима је дошло до промене славе.
Хвала Вам, Иване. Што се промјене славе тиче, сам тестирани, а ни други припадници рода које познајем, нису ми помињали да имају сазнања о томе, али могу изнијети двије претпоставке. Наиме, како сам већ поменуо у истом дијелу засеока Гајићи живе и Бирчаковићи, који такође славе Ђурђевдан, а у релативној близини су двије породице са карактеристичним херцеговачким презименима - Рончевићи и Шојићи, који такође славе Ђурђевдан. С обзиром на чињеницу да су и Шојићи и Рончевићи из Херцеговине већ тестирани, те да се и слава ових батковљанских поклапа са њиховим херцеговачким рођацима, за сада ми они нису приоритет што се тиче тестирања, јер идем са претпоставком да су и једни и други И2. Дакле, претпоставка је да Јосиповићи нису сродни са комшијама који славе исту славу (остаје да се провјери за Бирчаковиће, али нема предања о заједничком поријеклу). С обзиром да су све четири поменуте породице/братства биле насељене на беглуку Пашића, не би био први случај да касније досељена породица прихвати славу раније досељених чивчија/кметова истог бега (било зато што је неко као домазет "дошао у кућу", било због тога што су у почетку ту били без изричитог пристанка самог бега, па су покушавали да се уклопе, издајући се за рођаке ранијих досељеника). Друга теорија се односи на специфичност позива првих Јосиповића, који су, како сам већ поменуо, били свештеници. Неријетко је свештенство поред крсне славе имало и неког светитеља коме се завјетовало у неким тешким тренуцима, па није могуће искључити да је и Ђурђевдан био уз Трифундан завјет некога од првих Јосиповића, који је касније превагнуо у односу на изворну крсну славу. Ако бих бирао, предност бих ипак дао првој тези.
-
8. Ђокић, Срђевдан, Гајићи, Батковић, Бијељина
Припада хаплогрупи R1a-Z280>CTS1211>CTS3402>YP237>FGC13681>YP951. Потпуно поклапање на 17 маркера има са Ђапом из Дољана код Доњег Лапца (Ђурђевдан), на само 1 од 25 маркера разликује се од Устића из Отишића код Врлике, док се од већине осталих припадника ове гране разликује на 2 или 3 од 23 маркера. Препорука за даље тестирање је WGS или BigY-700, јер тренутно имамо само једног припадника ове гране са дубинским тестом, па самим тим ова велика група родова није у потпуности генетички профилисана. Испод преносим податке о Ђокићима које је проследио г. Велибор Лазић:
"Ђокић – крсна слава Свети Сегије и Вакх, 20.10. (07.10) – Батковић, засеок Гајићи. Према турском попису из 1851. већ се помињу тројица браће Ђокића, синови Ђоке, по ком очигледно носе презиме. По каснијим изворима најстарији вјероватно није имао потомака, док су средњи и најмлађи имали. Потомци средњег брата и данас славе исту славу, док су потомци најмлађег промијенили славу (претпостављам слава земље – имам пар теорија које иду у правцу тога да је он „ушао у кућу“ супрузи, чија је породица била из једног од родова Стевањштака, или да је, као најмлађи, наставио славу очуха, на чију су земљу дошли са мајком, по прераној очевој смрти). Тестирани слави изворну славу породице. Кајмаковићка наводи да су поријеклом из Херцеговине, не прецизирајући одакле. Срђевдан је у Батковићу веома ријетка слава, а осим Ђокића славе је још Мишићи и Арсеновићи. Попис из 1851. доказује да су Арсеновићи заправо потомци Арсена Мишића, па се оправдано поставља питање сродства и Ђокића са Мишићима, тим прије што су тројица пописане браће из 1851. веома млади остали без оца, што је могло убрзати „формирање“ новог презимена (како би се у, рецимо, кући очуха, сачувала успомена на оца). За ове теорије нисам нашао, до сада, потврду у историјским изворима, али су оне, сходно искуству са доступном архивском грађом, свака за себе, реалне. Било би корисно у будућности тестирати некога од Мишића."
-
17. Марјановић, Никољдан, Дворови, Бијељина
Припада хаплогрупи R1a-M458>L1029. Најближа поклапања има са неколико родова са подручја Колубаре и Мачве који такође славе Никољдан. Од Николића из Ваљева и Ђорђевића из Грабовца код Обреновца разликује се на само 1 од 23, а од Милошевића из Страже код Лознице на 1 од 21 маркера. Треба поменути и прилично блиско поклапање са Ђукићем из Цетине код Цивљана (Јовањдан), од ког се разликује на само 1 од 25 упоредивих маркера. Препорука за даље тестирање је неки од дубинских тестова (WGS или BigY-700).
"Радмила Кајмаковић за Марјановиће наводи да су непознатог поријекла. Сам тестирани је навео оквирно предање о поријеклу из Херцеговине. Турски попис из 1851. године биљежи претка-епонима ове породице – Марјана Стојановића, рођеног крајем 18. вијека, при чему је Стојановић само патроним, будући да је наведено и име његовог оца – Стојан. У том попису у селу Дворови нема других Стојановића, што упућује на то да ова породица вјероватно није дио неке данас шире групе породица, али се у Батковићу, међу Тукићима, сачувало занимљиво предање о томе да су четири сестре Марјановић биле удате у Батковић, а пета у Велику Обарску, уз навођење породица у које су биле удате. Данас су то све разгранате и бројне породице (Благојевићи (Н2), Тукићи (И2), Бирчаковићи, Вилотићи и Јовановићи (познати и као Џелићи – једини из Велике Обарске), а проучавањем тог предања и поређењем са доступним изворима, дошао сам до потврде истог и до закључка да су поменутих пет сестара управо ћерке самог Марјана Стојановића. Тако је Марјан, поред тога што је предак дворовљанских Марјановића, предак и великог броја данашњих Батковљана. Поред наведеног треба истаћи и то да је за Дворове карактеристично насељавање из околине Невесиња, гдје су бегови Љубовићи, који су имали велике посједе у Дворовима, такође имали значајне посједе. Неки од таласа тог насељавања су дошли релативно касно, али то са Марјановићима, ако су досељени из Херцеговине, очигледно није случај."
-
Списак нове туре тестираних у оквиру пројекта "Семберија":
19. Преловац, Лазаревдан, Батковић, Бијељина
20. Перић, Никољдан, Батковић, Бијељина
21. Мишић, Срђевдан, Батковић, Бијељина
22. Антонић, Аранђеловдан, Батковић, Бијељина
-
14. Војаковић, Никољдан, Међаши, Бијељина, J2b-M205>Y22059
"Војаковић, Никољдан, Међаши, Бијељина - Радмила Кајмаковић у етнолошкој монографији "Семберија" Војаковиће помиње само у селу Горње Црњелово, не и у Међашима. Она наводи да су Војаковићи досељени из Грахова, те да од њих потичу "Рушчићи", заправо Ружичићи, који и данас живе у истом селу. Она такође наводи да Војаковићи потичу "од неког војника који је бкежао од Турака". Као крсну славу наводи Никољдан, што је и слава тестираног. Турски попис из 1851. такође наводи презиме Војаковић само у селу Црњелово (није било подјеле на Горње и Доње), али не и у Међашима. Сам тестирани не располаже подацима о могућем времену пресељења из Црњелова у Међаше, али с обзиром на то да се Војаковићи крајем 19. вијека јављају и у самој Бијељини, а да се у првим аустроугарским пописима домаћинстава јављају у Међашима, али не и у Црњелову, могућа претпоставка је да се пресељење десило спомтано између 1851. и 1870-их, директно из Црњелова у Међаше, или да је до тога дошло накнадно и можда нешто другачијим путем. Наиме, како сам и раније помињао, добар дио мјештана сјеверне Семберије је у јесен 1876. избјегао у Мачву, а враћали су се на своја огњишта у наредних пар година. Неки се нису вратили у мјеста из којих су отишли, па није могуће да је и предак Војаковића из Међаша, управо при повратку из Мачве одабрао да се задржи у подринском селу Међаши, умјесто повратка у нешто удаљеније посавско Црњелово. Ово је само претпоставка, коју за сада није могуће поткријепити документарним изворима, али би више одговора на то могли дати турски катастарски дефтери из 1870-их, након што буду преведени. Наиме, они су настали између 1868. и 1875. (вјероватне године, неки кажу и између 1873. и 1875.), па уколико Војаковића нема у Међашима у том попису, вјероватнија би била ова теорија о повратној миграцији након избјеглиштва у Мачви."
Тестирани наводи магловито предање о пореклу из околине Невесиња, док се у литарутри спомиње Грахово. Иако се, као и код Никољштака из Батковића, спомиње Мачва као етапна станица, или повратна сеоба, судећи по генетици не постоји веза између њих и Војаковића.
Уколико и постоји веза, Војаковићев хаплотип је онда прилично измутирао. Углавном, на основу неких вредности, Војаковић има најближа поклапања на простору Старог Влаха и Затарја и то међу родовима који поседују специфичну вредност 24 на маркеру 481. Најзвучније братство су свакако Дедејићи са огранцима. Дакле, предање о пореклу из Старе Херцеговине у овом случају има одређену потпору, а припадност подграни J2-Y22063 може се проверити наручивањем дубинског теста.
С обзиром на овај резултат, можда се може рећи да на простору Семберије постоје сада већ три генетички разноврсне групације J2b-M205. Ова српска област ће, по свему судећи, поред Лике, Баније, Горњег Подриња и Пљеваљског краја, бити једна од оних са највећим процентом хаплогрупе J2b-M205.
-
19. Преловац, Лазаревдан, Батковић, Бијељина
Припада хаплогрупи R1a-Z280>YP4278>Y109474>BY30743, роду А (Шаренци). Поседује све карактеристичне вредности које одликују припаднике овог рода, и од већине њих се разликује на 2-4 маркера. Тестирани је у упитнику написао да су даљим пореклом из Херцеговине, и да су раније славили Ђурђевдан или Митровдан. Приликом досељавања једна грана остала је у Зворнику и наставила да слави изворну славу, док је други део преко Мајевице дошао у Батковић и променио славу. Препорука за даље тестирање је дубински тест (WGS или BigY-700). Испод преносим додатне податке о Преловцима, које је проследио г. Велибор Лазић:
"Преловац, Батковић, Бијељина, засеок Марићи, Лазаревдан – Преловци су настањени у најисточнијем засеоку Батковића – Марићима и први су тестирани из тог засеока. Марићи су и данас физички одвојени од остатка села, а кроз историју су различито третирани, па су тако становници Марића у турском попису из 1851. пописани у саставу Батковића, док је засеок у катастарском попису из 1870-их третиран као посебно село. У сваком случају, од 1878. године па даље са сигурношћу можемо рећи да је то засеок Батковића. Имајући у виду одвојеност од остатка села, па дијелом и самосталну историју, Марићи се и популационо могу гледати поптуно другачије од остатка Батковића, те се могу изнијети претпоставке да у Марићима неће бити такве заступљености Ј2б хаплогрупе, како је то случај у остатку Батковића. У засеоку Марићи, осим Преловаца, Лазаревдан славе још Димитрићи и Милинковићи, за које и турски попис из 1851. доказује да су истог поријекла. Међутим, упркос истој слави, јасно је да Преловци са њима нису у сродству по мушкој линиј. Наиме, сам тестирани је навео да је чуо предање о промјени славе, али није могао прецизирати која је ранија слава била, двоумећи се између Ђурђевдана и Митровдана. Додатни доказ је свакако и чињеница да постоје бракови између Преловаца са једне и Милинковића/Димитрића са друге стране, што се у Семберији у највећој мјери избјегава уколико постоји свијест о заједничком поријеклу по мушкој линији. Евентуално објашњење за промјену славе могли би лежати у чињеници да су цијели Марићи били беглук Салихбеговића, те да су Преловци можда досељени нешто касније у односу на Милинковиће/Димитриће па да су прихватили њихову крсну славу из неких практичних разлога (могуће су и ситуације у којима су каснији досељеници бегу представљани као сродници раније досељених чивчија/кметова). Уколико се прихвати теза о промјени славе, може се закључити да Преловци не припадају ни једном за сада познатом ширем братству у Батковићу. У попису из 1851. пописане су двије куће, али под презименом Петровић, које је патроним (најстарији пописани – Мићо, рођен почетком 19. вијека је био син Петра), да би се тек у катастарском попису из 1870-их јавило презиме Преловац, које је очигледно изведено од топонима. Радмила Кајмаковић за Преловце наводи да су „из Босне“, уз додатно појашњење да се под тим подразумијева планински предио источне Босне. Код Вишеграда постоји село Прелово, које би се могло уклопити у ову тезу, уколико је тачна, али није могуће искључити ни то да постоје други, мањи или мање познати слични топоними."
-
20. Перић, Никољдан, Батковић, Бијељина, J2b-M205>Y22059
Перић, Батковић, Бијељина – Никољдан. Радмила Кајмаковић у монографији „Семберија“ наводи да су Перићи потекли од Станимира, сина извјесног Бојице, досељеног из околине Шапца. Већ црквене књиге потврђују ову причу, јер помињу Перу Станимировића, сина Станимира, чији ће потомци даље носити презиме Перић. Међутим, на основу црквених књига није било могуће провјерити истинитост остатка предања које биљежи Радмила Кајмаковић, да од друга два Бојичина сина потичу данашњи Матићи и Владисављевићи. Потребно је овдје поменути да Кајмаковићка ту прави превид, па ове три породице смјешта у засеок Марићи (посљедица погрешног поистовјећивања Матића из Клиса са Матићима из Марића, који нису у међусобном сродству по мушкој линији). Турски попис из 1851. потврђује ово предање, али не само то, него указује да би Перићи могли бити дио ширег братства, у које спадају и већ тестирани Николић и Марјановић из Батковића. О таквом сродству се нису сачувала предања, али сам размјештај ових породица на терену оставља простор да то буде тачно. Имајући у виду наведено, као и чињеницу да и Перићи славе Никољдан, не би било изненађење да и овдје буде утврђена припадност хаплогрупи Ј2б – М205. Ако буде тако, биће потребно, а у вези са раније тестираним Мратињштаком Перићем из Остојићева, размотрити могућност да се цијели један талас Ј2б М205 доселио у Семберију преко Мачве, вјероватно почетком 19. вијека.
Још један J2b-M205 из групе Никољштака из Батковића. Са Николићем једна, са Марјановићем 2 разлике на 25 маркера. Нема карактеристичну вредност 19 на 576, али поседује вредност 18 на маркеру 385b, која се понавља и код осталих Никољштака.
-
21. Мишић, Срђевдан, Батковић, Бијељина
Припада хаплогрупи R1a-Z280>Y2613>Y2608>YP6098>BY68536>BY149000. Од специфичних вредности истиче се нешто нижа DYS390=24. Најближе поклапање има са географски блиским Ранковићем из Балатуна код Бијељине (Никољдан), разликују се на само 1 од 23 маркера. На 2 од 23 маркера разликује се од групе родова који славе Срђевдан (Грбић из Рачића код Бихаћа, Љиљак из Горњег Жировца код Двора, Утјешиновић из Острожина код Вргинмоста и Грунчић из Зрењанина) и Никољдан (Јарић из Босанског Грахова и Савић из Буковића код Бенковца), као и од двојице Матаруга који славе Ђурђевдан из Турјака код Градишке и Гуњеваца код Козарске Дубице. Препорука за даље тестирање је WGS тест код компанија Dante или Nebula. Испод преносим податке о Мишићима које је проследио г. Велибор Лазић.
"Мишић, Батковић, Бијељина – Срђевдан. Мишићи су по много чему специфично братство. Спадају у око 15% породица из Батковића чија презимена сежу у 18. вијек. Смјештени су, изворно, на мјесту јужно – југоисточно од сеоског гробља, које, у вријеме насељавања, није припадало ни једном данас познатом засеоку Батковића, затим се формално водило као Мала Обарска, премда је сама Мала Обарска значајно јужније, да би данас, помјерањем батковљанских Каравлаха са њиховог ранијег мјеста, ближе Гојсовцу, према путу Батковић-Бијељина, практично били смјештени у засеоку Каравласи. Ако сагледамо чињеницу да сјеверно-сјеверозападно од гробља живе Лазићи, који такође имају презиме чији настанак сеже најкасније у 18. вијек, те имамо на уму да су припадници ове двије породице у најстаријем дијелу гробља сахрањивани управо једни поред других, а да очигледно не дијеле поријекло, могли бисмо се упустити у разматрања о најранијим досељеницима, формирању самог гробља итд, али то је тема за себе. Радмила Кајмаковић у монографији „Семберија“ Мишиће не помиње. Турски попис из 1851. биљежи чак пет домаћинстава са овим презименом, од чега је три могуће повезати са данашњим Мишићима и од њих насталим Арсеновићима, док за преостале двије то није случај, па не можемо бити сигурни. Почев од тог пописа могуће је кроз даље писане изворе пратити развој Мишића и Арсеновића (насталих од Арсена Мишића, старијег брата предака Мишића из поменутог пописа). Оно што није извјесно, али би, због ријетке крсне славе могло да буде случај, јесте да су од Мишића потекли и батковљански Ђокићи, већ тестирани у оквиру овог пројекта, па ће бити занимљиво упоредити резултате Мишића и Ђокића. Тестирани нема неко одређено предање о поријеклу, али је изнио претпоставку да се не ради о херцеговачком поријеклу, јер њихова крсна слава није нарочито заступљена у Херцеговини. Као вјероватније наводи поријекло из крајева од Скадарског језера, преко сјеверне Албаније, па до Сјеверне Македоније. Наравно, ради се само о претпоставци."
-
Док чекамо коментар резултата за Антонића и резултате за још осам тестираних, ево један оглед на тему генетичка слика једне микро-средине, на примјеру Батковића.
Идемо у складу са методологијом узорковања у истраживању:
1. основни скуп - мушко становништво три засеока села Батковић, тадашња општина Бродац, котар Бијељина - Липовица, Гајићи и Клис - ради се о три физички повезана засеока, који чине срж села, док су Марићи, Мала Обарска и Гојсовац релативно физички одвојени, са елементима самосталног насељавања и развоја (од та три два су данас самостална насељена мјеста).
2. ради се о затвореном, или коначном основном скупу, јер исти садржи коначан број чланова у посматраном периоду. Ради се о укупно 1037 мушких становника ова три засеока.
3. основни скуп је временски одређен, те је посматран у периоду 1897. - 1914. (период покривен једним од домовника СПЦ, на основу ког је могуће утврдити тачан највећи број мушког становништва у том периоду). Сматрам да је овај посматрани период и у складу са оним што тражимо од кандидата приликом тестирања - навођење поријекла по оцу крајем 19. и почетком 20. вијека.
4. као полазиште за истраживање послужили су резултати до сада тестираних Батковљана из ова три засеока, у комбинацији са писаним изворима од средине 19. вијека па даље. Са великом поузданошћу је могуће утврдити заједничко поријекло великог броја тестираних, са нетестиранима, тим прије што је тестирање на изабраном узорку потврдило чак и "лабавије" везе међу породицама, које су се кроз писане изворе тек назирале.
5. потенцијална мана овог статистичког прегледа је несигурност у репрезентативност једног од резултата - Р1б, па ће тај дио бити потврђен, или оповргнут наредним тестирањима - ја ћу га узети као доказаног, јер су чињенице тренутно такве.
Прелазим на саме податке:
1. наведена три засеока у посматраном периоду имају максимум од 1037 мушких становника. С обзиром да је просјечни однос мушког и женског становништва у пописима из тог периода био око 53:47 % у корист мушког, то би значило да су ова три засеока имала укупно око 1950 становника у посматраном периоду.
2. ова три засеока у посматраном периоду имају 165 домова и просјек од око 6,4 мушких чланова по домаћинству. Од просјека једино нешто одскачу припадници Е-В13 са око 8,3 мушких чланова по домаћинству, али је њихов узорак премали, па је томе допринио велики број чланова буквално једног домаћинства. То, ипак, не нарушава објективност укупне слике.
3. пројектовањем сродности тестираних уназад кроз доступне писане изворе, можемо рећи да је тестирањем утврђена припадност одређеној хаплогурпи за 822 од 1037 становника, што је 79,30 % и представља више него репрезентативан узорак. Међутим, с обзиром да истраживање још траје, те да ће већ колико до краја ове или у току наредне седмице овај проценат порасти на преко 80-85%, лица за која није утврђена припадност одређеној хаплогрупи третираћу као једну групу.
4. сходно свему наведеном, резултати су сљедећи:
а) Ј2б са 516 мушких глава у 77 домова, чини 49,7% укупног становништва ова три засеока, при чему Ј2б М205 сама чини 23,24 %, а Ј2б М241 чини 26,51 % укупног броја,
б) лица за која није утврђена хаплогрупа броје 215 мушких глава у 41 дому, те чине 20,73 % од укупног броја мушких становника,
в) Н2 Р189.2 са 82 мушке главе у 13 домова чини 7,9 % укупне мушке популације и друга је заступљености хаплогрупа,
г) И2 са 72 мушке главе у 12 домова чини 6,94 % укупног мушког становништва,
д) Е-В13 са 67 мушких глава у 8 домова чини 6,46 % укупне мушке популације,
ђ) Р1б са 60 мушких глава у 10 домова чини 5,78 % укупне мушке популације и
е) Р1а са 25 мушких глава у 4 дома чини 2,41 % укупне мушке популације.
Благо речено веома занимљиви резултати. Све и да у долазећем периоду Р1б пређе у нешто друго то неће битније промијенити резултате, а од око 20 % лица за која није утврђена припадност одређеној хаплогрупи велики је број Јовањштака, па не би било изненађење ако би проценат заступљености Н2 додатно порастао.
Уколико бисмо, у другој варијанти, ових 80-ак % за које можемо утврдити хаплогрупу третирали као репрезентативни узорак, добили бисмо још драстичније резултате: 1. Ј2б са 58,5 %, 2. Н2 са 9,3 %, 3. И2 са 8,2 %, 4. Е-В13 са 7,6 %, 5. Р1б са 6,8 % и 6. Р1а са 2,83 %.
Ово је, надам се, само зачетак једне озбиљније студије на ову тему. Јасно је да овакве статистике нису могуће свугдје, али вјерујем да је корисно покушати их урадити тамо гдје за то има и најмање шансе.
-
Док чекамо коментар резултата за Антонића и резултате за још осам тестираних, ево један оглед на тему генетичка слика једне микро-средине, на примјеру Батковића.
Идемо у складу са методологијом узорковања у истраживању:
1. основни скуп - мушко становништво три засеока села Батковић, тадашња општина Бродац, котар Бијељина - Липовица, Гајићи и Клис - ради се о три физички повезана засеока, који чине срж села, док су Марићи, Мала Обарска и Гојсовац релативно физички одвојени, са елементима самосталног насељавања и развоја (од та три два су данас самостална насељена мјеста).
2. ради се о затвореном, или коначном основном скупу, јер исти садржи коначан број чланова у посматраном периоду. Ради се о укупно 1037 мушких становника ова три засеока.
3. основни скуп је временски одређен, те је посматран у периоду 1897. - 1914. (период покривен једним од домовника СПЦ, на основу ког је могуће утврдити тачан највећи број мушког становништва у том периоду). Сматрам да је овај посматрани период и у складу са оним што тражимо од кандидата приликом тестирања - навођење поријекла по оцу крајем 19. и почетком 20. вијека.
4. као полазиште за истраживање послужили су резултати до сада тестираних Батковљана из ова три засеока, у комбинацији са писаним изворима од средине 19. вијека па даље. Са великом поузданошћу је могуће утврдити заједничко поријекло великог броја тестираних, са нетестиранима, тим прије што је тестирање на изабраном узорку потврдило чак и "лабавије" везе међу породицама, које су се кроз писане изворе тек назирале.
5. потенцијална мана овог статистичког прегледа је несигурност у репрезентативност једног од резултата - Р1б, па ће тај дио бити потврђен, или оповргнут наредним тестирањима - ја ћу га узети као доказаног, јер су чињенице тренутно такве.
Прелазим на саме податке:
1. наведена три засеока у посматраном периоду имају максимум од 1037 мушких становника. С обзиром да је просјечни однос мушког и женског становништва у пописима из тог периода био око 53:47 % у корист мушког, то би значило да су ова три засеока имала укупно око 1950 становника у посматраном периоду.
2. ова три засеока у посматраном периоду имају 165 домова и просјек од око 6,4 мушких чланова по домаћинству. Од просјека једино нешто одскачу припадници Е-В13 са око 8,3 мушких чланова по домаћинству, али је њихов узорак премали, па је томе допринио велики број чланова буквално једног домаћинства. То, ипак, не нарушава објективност укупне слике.
3. пројектовањем сродности тестираних уназад кроз доступне писане изворе, можемо рећи да је тестирањем утврђена припадност одређеној хаплогурпи за 822 од 1037 становника, што је 79,30 % и представља више него репрезентативан узорак. Међутим, с обзиром да истраживање још траје, те да ће већ колико до краја ове или у току наредне седмице овај проценат порасти на преко 80-85%, лица за која није утврђена припадност одређеној хаплогрупи третираћу као једну групу.
4. сходно свему наведеном, резултати су сљедећи:
а) Ј2б са 516 мушких глава у 77 домова, чини 49,7% укупног становништва ова три засеока, при чему Ј2б М205 сама чини 23,24 %, а Ј2б М241 чини 26,51 % укупног броја,
б) лица за која није утврђена хаплогрупа броје 215 мушких глава у 41 дому, те чине 20,73 % од укупног броја мушких становника,
в) Н2 Р189.2 са 82 мушке главе у 13 домова чини 7,9 % укупне мушке популације и друга је заступљености хаплогрупа,
г) И2 са 72 мушке главе у 12 домова чини 6,94 % укупног мушког становништва,
д) Е-В13 са 67 мушких глава у 8 домова чини 6,46 % укупне мушке популације,
ђ) Р1б са 60 мушких глава у 10 домова чини 5,78 % укупне мушке популације и
е) Р1а са 25 мушких глава у 4 дома чини 2,41 % укупне мушке популације.
Благо речено веома занимљиви резултати. Све и да у долазећем периоду Р1б пређе у нешто друго то неће битније промијенити резултате, а од око 20 % лица за која није утврђена припадност одређеној хаплогрупи велики је број Јовањштака, па не би било изненађење ако би проценат заступљености Н2 додатно порастао.
Уколико бисмо, у другој варијанти, ових 80-ак % за које можемо утврдити хаплогрупу третирали као репрезентативни узорак, добили бисмо још драстичније резултате: 1. Ј2б са 58,5 %, 2. Н2 са 9,3 %, 3. И2 са 8,2 %, 4. Е-В13 са 7,6 %, 5. Р1б са 6,8 % и 6. Р1а са 2,83 %.
Ово је, надам се, само зачетак једне озбиљније студије на ову тему. Јасно је да овакве статистике нису могуће свугдје, али вјерујем да је корисно покушати их урадити тамо гдје за то има и најмање шансе.
Да ли се на основу овог прилично јединственог резултата и претпостављених процената за хаплогрупе може претпоставити да су припадници Ј2б истог порекла. Где би могла бити матица овог рода?
Sent from my iPhone using Tapatalk
-
Да ли се на основу овог прилично јединственог резултата и претпостављених процената за хаплогрупе може претпоставити да су припадници Ј2б истог порекла. Где би могла бити матица овог рода?
Sent from my iPhone using Tapatalk
Проценти су стварно несвакидашњи, али још је важније што су прилично егзактни, јер се не ради о статистици заснованој на реорезентативном узорку, него на обради цјелокупне посматране групе у тачно омеђеном периоду.
Ради се о двије струје Ј2б - једна су М241, Стевањштаци, раније досељени и М205 - Никољштаци, нешто касније досељени. Међу Никољштацима и према писаним изворима и према генетици постоји непосреднија сродничка веза, док међу Стевањштацима има више разлика, односно међусобно сродство је груписано у више мањих група, али би се, на основу свега, могло говорити о широј сродничкој групи - братству, или племену.
Ни једни ни други, колико сам схватио досадашње резултате, немају матицу у (Старој) Херцеговини, а за Никољштаке је релативно извјесно да су у Семберију стигли преко Мачве.
-
Ради се о двије струје Ј2б - једна су М241, Стевањштаци, раније досељени и М205 - Никољштаци, нешто касније досељени. Међу Никољштацима и према писаним изворима и према генетици постоји непосреднија сродничка веза, док међу Стевањштацима има више разлика, односно међусобно сродство је груписано у више мањих група, али би се, на основу свега, могло говорити о широј сродничкој групи - братству, или племену.
Ни једни ни други, колико сам схватио досадашње резултате, немају матицу у (Старој) Херцеговини, а за Никољштаке је релативно извјесно да су у Семберију стигли преко Мачве.
За J2b-M241 из Семберије се може извести такав закључак на основу тренутних резултата. За J2b-M205 међутим то није сигурно. Нагласио сам више пута приликом објава ових резултата да постоје генетичка поклапања на простору Старе Херцеговине и Старог Влаха. И што је најинтересентније, између осталог и међу слављеницима Св. Николе.
По мени је климавија веза са Мачвом, где нема Никољштака J2b-M205 за сада (није искључено да ће се појавити). Како се Мачва живо помиње у предању тестираних породица, сасвим је реално да је она била нека прелазна област, или је реч о неким повратним миграцијама. Дакле, када је J2b-М205 у питању, старохерцеговачко порекло не би требало бити упитно.
Важно је нагласити да у Семберији вероватно постоје три генетички несродне групације J2b-M205. Не би их доводио у ближу везу (Мратинштаци, Никољштаци из Батковића, Војаковић Св. Никола).
Узевши у обзир миграције, предања и генетику, може се рећи да се код ове хаплогрупе у Семберији уклапа порекло из Херцеговине. Када је Мачва у питању, за сада имамо предања, донекле миграциони правац, али не и генетику.
-
Мора се приликом израде овакве статистике пазити и на још једну ствар, а то је могућност да нису сви унутар утврђених родова можда били и генетски припадници тих родова. Да би се добила потпуно прецизна слика, морао би да се тестира сваки огранак, односно свако презиме појединачно. Иако ће у 95% случајева вероватно сви они потврдити утврђену хаплогрупу читавог рода, ипак постоје и изузеци, па чак и унутар истог огранка, односно презимена. Ово је досадашња пракса приликом таквог типа тестирања више пута потврдила.
Ова околност се може занемарити ако је циљ само да се утврди "главна" хаплогрупа неког рода, али ако се иде на прецизну статистику реалног учешћа појединих хаплогрупа у укупном становништву, онда неизбежно може доћи до искривљавања слике.
-
Списак кандидата који су тренутно на обради у лабораторији:
23. Мојић, Никољдан, Балатун, Бијељина
24. Стевановић, Никољдан, Батковић, Бијељина
25. Видаковић, Ђурђевдан, Остојићево, Бијељина
26. Илић, Јовањдан, Батковић, Бијељина
-
22. Антонић, Батковић, Аранђеловдан, Бијељина, E-V13>Z5018>S2979>L241
Најближе поклапање хаплотипова (21/23) има са Пивљанином (Аранђеловдан, Велике Крће/Пљевља). Хаплотипови двојице тестираних деле карактеристичну вредност маркера DYS390=25. Како двојица тестираних славе и исту славу, сврстани су нови род гране L241 у табели СДНКП - род Ј.
Пивљани према предању потичу од Вуковића из Мратиња. Светозар Томић је забележио следеће о Вуковићима из Пиве:
Вуковићи (15 к., св. Арханђео). Преци Вуковића су старином од Озринића са Чева у Црној Гори. Била два брата: Вуко и Вукота. Вуко је био хајдук, убију човека на Чеву и од крви побегну чак у Мратиње да би се склонили од освете. Настане се у Горњем Селу, где и данас живе само Вуковићи. Ово је било, како причају, у време зидања Пивског Манастира. Род су им Неимаревићи у Мостару и у Дробњаку. Мратињани нису радо гледали ове добеглице и чинили су им велике неправде. Тако Вуковићи од насиља Митрића одбегну у Дабар у Босни. Тамо су били 40 година. Један од ових из Дабра оде у Бањане и тамо се ожени и настани. Погине од чобана, а жена му са шесторо деце остане ту, па и данас у селу Миљанићима живе његови потомци. Остали се из Дабра врате на очевину у Мратиње. Од Вуковића су Шимуни (5 к.) и Пантовићи (1 к.) у Д. Селу (обоји: славе св, Арханђела). “Пасови” Вуковића: Вуко-Трипко- Илија-Васо-Јоксим-Радован-Лазар (данас [1912] човек од својих 45 година). Маснићи (3 к., св. Ђорђије) су родом из Зубаца иза Грахова. 1889 год. отселило се из Мратиња 19 домаћина у Србију. Од ових су Огњеновићи у Старој Бањи у Јабланичком срезу.
С обзиром да Озринићи припадају грани I2-PH908, предање о пореклу Вуковића од Озринића је по свој прилици нетачно.
Доступни подаци о Антонићима:
Антонићи су настањени у засеоку Гајићи, те су донекле географски измијешани са Николићима, који су раније тестирани у оквиру ове акције. Радмила Кајмаковић не помиње Антониће у својој монографији „Семберија“, док турски попис из 1851. године указује на то да ова породица потиче од извјесног Васе (ту је и пописан предак-епоним Анто/Антоније Васић), те да дијели поријекло са оближњим Авакумовићима, који славе исту крсну славу. Тестирани нема сазнања о предању о поријеклу. Није могуће искључити везу ове породице са другим Аранђеловштацима из Гајића – Милошевићима/Гавриловићима, а битно је поменути и Спасојевиће, који су вјероватно из Гајића у 19. вијеку исељени у засеок Марићи, који имају одређено предање о поријеклу из Васојевића. Не постоје изгледи да је Антонић у било каквој вези са већ тестираним батковљанским Аранђеловштацима – Тукићима, те би се даља повезаност могла утврђивати само евентуалним тестирањем припадника неке од раније поменутих породица. Треба поменути да у Батковићу постоје и други Антонићи, који славе Јовањдан и нису сродни по мушкој линији са тестираним.
-
Мора се приликом израде овакве статистике пазити и на још једну ствар, а то је могућност да нису сви унутар утврђених родова можда били и генетски припадници тих родова.
У потпуности разумијем Ваш став, али је у овом конкретном случају потребно обратити пажњу на пар околности. Статистика је заснована на писаним изворима из 19. вијека. Док је домовник СПЦ из 1897. омогућио да се статистика спусти на ниво појединца, те да се утврде апсолутне бројке, турски попис из 1851. године је, као скоро пола вијека старији извор, омогућио да се утврди веза између породица које данас носе различита презимена (али и даље славе исту славу). У Семберији је до апсолутног формирања презимена дошло релативно касно, а прекретница је био аустроугарски поступак успоставе земљишних књига, проведен од 1879. до 1888. године, након ког се више никоме није исплатило односити се према презимену као према релативно небитној категорији. До тада, на жалост, свега око 15% становништва Семберије имало је презимена преношена више генерација. С друге стране, то је довело до ситуације у којој управо у том попису имамо пописан велики број појединаца по чијим су именима настала презимена данашњих Сембераца (у случају ове моје статистике, конкретно Батковљана). Код избора појединаца за тестирање руководио сам се управо тиме, а то је најлакше можда образложити на примјеру батковљанских Никољштака.
За Ј2б-М205 имамо тестираног Марјановића, Николића и Перића. Преци све тројице у попису из 1851. године носе презиме прочитано као Зечевић (евентуално Зековић), али предање о заједничком поријеклу није сачувано. Географски распоређени су тако да Перић припада сјеверним, Марјановић централним/западним и Николић јужним-југоисточним Никољштацима. Осим податка о заједничком презимену предака из пописа и, евентуално заједничке крсне славе, нисам имао, дакле, другог разлога да претпоставим да су међусобно сродни. Тестирање је показало да се разликују на једном до два маркера, дакле, припадници су истог генетичког рода. С обзиром на све друге околности (подударност славе, ранијег презимена из писаних извора и др.) немамо, сложићете се, разлога да сумњамо у репрезентативност било кога од тестираних.
У сљедећој фази израде статистике, примјенио сам неспорне податке из поменутих (и неких додатних) писаних извора, па утврдио сљедеће:
1. Тестирани Марјановић - потомак Марјана Павловића, пописаног 1851. Истом приликом су пописана и Марјанова браћа Ранко и Ђуро, са својим породицама. Комбинацијом извора неспорно сам утврдио да од Марјановог сина Саве потичу данашњи Савићи, а од осталих синова Марјановићи, те је ова статистика примјењива и на Савиће. Од Марјановог брата Ђуре потичу Ђурићи, а од Ђуриног најстаријег сина Максимовићи (једни од три различите несродне породице Максимовића у Батковићу), па се исто може примјенити и на њих, а од Ранка потичу данашњи Ранкићи. Дакле, на основу Марјановићевог резултата можемо закључити да су Ј2б-М205 Марјановићи, Савићи, Ђурићи, Максимовићи и Ранкићи. Слична је прича, да не понављам детаље са Николићем (Николићи и Гајићи), те Перићем (Перићи, Владисављевићи и Матићи). Дакле, од три тестирана имамо директну слику за 10 различитих данашњих презимена (не на основу претпостављеног, него писаним изворима доказаног заједничког поријекла). Остали Зечевићи из пописа 1851. године (други Николићи, Лакићи и Лазаревићи) нису тестирани, а нису, осим заједничког презимена у попису, заједничке славе и географске блискости, ни кроз писане изворе повезани са тестиранима, па се ту не може директно искључити могућност припадања истом "племену" без крвног сродства, али је јасно да у етнолошком смислу, у погледу времена и правца досељења и других битних параметара, дијеле судбину батковљанских Ј2б-М205.
Наравно, постоји могућност да неко није нечији биолошки потомак (било да се ради о усвојењу, пасторцима, невјерству, или другим околностима), али не бисмо смјели укупну статистику доводити у питање због такве могућности, јер је је изабрани узорак тестираних веома конзистентан са писаним изворима и оним што је очекивано.
Ситуација је код Ј2б-М241 још драстичнија, јер писани извори доказују поријекло од заједничког претка за далеко већи број данашњих презимена, па се и статистика може, уназад, примјенити на већи број појединаца, наравно, уз исте ризике какви су већ наведени.
Генерално, поставља се питање граница тестирања, јер се са сваком генерацијом породица грана, те се ризик од тога да неко не буде биолошки члан рода понавља. Чињеница да се данас презимена не мијењају, те да имамо детаљне писане изворе за актуелни и непосредни прошли период, не искључује одређене ризике који су постојали и у прошлости (узмите само и законску одредбу да је отац дјетета, осим ако се у поступку за утврђивање/оспоравање очинства не докаже другачије, у току трајања брака и 290 дана након његовог престанка по сили закона мајчин муж/бивши муж). О другим могућностима нећу ни дискутовати, али јасно је да скоро исти ризици постоје.
Мислим да се оваквим комбиновањем писаних извора и циљаног тестирања може постићи много, на нивоу микро-средине, како у погледу одгонетања међуосбних односа, тако и у погледу утврђивања периода насељавања/поновног насељавања и развоја насељених мјеста.
Слика коју сам ја тако добио за Батковић је невјероватна. Тако много коцкица се сложило и нестрпљив сам да, након попуњавања још неких празнина (још неколицина тестираних) резултат подухвата презентујем на одговарајући начин најприје члановима друштва, па и даље.
-
За J2b-M241 из Семберије се може извести такав закључак на основу тренутних резултата. За J2b-M205 међутим то није сигурно. Нагласио сам више пута приликом објава ових резултата да постоје генетичка поклапања на простору Старе Херцеговине и Старог Влаха. И што је најинтересентније, између осталог и међу слављеницима Св. Николе.
Ј2б-М241 је и бројчано (у смислу броја и некадашњег и данашњег становништва Семберије, које се може довести у директну везу са тестиранима код којих хе утврђена та хаплогрупа) и временски (конкретно у Батковићу је то раније досељени слој становништва у односу на М205), а и географским распоредом у Семберији (правац исток-запад-југозапад, од Батковића, преко Велике Обарске до Загона, за сада), тренутно интересантнији за даљи правац истраживања, те је веома занимљиво управо то да се та подграна не може за сада директно повезати са Херцеговином.
По мени је климавија веза са Мачвом, где нема Никољштака J2b-M205 за сада (није искључено да ће се појавити). Како се Мачва живо помиње у предању тестираних породица, сасвим је реално да је она била нека прелазна област, или је реч о неким повратним
миграцијама. Дакле, када је J2b-М205 у питању, старохерцеговачко порекло не би требало бити упитно.
Разумио сам, у Вашим коментарима досадашњих резултата, све што наводите, али је, ево рецимо на примјеру Николића, занимљиво што има поклапања и у Старом Влаху и у Шумадији, што указује, без обзира на херцеговачко поријекло, на вјероватни правац досељења преко Старог Влаха и Србије, што би се и уклопило у причу о Мачви, као вјероватној етапи у укупној миграцији.
Важно је нагласити да у Семберији вероватно постоје три генетички несродне групације J2b-M205. Не би их доводио у ближу везу (Мратинштаци, Никољштаци из Батковића, Војаковић Св. Никола).
Ово је у потпуности јасно. Било би добро да у долазећем периоду успијем организовати додатна тестирања Мратинштака, јер је и то потенцијално бројчано значајна група породица. Штета је што за Војаковића немам тренутно путоказ у погледу других могуће сродних породица, тако да се можда и ради о некој појединачној миграцији.
Узевши у обзир миграције, предања и генетику, може се рећи да се код ове хаплогрупе у Семберији уклапа порекло из Херцеговине. Када је Мачва у питању, за сада имамо предања, донекле миграциони правац, али не и генетику.
Мачва је, како рекох, врло вјероватно била само етапна станица у миграцији ових породица, бар када су батковљански Никољштаци у питању. Ево, док куцам размишљам, пошто се досељење већине њих из Мачве у Семберију, у складу са писаним изворима, али и предањима, може везати за период краја Првог српског устанка, не бих на прву искључио ни досељење у Мачву из Старог Влаха 1809. заједно са обустављањем Карађорђеве офанзиве на ту страну у току те године. То би значило да је Мачва била успутна станица на свега неколико година, али би се солидно уклопило у општа историјска кретања у том периоду.
-
24. Стевановић, Никољдан, Батковић, Бијељина, J2b-M205>Y22059
Стевановић, Никољдан, Батковић, засеок Клис – Радмила Кајмаковић у монографији „Семберија“ не помиње ову породицу, као ни са њима повезане Вилотиће, Симиће и Живановиће, сви Никољштаци и сви насељени у сјеверном батковљанском засеоку Клис. Турски попис из 1851. потврђује да су Вилотије Спасојевић и Стеван Спасојевић браћа, синови Марка, рођени крајем 18. односно почетком 19. вијека. Од Стевана потичу Стевановићи, а од Вилотије Вилотићи, Живановићи и Симићи. Још једна значајна група породица које код Кајмаковићке једноставно нема. Занимљиво је обратити пажњу на то да Вилотије и Стеван нису пописани са патронимом Марковић, него са презименом Спасојевић, што отвара питање ради ли се о патрониму њиховог оца (дакле, да ли им се дјед звао Спасоје), или је у питању раније формирано презиме. Ипак сам склонији овој првој тези, јер да се радило о старијем презимену, неко од бројних потомака би га наставио, каквих је случајева било. Оно се, међутим, са Вилотијом и Стеваном, изгубило. Сам тестирани није оставио конкретније податке о ранијем поријеклу, а узевши у обзир крсну славу, као и мјесто на ком су у селу изворно настањени, не би било велико изненађење ако би резултат показао да се ради о припадницима Ј2б-М205. Наравно, треба узети у обзир да је сам турски попис код других до сада тестираних батковљанских Ј2б-М205 указивао на могуће постојање сродства, док то са Стевановићима није случај, па је могуће и да се ради о групи породица другачијег поријекла.
Ипак се испоставило да Стевановићи јесу у вези са осталим Никољштацима из Батковића. Потпуно поклапања на 25 маркера са Николићем из истог места. Веома су му блиски Перић и Марјановић из Батковића.
-
24. Стевановић, Никољдан, Батковић, Бијељина, J2b-M205>Y22059
Фантастичан развој догађаја, што се тиче Ј2б-М205 у Батковићу. Стевановићевим резултатом заокружена је слика што се тиче те групе и дефинитивно, у комбинацији са писаним изворима, потврђено да данашњи Стевановићи, Вилотићи, Живановићи, Симићи, Перићи, Владисављевићи, Матићи, Николићи, Гајићи, Марјановићи, Савићи, Ранкићи, Ђурићи и Максимовићи припадају једном роду. Остају ситније "празнине" - практично само Лакићи и други Николићи, за које писани извори наводе заједничко презиме са већином већ поменутих и тестираних, али не иду довољно далеко да потврде и заједничког претка, тако да за њих припадност овој грани остаје на бази чврсте и врло вјероватно основане претпоставке.
Досељење на основу предања неких од ових породица, можемо оквирно смјестити на крај прве, или у другу деценију 19. вијека, а oд великог значаја је то што, на основу доступних писаних извора, можемо реконструисати имена већине првобитних досељеника овог братства, да га тако назовем.
-
23. Мојић, Никољдан, Балатун, Бијељина
Припада хаплогрупи R1a-Z280>Y2613>Y2608>YP6098>BY68536>BY149000. Најближа поклапања има са припадницима рода А, које такође одликује слава Никољдан. Потпуно поклапање на 25 маркера има са Берићем из Жабља, а на 23 маркера са Требовцем из Шљивног код Бањалуке. На 2 од 23 маркера разликује се од тројице Кнежевића из Малог Цвјетнића код Дрвара, док се на 3 од 23 разликује од Ранковића из Балатуна. Препорука за даље тестирање је неки од дубинских тестова (WGS BigY-700).
"Мојић, Никољдан, Балатун - Радмила Кајмаковић у монографији „Семберија“ за Мојиће наводи да су непознатог поријекла. Сам тестирани је оставио податак да су досељени из Херцеговине послије Невесињске пушке. Турски попис из 1851. године не помиње Мојиће, или их бар није у истом могуће идентификовати, док турски катастарски дефтери за Балатун из 1870-их нису преведени (али и да јесу, ако је оно што је тестирани навео тачно, вјероватно их ни ту не би било), тако да можемо рећи да има одређеног основа да поклонимо повјерење предању о релативно касном досељењу у Семберију, крајем 1870-их. Једна грана Мојића се почетком 20-ог вијека, око 1905. године, преселила у Батковић (домазет код Божића – Стевањштака, данас изумрлих у мушкој линији, а једних из групе Ј2б-М241), тако да их је на неки начин могуће сматрати већ релативно старом породицом и у Батковићу. Теорију о касније досељењу можда поткрјепљује и то што Мојићи не помињу припадност некој широј групи породица у Балатуну или Семберији уопште."
-
21. Мишић, Срђевдан, Батковић, Бијељина
Припада хаплогрупи R1a-Z280>Y2613>Y2608>YP6098>BY68536>BY149000. Од специфичних вредности истиче се нешто нижа DYS390=24. Најближе поклапање има са географски блиским Ранковићем из Балатуна код Бијељине (Никољдан), разликују се на само 1 од 23 маркера. На 2 од 23 маркера разликује се од групе родова који славе Срђевдан (Грбић из Рачића код Бихаћа, Љиљак из Горњег Жировца код Двора, Утјешиновић из Острожина код Вргинмоста и Грунчић из Зрењанина) и Никољдан (Јарић из Босанског Грахова и Савић из Буковића код Бенковца), као и од двојице Матаруга који славе Ђурђевдан из Турјака код Градишке и Гуњеваца код Козарске Дубице. Препорука за даље тестирање је WGS тест код компанија Dante или Nebula. Испод преносим податке о Мишићима које је проследио г. Велибор Лазић.
23. Мојић, Никољдан, Балатун, Бијељина
Припада хаплогрупи R1a-Z280>Y2613>Y2608>YP6098>BY68536>BY149000. Најближа поклапања има са припадницима рода А, које такође одликује слава Никољдан. Потпуно поклапање на 25 маркера има са Берићем из Жабља, а на 23 маркера са Требовцем из Шљивног код Бањалуке. На 2 од 23 маркера разликује се од тројице Кнежевића из Малог Цвјетнића код Дрвара, док се на 3 од 23 разликује од Ранковића из Балатуна. Препорука за даље тестирање је неки од дубинских тестова (WGS BigY-700).
Два прилично феноменална резултата. 8) Иако географски удаљени и не директно део исте миграционе струје, припадају истој подграни и славе исте славе као и Крајишници R1a-Y2608.
-
Презиме Мојић је сасвим сигурно настало од личног имена Мојсије тј. скраћено Мојо. Треба истраживати у том правцу.
-
Презиме Мојић је сасвим сигурно настало од личног имена Мојсије тј. скраћено Мојо. Треба истраживати у том правцу.
Одличан путоказ, хвала Вам. Погледах на брзину попис из 1851. - цијела Семберија и Мајевица имају само два Мојсија, али је интересантно да обојица живе у Броцу, сусједном селу Мојићевом Балатуну.
-
Два прилично феноменална резултата. 8) Иако географски удаљени и не директно део исте миграционе струје, припадају истој подграни и славе исте славе као и Крајишници R1a-Y2608.
Веома занимљиво. У праву сте да су вјероватно дио два различита таласа досељења - по свему судећи Мишићи су досељени крајем XVIII вијека, а Мојићи тек између 1851. и 1878. Да ли се на основу овога може говорити о досељењу из Крајине? Колико би корисно било да обојица ураде неке дубинске тестове? Мишић је за то већ заинтересован, а вјерујем да се и са Мојићем може разговарати у том правцу.
-
Веома занимљиво. У праву сте да су вјероватно дио два различита таласа досељења - по свему судећи Мишићи су досељени крајем XVIII вијека, а Мојићи тек између 1851. и 1878. Да ли се на основу овога може говорити о досељењу из Крајине? Колико би корисно било да обојица ураде неке дубинске тестове? Мишић је за то већ заинтересован, а вјерујем да се и са Мојићем може разговарати у том правцу.
Мислио сам на два различита таласа из вероватно исте матице. Сеобе ка Крајини и Семберији нису биле у исто време. Нисам сигуран за порекло из Крајине, колико је таквих породица у Семберији? Чини се да и једни и други имају заједничку матицу у неком другом крају.
-
Мислио сам на два различита таласа из вероватно исте матице. Сеобе ка Крајини и Семберији нису биле у исто време. Нисам сигуран за порекло из Крајине, колико је таквих породица у Семберији? Чини се да и једни и други имају заједничку матицу у неком другом крају.
Тако сам Вас и разумио. Што се тиче бројности, на основу досадашњег тестирања тешко је рећи, јер је број тестираних релативно мали и неравномјерно распоређен. Друге, међутим, ствари указују да се не ради о великом броју породица. Рецимо, у Батковићу су шансе да се појави још неко из тог рода досадашњим тестирањем сведене на минимум (осим ако бисмо тестирали Арсеновиће, који по писаним изворима потичу од Мишића), а занимљиво је да ни Мојићи ни Мишићи немају неких нарочитих предања ни о ранијем завичају, нити о сродсву са другим породицама по мушкој линији.
Не бих, чак, ни код једних ни код других искључио алтернативне правце досељења - са запада, или са Сјевера преко Саве, јер су се Мишићи доселили у вријеме аустро-турских ратова крајем 18. вијека, а Мојићи су досељени у Балатун, село на ушћу Дрине у Саву, које је често насељавано из Срема.
-
Мислио сам на два различита таласа из вероватно исте матице. Сеобе ка Крајини и Семберији нису биле у исто време. Нисам сигуран за порекло из Крајине, колико је таквих породица у Семберији? Чини се да и једни и други имају заједничку матицу у неком другом крају.
Ja sam gotovo siguran da im je matica u Krajini.
Mojić ima potpuno poklapanje na markerima sa Trebovcem i Berićem,a Mišić slavi Srdjevdan koja je prisutna kod našeg roda samo u Krajini.
Da li su iz Krajine otišli direktno i kada ,to je već pitanje.
U svakom slučaju bi bilo dobro urade dubinske testove ,uskoro će crni petak pa će biti nekih dobrih popusta.
Velibore zna li sa nešto više o ranije testiranim Rankovićima?
-
Velibore zna li sa nešto više o ranije testiranim Rankovićima?
На жалост, не могу ту нешто много рећи. Мислим да је презиме, што се Семберије тиче, везано искључиво за Балатун. Кајмаковићка их у својој монографији не помиње ни међу породицама непознатог поријекла (није то риједак случај код ње), а у попису из 1851. у Балатуну нема тог презимена, док се и име Ранко јавља само једном у 118 домова, али за сада немам доказа да се ради о претку Ранковића. Конструкција презимена је атипична за Семберију. Наиме, типично је презиме Ранкић, јер и данас у Семберији, у свакодневном говору већина људи ће присвојни придјев од имена Ранко изговорити као Ранкин, а не Ранков. Ранковић није типично, вјерујем, ни за Крајину, али је објашњење можда на другој страни. Велики број старијих балатунских породица (Шкорићи, Комарци/Комарчевићи) по предању потичу из Пиве, гдје би овакво презиме вјероватно било уобичајено, а у вријеме непостојања идентификационих докумената презименом су човјека више означавали они међу којима живи, него он сам. :-)
-
Hvala Velibore,
Usudio bi se čak da prognoziram da testirani Mojić upada u neki uži rod sa Trebovcem ,Berićem i Škorićem.
Mojić ima potpuno poklapanje sa Trebovcem i Berićem .Trebovac je u upitniku naveo da im je ranije prezime Vojvodić, a Karanović Vojvodiće,Bokane i Škoriće navodi kao jedan rod.Od svih njih Jedino je Berić radio dubinski test.
Dok su Mišić i Ranković verovatno Bliži Srdjevdancima i mogu biti Fta 3245 ili BY108080.
-
Hvala Velibore,
Usudio bi se čak da prognoziram da testirani Mojić upada u neki uži rod sa Trebovcem ,Berićem i Škorićem.
Mojić ima potpuno poklapanje sa Trebovcem i Berićem .Trebovac je u upitniku naveo da im je ranije prezime Vojvodić, a Karanović Vojvodiće,Bokane i Škoriće navodi kao jedan rod.Od svih njih Jedino je Berić radio dubinski test.
Dok su Mišić i Ranković verovatno Bliži Srdjevdancima i mogu biti Fta 3245 ili BY108080.
Дали сте ми довољно материјала да са Мојићем разговарам о евентуалном дубинском тестирању.
Гдје би, по Карановићу, била матица тог рода?
-
Дали сте ми довољно материјала да са Мојићем разговарам о евентуалном дубинском тестирању.
Гдје би, по Карановићу, била матица тог рода?
Ne znam da li je Karanović nešto precizirao.
Bokani su iz Ličkih Osredaka,Vojvodići kod Neteke a Škorići iz Gornjih Štrbaca.Znači tu oko vrela Une.
-
26. Илић, Јовањдан, Батковић, Бијељина
Припада хаплогрупи N2-FT182494>FT213937>FGC28435
Тестирани има потпуно поклапање са тестираним Лазићем из Батковића, са којим дели и немодалну вредност DYS456=15. Мада треба напоменути да је код Лазића прочитана пуна вредност DYS390=25, док је код Илића та вредност скраћена DYS390=24.3. Oбе вредности читају се подједнако =25.
Код Илића из Батковића се преноси предање о заједичком пореклу са Лазићима, што се овим резултатом и потврдило. Више о томе је написао покретач овог пројекта истраживања Семберије, наш члан Велибор Лазић:
Илић, Јовањдан, Батковић, засеок Клис – Радмила Кајмаковић у својој монографији „Семберија“ не помиње Илиће Јовањштаке. Илићи су преносили предање о поријеклу од Лазића из батковљанског централног засеока Липовица, што је потврђивао и распоред гробова у најстаријем дијелу гробља у Батковићу, али ни предање ни раније доступни писани извори нису нудили више детаља о томе. Турски попис из 1851. године је, међутим, апсолутно потврдио да Илићи воде поријекло од Илије Лазића, рођеног 1796. године. Исти попис у везу са Лазићима и Илићима доводи и Вукиће и Јовиће Јовањштаке, такође настањене у засеоку Клис, али такође сахрањиване поред Лазића и Илића у најстаријем дијелу гробља у Батковићу. С обзиром на то да је за Лазиће већ утврђено да припадају хаплогрупи Н2, све друго осим таквог резултата код Илића би било изненађење. Иначе, Илићи-Вукићи-Јовићи су у Клису један од четири велика рода. Остали су већ углавном тестирани Стевањштаци и Никољштаци, као и група Јовањштака из које је за сада тестиран само Михојлић.
-
26. Илић, Јовањдан, Батковић, Бијељина
Припада хаплогрупи N2-FT182494>FT213937>FGC28435
Тестирани има потпуно поклапање са тестираним Лазићем из Батковића, са којим дели и немодалну вредност DYS456=15. Мада треба напоменути да је код Лазића прочитана пуна вредност DYS390=25, док је код Илића та вредност скраћена DYS390=24.3. Oбе вредности читају се подједнако =25.
Хвала Уроше. Видим да су у табели Илићев и мој резултат сврстани у различите одјељке (да их не назовем родовима). С обзиром на наведено поклапање, шта би било објашњење за то? Генерално, видим да је било неког "раслојавања" резултата што се тиче Н2, релативно скоро (табелу погледам с времена на вријеме, али обично сваких пар дана, ако не чешће), претпостављам као посљедица неког дубинског тестирања.
-
Хвала Уроше. Видим да су у табели Илићев и мој резултат сврстани у различите одјељке (да их не назовем родовима). С обзиром на наведено поклапање, шта би било објашњење за то? Генерално, видим да је било неког "раслојавања" резултата што се тиче Н2, релативно скоро (табелу погледам с времена на вријеме, али обично сваких пар дана, ако не чешће), претпостављам као посљедица неког дубинског тестирања.
Исправљено је, тако да сте обојица сад у FGC28435. Мада би било добро да се потврди припадност тој грани и директним тестом код YSEQ.
Код N2-FGC28435 гране је сврставање у родове и подродове јако незахвална ствар, јер је заједнички предак свих N2-FGC28435 живео пре само 650-700 година. Тако да се код већине N2-FGC28435 родова у тој временској дистанци ни није развио неки карактеристички маркер на ових 23/25 маркера.
-
25. Видаковић, Ђурђевдан, Остојићево/Бијељина
Припада хаплогрупи I2-PH908. Посједује више карактеристичних вриједности: DYS393=14, DYS390=25, DYS389-II=32 и нема блиских поклапања на Пројекту који би указивали на колико толико сигурну везу.
Тестирани је оставио предање да потичу од Васојевића, пре Остојићева били настањени у Бјелошевцу (општина Бијељина), а пре тога у Папраћи (општина Шековићи).
Велибор Лазић је о Видаковићима оставио сљедеће податке:
"Видаковић, Ђурђевдан, Остојићево (ранији назив села Свињаревац) – Радмила Кајмаковић у монографији „Семберија“ наводи кратко да су Видаковићи поријеклом „од Зворника“. Мр. Душан Николић у монографији „ Остојићево (Свињаревац)“, наводи да су Видаковићи досељени из Бјелошевца код Зворника, те их убраја у млађе породице, досељене током 19. вијека. Сам тестирани је такође потврдио тезу о досељењу из Бјелошевца, али је даље рекао да су у Бјелошевац дошли из Папраће, данас у општини Шековићи, а да су даљим поријеклом из Васојевића. Бјелошевац је данас насељено мјесто на југу подручја града Бијељина, али је у турском периоду припадало зворничком кадилуку, тако да прича о досељењу „од Зворника“ и из „Бјелошевца код Зворника“ има смисла. У турском попису из 1851. године у Бјелошевцу је заиста пописано чагрубо ск пет домова Видаковића и могуће је закључити да је Видак, по ком носе презиме, рођен око 1760. године, јер су носиоци домаћинстава углавном његови синови, рођени крајем 18. и почетком 19. вијека. Истовремено у Свињаревцу (данашњем Остојићеву) нема пописаних Видаковића, што би досељење, дакле, ставило у период послије 1851. Рудиментарни родослов који господин Николић наводи у својој монографији као претка Видаковића у Остојићеву наводи Видака, чији су синови рођени 1848. и 1853, па би његово рођење могло бити грубо смјештено око 1820, што би значило да он може бити унук Видака из Бјелошевца. Међутим, међу пописанима у Бјелошевцу нисам пронашао Видака одговарајућих година. Додатна истраживања, нарочито превод катастарских дефера из 1870-их даће додатне одговоре на питања о тачној вези Видаковића из Бјелошевца и Видаковића из Остојићева, а за сада ће бити интересантно провјерити има ли основа предање о поријеклу из Васојевића и има ли тестираних из околине Шековића са сличним хаплотипом."
Резултат је такав да Видаковић нема блиских хаплотипова у Семберији, Бирчу или Подрињу. Свакако да не припада генетичком роду Васојевића, једино ако се Васојевићи схвате као географско подручје, постоји шанса да су поријеклом из тог краја, али неких поклапања који би упућивали у том правцу нема.
Препорука је дубинско тестирање (Dante, Nebula, BIGY)
-
Још двојица предатих прошле недеље:
27. Димитрић, Лазаревдан, Батковић, Бијељина
28. Ђукић, Јовањдан, Батковић, Бијељина
-
27. Димитрић, Лазаревдан, Батковић, Бијељина
Тестирани припада хаплогрупи N2-FT182494
Тестирани има немодалне вредности DYS389i-ii=15-30, DYS449=29, DYS481=25. Вредности DYS389i-ii=15-30 дели са Благојевићем (Јовањдан) такође из Батковића, па постоји потенциална могућност о мало ближој повезанисти између њих.
Велибор Лазић, носилац пројекта Генетичко-генеалошко истраживање порекла становништва Семберије, даје следеће податке о тестираном Димитрићу:
Димитрић - Батковић, Бијељина, Лазаревдан, засеок Марићи – Радмила Кајмаковић у монографији „Семберија“ ову породицу наводи у групи породица непознатог поријекла. Ни сам тестирани није могао навести било какво детаљније предање о поријеклу породице. Ово је, уз раније тестиране Преловце, те Милинковиће, једна од три породице у засеоку Марићи која слави Лазаревдан. Нема предања о сродству по мушкој линији са Преловцима, а чињеница да већ почетком 20-ог вијека постоје бракови између припадника ових породица, указује на то да тог сродства вјероватно и нема, или да сеже толико у прошлост да га тадашње генерације ових породица нису биле свјесне. Међутим, турски попис становништва из 1851. потврђује да Милинковићи и Димитрићи воде поријекло од заједничког претка – Димитрија Никића, сина Лазе, односно његових синова Стевана и Ристе (Димитрићи), те Милинка (Милинковићи). Поред овога, занимљиво је поменути да се кроз овај попис потврдио и један навод Радмиле Кајмаковић, који се односи на Велику Обарску, у ком каже да су Крстићи који славе Лазаревдан поријеклом из Батковића, не појашњавајући евентуалну везу са другим породицама у Батковићу. Попис из 1851. затиче у Великој Обарској Крсту Никића, сина Стаје, који је отрпилике вршњак Димитрија Никића. Исто старије презиме, као и иста крсна слава указује на велику вјероватноћу заједничког поријекла (није без основа претпоставка да су Стајо и Лазо били браћа). Ова веза је битна и због тога што указује на то да се у Батковић вјероватно доселио Димитријев отац, ако не и нека ранија генерација, јер у супротном Крстићи не би имали разлога да дуже од сто година чувају сјећање о досељењу из Батковића, ако је исти био само успутна станица једној генерацији породице. Ово би досељење смјестило вјероватно у период 1790-1820.
-
28. Ђукић, Јовањдан, Батковић, Бијељина
Припада хаплогрупи R1a-Z280>Y2613>Y2608>YP6098>BY68536>BY149000. Поседује практично модалан хаплотип за ову грану, па има велики број потпуних и врло блиских поклапања. Највише таквих поклапања има међу тестиранима из рода Б, који махом славе Срђевдан. Потпуно поклапање на 25 маркера има са Ковљенићем из Нуглашице код Босанског Грахова (Никољдан), а на 23 са Грунчићем из Зрењанина, Љиљком из Горњег Жировца код Двора, Грбићем из Рачића код Бихаћа и Грбићем из Осредаца код Грачаца, сви редом славе Срђевдан. Од Мишића из Батковића (Срђевдан) разликује се на 3 од 25 маркера. Препорука за даље тестирање је WGS тест. Преносим податке о Ђукићима које је проследио г. Велибор Лазић:
"Ђукић – Батковић, Бијељина, Јовањдан, засеок Липовица – Радмила Кајмаковић у монографији „Семберија“ Ђукиће наводи међу породицама чије је поријекло непознато. Сам тестирани преноси предање о поријеклу из Црне Горе, из Васојевића, али му нису познати детаљи о мјесту поријекла, или правцу и периоду досељења. О времену досељења можемо причати оквирно, јер се у турском попису из 1851. не појављују Ђукићи, или породице које би по именима чланова било могуће идентификовати као претке Ђукића. У турском катастарском попису из 1870-их се јављајa једно домаћинство Ђукића, а његов носилац је Саватије Ђукић. За остале домаћине из Липовице Игњат Лазић који је пописивачу давао податке о пописанима је навео и име оца, али за Ђукића није, што можда говори у правцу тога да се досељење десило непосредно прије самог пописа, тј крајем 1860-их или почетком 1870-их, у сваком случају прије 1878. Већ у домовнику СПЦ из 1897. јављају се два домаћинства Ђукића, Саватије и његовог млађег брата Остоје. На жалост, ни на основу тих извора није било могуће утврдити име њиховог оца. Само презиме Ђукић се јавља и на другим мјестима у Семберији, али и као матроним и као патроним (у оба случаја од хипокористика и то женског имена Ђурђија и мушког имена Ђурађ). У конкретном случају изговор упућује на то да се ради о патрониму. Нема ни директних предања о повезаности по мушкој линији са неком од других породица у Липовици, нити има посредних доказа за то (рецимо заједнички кумови са другим Јовањштацима и сл.)."
-
Нови кандидати:
29. Иванић, Никољдан, Батковић, Бијељина
30. Бирчаковић, Ђурђевдан, Батковић, Бијељина
31. Комарчевић, Јовањдан, Балатун, Бијељина
32. Мићић, Јовањдан, Батковић, Бијељина
33. Гребић, Срђевдан, Вршани, Бијељина
-
Нови кандидати:
29. Иванић, Никољдан, Батковић, Бијељина
30. Бирчаковић, Ђурђевдан, Батковић, Бијељина
31. Комарчевић, Јовањдан, Балатун, Бијељина
32. Мићић, Јовањдан, Батковић, Бијељина
33. Гребић, Срђевдан, Вршани, Бијељина
Ovaj Grebić ima jedno slovo viška 😉
-
Ovaj Grebić ima jedno slovo viška 😉
Анализа ће показати, а надамо се да сте у праву :-)
-
29. Иванић, Никољдан, Батковић, Бијељина
Припада хаплогрупи R1a-Z280>CTS1211>Y33>CTS8816>Y2902. Не поседује ниједну изузетно ретку вредност, али упркос томе нема превише блиских поклапања. Најближе поклапање има са једним још увек нејавним резултатом из околине Даниловграда, разликују се на 2 од 23 маркера. На 2 од 23 маркера разликује се и од Бардака из Зборишта код Брода (Стевањдан), али на оба маркера разлика је двостепена. Препорука за даље тестирање је WGS тест, који је тренутно на попусту код компаније Dante и Nebula. Преносим податке о Иванићима које је проследио г. Велибор Лазић:
"Иванић – Батковић, Бијељина, Никољдан, засеок Липовица – Иванићи су настањени у издвојеном дијелу засеока Липовица, познатом као Греда. Греда је крајем 19. и у првим деценијама 20. вијека из неког разлога била занимљиво мјесто за настањивање породицама из других дијелова села, али тај тренд није дуго потрајао. Иванићи су, међутим, насељени у Греди још у вријеме турског пописа из 1851. године. Радмила Кајмаковић у монографији „Семберија“ наводи да су Иванићи досељени из Броца, али не даје никакве друге детаље, док сам тестирани није упознат са било каквим предањем о поријеклу изван Батковића. Презиме Иванић је новијег датума, те је формирано вјероватно тек послије 1878. године. Наиме, у турском попису чланови породице пописани су као Максимовићи – носилац домаћинства је Живан Максимовић, син Максима, рођен 1801. године. Од његовог сина Максима потичу данашњи Максимовићи, а од другог сина Аћима потичу Иванићи. У катастарском попису из 1870-их пописани су Аћимови синови, под презименом Аћимовић, а презиме Иванић је вјроватно матроним, а потиче од Аћимове удовице Иване. Иванино постојање није потврђено писаним изворима, али је Ивана, изненађујуће, веома често женско име у Батковићу у 19. вијеку, а промјена презимена из патронима Аћимовић и Иванић не може се објаснити именом било ког мушког члана породице из тог периода. Иванићи су Никољштаци, али су мале шансе да имају везе са већ тестираним Никољштацима из Батковића, па је ово потенцијално отварање нове теме у тестирању Батковљана."
-
Нова тура кандидата за коју чекамо резултате:
31. Комарчевић, Јовањдан, Балатун, Бијељина
32. Мићић, Јовањдан, Батковић, Бијељина
33. Гребић, Срђевдан, Вршани, Бијељина
34. Вучковић, Аранђеловдан, Црњелово Горње, Бијељина
35. Мићић, Стевањдан, Батковић, Бијељина
36. Новаковић, Јовањдан, Љесковац, Бијељина
37. Бобић, Лучиндан, Батковић, Бијељина
-
30. Бирчаковић, Ђурђевдан, Батковић, Бијељина, E-V13>Z5018>S2979>FGC11450
Припада роду Ђурица. Поседује карактеристичну вредност маркера DYS439=11, док сви остали до сада тестирани припадници рода имају вредност 12.
На 2 од 23 маркера се разликује од следећих тестираних:
Дивчић, Тривуњдан, Међуше/Источно Сарајево
Новаковић, Драгојевац/Владимирци
Соколовић, Ђурђевдан, Катиновац/Топуско
Којовић, Тривуњдан, Хатељи/Берковићи
Дрљача, Тривуњдан, Горњи Жировац/Двор
Занимљиво је да се од Јосиповића из истог места разликује на чак 5 од 25 маркера, с тим што се осим маркера DYS439 ради о маркерима код којих се јавља више по пар различитих вредности код припадника рода Ђурица.
Бирчаковић – Батковић, Бијљина, Ђурђевдан, засеоци Гајићи и Липовица – Радмила Кајмаковић у монографији „Семберија“ наводи да је ова породица досељена из Бирча, не дајући никаква даља одређења. Турски дипломата Џевдет-паша, током свог боравка у Босни и Херцеговини 1863.-1864. када говори о Бирчу, говори прилично одређено о Власеници,што је ипак уже подручје од оног које данас подразумијевамо под регијом Бирач (подручје од Власенице до Сребренице), а вјерујем да бисмо се морали водити оним што је ближе времену досељења. Ипак, могуће је претпоставити да се и ту радило о етапној сеоби, а не о неком дужем боравку у Бирчу. У турском попису из 1851. пописна су два домаћинства Бирчаковића, под тим презименом, а носиоци домаћинстава су Павле/Пајо и Илија (имена која су остала у употреби међу Бирчаковићима до данас), синови Трифуна и Трифка. Рођени су 1781. односно 1791. године, па могу претпоставити да су Трифун и Трифко иста особа.Тешко је на основу доступних извора рећи да ли се подјела Бирчаковића на локације у два засеока догодила приликом самог досељавања, или накнадно, али је у сваком случају релативно старијег датума. Бирчаковићи који живе у заеоку Гајићи чине дио једине веће географски блиске групе Ђурђевштака у Батковићу, заједно са Јосиповићима (Е-В13) и Рончевићима (вјероватно И2). Биће занимљиво утврдити има ли повезаности са неком од ове двије породице.
-
Док чекамо резултате претходне двије туре (укупно још 14 кандидата), можда није лош тренутак да напишем пар ријечи о до сада урађеном. Рачунајући до сада тестиране у овој акцији, као и ових 14 кандидата чије резултате чекамо, али и нас четворицу тестираних још у мају у оквиру тадашње акције, са задовољством морам рећи да смо стигли на 48 тестираних. Ако се узму у обзир бројке раније тестираних Сембераца и Мајевичана, ово је више него значајан помак, тим прије што је смјештен у временски оквир од 3-4 мјесеца. Од тестираних 48 кандидата 27 (или 56,25 %) је трошак тестирања сносило само, док је преосталих 21 (односно 43,75%) плаћено од стране нас неколико. Укупан износ од око 2.550,00 евра, или 336.000,00 динара свакако није занемарљив, али је резултат стварно задовољавајући.
За наставак акције биће од кључног значаја да се укључи више људи, јер ја имам ограничене домете у погледу могућности анимирања људи у другим семберским и мајевичким селима. Још једном позивам оне који то могу, да се на било који начин укључе у акцију.
На жалост, многи би да знају, али мало њих је спремно да жртвује било шта у циљу доласка до сазнања.
Планирам да мало застанем са активностима у ишчекивању неке новогодишње акције, када бар нећу имати притисак тога да морам имати најмање седам узорака по тури, а до тада ћу сабрати резултате до сада урађеног, све у циљу пропагирања наставка акције.
Хвала свима који су се на било који начин укључили.
-
Завидна бројка од округло 30 тестираних која се стално увећава. Да погледамо тренутно стање.
J2б-10 (33.3%)
Р1а-9 (30%)
И2а-4 (13.3%) 3 Дин Југ (75%) 1 Дин Север (25%)
Е-В13-3 (10%)
Н2-2 (6.6%)
Р1б-1 (3.3%)
Ј2а-1 (3.3%)
-
Завидна бројка од округло 30 тестираних која се стално увећава. Да погледамо тренутно стање.
J2б-10 (33.3%)
Р1а-9 (30%)
И2а-4 (13.3%) 3 Дин Југ (75%) 1 Дин Север (25%)
Е-В13-3 (10%)
Н2-2 (6.6%)
Р1б-1 (3.3%)
Ј2а-1 (3.3%)
Хвала Вам. Требало их је до сада бити бар 37, али је мало запело, тако да ћемо, надам се, до петка бити на очекиваних за сада укупних 44 (тј. 42).
-
Додатни кандидати који су тренутно на обради у лабораторији:
38. Нуркић, Зелиња Средња, Градачац
39. Градашчевић, Јања, Бијељина
40. Михајловић, Никољдан, Брезје, Лопаре
41. Лазић, Митровдан, Возућа, Завидовићи
42. Ранкић, Ђурђевдан, Батковић, Бијељина
43. Чордашевић, Јовањдан, Велика Обарска, Бијељина
44. Алексић, Јовањдан, Батковић, Бијељина
-
34. Вучковић, Аранђеловдан, Црњелово Горње, Бијељина
Припада хаплогрупи G2a-L497>Y128028>Y128480, највероватније подграни Y128646>Y128039>Y60799 односно роду Земуновића-Корјенића из околине Требиња.
Написах највероватније, јер без SNP потврде то не могу са апсолутном сигурношћу тврдити из разлога што највећи део припадника овог рода са матичног подручја поседује модалне хаплотипове балканске Y128480.
Једино потпуно поклапање Вучковић има са Марковићем из бијељинске Патковаче, са којим поред славе дели и ретку 635=21, која је међу носиоцима ове подгране на пројекту минимално присутна (5/126). Из наведених разлога мислим да нема сумње да су Вучковићи и Марковићи ближе повезани. Марковићи гаје јасно предање (https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=3104.msg90415#msg90415) о доласку из Доње Херцеговине, што је додатни аргумент за припадност Вучковића и Марковића генетичком роду Земуновића-Корјенића.
Велибор Лазић је за Вучковиће навео следеће податке:
Вучковић, Горње Црњелово, Аранђеловдан – У дјелу Радмиле Кајмаковић „Семберија“ нема помена о Вучковићима ни у Горњем ни у Доњем Црњелову. Једини Аранђеловштаци које помиње су Јосиповићи из Горњег Црњелова, али и за њих каже да је поријекло непознато, премда не располажем ни било каквим индицијама о повезаности Јосиповића и Вучковића. Турски попис из 1851. године садржи податке о два домаћинства Вучковића, при чему су домаћини рођени око 1800, али имају различите очеве. Већ из тога се види да је презиме старије бар за једну до двије генерације, те и досељење Вучковића у Црњелово вјероватно треба смјестити у другу половину 18. вијека, или на сам почетак 19. вијека. Не би било велико изненађење ако не би била утврђена директна повезаност са Старом Херцеговином, него са, рецимо, Крајином.
Препоруке за даље тестирање: Big Y-700, Dante WGS, Nebula.
-
34. Вучковић, Аранђеловдан, Црњелово Горње, Бијељина
Једино потпуно поклапање Вучковић има са Марковићем из бијељинске Патковаче, са којим поред славе дели и ретку 635=21, која је међу носиоцима ове подгране на пројекту минимално присутна (5/126). Из наведених разлога мислим да нема сумње да су Вучковићи и Марковићи ближе повезани. Марковићи гаје јасно предање (https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=3104.msg90415#msg90415) о доласку из Доње Херцеговине, што је додатни аргумент о припадности Вучковића и Марковића генетичком роду Земуновића-Корјенића.
Интересантно. Слава се слаже. Јавићу мајци
-
38. Нуркић, Зелина Средња, Градачац, J2a-L70
Подаци о пореклу Нуркића:
Нуркић, Зелиња Средња, Градачац – Тестирани је оставио податке о ранијем поријеклу из Грачанице, одакле су његови преци у 19. вијеку дошли у Зелињу Средњу. На жалост, нисам успио пронаћи више података о поријеклу бошњачког становништва тог краја. Оно што је могуће рећи, када је сама Зелиња Средња у питању, јесте да се село, смјештено на планини Требави, под јединственим називом Зелиња среће у историјским изворима још од 1533, да би постепено дошло до подјеле на Горњу и Доњу, а затим и Средњу. Дакле, ради се о дугом континуитету насељености, а поријекло тестираног ни даљим предањем не сеже даље од грачаничко-градачачког краја. Тестирани је поменуо да је раније радио аутосомалну ДНК, те да резултат говори о удјелу од преко 60% предсловенске ДНК, што, наравно, није од утицаја на резултат ове анализе. Тестирани је, иначе, особа која је урадила превод турског пописа становништва из 1850/51. за велике дијелове Зворничког санџака, па је и самим тестирањем у оквиру ове акције показао поштовање према напорима који се чине на расвјетљавању поријекла становништва сјевероисточне Босне.
Тестирани чини исти генетички род са муслиманом Жепчаном из Горњих Колиба (општина Брод). Жепчан је потврђени припадник J2a-L70 (FTDNA). Он и Нуркић деле вредност 10 на маркеру 391, а ни географски нису далеко.
-
31. Комарчевић, Јовањдан, Балатун/Бијељина, I2-Y3120>S17250>Y4882>A1328>FT109402
Велибор Лазић је о тестираном доставио следеће наводе:
Радмила Кајмаковић у монографији „Семберија“ наводи сљедеће: „Шкорићи (Јовањдан) из Пиве су доселили у Салаш, а одатле у Балатун (Салаш и Балатун (у ужем смислу) су засеоци Балатуна – прим. В.Л.). Један од њих остао је у Модрану. Звали су се Војиновићи, а прозвали се Шкорићи по једном који је био „шкорав“ у образима. Од њих су Комарци (Комарчевићи) и Мијачевићи. Очигледно је да је госпођа Кајмаковић наведене податке прикупила од Шкорића, а да са Комарцима/Комарчевићима није разговарала, јер тестирани Комарчевић располаже веома детаљним предањем о досељењу и апсолутно је уздржан у вези могућег поријекла од Шкорића. Најприје је потребно кратко образложити дилему Комарац или Комарчевић. Наиме, тестирани располаже рјешењем о „враћању ранијег презимена“ издејствованом у СФРЈ, те тврди да је Комарчевић било раније презиме, које је он сада и вратио. Преостали сродници користе презиме Комарац. Чињеница је да старији писани извори наводе презиме Комарчевић, а да се Комарац јавља тек са успоставом земљишних књига, негдје између 1879. и 1888. године. Што се тиче писаних извора, турски попис из 1851. наводи двије куће Комарчевића, само једну кућу Шкорића и по свему судећи ни једну кућу Мијачевића, тако да је вјероватније Комарчевићево становиште по ком Комарчевићи не потичу од Шкорића. Ни он не оспорава могуће заједничко старије поријекло. Комарчевић, даље, тврди да су његови преци живјели у долини Комарнице, десне притоке Пиве, на обронцима планине Комарнице, те да и презиме долази од тих географских појмова. Ово би био разлог више да се прихвати становиште да је то презиме које се усталило вјероватно одмах по доласку у нову постојбину. По његовим наводима сеоба је започета 1720-их, али није била директна, него су се његови преци најприје настанили на обронцима Гучева, а одатле дошли у Семберију, на обалу Саве, у близини ушћа Дрине у Саву, да би се нешто касније спустили мало јужније, на данашње мјесто у Балатуну. Поменуо је и да постоји споменик Живана Комарчевића из 18. вјека. С обзиром на то да је један од двојице пописаних домаћина 1851. Живан Комарчевић, уколико се не ради о нечитком натпису на споменику, можемо само претпоставити да се ради о његовом дједу, који би, сходно Живановој години рођења, могао бити рођен око 1750. године, па би лако могао бити и први досељењник ове породице у Семберију.
Може се рећи да је предање тестираног Комарчевића потврђено. Хаплотип је показао да Комарчевићи припадају генетичком роду који смо у књизи о Херцеговцима назвали родом Лаловића - Пивљана, чија је матица у Плужинама: "Лаловићи су староседелачко братство у Пиви, које се с временом разгранало на друга братства. Осим у Пиви, потомака овог рода има и у другим крајевима, нарочито у источној Босни. За Лаловиће се понекад користи и презиме Лалошевић, које се обично повезује са познатим плужинским кнезом Лалошем. Сви огранци рода Лаловића, као и братства настала од њихових исељеника, славе Јовањдан."
За модални хаплотип рода Лаловића - Пивљана карактеристична је повишена вредност маркера DYS385a=15 коју поседује и тестирани Комарчевић. Од овог модалног хаплотипа резултат Комарчевића одступа на три маркера, од којих је једна разлика веома специфична (DYS570=16). Међу резултатима до сада тестираних из базе СДНКП, роду Лаловића - Пивљана припадају Делић (Јовањдан, Борковићи/Плужине), Ђурић (Јовањдан, Бадовинци/Богатић), Јевтић (Јовањдан, Какмуж/Петрово), Каровић (Јовањдан, Колојања/Јечмишта/Фоча), Радовић (Јовањдан, Горњи Гајтан/Медвеђа), Радовић (Јовањдан, Борковићи/Плужине), као и један до сада необјављени резултат тестираног из Горње Сипуље код Лознице, који такође слави Јовањдан. Међу њима је резултату Комарчевића најближи хаплотип Радовића из Борковића, са разликом на два маркера.
Честитке Комарчевићу на потврђеном предању, а роду Лаловића - Пивљана на новом "рођаку".
-
31. Комарчевић, Јовањдан, Балатун/Бијељина, I2-Y3120>S17250>Y4882>A1328>FT109402
Велибор Лазић је о тестираном доставио следеће наводе:
Може се рећи да је предање тестираног Комарчевића потврђено. Хаплотип је показао да Комарчевићи припадају генетичком роду који смо у књизи о Херцеговцима назвали родом Лаловића - Пивљана, чија је матица у Плужинама: "Лаловићи су староседелачко братство у Пиви, које се с временом разгранало на друга братства. Осим у Пиви, потомака овог рода има и у другим крајевима, нарочито у источној Босни. За Лаловиће се понекад користи и презиме Лалошевић, које се обично повезује са познатим плужинским кнезом Лалошем. Сви огранци рода Лаловића, као и братства настала од њихових исељеника, славе Јовањдан."
За модални хаплотип рода Лаловића - Пивљана карактеристична је повишена вредност маркера DYS385a=15 коју поседује и тестирани Комарчевић. Од овог модалног хаплотипа резултат Комарчевића одступа на три маркера, од којих је једна разлика веома специфична (DYS570=16). Међу резултатима до сада тестираних из базе СДНКП, роду Лаловића - Пивљана припадају Делић (Јовањдан, Борковићи/Плужине), Ђурић (Јовањдан, Бадовинци/Богатић), Јевтић (Јовањдан, Какмуж/Петрово), Каровић (Јовањдан, Колојања/Јечмишта/Фоча), Радовић (Јовањдан, Горњи Гајтан/Медвеђа), Радовић (Јовањдан, Борковићи/Плужине), као и један до сада необјављени резултат тестираног из Горње Сипуље код Лознице, који такође слави Јовањдан. Међу њима је резултату Комарчевића најближи хаплотип Радовића из Борковића, са разликом на два маркера.
Честитке Комарчевићу на потврђеном предању, а роду Лаловића - Пивљана на новом "рођаку".
Додао бих још да је поменути "неименовани" из Горње Сипуље код Лознице можда и најближи Комарчевићу, али је тестиран на свега 17 маркера, па је тешко извући поузданији закључак. Но, од тих 17 упоредивих маркера њихови хаплотипови се разликују на само једном. Такође је интересантан помен Гучева у предању Комарчевића, с обзиром да и ова планина и Горња Сипуља припадају територији града Лознице. Жао ми је што није могуће поменути презиме тестираног из Горње Сипуље али и оно има одређену асоцијацију на детаље поменуте у предању Комарчевића.
-
35. Мићић, Стевањдан, Батковић, Бијељина, J2b-M241
Мићић, Батковић, Стевањдан – за ове Мићиће Радмила Кајмаковић у монографији „Семберија“ каже сљедеће: „Ерићи (Стјепањдан) доселили су из Херцеговине. Од њих су Кнежевићи, Радићи, Илићи, Икићи и Константиновићи. Од Константиновића су Мићићи, Глигорићи, Вујићи, Јовићи и Петровићи.“ Како сам већ више пута истакао, овим нису ни изблиза обухваћене све породице које славе Светог Стефана и према писаним изворима, али и породичним предањима очигледно чине једно шире братство. Према турском попису Вујићи, Глигорићи и Петровићи потичу од једног претка, док Радићи, Кнежевићи и још неколико породица које госпођа Кајмаковић не помиње, потичу од другог. Констатација везана за Јовиће је неупотребљива јер постоје Јовићи са истом славом у Клису, Гајићима и Малој Обарској, а овдје се не наводи прецизније на које се мисли. Док је турски попис доказао повезаност Јовића из Клиса и Гајића, ови трећи остају ван домашаја самог пописа. Попис из 1851. такође потврђује да су Илићи и Икићи заправо од истог претка, а да је њихов заједнички предак брат претка Мићића, тако да оваква подјела какву је дала Кајмаковићка, иако не у потпуности неоснована, јасно не држи воду. Досадашња тестирања су потврдила да све ове породице стварно припадају хаплогрупи Ј2б М241, те да унутар тог рода има одређених разлика, вјероватно с обзиром на старост сродства појединих грана. До сада су били остали нетестирани Мићићи, Илићи, Икићи, те Јовићи из Мале Обарске и сами Ерићи. Мићићево тестирање покрива и Илиће и Икиће, те ће остати врло мало да би се склопила слика о цијелој грани. Сам тестирани је свјестан одређеног ближег сродства са Јовићима из Мале Обарске, те ће то бити путоказ за даље тестирање.
Потврђено је дакле сродство са осталим Стевањштацима из Батковића. Потпуно поклапање на 23 маркера са Јовићем (Стевањдан) из истог места, као и са Благојевићем (Алимпијевдан) из Велике Обарске.
-
32. Мићић, Јовањдан, Батковић/Бијељина
Припада хаплогрупи I2-PH908. Посједује нешто рјеђе вриједности DYS385ab=14-16 и DYS439=11. Има скоро потпуно поклапање са Стевановићем из Загона/Бијељина. Разликују се само у вриједности маркера DYS385ab. Иако не славе исту славу (Стевановић слави Ђурђевдан), с обзиром на географску и генетичку блискост, на табели су сврстани у исти род. Везу би требало додатно провјерити SNP тестирањем. Карактеристична вриједност DYS439=11 је досад најстабилнија у оквиру хаплогрупе I2-PH908>A13912, мада се спорадично појави и код I2-Y84307 и I2-Y52621. Савјет је да се провјери припадност I2-PH908>A13912.
Преносим забиљешке Велибора Лазића о Мићићима:
"Мићић, Батковић, Јовањдан – Монографија „Семберија“, аутора Радмиле Кајмаковић у дијелу у ком се бави поријеклом становништва Батковића, не помиње Мићиће Јовањштаке, чак ни у дијелу у ком наводи породице непознатог поријекла. Мићића Јовањштака (наводим ово да бисмо направили јасну разлику у односу на, вјерује да ће се управо сада показати, несродне Мићиће Стевањштаке), већст од почетка 20. вијека има у више заселака Батковића – Марићи, Гајићи, Мала Обарска, али им је извориште у засеоку Марићи. Тестирани припада грани која је настала када се његов предак Стеван, рођен 1884. године, иселио из Марића у тадашњи засеок Мала Обарска, на главни пут од Бијељине према центру Батковића. Сам тестирани нема сазнања о даљем поријеклу, нити сродству са другим породицама у Батковићу, док је, што се писаних извора тиче, могуће претпоставити да се Мићићи помињу већ 1851. Мићо Спасојевић – син Спасоје, а пописани су управо са осталим породицама из засеока Марићи. 1873. у Марићима се помиње Мићић Божо, а већ 1888. постоје два домаћинства – Боже и Живана Мићића. Управо Живанов син Стево биће оснивач гране којој припада и тестирани. Од одређеног значаја може бити чињеница да су Мићићи изворно из истог засеока из ког је и тестирани Димитрић (Н2), па, ако се узме у обзир крсна слава Мићића, не би могло бити претјерано изненађење уколико се утврди да припадају овој хаплогрупи."
-
36. Новаковић, Јовањдан, Љесковац/Бијељина
Припада хаплогрупи I1-Z63, највјероватније грани I1-Z63>Y7627. У потпуности се уклапа у генетички профил род Миљанића и Росандића (обрађени у књизи о Херцеговцима). Још уже се може рећи да су огранак бањанских Миљанића. На то указује веома карактеристична вриједност DYS389-II=25, коју посједују само Миљанићи и њихов огранак Миловићи из околине Гацка. У односу на остале припаднике овог рода, Новаковићи посједују карактеристичну вриједност DYS643=12.
Преносим забиљешке Велибора Лазића о Новаковићима:
"Новаковић, Љесковац, Јовањдан – Село Љесковац није засебно обрађено у дјелу Радмиле Кајмаковић, али га у табеларном прегледу наводи као дио данас сусједног села Глоговца. У оквиру података које наводи о Глоговцу, госпођа Кајмаковић не наводи Новаковиће. Да ситуација буде још лошија помогла је и чињеница да и турски попис из 1851. не наводи ни Љесковац, нити Глоговац као посебна мјеста, него их, како се чини, пописује у оквиру Којчиновца. У оквиру Којчиновца пописан је Новак Новаковић, син Саве, са своја два сина, те је уз консултацију са тестираним, могуће претпоставити да се ради управо о претку Новаковића. Интересантно је да презиме није патроним, а на основу тога што се домаћин и зове Новак може се изнијети претпоставка да се отац његовог оца Саве звао Новак, те да презиме потиче још од њега. Тај први Новак могао је бити рођен око 1730. године, па би и досељење Новаковића било могуће смјестити у средину, односно другу половину 18. вијека. Тестираном није познато постојање сродства по мушкој линији са другим породицама из ближе околине. Занимљиво је поменути да из Глоговца потиче нешто шире братство Јовањштака, које укључује више породица са данас различитим презименима, међу којима су и Перковићи, али и Андрићи (одсељени у Пучиле). Перковићи имају и тестираног у оквиру српског ДНК пројекта, те је утврђено да се ради о Ј2а хаплогрупи. Осим исте крсне славе и географске близине нема других разлога да се претпостави да и Новаковићи припадају истој хаплогрупи, али су ово свакако подаци вриједни помена."
-
39. Градашчевић, Јања/Бијељина
Припада хаплогрупи I2-PH908. Посједује сљедеће немодалне и карактеристичне вриједности маркера: DYS19=15, DYS391=10 и YGATAH4=11. На основу хаплотипа не може се успоставити нека сигурна веза са досад тестираним породицама.
Преносим забиљешку Велибора Лазића о Градашчевићима:
"39. Градашчевић, Јања, Бијељина – У етнолошкој монографији „Јања“, аутора Салиха Куленовића, објављеној 1980. године, наводи се податак да је од казивача Мухарема Градашчевића (рођеног 1894. године) сазнао да су се Градашчевићи у Јању (махала Полутине) доселили у 19. вијеку из села Мионица код Градачца, гдје су се презивали Хускић, те да се у Јању доселио његов дјед. Не наводе се казивања о евентуалном даљем поријеклу, нити о повезаности по мушкој линији са породицама из Јање које данас носе друга презимена."
-
41. Лазић (Митровдан), Возућа/Завидовићи
Припада хаплогрупи R1b-Z2705, а вероватно низводној грани Y32147, због вредности DYS458=16. Има неке изузетно ретке вредности, као што су DYS393=14 (само још двојица од преко 200 тестираних Z2705), затим DYS437=14 (само још тројица), као и DYS570=16 (само четворица). Сви ови што имају специфичне вредности на поменутим маркерима, нису блиски једни другима по осталим маркерима, тако да се не може закључити ништа. Једино дубински тест у иностранству може да разреши питања. Могуће да би Лазић био и нека посебна грана.
Од Велибора:
Шематизам митрополије Дабробосанске из 1882. године у Возући не наводи Лазиће са славом Митровдан, али их наводи у самом Маглају, сједишту протопрезвитеријата ком је припадала и Возућа, гдје се са истом славом јављају још Трипићи, Николићи, Ложњаци и Лукићи. У Возући се наводи велики број Митровштака – чак 14 породица – Станковић, Трипић, Цвјетковић, Гајић, Јелисић, Павловић, Ђурић, Јовановић, Благојевић, Савић, Панић, Јовић, Игњић, Тривковић – па није могуће искључити да су Лазићи истог поријекла са неком од ових породица, или чак да је презиме настало тек након 1882. одвајањем једне гране неке од ових породица. На ово ћемо детаљанији и образложен одговор моћи дати тек по завршетку превода турског пописа становништва из 1850/51. за Озрен.
https://www.poreklo.rs/2019/12/28/haplogrupa-r1b-by611z2705/ (https://www.poreklo.rs/2019/12/28/haplogrupa-r1b-by611z2705/)
-
Први Г2а и И1 у досадашњој акцији, генетска слика се полако приближава неком српском просеку.
-
Додао бих још да је поменути "неименовани" из Горње Сипуље код Лознице можда и најближи Комарчевићу, али је тестиран на свега 17 маркера, па је тешко извући поузданији закључак. Но, од тих 17 упоредивих маркера њихови хаплотипови се разликују на само једном. Такође је интересантан помен Гучева у предању Комарчевића, с обзиром да и ова планина и Горња Сипуља припадају територији града Лознице. Жао ми је што није могуће поменути презиме тестираног из Горње Сипуље али и оно има одређену асоцијацију на детаље поменуте у предању Комарчевића.
Морам опет да се огласим са допуном података. Управо сам видео да смо тестираног из Горње Сипуље ипак поменули у књизи о Херцеговцима, па можемо и овде: ради се дакле о Живановићу. Његово презиме ми је интересантно у контексту могућности да се први досељени предак Комарчевића звао Живан, како је навео Велибор Лазић. Не мора ништа да значи, али можда и постоји некаква веза.
И још нешто. У књизи о Херцеговцима смо у вези процене хаплогрупе рода Лаловића - Пивљана били нешто обазривији, што нам је и иначе био приступ приликом груписања родова у тој студији, тако да су они одређени као грана I2-Y3120, без навођења млађе подгране. У књизи је такође само наговештена могућност да родови из североисточне Босне припадају роду Лаловића - Пивљана. Ја сам се у процени порекла Комарчевића овде ипак водио смелијом претпоставком да се ради о млађој грани I2-Y3120>S17250>Y4882>A1328>FT109402, коју смо навели и у бази СДНКП, те да су породице које сам претходно набројао исти генетички род. Како још увек немамо ни једног дубински тестираног припадника овог претпостављеног генетичког рода, треба рећи да смо и даље у зони основане претпоставке, која тек треба да се потврди.
-
40. Михајловић, Никољдан, Брезје, Лопаре
Припада хаплогрупи N2-FT182494. Од модала за N2-FT182494 хаплотип са разликује само на брзомутирајучем маркеру DYS576=18.
На основу славе и предања (из Херцеговине или Црне Горе) могло би се претпостављати да тестирани припада још нижој подграни FGC28435, и да постоји могућа веза са Пивљанима-Руђићима. На основу тога моја препорука би била да се тестира FGC28435.
https://www.yseq.net/product_info.php?products_id=108772 (https://www.yseq.net/product_info.php?products_id=108772)
Подаци о тестираном који је прикупио покретач овог пројекат Велибор Лазић:
Михајловић, Никољдан, Брезје, Лопаре – тестирани наводи уопштено предање о поријеклу из Херцеговине или Црне Горе. У монографији Миленка С. Филиповића „Мајевица“ за Михајловиће се каже да су непознатог поријекла, али да су вјероватно заједничког поријекла са Стевићима. Интересантно, када је Брезје у питању, јесте то што се појављују искључиво двије славе – Свети Никола (Мићићи, Ђукићи, Благојевићи, Давидовићи, Новаковићи, Јовићи) и Свети Јован Крститељ (Гашићи, Стокановићи, Рикићи), при чему само неке од породица имају предање о поријеклу из Херцеговине, али углавном без прецизирања мјеста из ког су се доселили на Мајевицу. Битно је истаћи да је Михајловић први тестирани са подручја општине Лопаре у овој акцији.
-
37. Бобић, Лучиндан, Батковић, Бијељина
Тестирани припада хаплогрупи N2-FT182494. Има потпуно поклапање са раније тестираним Димитрићем (Лазаревдан), такође из Батковића.
27. Димитрић, Лазаревдан, Батковић, Бијељина
Тестирани припада хаплогрупи N2-FT182494
Тестирани има немодалне вредности DYS389i-ii=15-30, DYS449=29, DYS481=25. Вредности DYS389i-ii=15-30 дели са Благојевићем (Јовањдан) такође из Батковића, па постоји потенциална могућност о мало ближој повезанисти између њих.
Пошто ни Бобић ни Димитрић не славе једну од три основних слава за N2 (Јовањдан, Никољдан, Ђурђевдан), постоји могућност да је до промене славе дошло у време досељавања у Батковић. Било би добро да се Бобић или Димитрић тестира на грану FGC28435, јер би то помогло код потврђивања потенциалне раније славе Јовањдан.
Детаљни подаци о тестираном које је оставио Велибор Лазић:
Бобић, Батковић, Лучиндан – Радмила Кајмаковић у монографији „Семберија“ биљежи за Бобиће сљедеће: „Бобићи (Лучиндан) из Бачке су. По предању, они су прешли преко леда Савом на Благовести, када су досељавали.“ Сам тестирани наводи магловито предање о поријеклу из Лике. Ово уопште не мора бити у супротности једно са другим, чак би било интересантно провјерити има ли везе са Бачком и Ликом, јер ја већ неко вријеме, на основу досадашњих резултата овог тестирања, али и писнаих историјских извора, сматрам да је Семберија у доброј мјери била поприште како повратних миграција (преко Саве и назад), тако и бар једног таласа досељења становништва из Лике, са Баније, из Крајине, које је у Семберију дошло заобилазним путем, преко Славоније и Срема. Бобић је и први Лучинштак тестиран у овој акцији, па ће резултат бити занимљив и са те стране. Бобићи су насељени у засеоку Марићи, који је у претходних пар тура предмет интензивнијег тестирања. Занимљиво је да се ради о засеоку који је, уз Липовицу, вјероватно насељен нешто раније у односу на остатак села, те би и досељење Бобића било реално смјестити у другу половину 18. вијека. Већ у попису из 1851. срећемо два домаћинства са великим бројем мушких чланова, при чему су домаћини рођени крајем 18. и почетком 19. вијека, па је могуће за сада само претпоставити да је први досељеник могао бити и њихов отац (Јован Бобић, рођен око 1770. године).
-
37. Бобић, Лучиндан, Батковић, Бијељина
Тестирани припада хаплогрупи N2-FT182494. Има потпуно поклапање са раније тестираним Димитрићем (Лазаревдан), такође из Батковића.
Изузетно занимљив резултат од великог локалног значаја. Иде у правцу потврде тезе да су Н2 у Батковић дошли са сјевера у 18. вијеку. Слава је и код Бобића и код Димитрића промијењена, то је јасно, и то прилично давно, јер ни једни ни други не чувају успомену на то, а код Димитрића сам већ образлагао да Крстићи из Велике Обарске (Лазаревштаци), за које турски попис из 1850/51 потврђује да су истог поријекла као Димитрићи, славе нову славу, а као грана су одвојени и географски дислоцирани на самом почетку 19. вијека, што значи да је до промјене славе дошло раније. Код Димитрића је јасно и да су узели славу Преловаца, за које се показало да су Шаренци и да им је Лазаревдан изворна слава, а код Бобића није лако рећи шта је у питању. Лучиндан у Батковићу од 19. вијека до данас осим њих не слави нико. Ово упућује на могућност да се ради о слави земље, тј. да је први Бобић био домазет у породици чија је слава била Лучиндан, а која је остала без мушких потомака. С тим у вези занимљива је и прича о настанку назива засеока Марићи, коју биљежи Радмила Кајмаковић, а према којој је куга затрла сво становништво засеока осим извјесне Маре и њене дјеце, па је засеок назван по њој Марићи. Познато је да је Семберију и Мајевицу 1780их погодила велика епидемија, која је затирала цијеле засеоке. Ни у попису из 1851. нема овог презимена у том засеоку, па је могуће изнијети претпоставку да су Марини потомци у мушкој линији до тада већ ишчезли, а ако је тако, можемо претпоставити да су Бобићи по женској линији њени потомци и настављачи њене крсне славе. Па, што би рекао Ђордано Бруно, se non e vero, e ben trovato. :-)
У сваком случају, битно је поменути и да је Н2 са овим резултатом Бобића, када га примјенимо на број мушких глава у Батковићу 1890их прешла 10-11%.
-
42. Ранкић, Ђурђевдан, Батковић, Бијељина, J2b-M241
Подаци о пореклу Ранкића:
Ранкић, Ђурђевдан, Батковић, Бијељина – Радмила Кајмаковић у монографији „Семберија“ не помиње ни Ранкиће Ђурђевштаке, али ни Ранкиће Никољштаке (истог поријекла са тестираним Марјановићем), тако да се, у одгонетању њиховог поријекла морамо ослонити на доступне писане изворе. Црквене књиге парохије батковићке као најстаријег претка Ранкића Ђурђевштака наводе Ђоку Ранкића, чукундеду тестираног Ранкића, рођеног, по црквеним књигама 1825. године. Ранкићи су крајем 19. и почетком 20. вијека насељени у засеоку Гајићи, у чијем јужном дијелу и постоји једина значајна концентрација Ђурђевштака у Батковићу, али, по свему судећи не дијеле мушког претка ни са једним од њих (ту су већ тестирани Бирчаковићи и Јосиповићи и једни и други Ђурице, али Ђурђевштаци, као и Рончевићи, изворни Ђурђевштаци). Ово упућује на могућност да Ранкићима Ђурђевдан није изворна слава (појава са којом смо се у Батковићу већ сусретали), те да је можда баш Ђокина супруга Бојана поријеклом из неке од поменутих породица Ђурђевштака. Ђокин унук ће и сам бити домазет у засеоку Липовица, што ће довести до географског проширења ове породице и на тај засеок, а затим, изумирањем гране породице која је остала у Гајићима и до тога да Ранкића данас има само у Липовици.
Ранкић има најближа поклапања са породицама из Батковића, слава Стевањдан. Потпуно поклапање на 25 маркера са Јовићима и Мићићима из Батковића и Благојевићима (Алимпијевдан) из Велике Обарске.
-
42. Ранкић, Ђурђевдан, Батковић, Бијељина, J2b-M241
Лијепо! Род J2b-M241 се у Семберији баш уобличио. Добро се сјећам када смо добили резултат Благојевића; дјеловао је тако усамљено.
-
Ранкић има најближа поклапања са породицама из Батковића, слава Стевањдан. Потпуно поклапање на 25 маркера са Јовићима и Мићићима из Батковића и Благојевићима (Алимпијевдан) из Велике Обарске.
Додао бих само да сам, по добијању прелиминарних резултата, покушао додатно разјаснити мистерију поријекла Ранкића и да сам дошао до оквирног закључка да вјероватно потичу управо од Мићића, тестираних у овој тури. Наиме, Периша Мићић, рођен крајем 18. вијека, имао је четири сина. Тројицу сам јасно повезао са каснијим Мићићима, а за четвртог сам мислио да није имао (мушке) потомке. Тај четврти зове се управо Ђоко, као први познати предак Ранкића, а рођен је 1831, што је у границама разумног одступања у односу на црквене књиге (5 година). Већ сам раније изнио претпиставку да је данашња слава Ранкића заправо слава Ђокине жене, док је презиме мало теже објаснити. Неке од претпоставки би могле бити да је у питању матроним, или можда презиме по имену евентуалног очуха, или таста, али то ће бити тешко доказати.
-
36. Новаковић, Јовањдан, Љесковац/Бијељина
Припада хаплогрупи I1-Z63, највјероватније грани I1-Z63>Y7627. У потпуности се уклапа у генетички профил род Миљанића и Росандића (обрађени у књизи о Херцеговцима). Још уже се може рећи да су огранак бањанских Миљанића. На то указује веома карактеристична вриједност DYS389-II=25, коју посједују само Миљанићи и њихов огранак Миловићи из околине Гацка. У односу на остале припаднике овог рода, Новаковићи посједују карактеристичну вриједност DYS643=12.
Рођак тестираног Новаковића, са којим сам разговарао дуже вријеме и који је је врло добро набројао своје претке а В. Лазић је то и потврдио, ми је навео да су поријеклом од Никшића. Гледајући Табелу ДНК порекла и позиционирање Новаковића изнад Миљанића (не знам који резултати још нису јавни) чини се да је предање тачно.
-
34. Вучковић, Аранђеловдан, Црњелово Горње, Бијељина
Припада хаплогрупи G2a-L497>Y128028>Y128480, највероватније подграни Y128646>Y128039>Y60799 односно роду Земуновића-Корјенића из околине Требиња.
Написах највероватније, јер без SNP потврде то не могу са апсолутном сигурношћу тврдити из разлога што највећи део припадника овог рода са матичног подручја поседује модалне хаплотипове балканске Y128480.
Мислим да овај резулат може бити јаван (ако не брисати поруку) али у групи са Марковићем и Вучковићем су и Бурлице са славом Аранђеловдан из околине Рогатице. Својевремено се на Форуму јављао још један Бурлица поријеклом из Дервенте код Власенице. Има ту и још један резултат из Берковића и Билеће , али их више не видим у Табели.
Ту би се могао назријети миграциони правац.
-
Бурлице са славом Аранђеловдан из околине Рогатице. Својевремено се на Форуму јављао још један Бурлица поријеклом из Дервенте код Власенице.
Грешка Вучетићи Горажде; помијешао сам са тренутним пребивалиштем тестираног.
-
32. Мићић, Јовањдан, Батковић/Бијељина
Припада хаплогрупи I2-PH908. Посједује нешто рјеђе вриједности DYS385ab=14-16 и DYS439=11. Има скоро потпуно поклапање са Стевановићем из Загона/Бијељина. Разликују се само у вриједности маркера DYS385ab. Иако не славе исту славу (Стевановић слави Ђурђевдан), с обзиром на географску и генетичку блискост, на табели су сврстани у исти род. Везу би требало додатно провјерити SNP тестирањем. Карактеристична вриједност DYS439=11 је досад најстабилнија у оквиру хаплогрупе I2-PH908>A13912, мада се спорадично појави и код I2-Y84307 и I2-Y52621. Савјет је да се провјери припадност I2-PH908>A13912.
Преносим забиљешке Велибора Лазића о Мићићима:
"Мићић, Батковић, Јовањдан – Монографија „Семберија“, аутора Радмиле Кајмаковић у дијелу у ком се бави поријеклом становништва Батковића, не помиње Мићиће Јовањштаке, чак ни у дијелу у ком наводи породице непознатог поријекла. Мићића Јовањштака (наводим ово да бисмо направили јасну разлику у односу на, вјерује да ће се управо сада показати, несродне Мићиће Стевањштаке), већст од почетка 20. вијека има у више заселака Батковића – Марићи, Гајићи, Мала Обарска, али им је извориште у засеоку Марићи. Тестирани припада грани која је настала када се његов предак Стеван, рођен 1884. године, иселио из Марића у тадашњи засеок Мала Обарска, на главни пут од Бијељине према центру Батковића. Сам тестирани нема сазнања о даљем поријеклу, нити сродству са другим породицама у Батковићу, док је, што се писаних извора тиче, могуће претпоставити да се Мићићи помињу већ 1851. Мићо Спасојевић – син Спасоје, а пописани су управо са осталим породицама из засеока Марићи. 1873. у Марићима се помиње Мићић Божо, а већ 1888. постоје два домаћинства – Боже и Живана Мићића. Управо Живанов син Стево биће оснивач гране којој припада и тестирани. Од одређеног значаја може бити чињеница да су Мићићи изворно из истог засеока из ког је и тестирани Димитрић (Н2), па, ако се узме у обзир крсна слава Мићића, не би могло бити претјерано изненађење уколико се утврди да припадају овој хаплогрупи."
На 23andMe постоји Мићић (Јовањдан), Суво Поље, Бијељина: I2-S17250.
Исто презиме, слава и хаплогрупа. Велибор и Ацо могу проверити да ли су ове породице међусобно повезане, или је у питању случајност.
-
На 23andMe постоји Мићић (Јовањдан), Суво Поље, Бијељина: I2-S17250.
Исто презиме, слава и хаплогрупа. Велибор и Ацо могу проверити да ли су ове породице међусобно повезане, или је у питању случајност.
Мислим да је случајност, али никад се не зна?
-
Рођак тестираног Новаковића, са којим сам разговарао дуже вријеме и који је је врло добро набројао своје претке а В. Лазић је то и потврдио, ми је навео да су поријеклом од Никшића. Гледајући Табелу ДНК порекла и позиционирање Новаковића изнад Миљанића (не знам који резултати још нису јавни) чини се да је предање тачно.
У табели из Миљановића је још једно презиме из околине Гацка, а то презиме је тренутно присутно у Модрану.
Лео Фефер у Истрази у сарајевском атентату за ту особу, именом Јаков, на стр. 111/112. наводи да је родом из Бодежишта, Котар Гацко. Додуше, настањен у "Обријежју"; очигледно Обријеж код Јања.
Све је то јако близу.
-
На 23andMe постоји Мићић (Јовањдан), Суво Поље, Бијељина: I2-S17250.
Исто презиме, слава и хаплогрупа. Велибор и Ацо могу проверити да ли су ове породице међусобно повезане, или је у питању случајност.
Занимљива коинциденција, али по свему што сам успио провјерити за сада, не ради се о истој породици. Наиме, батковљански Мићићи Јовањштаци имају релативно младо презиме, али је њихов предак Мићо пописан у Батковићу 1851, а већ 1873. јављају се његови синови са презименом Мићић. С друге стране, у попису Сувог Поља из 1851. нисам пронашао ни Мићиће ни Мићу, који би могао бити њихов предак, а први сигуран помен је у документацији из аустроугарског периода, гдје се помињу два припадника ове породице (презиме наведено као Мичић, што није од великог значаја јер лицу које је састављало документ српски није био матерњи језик).
Ипак, постоји један потенцијално занимљив траг. Наиме, због подударности имена млађих чланова породице са именима из каснијег аустроугарског документа, могући предак сувопољских Мићића је извјесни Митар (па хипокоризам Мићо), са презименом које би се могло читати као Бирчаковић/Брчаковић. У батковљанском засеоку Марићи, одакле су и Мићићи, данас живи породица Матић, Јовањштаци као и Мићићи, који према турском попису потичу од Матије Брчаковића. Покушаћу организовати да се тестира и неко од Матића, па уколико би резултат показао да они дијеле поријекло са Мићићима, не би било могуће искључити да батковљански и сувопољски Мићићи јесу сродни, али да заједнички предак није Мићо, него неко даље у 18. вијеку.
-
Мислим да овај резулат може бити јаван (ако не брисати поруку) али у групи са Марковићем и Вучковићем су и Бурлице са славом Аранђеловдан из околине Рогатице. Својевремено се на Форуму јављао још један Бурлица поријеклом из Дервенте код Власенице. Има ту и још један резултат из Берковића и Билеће , али их више не видим у Табели.
Ту би се могао назријети миграциони правац.
Рекло би се да је код Вучковића ситуација са утврђивањем мјеста поријекла међу најчистијима у овој акцији и да се вјероватно ради о поријеклу од Вучковића из Богдашића код Билеће, који и јесу сродни са Бурлицама и другима које помињете.
-
С друге стране, у попису Сувог Поља из 1851. нисам пронашао ни Мићиће ни Мићу, који би могао бити њихов предак, а први сигуран помен је у документацији из аустроугарског периода, гдје се помињу два припадника ове породице (презиме наведено као Мичић, што није од великог значаја јер лицу које је састављало документ српски није био матерњи језик).
Било је то давно али Небојша ће се сјетити јер се својевремено постављало питање да Мићић је Мићић из Сувог Поља родом из Звроника.
Што се тиче Мићића из Батковића занимљив је помен код Радмила Кајмаковић, за коју се оправдано тврди да је непоуздана, о Лајаковићима (помиње презиме Божић-Ђурђевдан) из Хаса у Остојићеву и Броцу. С обзиром на то да је поменути Мићић сврстан са Стевановићима из Загона, напомињем да је њихов породични надимак или старије презиме Лајак/Лајаковић. Стевановићи се сахрањују у Хасама мада је њихова прва кућа (покојни Војо Лајак) одмах из табле Загони.
Стевановићи немају тестиран DYS 449 а ту је код Мићића нешто нижа вриједност 29.
-
Рекло би се да је код Вучковића ситуација са утврђивањем мјеста поријекла међу најчистијима у овој акцији и да се вјероватно ради о поријеклу од Вучковића из Богдашића код Билеће, који и јесу сродни са Бурлицама и другима које помињете.
Питање је да ли Вучковићи имају предање да су сродни са Бурлицама?
-
Питање је да ли Вучковићи имају предање да су сродни са Бурлицама?
На жалост, као што је то често случај у Семберији, тако ни код Вучковића није сачувано неко претјерано детаљно предање о даљем поријеклу, али знају за Вучковиће у Херцеговини. Међутим, ова је тема детаљно обрађена у књизи "Генетичко порекло Срба Старе Херцеговине", тако да ту не би требало бити сумње у заједничко поријекло.
-
Било је то давно али Небојша ће се сјетити јер се својевремено постављало питање да Мићић је Мићић из Сувог Поља родом из Звроника.
Што се тиче Мићића из Батковића занимљив је помен код Радмила Кајмаковић, за коју се оправдано тврди да је непоуздана, о Лајаковићима (помиње презиме Божић-Ђурђевдан) из Хаса у Остојићеву и Броцу. С обзиром на то да је поменути Мићић сврстан са Стевановићима из Загона, напомињем да је њихов породични надимак или старије презиме Лајак/Лајаковић. Стевановићи се сахрањују у Хасама мада је њихова прва кућа (покојни Војо Лајак) одмах из табле Загони.
Стевановићи немају тестиран DYS 449 а ту је код Мићића нешто нижа вриједност 29.
С обзиром на то да су Мићићи, што се Батковића тиче, поријеклом из најисточнијег засеока - Марићи, који је најближи Остојићеву и Броцу, не би било неко нарочито изненађење да имају везе са Божићима, али би онда ту требало тражити неко објашњење за промјену славе. С друге стране, за Божиће има индиција да су у Броцу бар од 1724/25, тако да би то била једна занимљива прича, уколико би се показала као тачна. Божићи би свакако требали бити мета за тестирање у наредном периоду.
-
На жалост, као што је то често случај у Семберији, тако ни код Вучковића није сачувано неко претјерано детаљно предање о даљем поријеклу, али знају за Вучковиће у Херцеговини. Међутим, ова је тема детаљно обрађена у књизи "Генетичко порекло Срба Старе Херцеговине", тако да ту не би требало бити сумње у заједничко поријекло.
У сваком случају Вучковићи имају добар основ за истражовање јер код Петра Шобајића је забиљежено то презиме и слава уз опаску да од Вучковића воде поријекло још неки родови који су "Корјенићки Аранађеловшатаци" итд.
Још једна опаска, можда и без основа, код П. Шобајића се у истом раду спомињу и Бараковићи као "Корјенићи". Бараковића има у Бијељини (Томбак).
-
С обзиром на то да су Мићићи, што се Батковића тиче, поријеклом из најисточнијег засеока - Марићи, који је најближи Остојићеву и Броцу, не би било неко нарочито изненађење да имају везе са Божићима, али би онда ту требало тражити неко објашњење за промјену славе. С друге стране, за Божиће има индиција да су у Броцу бар од 1724/25, тако да би то била једна занимљива прича, уколико би се показала као тачна. Божићи би свакако требали бити мета за тестирање у наредном периоду.
Аха сад видјех Бродац Горњи; Радићи Ђуђевдан од Лајаковића из Хаса.
-
Аха сад видјех Бродац Горњи; Радићи Ђуђевдан од Лајаковића из Хаса.
То Лајаковић је вјероватно у сваком случају егзистирало више као породични надимак, јер у попису из 1851. нема Лајаковића под тим презименом ни у једном пописаном селу.
-
То Лајаковић је вјероватно у сваком случају егзистирало више као породични надимак, јер у попису из 1851. нема Лајаковића под тим презименом ни у једном пописаном селу.
Коријен је у сваком случају Влајко, гдје се традиционално гута "В". Слажем се, у сваком случају породични надимак. То сам им објаснио (мислили лајава баба ;)).
-
Било је то давно али Небојша ће се сјетити јер се својевремено постављало питање да Мићић је Мићић из Сувог Поља родом из Звроника.
Што се тиче Мићића из Батковића занимљив је помен код Радмила Кајмаковић, за коју се оправдано тврди да је непоуздана, о Лајаковићима (помиње презиме Божић-Ђурђевдан) из Хаса у Остојићеву и Броцу. С обзиром на то да је поменути Мићић сврстан са Стевановићима из Загона, напомињем да је њихов породични надимак или старије презиме Лајак/Лајаковић. Стевановићи се сахрањују у Хасама мада је њихова прва кућа (покојни Војо Лајак) одмах из табле Загони.
Стевановићи немају тестиран DYS 449 а ту је код Мићића нешто нижа вриједност 29.
Мићић је баш из Сувог Поља. Тестиран је још један Мићић преко 23andMe, такође Јовањдан, Бијељина и такође I2-S17250. Они су према предању "из околине Невесиња".
-
Мислим да овај резулат може бити јаван (ако не брисати поруку) али у групи са Марковићем и Вучковићем су и Бурлице са славом Аранђеловдан из околине Рогатице. Својевремено се на Форуму јављао још један Бурлица поријеклом из Дервенте код Власенице. Има ту и још један резултат из Берковића и Билеће , али их више не видим у Табели.
Ту би се могао назријети миграциони правац.
Не треба се ''хватати'' за резултат Бурлице из Горажда као доказ за маршуту којом су Вучковићи и Марковићи дошли у Семберију. Мислим да су мање-више познате етапне станице и правци којима се становништво из Херцеговине (у најширем смислу) исељавало ка северу, а свакако је дринска долина била један од главних и најпроходнијих путева ка Доњем Подрињу и Семберији. Огранак Бурлица је као део одавно формираног братства приспео у Горажде, а сумњам да су са собом водили само G2a сроднике са којима су делили заједничког претка некада у средњем веку. ;)
Рекло би се да је код Вучковића ситуација са утврђивањем мјеста поријекла међу најчистијима у овој акцији и да се вјероватно ради о поријеклу од Вучковића из Богдашића код Билеће, који и јесу сродни са Бурлицама и другима које помињете.
Када смо добили резултат Вучковића најпре сам и помислио да би могли потицати баш од херцеговачких Вучковића, који би требали припадати генетичком роду Земуновића-Корјенића. Међутим, нисам хтео да изводим овакву тезу јер нисам знао да ли се у матичним књигама у Горњем Црњелову можда помиње родоначелник њиховог патронима. Како је презиме по свему судећи старије од доласка у Семберију, то остављам као реалну могућност. Не знам шта Ацо мисли о овој теорији, али би онда Марковићи требали потицати од Вучковића.
Наравно, све ово треба узети као хипотезу док се дефинитивно не докаже припадност семберских Аранђеловштака (Марковића и Вучковића) роду Земуновића-Корјенића. У идеалном случају дубинским тестом семберских и херцеговачких Вучковића.
Питање је да ли Вучковићи имају предање да су сродни са Бурлицама?
Немају, већ од тестираних братстава сматрају да су им сродне Тркље, Комари и Атељевићи (са свим њиховим огранцима) који су сви G2a-Y60799.
Бурлице су важиле за староседелачко братство без свести о сродности са осталим братствима Аранђеловштака, што је тек генетичка генеаологија доказала.
-
Када смо добили резултат Вучковића најпре сам и помислио да би могли потицати баш од херцеговачких Вучковића, који би требали припадати генетичком роду Земуновића-Корјенића. Међутим, нисам хтео да изводим овакву тезу јер нисам знао да ли се у матичним књигама у Горњем Црњелову можда помиње родоначелник њиховог патронима. Како је презиме по свему судећи старије од доласка у Семберију, то остављам као реалну могућност. Не знам шта Ацо мисли о овој теорији, али би онда Марковићи требали потицати од Вучковића.
Црквене матичне књиге и домовници у Семберији су, на жалост, уредно вођене тек од 1890их. Међутим, као што сам написао у оном мом уобичајеном сижеу доступних података о тестираним Семберцима, ни у много старијем извору - турском попису из 1851, нема ни трага евентуалном епониму Вучковића, јер су главе два пописана домаћинства Вучковића рођене 1790-1800 године, а вјероватно су браћа од стричева и сви су са већ формираним презименом Вучковић. Ово указује на вјероватно досељење у тој или претходној генерацији - вјероватно након куге 1783/4, а прије 1820, али мислим да се слободно може поставити хипотеза о томе да је презиме донесено у Семберију, јер статистика тог турског пописа показује да је свега око 15% пописаних носило презимена која су опстала до данас, при чему један дио отпада на презимена везана за топониме из старог краја (Бирчаковић, Комарчевић, Преловац и сл.) док је тек мали број патронимских презимена преживио из ранијег доба, једно од њих је и Вучковић.
-
Не знам шта Ацо мисли о овој теорији, али би онда Марковићи требали потицати од Вучковића.
У потпуности се слажем да је могуће да Марковићи потичу од Вучковића. Ако се сагледа то да је презиме Вучковића, по доступним изворима, вјероватно старије од самог досељења у Семберију, као и чињеница да је потенцијални предак Марковића, приближно вршњак пописаних Вучковића, 1851. пописан као Марко Драгић, није немогуће претпоставити да су очеви пописаних Вучковића и његов отац били браћа или први рођаци (браћа од стричева). Додатни аргумент у корист овакве тезе би био и у томе што је Патковача, по свему судећи, млађе насеље (када говоримо о 18. и 19. вијеку) од Црњелова, па можемо себи дозволити и тезу о првобитном досељавању у Црњелово, а затим враћању претка Марковића нешто јужније, у Патковачу.
Јуче сам Аци поменуо да би за ову причу са Вучковићима-Марковићима, било интересантно да тестирамо некога од Матковића, такође Аранђеловштака, који су, по свему судећи најприје дошли у Којчиновац (по Кајмаковићки из Херцеговине), а одатле нешто касније у Патковачу и Остојићево. Свакако бисмо имали комплетнију слику ако бисмо "уболи" још неког из те групе породица.
-
Јуче сам Аци поменуо да би за ову причу са Вучковићима-Марковићима, било интересантно да тестирамо некога од Матковића, такође Аранђеловштака, који су, по свему судећи најприје дошли у Којчиновац (по Кајмаковићки из Херцеговине), а одатле нешто касније у Патковачу и Остојићево. Свакако бисмо имали комплетнију слику ако бисмо "уболи" још неког из те групе породица.
Податак о Марку Драгићу за мене је нов јер смо јуче поводом "Спасојевић махале" идентификовали Марка и његовог сина Ристу. Спасојевић махала је очигледно Патковача и може се претпоставити да је добила име по најстаријем или најбројнијнијем роду Спасојевића/Лучинштака (често их називају и Спасурићи). Они су тестирани као I2a PH908.
Мало прије сам се чуо са рођаком Марковићем, кога ограда дијели од Матковића. Није сигуран, али чини му се да је изворна слава Матковића из Којчиновца Јовањдан, с тим ови из Патковаче славе Аранђеловдан. По њему разлог за то је куповина земља. Наиме, Матковићи су купили земљу од маминог стрица Васе (рођени брат мог деде) и то после 1945. године када се деда стриц преселио у Бијељину. Дакле, куповином земље преузели су славу.
За оне који су из овог краја од тих Матковића је и др Здравко Матковић (хирург).
-
Податак о Марку Драгићу за мене је нов јер смо јуче поводом "Спасојевић махале" идентификовали Марка и његовог сина Ристу. Спасојевић махала је очигледно Патковача и може се претпоставити да је добила име по најстаријем или најбројнијнијем роду Спасојевића/Лучинштака (често их називају и Спасурићи). Они су тестирани као I2a PH908.
Мало прије сам се чуо са рођаком Марковићем, кога ограда дијели од Матковића. Није сигуран, али чини му се да је изворна слава Матковића из Којчиновца Јовањдан, с тим ови из Патковаче славе Аранђеловдан. По њему разлог за то је куповина земља. Наиме, Матковићи су купили земљу од маминог стрица Васе (рођени брат мог деде) и то после 1945. године када се деда стриц преселио у Бијељину. Дакле, куповином земље преузели су славу.
За оне који су из овог краја од тих Матковића је и др Здравко Матковић (хирург).
Матковићи из Остојићева славе Аранђеловдан, а у Остојићеву су пописани и 1851. Кајмаковићка за Матковиће из Којчиновца наводи такође Аранђеловдан као славу, тако да очигчледно то са Јовањданом не стоји. Можда то јесте и слава земље, али не значи да се не подудара и са донесеном.
-
Роду Корјенића припада и Драгић из Жељуше код Мостара. Можда тај Марко потиче од тих Драгића?
-
Матковићи из Остојићева славе Аранђеловдан, а у Остојићеву су пописани и 1851. Кајмаковићка за Матковиће из Којчиновца наводи такође Аранђеловдан као славу, тако да очигчледно то са Јовањданом не стоји. Можда то јесте и слава земље, али не значи да се не подудара и са донесеном.
Могуће. Видићу са мајком која, без обзира на 90 година, има "страшно памћење". Друга је варијанта ако видим Здравка; недај Боже неког лома ;)
-
Наравно, све ово треба узети као хипотезу док се дефинитивно не докаже припадност семберских Аранђеловштака (Марковића и Вучковића) роду Земуновића-Корјенића. У идеалном случају дубинским тестом семберских и херцеговачких Вучковића.
Немају, већ од тестираних братстава сматрају да су им сродне Тркље, Комари и Атељевићи (са свим њиховим огранцима) који су сви G2a-Y60799.
Јасно. Ова презимена нисам ни наводио јер су припадала заштићеном дијелу Форума.
-
Роду Корјенића припада и Драгић из Жељуше код Мостара. Можда тај Марко потиче од тих Драгића?
Погледах још једном попис, име Марковог оца је Драго (могао је бити рођен око 1760), тако да је Драгић вјероватно само патроним. Додуше, било је случајева и да у оваквим комбинацијама презиме не долази од оца, него чак од прадеде, тако да је било већ формирано (у овом нашем примјеру, хипотетички и Драго би већ могао бити Драгић, по имену свог деде Драге, али то из пописа не можемо видјети). На жалост, пописана је само једна кућа, тако да немам довољно материјала за поређење и утврђивање да ли је Драгић само патроним, или већ формирано презиме. Ипак, сходно свему већ реченом, не би ме изненадило ако је заправо Драго био Вучковић, брат, или први рођак/брат од стрица очева двојице Вучковића пописаних у истом попису.
-
31. Комарчевић, Јовањдан, Балатун/Бијељина, I2-Y3120>S17250>Y4882>A1328>FT109402
Велибор Лазић:
По његовим наводима сеоба је започета 1720-их, али није била директна, него су се његови преци најприје настанили на обронцима Гучева, а одатле дошли у Семберију, на обалу Саве, у близини ушћа Дрине у Саву, да би се нешто касније спустили мало јужније, на данашње мјесто у Балатуну.
Биће да је то тачно. Боривоје Милојевић, Рађевина и Јадар.
(https://i.postimg.cc/JhxfQVP2/image.png)
-
31. Комарчевић, Јовањдан, Балатун/Бијељина, I2-Y3120>S17250>Y4882>A1328>FT109402
Велибор Лазић:
Биће да је то тачно. Боривоје Милојевић, Рађевина и Јадар.
(https://i.postimg.cc/JhxfQVP2/image.png)
Олигледно се ради о, за семберске услове, ријетком примјеру изванредно сачуваног и тачног предања о ранијем поријеклу.
-
43. Чордашевић, Јовањдан, Велика Обарска/Бијељина.
Припада хаплогрупи I2-PH908. Посједује скоро у потпуности модални хаплотип са већим бројем ближих поклапања која не морају имати филогенетички значај. Из тог разлога ништа одређеније не може да се каже. И поред модалности, на подручју бијељинске општине нема ближих поклапања, а нема ближих поклапања ни са појединцима који славе Јовањдан. Ствари напријед може помјерити евентуално неки SNP или дубински тест.
Преносим оно што је о овом роду написао Велибор Лазић:
"43. Чордашевић, Јовањдан, Велика Обарска, Бијељина – Радмила Кајмаковић у монографији „Семберија“ за Чордашевиће наводи да су непознатог поријекла, те да су се раније презивали Арсеновић. Турски попис из 1851. потврђује ову тврдњу утолико што су једна поред друге пописане куће Арсеновић Павла, сина Арсена, рођеног у првој деценији 19. вијека и Чордашевић Ристе, сина Арсена, рођеног десет година касније. Можемо са релативном сигурношћу претпоставити да се ради о браћи, те да је управо Ристо први понио презиме Чордашевић. Упитно је да ли је презиме настало по неком надимку његовог оца, или можда по његовом надимку. У неким хрватским рјечницима чордаш или чордар је онај који чува стоку, а сама ријеч би била изведеница од мађарске ријечи за стадо. Уколико надимак, а тиме и презиме, има везе са овим, то би могло указивати и на потенцијални правац досељења са подручја Војне крајине или Славоније, али за сада за то нема чврстих доказа. Сам тестирани није имао никаквих предања о старијем поријеклу, нити о вези по мушкој линији са породицама из Велике Обарске које се данас другачије презивају."
-
43. Чордашевић, Јовањдан, Велика Обарска/Бијељина.
Припада хаплогрупи I2-PH908. Посједује скоро у потпуности модални хаплотип са већим бројем ближих поклапања која не морају имати филогенетички значај. Из тог разлога ништа одређеније не може да се каже. И поред модалности, на подручју бијељинске општине нема ближих поклапања, а нема ближих поклапања ни са појединцима који славе Јовањдан. Ствари напријед може помјерити евентуално неки SNP или дубински тест.
Овдје се очекивао, чини ми се N2, али први I2-PH908 у В. Обарској. Честитам ујна ;)
-
6. Манојловић, Никољдан, Драгаљевац Средњи/Бијељина – припада хаплогрупи I2-Y3120
Лако је био син Манојла Благојевића, а Манојло син Благоје, чији је отац био Трифун вероватно Трбић, забележен у Драгаљевцу у попису из 1851. године. Читање презимена Трбић из поменутог пописа није сасвим сигурно, али у Шематизму митрополије Дабро-босанске из 1883. године проналази се презиме Трбић у централној Босни (око Зенице и Вареша), а слава им је била управо Никољдан. Према попису из 1851. године могуће је да од Трифуна Трбића и његових рођака порекло воде још неке породице Никољштака из Драгаљевца, које данас носе другачија презимена. Манојловићи не знају много о свом даљем пореклу, али је према неким несигурним наводима њихова могућа старина на подручју Гацка и даље у Голији.
Ово би потенцијално могло бити веома важно јер се то презиме Трбић спомиње у монографији о Загонима.
-
Ово би потенцијално могло бити веома важно јер се то презиме Трбић спомиње у монографији о Загонима.
Имам ту монографију, али је нисам одавно читао. У ком се контексту помињу Трбићи у Загонима и која им је крсна слава?
-
Имам ту монографију, али је нисам одавно читао. У ком се контексту помињу Трбићи у Загонима и која им је крсна слава?
Стеван Трбић, ћурћија из Шапца, се помиње код породице Јовића-Еркића који су поријеклом из Хаса а живе у Доњим Загонима. Додуше, Јовићи -Еркићи славе Ђурђевдан.
Но, податак да је мој прадједа дошао из Загона (није речено којих) сазнао сам од његовог сина Драге, рођеног млађег брата од деда Јове. Има код нас и предање (непровјерено) да је наш предак дошао из Поцерине а то сам чуо ( боље рећи моја сестра) од Благојевића из Међаша од којих је моја прабаба.
Ипак, све је то на нивоу предања које треба доказати.
-
Било би идеално кад би се српско становништво Семберије на основу ових резултата могло подијелити у три основне групе:
1. средњовјековне старосједиоце земље Соли (ако уопште таквих има?)
2. српске досељенике из Старог Влаха и Полимља у 15-16. вијеку (у влашком статусу)
3. херцеговачке и друге досељенике у 18-19. вијеку
Не кажем да је то могуће извести на основу ових маркерних тестова, али можда би се неке претпоставке могле поставити. Мене највише интересује процентуални однос ове посљедње двије групе, тј. која група претеже.
-
Ја бих рекао ова друга група досељеника из Старог Влаха и Полимља.
-
Ја бих рекао ова друга група досељеника из Старог Влаха и Полимља.
Да ли би могао да аргументујеш?
-
Имамо одређена поклапања оних чији резултати и предања говоре да су пореклом из западних крајева Србије. Такође кудикамо мањи талас досељеника из Херцеговине у Семберији током 19 века у односу на суседни Бирач и Осат. Такав барем ја имам утисак.
-
Било би идеално кад би се српско становништво Семберије на основу ових резултата могло подијелити у три основне групе:
1. средњовјековне старосједиоце земље Соли (ако уопште таквих има?)
2. српске досељенике из Старог Влаха и Полимља у 15-16. вијеку (у влашком статусу)
3. херцеговачке и друге досељенике у 18-19. вијеку
Простора за одређене претпоставке већ свакако већ има.
Што се тиче ове прве категорије становништва, веома је тешко тврдити да тог слоја уопште има. У току је рад на преводу пописа становништва из 1604. за Бијељину и околину. То ће нам омогућити одређено повезивање ствари са два претходна пописа, јер има доста пописаних баштина, али сумњам да ће довести до тога да можемо направити одређену везу са каснијим периодом. Вјерујем да су дешавања из 18. вијека (аустро-турски ратови у првој половини и крајем 18. вијека, аустријска управа у већем дијелу Семберије 30-ак година од 1718. године, велика епидемија из 1783-84, велики број одлазака у фрајкоре у Дубичком рату итд) довела до тога да је тај најранији слој или нестао, или се, због повратних миграција у Аустрију и назад, "претопио" у неки други, који сматрамо касније досељеним, узимајући у обзир, практично, само последњу сеобу тих становника.
Што се тиче евентуалних досељеника из Полимља и Старог Влаха у 16. и 17. вијеку, одређених трагова кроз топониме има, али је вјероватнији сценарио по ком их је задесила судбина већине влаха сјевероисточне Босне из тог периода - пред њима је углавном био избор да прихвате сједелачки начин живота или да наставе даље на сјевер/запад у влашком статусу, као нека врста претходнице, док год је трајала турска експанзија. Један дио је и наставио даље, а пред овима који су остали појавио се избор да остану хришћани и прихвате, као кметови/чифчије све пореске намете које је то са собом носило, или да пређу у ислам. Велики број се и одлучио за ову другу опцију и управо у том периоду и имамо вјероватно највећи скок броја муслимана у сјевероисточној Босни.
Дакле, остаје нам талас досељеника из 18. и 19. вијека, али је ту на основу до сада прикупљеног могуће искристалисати различите таласе и правце досељавања:
1. најстарији досељеници (новијег таласа) - одређен дио становништва, прије свега припадника Н2 и Р1а хаплогрупа, је врло вјероватно досељен одмах након 1718. године, у доба аустријске управе, са подручја онога што знамо као Војну границу/крајину, с тим да управо ту није могуће искључити и то да се ради о повратним миграцијама, тим прије што аустријски пописивачи праве разлику између граничара, старих и нових ускока.
2. средином 18. вијека имамо талас досељења са југа, репрезентован у слоју претежно припадника Ј2б М241 - Стевањштака и Алимпијевштака, тестовима потврђених на простору од Батковића, преко Велике Обарске до Загона, али без јасне матице у Старој Херцеговини. Неки од њих имају предање о поријеклу из Брда (у Црној Гори, да не буде забуне, јер Семберци Брдима називају доста неодређен предио почев вјероватно од Милића, или Власенице, па на југ), а одређена поклкапања постоје и у Старом Влаху. Била је то у 19. вијеку веома јака група породица, у Батковићу свакако најбројнији и по традцији из неке од породица тог братства, да га тако назовем, долазио је и сеоски кнез, а у Великој Обарској су оформили засеок Познановићи, практично централни засеок тог великог села. Са великом извјесношћу могу изнијети и тврдње да, рецимо, Живковићи и Кандићи у Остојићеву потичу из овог рода, али и то ћемо ускоро утврдити тестирањем, а није искључено и да их је било (и да их можда још има) у Балатуну, као најисточнијој тачки распростирања тог братства.
3. досадашњим тестирањима утврђено је постојање и три рода Ј2б М205 - батковљанских Никољштака, семберско-мајевичких Мратињштака и других, да их тако нзовем, Никољштака (Војаковић - Међаши). За све ове породице (као и неке друге у подринским селима прије свега - рецимо Максимовић из Међаша (Р1а)), карактеристично је досељење из Мачве, у току, или одмах по завршетку Првог српског устанка. Предања се мање-више поклапају, а и генетика је код неких дала неке наговјештаје о везама са Старим Влахом, Затарјем и генерално више тим крајем данашње западне и југозападне Србијем него са Старом Херцеговином. Наравно, Мачву треба посматрати искључиво као етапну станицу, у којој се већина није задржала дуже од неколико година, можда деценију, па не чуди што припадника неких од ових родова у Мачви нема. Мратињштаци су нарочито занимљиви, јер је њихова распрострањеност захватила шири простор - од Остојићева, преко Велике Обарске до Мајевице. У Великој Обарској су Малетићи, од којих потиче тестирани Михајловић, били бројчано веома битни у 19. вијеку и значајно су се разгранали у каснијем периоду.
4. постоји и један талас микро-миграција, у предању сачуван као досељење из Градачца, који бисмо могли везати за период 1820-1840, дакле некако у току и након буне Хусеин-капетана Градашчевића. Вјероватни узрок томе су била пресељења кметова оних бегова који су остали одани царској власти са посједа ближих Градашчевићевом средишту моћи на њихове посједе у Семберији, али су касније и преостали Градашчевићи селили своје кметове на своје посједе у Семберију. Највише досељеника, што се тиче сјеверних села, у том таласу имало је вјероватно Црњелово (цијели засеок Бурум у Горњем Црњелову је тако насељен), затим Бродац (Метеризи), а нешто мање друга села (Велика Обарска, засеок Јелав), док су нека, као Батковић, била у потпуности "прескочена", што се може објаснити опет посматрањем структуре беглука, тј. узимањем у обзир тога ко је у ком селу био власник/посједник већине земљишта. Доста становника у том таласу су Р1а М458, са јаким везама са озренском српском популацијом.
- наставак слиједи -
-
5. последњи значајан талас можемо везати за немире у Херцеговини, почев од устанка Луке Вукаловића, па до Невесињске пушке и ту је структура досељених вјероватно најхетерогенија, али на прву не бих рекао да се ради о значајним бројкама, јер је највећи број данас заступљених породица, у неком облику присутан и у попису из 1851.
О директним досељењима из Херцеговине у неком ранијем периоду у већем броју, за сада је тешко говорити, јер се није искристалисала нека шира повезана група, како је то случај са поменутима. Имамо, рецимо, у Батковићу Рончевиће и Шо(ј)иће из гатачког краја, који су досељени прије 1851, затим Бирчаковиће и Јосиповиће, такође доељене прије 1851, обоји Ђурице, али са великим међусобним разликама (код Бирчаковића је присутно предање о досељењу из Бирча, што се огледа и у презимену, тако да је сеоба из Херцеговине очигледно започета раније), једну мању групу Е-В13 Аранђеловштака и нешто Шаренаца, сви досељени у истом периоду, али и неколико породица са предањима о досељењу из Крајине, Бачке.
Очекујем значајније групе Херцеговаца досељених у 18. вијеку у Црњелову и Броцу, рецимо, али ће то у највећој мјери зависити од темпа будућих тестирања. Циљаних, наравно. :D
-
Вриједан помена је, свакако, догађај из јесени 1876. који је имао велики утицај на завршно формирање слике Семберије, какву данас видимо, али је значајно утицао и на сусједне области Мачве, Јадра и Рађевине, нешто мање Срема. Почев од септембра/октобра те године десио се егзодус становништва прије свега сјеверне Семберије у наведене области - највише у Мачву. Овај догађај је прилично занемарен, када је у питању званична историја, па је простор за истраживање огроман. Од великог значаја је домовник цркве у Горњем Црњелову, јер је тамошњи свештеник био један од вођа неуспјеле Бијељинске буне, па се у наредним годинама потрудио да попише сву дјецу рођену у избјеглиштву, са подацима о мјесту рођења, што је остало непроцјењив и трајан доказ о размјери исељења Срба Семберије, након што су, повлачењем генерала Алимпића (који их је подстицао на устанак и снабдијевао оружјем средином те исте године) остављени на милост и немилост осветнички расположеним Турцима и домаћем становништву муслиманске вјероисповијести. Одређен број породица се никада није вратио у Семберију, те је тако допринио формирању коначне слике становништва у Мачви и другим прекодринским крајевима, док се остатак враћао у току 1877. и 1878, понекад не у мјеста из којих је избјегао, што је код многих искривило предања о поријеклу, јер се то памтило као сеоба, што заправо није била.
-
33. Гребић, Срђевдан, Вршани, Бијељина
Припада хаплогрупи R1a-Z280>Y2613>Y2608>YP6098>BY68536>BY149000. Од тестираних који су му географски блиски, најближа поклапања има са Мојићем из Балатуна (Никољдан), 2 разлике на 25 маркера; затим са Ранковићем из Балатуна (Никољдан) и Мишићем из Батковића (Срђевдан), 3 разлике на 25 маркера; и са Ђукићем из Батковића (Јовањдан), 4 разлике на 25 маркера. Вреди поменути и поклапања са Грбићима, због сличности презимена и исте ретке славе: од Грбића из Рачића код Бихаћа (Срђевдан) и Грбића из Осредаца код Грачаца (Срђевдан) разликује се на 4 од 23 маркера, а од Грбића из Врховина (Никољдан) на 5 од 25. Гребић поседује неколико ређих вредности: снижене DYS390=24, DYS576=18 и DYS570=16. Препорука за даље тестирање је дубински тест (WGS или BigY-700). Преносим податке које нам је о Гребићима проследио г. Велибор Лазић:
Гребић, Вршани, Срђевдан – Вршани су данас најзападније село општине, односно града Бијељина. У вријеме турског пописа из 1851. то није био случај, него је Брезово Поље било најзападније насеље Бијељинског кадилука. На жалост, захваљујући таквом положају, мада чисто равничарско и посавско село, Вршанима се није бавила ни Радмила Кајмаковић у дјелу „Семберија“, нити, колико ми је познато, Миленко Филиповић у дјелу „Мајевица“. Сам тестирани је оставио податке о предању о поријеклу из Крајине, као и о заједничком поријеклу са још пар породица Срђевштака из Вршана. У турском попису из 1851. године презиме гребић се не јавља, али се у домовнику СПЦ из 1897. јавља укупно 8 кућа Срђевштака у Вршанима, са сљедећим презименима – Јевтић Гребић, Милинковић Гребић, Давидовић Гребић, Гребић Милић Томић и Симић Томић. Најприје пар ријечи о томе зашто су углавном уписана по два презимена. У мајевичким селима је чест случај био да поједине гране породице осим породичног презимена имају и појединачна презимена за конкретне гране, а која су представљала патрониме, који су се уз презиме задржали најчешће у локланој употреби, да би код неких прерасли и у презимена. Овдје уочавамо одређене сличности мјештана Вршана са мајевичким Србима, што је логичан одраз рубног положаја самог села, на размеђи Семберије и Мајевице. У сваком случају, презиме које се наводи прво је презиме гране, а друго је породично презиме. Дакле, 1897. у Вршанима Гребићи имају четири гране, док Симић Томиће и Милић Томиће није било могуће довести у директну везу са њима. Међутим, поређењем имена из домовника, са именима и презименима из турског пописа, било је релативно лако утврдити да сви они потичу од три куће пописане под презименом Митровић – Милић Томићи и Симић Томићи од Митровог сина Миле, Јевтић Гребићи и Гребићи од Митровог сина Стјепана, а Давидовић Гребићи и вјероватно Милинковић Гребићи од Митровог сина Јове. Дакле родоначелник свих вршанских Срђевштака је Митар, који је могао бити рођен око 1750/1760 и вјероватно се управо он и доселио у Вршане. Остаје нејасно да ли је већ Митар Носио презиме Гребић, које Турци нису пописали 1851, или је то био, рецимо, породични надимак, који је касније прерастао у презиме.
-
33. Гребић, Срђевдан, Вршани, Бијељина
Припада хаплогрупи R1a-Z280>Y2613>Y2608>YP6098>BY68536>BY149000. Од тестираних који су му географски блиски, најближа поклапања има са Мојићем из Балатуна (Никољдан), 2 разлике на 25 маркера; затим са Ранковићем из Балатуна (Никољдан) и Мишићем из Батковића (Срђевдан), 3 разлике на 25 маркера; и са Ђукићем из Батковића (Јовањдан), 4 разлике на 25 маркера. Вреди поменути и поклапања са Грбићима, због сличности презимена и исте ретке славе: од Грбића из Рачића код Бихаћа (Срђевдан) и Грбића из Осредаца код Грачаца (Срђевдан) разликује се на 4 од 23 маркера, а од Грбића из Врховина (Никољдан) на 5 од 25. Гребић поседује неколико ређих вредности: снижене DYS390=24, DYS576=18 и DYS570=16. Препорука за даље тестирање је дубински тест (WGS или BigY-700). Преносим податке које нам је о Гребићима проследио г. Велибор Лазић:
Гребић, Вршани, Срђевдан – Вршани су данас најзападније село општине, односно града Бијељина. У вријеме турског пописа из 1851. то није био случај, него је Брезово Поље било најзападније насеље Бијељинског кадилука. На жалост, захваљујући таквом положају, мада чисто равничарско и посавско село, Вршанима се није бавила ни Радмила Кајмаковић у дјелу „Семберија“, нити, колико ми је познато, Миленко Филиповић у дјелу „Мајевица“. Сам тестирани је оставио податке о предању о поријеклу из Крајине, као и о заједничком поријеклу са још пар породица Срђевштака из Вршана. У турском попису из 1851. године презиме гребић се не јавља, али се у домовнику СПЦ из 1897. јавља укупно 8 кућа Срђевштака у Вршанима, са сљедећим презименима – Јевтић Гребић, Милинковић Гребић, Давидовић Гребић, Гребић Милић Томић и Симић Томић. Најприје пар ријечи о томе зашто су углавном уписана по два презимена. У мајевичким селима је чест случај био да поједине гране породице осим породичног презимена имају и појединачна презимена за конкретне гране, а која су представљала патрониме, који су се уз презиме задржали најчешће у локланој употреби, да би код неких прерасли и у презимена. Овдје уочавамо одређене сличности мјештана Вршана са мајевичким Србима, што је логичан одраз рубног положаја самог села, на размеђи Семберије и Мајевице. У сваком случају, презиме које се наводи прво је презиме гране, а друго је породично презиме. Дакле, 1897. у Вршанима Гребићи имају четири гране, док Симић Томиће и Милић Томиће није било могуће довести у директну везу са њима. Међутим, поређењем имена из домовника, са именима и презименима из турског пописа, било је релативно лако утврдити да сви они потичу од три куће пописане под презименом Митровић – Милић Томићи и Симић Томићи од Митровог сина Миле, Јевтић Гребићи и Гребићи од Митровог сина Стјепана, а Давидовић Гребићи и вјероватно Милинковић Гребићи од Митровог сина Јове. Дакле родоначелник свих вршанских Срђевштака је Митар, који је могао бити рођен око 1750/1760 и вјероватно се управо он и доселио у Вршане. Остаје нејасно да ли је већ Митар Носио презиме Гребић, које Турци нису пописали 1851, или је то био, рецимо, породични надимак, који је касније прерастао у презиме.
Testirani Grebić i Mišić imaju karakterističnu vrednost na DYS390=24,dok svi mi ostali imamo 25.To je verovatno neka mladja promena,tako da bi trebalo da je Grebiću ipak najbliži Mišić.
-
44. Алексић, Јовањдан, Батковић, Бијељина
Припада хаплогрупи R1b-L51, највероватније грани U152.
По свему судећи припада истом роду као и раније тестирани Михојлић из Батковића. Са њим дели карактеристичне вредности 10 на дис439,11-15 на дис385 и 11 на дис643. Томе у прилог иде и иста слава св Јован.
Хаплотип Алексића се од хаплотипа Михојлића разликује на дисГАТАХ4 на ком Михојлић има снижену вредност 10, и на дис 576 где Михојлић има повишену вредност 19.
У табели СДНКП нема довољно сродних хаплотипова, па ове породице из Батковића за сада представљају засебан род у општесрпским оквирима.
-
22. Антонић, Батковић, Аранђеловдан, Бијељина, E-V13>Z5018>S2979>L241
Најближе поклапање хаплотипова (21/23) има са Пивљанином (Аранђеловдан, Велике Крће/Пљевља). Хаплотипови двојице тестираних деле карактеристичну вредност маркера DYS390=25. Како двојица тестираних славе и исту славу, сврстани су нови род гране L241 у табели СДНКП - род Ј.
Пивљани према предању потичу од Вуковића из Мратиња. Светозар Томић је забележио следеће о Вуковићима из Пиве:
Вуковићи (15 к., св. Арханђео). Преци Вуковића су старином од Озринића са Чева у Црној Гори. Била два брата: Вуко и Вукота. Вуко је био хајдук, убију човека на Чеву и од крви побегну чак у Мратиње да би се склонили од освете. Настане се у Горњем Селу, где и данас живе само Вуковићи. Ово је било, како причају, у време зидања Пивског Манастира. Род су им Неимаревићи у Мостару и у Дробњаку. Мратињани нису радо гледали ове добеглице и чинили су им велике неправде. Тако Вуковићи од насиља Митрића одбегну у Дабар у Босни. Тамо су били 40 година. Један од ових из Дабра оде у Бањане и тамо се ожени и настани. Погине од чобана, а жена му са шесторо деце остане ту, па и данас у селу Миљанићима живе његови потомци. Остали се из Дабра врате на очевину у Мратиње. Од Вуковића су Шимуни (5 к.) и Пантовићи (1 к.) у Д. Селу (обоји: славе св, Арханђела). “Пасови” Вуковића: Вуко-Трипко- Илија-Васо-Јоксим-Радован-Лазар (данас [1912] човек од својих 45 година). Маснићи (3 к., св. Ђорђије) су родом из Зубаца иза Грахова. 1889 год. отселило се из Мратиња 19 домаћина у Србију. Од ових су Огњеновићи у Старој Бањи у Јабланичком срезу.
С обзиром да Озринићи припадају грани I2-PH908, предање о пореклу Вуковића од Озринића је по свој прилици нетачно.
Доступни подаци о Антонићима:
Антонићи су настањени у засеоку Гајићи, те су донекле географски измијешани са Николићима, који су раније тестирани у оквиру ове акције. Радмила Кајмаковић не помиње Антониће у својој монографији „Семберија“, док турски попис из 1851. године указује на то да ова породица потиче од извјесног Васе (ту је и пописан предак-епоним Анто/Антоније Васић), те да дијели поријекло са оближњим Авакумовићима, који славе исту крсну славу. Тестирани нема сазнања о предању о поријеклу. Није могуће искључити везу ове породице са другим Аранђеловштацима из Гајића – Милошевићима/Гавриловићима, а битно је поменути и Спасојевиће, који су вјероватно из Гајића у 19. вијеку исељени у засеок Марићи, који имају одређено предање о поријеклу из Васојевића. Не постоје изгледи да је Антонић у било каквој вези са већ тестираним батковљанским Аранђеловштацима – Тукићима, те би се даља повезаност могла утврђивати само евентуалним тестирањем припадника неке од раније поменутих породица. Треба поменути да у Батковићу постоје и други Антонићи, који славе Јовањдан и нису сродни по мушкој линији са тестираним.
Тек данас сам запазио овај резултат. Киеффер (тј. Кифер, околина Пожеге) има са Антонићем 21/23 и 22/25. Разликују се на маркерима DYS390, DYS449 и YGATA-H4.
Киеффер и Пивњанин су 21/23, односно разликују се на DYS390 и DYS458. Док се Пивњанин разликују са Антонићем на DYS458 и YGATA-H4.
Киеффер и Видовић су 67/67. Видовић има само Y67 тест. Засад смо само ја и Киеффер потврђени E-L241>Y142744>YP4806(FT350330)>BY207971.
Нисам баш упућен у брзине мутација маркера, али да ли би могли рећи да су Антонић и Пивљанин YP4806(FT350330)?
-
44. Алексић, Јовањдан, Батковић, Бијељина
Припада хаплогрупи R1b-L51, највероватније грани U152.
По свему судећи припада истом роду као и раније тестирани Михојлић из Батковића. Са њим дели карактеристичне вредности 10 на дис439,11-15 на дис385 и 11 на дис643. Томе у прилог иде и иста слава св Јован.
Хаплотип Алексића се од хаплотипа Михојлића разликује на дисГАТАХ4 на ком Михојлић има снижену вредност 10, и на дис 576 где Михојлић има повишену вредност 19.
У табели СДНКП нема довољно сродних хаплотипова, па ове породице из Батковића за сада представљају засебан род у општесрпским оквирима.
Допунићу само ову анализу резултата Алексића уобичајеним подацима из усмених и писаних извора (напомињем да је ово писано прије него што смо сазнали резултат):
44. Алексић, Јовањдан, Батковић, Бијељина – Радмила Кајмаковић у монографији „Семберија“ Алексиће помиње на два мјеста. Најприје у дијелу у ком говори о поријеклу становништва Батковића наводи да су они непознатог поријекла. У дијелу у ком говори о народним предањима у Семберији, наводи предање Данила Алексића у ком он говори о честим унутрашњим сељакањима и то на сљедећи начин: „Данила Алексића шукунђед живио у Малој Обарској. Имао жену и сестру. Насртали Муслимани на жене. Он убије Турчина и дође у Мариће. Ту се опет побије са Муслиманима и насели се у Врела (засеок Липовица – примј. В.Л). Жена нешто радила о конопљи па запалила кућу и тако се насели ђе су сада (засеок Клис – примј. В.Л)“. Дакле, наводе се сеобе кроз четири засеока у Батковићу, али, истини за вољу, четири засеока која су чинила беглуке различитих беговских породица (или различитих грана породица), што причи даје на аутентичности. Интересантно је да су у Липовици, Марићима и Малој Обарској (за сада углавном незахваћеном тестирањем) биле и јесу присутне велике концентрације Јовањштака, што би могло представљати позив на опрез када је у питању слава Алексића, јер није могуће у потпуности искључити и то да је у некој од етапа сељења дошло до промјене славе, мада то предање не помиње. Турски попис из 1851. наводи само једну кућу Алексића – домаћинство тројице браће – Милоша, Данила и Теше, синова Живана, рођених у четвртој деценији 19. вијека. Управо Живан је чукундеда Данила са којим је разговарала Радмила Кајмаковић. Дакле Живан – рођен око 1800. године и његове неименоване мајка и сестра су се населили у Клис. Шта више, Живан је вјероватно био веома млад када се то десило (посредно закључивање – „Насртали Муслимани на жене“ – мајка је могла имати 40ак година, а он 20ак). Интересантно је, када су Алексићи у питању, да постоји предање о повезаности са групом породица из Клиса, које славе Јовањдан – Михојлићи-Павловићи-Радовановићи-Антонићи, али није сасвим сигурно да је та повезаност по мушкој линији. Управо због тога ће бити интересантно поређење резултата Алексића и Михојлића, јер би, у случају евентуалног подударања (Р1б) то потврдило везу по мушкој линији, коју турски попис не потврђује, можда и због чињенице да је Живан Алексић преминуо млад. У вези са Алексићима битно је поменути и то да у Засавици у Мачви постоје Алексићи који славе Јовањдан и по предању воде поријекло од браће Милоша и Бранка Алексића, који су пребјегли у Мачву из Батковића, 1876. по пропасти Бијељинске буне, те су се тамо и настанили. С обзиром на то да сви батковиљански Алексићи поријекло воде од Живанових синова Данила и Тешана, а да се имена Милош и Бранко до данас јављају међу њиховим потомцима, ова су браћа вјероватно били синови најстаријег Живановог сина Михајла.
-
44 резултата, укључени сви тестирани без обзира на етничку и регионалну припадност.
J2б-12 (27.2%)
Р1а-10 (22.7%)
И2а-8 (18.1%) 6 Дин Југ (75%) 2 Дин Север (25%)
Н2-4 (9%)
Е-В13-3 (6.8%)
Р1б-3 (6.8%)
Ј2а-2 (4.5%)
Г2а-1 (2.2%)
И1-1 (2.2%)
-
Тек данас сам запазио овај резултат. Киеффер (тј. Кифер, околина Пожеге) има са Антонићем 21/23 и 22/25. Разликују се на маркерима DYS390, DYS449 и YGATA-H4.
Киеффер и Пивњанин су 21/23, односно разликују се на DYS390 и DYS458. Док се Пивњанин разликују са Антонићем на DYS458 и YGATA-H4.
Киеффер и Видовић су 67/67. Видовић има само Y67 тест. Засад смо само ја и Киеффер потврђени E-L241>Y142744>YP4806(FT350330)>BY207971.
Нисам баш упућен у брзине мутација маркера, али да ли би могли рећи да су Антонић и Пивљанин YP4806(FT350330)?
Не бих се усудио да дам такву прогнозу јер Пивљанин и Антонић имају за грану L241 доста карактеристичну вредност маркера DYS390=25. Свакако би било корисно да неко од њих двојице уради дубљи тест.
-
Нова тура предатих Сембераца (прошле и ове недеље), списак кандидата је следећи:
45. Рајкић, Јовањдан, Батковић, Бијељина
46. Ненадовић, Јовањдан, Батковић, Бијељина
47. Арсеновић, Јовањдан, Мала Обарска, Бијељина
48. Перић, Аранђеловдан, Драгаљевац Средњи, Бијељина
49. Митрашевић, Аранђеловдан, Мачковац, Лопаре
50. Арсеновић, Никољдан, Батковић, Бијељина
51. Симић, Ђурђевдан, Горња Буковица, Бијељина
-
Нова тура предатих Сембераца (прошле и ове недеље), списак кандидата је следећи:
48. Перић, Јовањдан, Драгаљевац, Бијељина
50. Арсеновић, Никољдан, Бијељина
Само мала допуна података. Код Перића морамо прецизирати да се ради о Средњем Драгаљевцу, а да је слава Аранђеловдан. Ради се о томе да је дјед тестираног дошао супрузи у кућу у Црњелово, те је преузео и њену славу - Јовањдан, али ако сагледавамо стање око 1900. село је Средњи Драгаљевац, а слава Аранђеловдан.
Код Арсеновића Никољштака треба само додати село - Батковић.
-
Само мала допуна података. Код Перића морамо прецизирати да се ради о Средњем Драгаљевцу, а да је слава Аранђеловдан. Ради се о томе да је дјед тестираног дошао супрузи у кућу у Црњелово, те је преузео и њену славу - Јовањдан, али ако сагледавамо стање око 1900. село је Средњи Драгаљевац, а слава Аранђеловдан.
Код Арсеновића Никољштака треба само додати село - Батковић.
Исправљено.
-
Наставља се и ова акција, сјајне вести.
-
Наставља се и ова акција, сјајне вести.
Морало се мало предахнути, пронаћи начина за ширење круга тестираних, али и доћи до "самофинансирајућих". Размазих прошле године људе причом: "Само дај узорак и потпиши упитник." :-) Идемо даље.
-
45. Рајкић, Јовањдан, Батковић, Бијељина, E-V13>Z5018>S2979>S2972>BY5423>Y128213
Припада роду Поблаћана, чија је матица на подручју реке Поблаћнице на западном делу границе Србије и Црне Горе и за који је карактеристична управо слава Јовањдан. Хаплотип тестираног је у потпуности модалан за овај род, услед чега има више блиских поклапања, од којих су нека и потпуна.
Подаци о Рајкићима:
Рајкић, Јовањдан, Батковић, Бијељина – Још једна у низу семберских породица које нису поменуте у монографији „Семберија“, аутора Радмиле Кајмаковић. Први помен презимена Рајкић, које је, рекло би се, ендемско за Батковић, јер се не среће ни у једном другом семберском селу, имамо у домовнику СПЦ из 1897. године. Међутим, ту већ срећемо два домаћинства Рајкића, па је очигледно да досељење треба смјестити у нешто ранији период. У турском попису из 1851. нема овог презимена, али пажљивим проучавањем и повезивањем доступних података уочавамо домаћинство извјесног Рајка Стекића, чији је један од синова Исак, ког можемо идентификовати као Исака Рајкића из поменутог домовника. Интересантно је да од домаћинства Рајка Стекића потичу, поред Рајкића, још Стекићи и Василићи, али да су данас у мушкој линији опстали још само Рајкићи. Рајкићи су насељени у засеоку Гајићи, у ком преовладавају Никољштаци, уз нешто Аранђеловштака и Ђурђевштака, што указује на вјероватно другачије поријекло у односу на остатак становништва тог засеока, али је тешко износити неке претпоставке у погледу очекиваног резултата.
Тестирани је навео да Рајкићи имају оквирно предање о пореклу из Херцеговине, што се испоставило као тачно имајући у виду да Поблаће припада области Старе Херцеговине. Генетички род Поблаћана обрађен је у књизи Генетичко порекло Срба Старе Херцеговине.
-
46. Ненадовић, Јовањдан, Батковић, Бијељина, E-V13>Z5018>S2979>S2972>BY5423>Y128213
Припада роду Поблаћана. Хаплотип тестираног је истоветан хаплотипу Рајкића из истог места, те је самим тим такође у потпуности модалан за овај род.
Подаци о Ненадовићима:
Ненадовићи нису поменути у монографији „Семберија“, аутора Радмиле Кајмаковић. Настањени су у засеоку Гајићи, премда је тај дио села до Другог свјетског рата урачунаван у засеок Клис, а приликом првог пописа становништва 1879. Аустро-Угари су нумерацију кућа у Батковићу започели управо од Ненадовића, што је остало непромијењено до Првог свјетског рата. Тестирани не располаже никаквим нарочитим предањем о ранијој постојбини, осим уопштеног – из Херцеговине, не искључујући чак ни могућност да се ради о Црној Гори. Од другог Ненадовића сам чуо наводно предање о повезаности са Ненадовићима из Бранковине, али не видим никаквог озбиљног основа за то предање, ако изузмемо истовјетност презимена. У турском попису из 1851. пописано је једно домаћинство од ког потичу сви данашњи Ненадовићи, с тим да преводилац презиме домаћина чита као Ивић, уз ограду да можда може бити и другачије. Из наведеног, ако се узме у обзир и то да се домаћин зове Јован, није најјасније одакле долази презиме Ненадовић, али не можемо искључити то да се ради о старијем презимену, које је поново „испливало“ прескочивши једну генерацију. Ненадовићи немају ни предање о повезаности са неком другом географски блиском породицом по мушкој линији, мада им је у релативној близини група породица Стекић-Василић-Рајкић. С те стране биће занимљиво поређење овог са резултатом тестираног Рајкића.
Мишљење Велибора Лазића о могућем сродству Ненадовића и Рајкића показало се као оправдано.
-
47. Арсеновић, Јовањдан, Мала Обарска, Бијељина, E-V13>Z5018>S2979>S2972>BY5423>Y128213
Припада роду Поблаћана. Једини маркер на коме се хаплотип Арсеновића разликује од хаплотипа Рајкића и Ненадовића је DYS458, на коме хаплотип Арсеновића има повишену вредност 17.
Подаци о Арсеновићима:
Арсеновић је први тестирани из Мале Обарске, некада засеока Батковића, а данас посебног насељеног мјеста. Иако сам тестирани није могао рећи ништа одређено о поријеклу породице, ова је породица солидно документована у доступним писаним изворима. У монографији „Семберија“ нема помена ове породице, а за Божиће, за које ће се испоставити да су истог патрилинеарног поријекла са Арсеновићима, госпођа Кајмаковић наводи да су непознатог поријекла. Међутим, већ у најстаријем домовнику СПЦ, из 1897. пописана су три домаћинства Арсеновића, са релативно старим носиоцима домаћинстава. Турски попис из 1851. доноси податке о два домаћинства Арсеновића, али и о самом епониму ове породице – Арсену, сину Перише. Из истог пописа закључујемо и да је велики род Јовањштака из Мале Обарске – Божићи, истог поријекла, тј. да је и њихов предак Божо син истог Перише, који је могао бити рођен око 1750. године. Ово би род Арсеновића-Божића (или да их назовемо Перишића) смјестило у један од најраније досељених родова Мале Обарске, а надаћемо се да ће резултат овог тестирања понудити више одговора о могућим правцима миграција ове породице. Интересантан детаљ је предање раније тестираних Алексића, из батковљанског засеока Клис да су најприје били насељени у Малој Обарској. С обзиром на исту крсну славу без резултата теста за Арсеновића не можемо унапријед искључити могућност да се ради о припадницима истог рода. С друге стране, у релативној близини Арсеновића је раније тестирани Чордашевић из Велике Обарске (И2), такође са славом Јовањдан, тако да мозаик који се односи на тај дио Семберије тек почињемо уобличавати.
Тестирани има окврино предање о пореклу Арсеновића из Црне Горе.
-
50. Арсеновић, Никољдан, Батковић, Бијељина, J2b-M205>Y22059
Подаци до којих је дошао наш члан Велибор Лазић
Арсеновић, Никољдан, Батковић, Бијељина – Арсеновиће Никољштаке не помиње Радмила Кајмаковић у својој монографији „Семберија“. Насељени су у најсјевернијем дијелу данашњег засеока Гајићи, у 19. вијеку релативно изолованом од остатка тог засеока. У домовнику из 1897. пописано је једно домаћинство, а прави је куриозитет да Арсеновићи скоро без изузетка кроз цијели посматрани период одржавају тај број, без икаквих осцилација. У турском попису из 1851. године није могуће са сигурношћу утврдити које домаћинство се односи на претка Арсеновића, али одређени показатељи указују на Арсена Спасојевића, који би, по патрониму, могао бити сродан раније тестираном Стевановићу, такође Никољштаку. У суштини, не би било велико изненађење ако бисмо овдје имали још један резултат Ј2б М205 из рода батковљанских никољштака, али ако би неко из тог дијела села са славом Никољдан могао искакати из те приче то би били Арсеновићи, па не би било претјерано изненађење ни ако резултат буде драстично другачији.
Генетика је ипак потврдила сродство са осталим Никољштацима из Батковића. Писано је опшриније о генетичком пореклу овог рода приликом објаве претходних резултата. Сви су међусобно веома блиски (потпуна поклапања, или максимално до 1 маркера разлике). Код Арсеновића одудара вредност 16 на маркеру DYS19 (безначајна мутација скоријег датума). Карактеристике хаплотипа Никољштака из Батковића: 385=15-18, 456=16, 576=19, 570=18.
Постоји једно потпуно поклапање у околини Нове Вароши (необјављено истраживање, слава такође Никољдан), што указује на даље порекло из те области и још даље из Старе Херцеговине.
-
48. Перић, Јовањдан (раније Аранђеловдан), Средњи Драгаљевац
Припада хаплогрупи I2-PH908. Посједује специфичније вриједности маркера DYS19=17 и YGATA H4=11. Нема посебно бликсих хаплотипова који би такође посједовали ове вријендости или бар једну од њих. На основу хаплотипа не може да се успостави никаква поуздана веза са другим тестираним. Препорука је неки од дубинских тестова.
Преносим шта је о поријеклу Перића написао Велибор Лазић:
"Перић, Аранђеловдан, Средњи Драгаљевац, Бијељина – Перић је веома добар примјер кретања становништва у семберско-мајевичком крају крајем 19. и почетком 20. вијека. Дјед тестираног је у првој половини 20. вијека дошао у Црњелово из Драгаљевца и прихватио славу супруге (слава земље) Јовањдан, док су подаци о ранијој слави и мјесту поријекла лагано почели падати у заборав. Увидом у домовник за Средњи Драгаљевац из 1890их било је могуће утврдити да су преци тестираног били настањени баш у том селу, те да им је крсна слава била Аранђеловдан. На жалост, етнолошких података за Драгаљевац скоро да и нема. Неке фрагменте налазимо само у дјелу Миленка С. Филиповића „Прилози етнолошком познавању сјевероисточне Босне“, али је то недовољно да бисмо рекли нешто конкретније о поријеклу Перића. Како сам већ раније помињао села на размеђу Мајевице и Семберије су остала изван Филиповићеве „Мајевице“ и монографије Радмиле Кајмаковић „Семберија“, иако је било далеко више основа да буду укључена у ову другопоменуту. Из фрагмената које проналазимо код Филиповића можемо закључити да су најстарији становници Драгаљевца (није прецизирано ког, али у суштини ради се о Горњем и Средњем), Нешковићи, Јовањштаци досељени из Пиве, највјероватније након куге 1783-1784. Перићи су, дакле, дошли након тога. Интересантно је да је у Драгаљевцу Аранђеловдан нешто чешћа слава него у другим селима Семберије из којих смо до сада имали тестиране, па није искључено да се ради о неком ширем роду. Ово тестирање је свакако први корак као томе да сазнамо нешто више о поријеклу становништва тог краја."
-
49. Митрашевић, Аранђеловдан, Мачковац, Лопаре
Припада хаплогрупи R1a-M458>L1029>YP417>YP6047>FT285270. Поседује хаплотип скоро идентичан модалном, па има велики број релативно блиских поклапања. Најближи му је Ђукић из Цетине код Цивљана (Јовањдан) од ког се разликује на само 1 од 23 маркера. На 2 од 23 маркера разликује се од Кузмановића из Горњих Кречана код Градачца (Ђурђевдан), Млинара из Горњег Карина код Обровца (Ђурђевдан), као и од групе братстава из Шипачног код Никшића који такође славе Аранђеловдан (Дурутовић, Радовић и Тодоровић). Препорука за даље тестирање је неки од дубинских тестова (WGS или BigY-700). Преносим податке које је о Митрашевићима проследио г. Велибор Лазић:
"Миленко С. Филиповић у монографији „Мајевица“ у дијелу који се односи на Мачковац наводи сљедеће веома разрађено предање о поријеклу Митрашевића: „Митрашевићи (4 дом, Аранђеловдан), некада свештенички род. Из Васојевића дошла Марта са три сина (Драгутин, Милутин и Н.) и прокрчила трње ножем да би се населила. Начинили колибу и ножем сјекли мрко трње да би прокрчили пут од колибе до извора који су нашли. Од њених синова двојица нису имала, а само један је имао синове и од њих су се намножили Митрашевићи. Могли су доћи око 1780. јер Ристо Митрашевић (р. 1926.) набраја ове претке: Митар, звани Мика (1880-1941), Ристо, Митар, Иван чији је отац доселио. Њихови су огранци још и: Тешићи (7 дом.), Јовићи (7 дом.), Ивановићи (2 дом.) и Давидовићи (8 дом.). Огранак Тешића су Савићи (3 дом.).“ Дакле, имамо јасно предање о поријеклу из Васојевића, а сам резултат добија на тежини ако се сагледа разгранатост родова који потичу од ове породице. Када је у питању турски попис из 1851, превод за највећи дио данашње општине Лопаре, па тако и Мачковац, би требао бити завршен у наредних пар мјесеци, што ће дати одговоре на још нека питања."
-
51. Симић, Ђурђевдан, Горња Буковица, Бијељина
Припада хаплогрупи R1a-M458>L1029>YP417>YP6047>FT285270. Од ретких вредности истиче се само снижена DYS389II=28, остатак хаплотипа је практично идентичан модалном. Најближе поклапање има са Ковачићем из Јаворана код Кнежева, разликују се на само 1 од 25 упоредивих маркера, а с обзиром да деле и наведену ретку вредност врло је могуће да су заиста ближе повезани у неком релативно скоријем периоду (200-400 година). На 1 од 23 маркера разликује се од Савића из Кестена код Бановића (Лазаревдан), Кундачине из Нарата код Билеће (Лучиндан) и двојице Обрадовића из Јасенице код Босанске Крупе и Брувна код Грачаца (Јовањдан). Препорука за даље тестирање је неки од дубинских тестова (WGS или BigY-700). Преносим податке које је о Митрашевићима проследио г. Велибор Лазић:
"Горња Буковица је, на жалост, још једно од рубних села, између Семберије и Мајевице, а уз све то на размеђу Бијељине, Брчког, Угљевика и Лопара, тако да за њу не постоји етнолошка литература у којој би било могуће тражити податке о поријеклу становништва. Оно што је извјесно јесте да су Симићи пописани у два домаћинства у првом домовнику СПЦ за парохију Пиперци, из 1892. године. Старост носилаца домаћинстава, заједно са бројем домаћинстава посредно указује на досељење у последњим деценијама 18. или почетком 19. вијека. Да ствар буде компликованија, за сада није било могуће са великом сигурношћу идентификовати претке ове породице у турском попису из 1851. године, највише због тога што Горња Буковица није пописана као посебно село, него вјероватно у саставу Корените, или неког другог пописаног сусједног села."
-
49. Митрашевић, Аранђеловдан, Мачковац, Лопаре
Припада хаплогрупи R1a-M458>L1029>YP417>YP6047>FT285270. Поседује хаплотип скоро идентичан модалном, па има велики број релативно блиских поклапања. Најближи му је Ђукић из Цетине код Цивљана (Јовањдан) од ког се разликује на само 1 од 23 маркера. На 2 од 23 маркера разликује се од Кузмановића из Горњих Кречана код Градачца (Ђурђевдан), Млинара из Горњег Карина код Обровца (Ђурђевдан), као и од групе братстава из Шипачног код Никшића који такође славе Аранђеловдан (Дурутовић, Радовић и Тодоровић). Препорука за даље тестирање је неки од дубинских тестова (WGS или BigY-700). Преносим податке које је о Митрашевићима проследио г. Велибор Лазић:
"Миленко С. Филиповић у монографији „Мајевица“ у дијелу који се односи на Мачковац наводи сљедеће веома разрађено предање о поријеклу Митрашевића: „Митрашевићи (4 дом, Аранђеловдан), некада свештенички род. Из Васојевића дошла Марта са три сина (Драгутин, Милутин и Н.) и прокрчила трње ножем да би се населила. Начинили колибу и ножем сјекли мрко трње да би прокрчили пут од колибе до извора који су нашли. Од њених синова двојица нису имала, а само један је имао синове и од њих су се намножили Митрашевићи. Могли су доћи око 1780. јер Ристо Митрашевић (р. 1926.) набраја ове претке: Митар, звани Мика (1880-1941), Ристо, Митар, Иван чији је отац доселио. Њихови су огранци још и: Тешићи (7 дом.), Јовићи (7 дом.), Ивановићи (2 дом.) и Давидовићи (8 дом.). Огранак Тешића су Савићи (3 дом.).“ Дакле, имамо јасно предање о поријеклу из Васојевића, а сам резултат добија на тежини ако се сагледа разгранатост родова који потичу од ове породице. Када је у питању турски попис из 1851, превод за највећи дио данашње општине Лопаре, па тако и Мачковац, би требао бити завршен у наредних пар мјесеци, што ће дати одговоре на још нека питања."
Завршен је превод пописа из 1850/51 за данашње Лопаре, па тако имамо скоро потпуну потврду предања које је Филиповић забиљежио за Митрашевиће. Наиме, у кући број 1. у Мачковцу пописан је Мићо (Митар) син Милутина, за ког у напомени пише да је "поп". У кући број два су пописани потомци Драгутина, такође поменутог у предању. Пописани су и преци Тешића, Јовића, Ивановића и Давидовића.
-
Имали смо у оквиру акције, али и раније, одређен број тестираних Сембераца и Мајевичана који славе Светог Стефана Дечанског - Мратиндан (Богутово Село, Велика Обарска, Остојићево), а припадају истој грани хаплогрупе Ј2б М205. Тестирани Перић је имао предање о досељењу из Мачве, али није било неких опипљивих доказа који би упућивали на даље поријекло овог, условно речено, рода. Јуче сам имао прилику да разговарам са једним припадником породице Вакчић (презиме се јавља у два формална облика - Вакчић и Вакичић) из Мале Обарске. Вак(и)чићи потичу од Малетића, од којих је и тестирани мратинштак из Велике Обарске, па тако и они припадају овом роду. Успио сам пронаћи у попису из 1851. његовог претка Василија-Вакицу Малетића, а он мени заузврат помену да су по предању даљим поријеклом "однекле из Санџака". То ме је поново вратило на тезу о томе да су Ј2б М205 мратинштаци, као и "батковљански никољштаци" вјероватно досељени око 1813. из Мачве, у коју су доспјели 1809. повлачећи се из Рашке и Старог Влаха заједно са Карађорђевим устаницима. Ово је прво предање које сам чуо а да поријекло неке од ових породица помјера даље од Мачве, која је очигледно била само станица у њиховој етапној миграцији.
-
Након дуже паузе, последњих дана јуна предата је нова тура Сембераца и Мајевичана, а списак кандидата је сљедећи:
52. Петковић, Никољдан, Подгора, Лопаре,
53. Богдановић, Јовањдан, Прибој, Лопаре,
54. Вуковић, Јовањдан, Кованлук, Бијељина,
55. Јовић, Ђурђевдан, Чађавица Горња, Бијељина,
56. Ристић, Јовањдан, Чаћавица Горња, Бијељина,
57. Ерић, Стевањдан, Батковић, Бијељина,
58. Ристић, Јовањдан, Чаћавица Горња, Бијељина.
-
55. Ристић, Јовањдан, Чађавица Горња/Бијељина, I2-Y1320
Према предању, предак тестираног Ристо Петковић из Подгоре је прешао у Чађавицу, где је давно дошао из Гацка или Билеће. Стара слава им је Никољдан.
У контексту предања да су Ристићи огранак Петковића из Подгоре/Лопаре, може се рећи да генетички резултат Ристића и Петковића не подржава овакву тврдњу. Петковићи су грана I2-PH908. Ево податка које је о тестираним Ристићима оставио Велибор Лазић:
Хаплотип тестираног карактерише прилично велики број ретких вредности, међу којима се посебно издвајају DYS635=25, DYS456=14, DYS389=12-32, а затим и DYS385=14-14 и DYS19=17. Због овако изражене посебности овај резултат нема сличности са хаплотиповима из базе СДНКП која би указивала на могућу генеалошку блискост.
"55. Ристић, Чађавица Горња, Бијељина, Јовањдан - О поријеклу становништва Чађавице (до 1878. навођена је као јединствено село, а тек са Аустро-Угарском долази подјела на Горњу, Доњу и Средњу), на жалост, није могуће пронаћи много тога у етнографској литератури. Како сам већ помињао код неких других села из рубног појаса између Семберије и Мајевице, ни Миленко С. Филиповић, ни Радмила Кајмаковић нису обрадили ово село у својим радовима, ако изузмемо један пасус у једном Филиповићевом раду, посвећен Горњој Чађавици, у ком помиње поријекло породице Ђокић, што нам није од велике помоћи овдје. Све што можемо, када су у питању Ристићи, јесте да се ослонимо на доступне писане изворе и породично предање. Наиме, Ристићи наводе да је раније презиме било Петковић, што потврђује и надгробни споменик Ристе, од ког данашње презиме води поријекло, подигнут 1871. године. Даље, предање их везује за Петковиће из села Подгора (раније Зло Село), од којих наводно потичу. То би, ако је тачно, значило и да Јовањдан није изворна слава Ристића, него би то морао бити Никољдан. Када погледамо писане изворе, ствари постају мало компликованије. Наиме, потенцијалног претка Ристића налазимо у попису из 1851. године у кући бр. 2. у селу Чађавица, као Ристу Николића, сина Новака. Да ствар буде интересантнија у кући број један пописан је сеоски кнез, Никола Николић, син Гаје, а у кући бр. 3. домаћин је Михајло Николић, син Зарије. Како наводи Ристић, данас постоје у истом засеоку и Зарићи и Гајићи и славе Јовањдан. Ово је интересантно из неколико разлога. Најприје, нико од наведених се не презива Петковић, а, с друге стране, чињеница да су пописани први, те да је из једне од кућа и сеоски кнез, говори да се вјероватно не ради о скоро досељеном слоју становништва. Ситуација се даље компликује увидом у документацију која се односи на успоставу аустроуагарских земљишних књига. Наиме, ту срећемо домаћинство Радована Ристића, Ристиног сина, које се налази у засеоку Петковићи. Тражећи било кога са презименом Петковић, налазимо домаћинства Зарије Петковића и Николе Петковића. Међутим, у сљедећем документу Никола је наведен као Гајић, док су Заријини синови наведени као Зарићи, те презимена Петковић више нема. Ово је, с једне стране, додатни доказ да су Гајићи. Зарићи и Ристићи вјероватно истог проијекла, али говори и да су у неком моменту 1860/1870их сви вјероватно носили презиме Петковић, како је и назив засеока. Очигледно је да у засеоку Петковићи имамо сличну ситуацију оној у Великој Обарској у засеоку Познановићи, у ком више разнородних породица слави исту славу (Светог Алимпија Столпника), а у најстаријим црквеним књигама су сви носили и презиме Познановић, мада нису истог поријекла. Ако на ово додамо и случај из Батковића из засеока Марићи, гдје више разнородних породица слави Лазаревдан, при чему је до закључења првих међусобних бракова дошло знатно касније у односу на досељење, па се не ради о слави земље, можемо само изводити разне теорије, од којих би једна била да се радило о насељавању на исти беглук у више таласа, од стране разнородних породица, при чему су ове касније досељене прихватале славу прводосељене из разних разлога, а понекад је,. очигледно, постојало и заједничко презиме, бар у неким моментима. На све ово одговор би могао дати наставак тестирања у Горњој Чађавивци, тј. у засеоку Петковићи. У погледу времена досељења, на основу података из турског пописа из 1851. године, могуће је претпоставити да се ради о другој половини 18. вијека."
-
57. Ерић, Стевањдан, Батковић, Бијељина
Припада хаплогрупи R1a-Z280>CTS1211>Y35>YP4278>Y109474>BY30743. Поседује модални хаплотип, једина вредност која благо одудара је снижена DYS390=24. Са већином припадника ове гране има врло блиска поклапања (1-3 маркера разлике), а чини се да су му нешто ближи од осталих припадници родова А (Шаренци) и Б (Елезовићи). Препорука за даље тестирање је дубински тест (WGS или BigY-700). Велибор Лазић је проследио детаљније податке о пореклу Ерића:
"Ерићи су настањени у јужном дијелу данашњег засеока Липовица, који је све до 1970-их административно припадао засеоку Мала Обарска (данас самостално насељено мјесто). У монографији "Семберија" Радмила Кајмаковић помиње Ериће и каже да су досељени из Херцеговине, те да су од њих постале многе друге данашње породице у Батковићу - Вујићи, Петровићи, Глигорићи, Јовићи, Кнежевићи, Мићићи, Илићи, Икићи... Све ове породице данас славе Светог архиђакона Стевана. Комбинацијом до сада прикупљених писаних извора и генетичке генеалогије, потврђено је да све ове породице заиста припадају истој широј групи повезаних породица - Вујићи, Петровићи и Глигорићи (те данас у мушкој линији изумрли Коруновићи) су потомци браће, Мићићи и Илићи/Икићи су потомци два брата, и сви скупа, са тестираним Јовићима и Кнежевићима припадају y-хаплогрупи Ј2б М241. Међутим, све су ове породице насељене у засеоцима Липовица и некадашњи Гајићи (данас Клис и Гајићи). У засеоку Мала Обарска било је једино особа које су исељене из неког од ових заселака. С обзиром на то да кроз доступне писане изворе није било могуће установити чврсту везу са осталим већ тестираним породицама из овог "братства" Стевањштака, тешко је само на основу исте славе и презимена Ерић тврдити да тестирани Ерићи припадају истом братству. Треба узети у обзир и само презиме Ерић, које је географског карактера и означава досељенике из Херцеговине, па је тако у Батковићу, према попису из 1851. било и других Ерића, који данас славе друге славе и носе другачија презимена (рецимо данашњи Ђурићи из засеока Клис, који славе Аранђеловдан, пописани су 1851. као Ерићи итд). Постоји још пар чињеница везаних за Ериће, које отварају одређене недоумице - у попису из 1851. пописана су домаћинства Луке Ерића, сина Милована и Стеве Ерића, сина Ристе, са браћом Јовом, Васом и Андријом. Лукини потомци су затим неко вријеме носили презиме Миловановић, али су почетком 20. вијека поново прешли на презиме Ерић. Ова два домаћинства пописана су са преко 30 домова разлике. Мада попис није рађен по географском приниципу, ипак није уобичајено да блиски сродници не буду пописани једни до других. Такође је помена вриједно и то да је поменути Јован (Јовица) Ерић касније био кмет Авдибега Абдурахмановића, а да су његова браћа и Лукини потомци били кметови Омераге Хаџисалиховића. Није баш забиљежено много оваквих случајева гдје браћа имају кметовска селишта на беглуцима различитих бегова, нарочито не ако ти бегови нису припадници исте породице."
-
52. Петковић, Никољдан, Подгора/Лопаре
Припада хаплогрупи I2-PH908. Нема карактеристичних маркера, са тек неколико немодалних маркера, што значи да има велики број блиских поклапања која не морају имати филогенетички значај. Од никољштака по укупном хаплотипу најближи су му Чорбић из Постења/Нови Пазар (1/23), Рожић из Г.Граца/Мркоњић град (2/23), Вујовић из Симијове/Билећа (2/23) и Вукосав из Дабрице/Берковићи (2/23). На подручју Семеберије и Мајевице најближе му је поклапање са Стјепановићем из Забрђа/Угљевик који такође слави Никољдан (2/23) и ову би везу можда и најприје вриједило испитати. Тестирани је навео да је постоји предање о поријеклу од Предојевића из околине Билеће, али чини се да то предање ипак неће бити тачно, јер иако род Предојевића такође припада хаплогрупи I2-PH908, по хаплотипу се значајно разликује од Петковића.
Преносим податке које је о тестираним Петковићима оставио Велибор Лазић:
"52. Петковић, Подгора, општина Лопаре, Никољдан - Говорећи о поријеклу становништва Подгоре (до 1955. Зло Село), Миленко С. Филиповић у монографији Мајевица каже: "Петковићи су старином Предојевићи из Прерашћа (Врбица) у Гацку. Предак је, тобоже, побјегао што је убио Смаил-агу Ченгића." Сам тестирани је потврдио предање о поријеклу од Предојевића, наводећи као раније презиме Милишевић и дајући имена свих предака до Петка, по ком носе презиме. Постојао је одређен проблем са утврђивањем у оквиру ког сусједног мјеста је Подгора пописана у турском попису из 1851, али се на крају испоставило да попис Липовица садржи и домове који су у то вријеме чинили Подгору/Зло Село. Турски попис је потврдио предање, када је у питању раније презиме Милишевић. Пописан је и Милишевић Петко, син Теодора, рођен 1791. године, са синовима чија имена одговарају породичном предању. С обзиром на то да Милишевића и других породица са којима су Петковићи по предању у сродству по мушкој линији (Аћимовићи, Тришићи, Ракићи итд.) у попису из 1851. има седам домаћинстава, може се вјероватно говорити о досељењу на Мајевицу у другој половини 18. вијека. Резултат ће бити значајан свакако и због великог броја породица које воде поријекло из Подгоре, а истог су поријекла (и према писаним изворима) по мушкој линији."
-
56. Јовић, Ђурђевдан, Чађавица Горња/Бијељина
Тестирани је навео да је старо презиме породице било Бијелобрковић. Чађавица је слабо обрађена у етнографској литератури, па тако других података о пореклу Јовића нема. Ево шта нам је о њима доставио Велибор Лазић:
У аустроугарским земљишним књигама насталим између 1879. и 1888. године, помињу се домаћинства Тоше, Симе, Стеве, Тешана и Пантелије Јовића. Пантелија је настањен у засеоку Липик, а Тешан у засеоку Митрићи, док су Тошо, Симо и Стево настањени у засеоку Петковићи. У турском попису из 1851, у селу Чађавица наилазимо на домаћинство Јована Бабића, сина Ђуре, међу чијим синовима су Симо, Стево и Панто. Поређењем имена, ово је за сада најближа потенцијална идентификација предака Јовића у писаним изворима.
Припада хаплогрупи I2-PH908. Прилично модалан хаплотип са великим бројем блиских поклапања која не морају имати филогенетски значај. И поред тога нема блиских поклапања на подручју Семберије, Мајевице и ближег окружења. Најближа поклапања са 1/23 разлике има са Миловановићем, Никољдан из Грабовице/Горњи Милановац и Матијашевићем из Ђерача/Лучиндан али је прилично извјесно да та поклапања немају суштинског значаја.
-
58. Ристић, Јовањдан, Чађавица Горња/Бијељина, I2-Y3120
Као што је поменуто у коментару за тестираног Јовића из Чађавице, ово село је слабо обрађено у етнографској литератури, па тако података о породицама које у њему живе нема. Велибор Лазић нам је о Ристићима доставио податке које сам навео у претходно објављеном коментару за раније тестираног Ристића из истог места (https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=6844.msg190535#msg190535), па их не бих понављао.
Хаплотип тестираног карактерише већи број маркера: DYS635=25, DYS389=12-32 као и DYS19=17. Ове три специфичне вредности јављају се и код претходно објављеног резултата Ристића, који је такође из Чађавице Доње, а ова два хаплотипа су уједно међусобно најближа, са разликама на три маркера од 25 упоредивих. Тестирани припадају истом генетичком роду, што је било и очекивано.
-
53. Богдановић, Јовањдан, Прибој, Лопаре
Припада хаплогрупи N2-FT182494>FT213937. Има немодалне вредности DYS393=13 и DYS389ii=30. Нема потпуних поклапања али има доста блиских. Због славе и предања врло вероватно припада још нижој подграни FGC28435. Потврда припадности FGC28435 грани би свакако потврдила предање о старијем пореклу из Пиве.
Покретаћ пројекта истраживања Семерије и члан Друштва Велибор Лазић пренео је ове податке о Богдановићима из Прибоја:
53. Богдановић, Прибој, општина Лопаре, Јовањдан - О Богдановићима у монографији "Мајевица" Миленко С. Филиповић каже сљедеће: "Богдановићи, Јовићи I, Јовановићи-Поповићи, Петровићи I, Лукићи, Рикићи и Стојановићи су заједнићког порекла (Јовањдан). Њихов предак Теодор Газета је дошао из Гацка у Херцеговини после Томића и населио се на крчевини. Даљим пореклом су из Пиве и мисле да су од истог рода у Пиви од ког је био и Бајо Пивљанин. Неки кажу како су из Херцеговине доселила три брата: Рико, Богдан и Радо. (Од Раде су Петровићи, од Рике Рикићи, а од Богдана Јовићи, Јовановићи, Богдановићи и други.)" Турски попис донекле потврђује ово предање, али даје и простора за даље истраживање. Наиме, у Прибоју је 1851. пописан Богдан Брчак, син Тодора/Теодора, са четворицом синова, чија имена одговарају, према казивању тестираног именима из породичног предања. Осим овог дома, пописано је још пет домова са презименом Брчак/Брчаковић, од којих су у још два домаћини Теодорови синови, у два синови Ђуре Брчака и у једном син Обрена Брчака. Брчак/Брчаковић није сачувано у породичном предању као презиме и очигледно се радило о презимену које се кратко задржало, претпостављам 1850-их и 1860-их, а већ са успоставом аустроугарских земљишних књига је нестало. Само поријекло тог презимена не указује нужно на досељење из оног што данас знамо као Брчко. Наиме, у то вријеме данашња територија општине Лопаре била је подијељена између четири кадилука: Бијељина, Брчко, Горња Тузла и Зворник. Сам термин Брчак може указивати на досељење из неког од села са сјеверозапада данашње општине Лопаре, које је тада припадало кадилуку Брчко. Треба обратити пажњу и на то да се код неких кућа презуиме јавља као Брчак, а код других као Брчаковић. Рекао бих да то није случајно и може послужити као показатељ у погледу времена досељења у Прибој. Наиме, Богдан је пописан као Брчак, а његов, по свему судећи, знатно млађи брат Крсман као Брчаковић. Из тога бих закључио да је Богдан такође био досељеник, са оцем Теодором, а да је Крсман рођен у Прибоју (1823). У сваком случају, овдје имамо веома јасно предање о поријеклу, а можемо говорити и о релативно сигурном одређивању времена досељења у сам Прибој (1810-1820), с тим да вјероватно досељење у неко од сусједних мјеста треба смјестити пар деценија уназад, односно на крај 18. вијека.
Препорука за даље тестирање је директан тест на FGC28435 код YSEQ:
https://www.yseq.net/product_info.php?products_id=108772 (https://www.yseq.net/product_info.php?products_id=108772)
-
У току ове седмице предата су узорци за још два кандидата:
59. Стевић, Ђурђевдан, Нови/Вршани, Бијељина,
60. Лазић, Ђурђевдан, Бузекара, Брчко.
-
54. Вуковић, Јовањдан п. Тројичиндан, Кованлук, Бијељина
Припада хаплогрупи N2-FT182494>FT213937. Има сасвим модалан хаплотип, те са тим има и доста потпуних поклапања. Потпуно поклапање на 25 маркера које свакако вреди споменути је географско близак Петровић из Кацевца (Бијељина), који такође слави Јовањдан.
Детаљне податке о породици тестираног дао је Велибор Лазић:
54. Вуковић, Кованлук, Бијељина, Јовањдан - У монографији "Семберија" Радмила Кајмаковић не помиње Вуковиће, а о селу Кованлук каже сљедеће: "По народном предању село је постало од 4 -5 људи, комшија, који су дошли из Црне Горе и које су бегови примили да им чувају кованлуке (кошнице). То су били: Стеван, Лука, Ђука, Иван и Драгојло. Од њих су Стевићи (Јовањдан), Ђукановићи (Никољдан), Драгојловићи (Никољдан) и Иванићи (Никољдан). Касније су доселили Владићи (Јовањдан)." Турски попис из 1851. године указује да предање, како то често бива, није сасвим тачно. Наиме, село Кованлук већ тада има 24 куће, а имена неких од поменутих досељеника се јављају у различитим генерацијама. У кући под редним бројем један пописан је Вуковић/Вукановић Илија, син Вука, старјешина села. Потврду да се ради о данашњим Вуковићима налазимо у аустроугарским земљишним књигама, које у периоду 1879.-1888. биљеже три домаћинства Вуковића, са домаћинима Пантом, Станком и Ристом. Панто и Станко су пописани 1851. године као синови поменутог Илије Вуковића, док је Ристо вјероватно рођен након пописа. Из чињенице да су Вуковићи пописани 1851. године, те да је из реда те породице и сеоски кнез/старјешина можемо посредно закључити да се не ради о скорашњим досељеницима, али је тешко рећи нешто више о правцу и времену досељења, тим прије што се није сачувало ни неко конкретније породично предање о томе.
Препорука за даље тестирање је директна провера на грану FGC28435.
https://www.yseq.net/product_info.php?products_id=108772 (https://www.yseq.net/product_info.php?products_id=108772)
-
59. Стевић, Ђурђевдан, Вршани/Бијељина
Припада хаплогрупи I2-PH908. Скоро па модални хаплотип, што значи д аима већи број бликсих поклапања која не морају имати филогенетички значај. Једина немодалне вриједности су DYS549=12 и DYS576=17. Међутим управо се на тим вриједностима разликује са својим најближим поклапањима. На истом географском подручју чисто технички гледано најближи му је Николић, Никољдан из Буковице Горње/Бијељина (3/23 разлике), али с обзиром да слави другу славу и да се разликују на немодалним вриједностима, мале су шансе за везу. Од слављеника Ђурђевдана најближи му је Ламбић из Борака/Коњиц (3/23 разлике), али и он се разликује на немодалним вриједностима.
Препорука је неки од дубинских тестова (Dante, BIGY, Nebula) или SNP панел.
О Стевићима из Вршана детаљније податке о поријеклу дао је Велибор Лазић:
"59. Стевић, Ђурђевдан, Нови/Вршани, Бијељина - Нови данас представља посебно насељено мјесто на територији града Бијељина, али је, историјски гледано, дуго дијелио судбину Вршана. Познат по Накића кули, Нови је, баш као и Вршани, занемарен у литератури која се бави поријеклом становништва Семберије и Мајевице, па је и о поријеклу Стевића могуће поуздано говорити тек у свјетлу писаних извора из средине и друге половине 19. вијека. Како је сам тестирани навео, Стевићи потичу од Сарића из Новог. Турски попис становништва из 1851. године у селу Вршани у кући под редним бројем 100. наводи као главу породице Стеву Сарића, сина Обрена, рођеног 1811. године. Потомци Стеве Сарића данас носе презиме Стевић. Већ у првом домовнику СПЦ с почетка 1890-их срећемо три домаћинства са презименом Стевић Сарић, док у аустроугарским земљишним књигама из приближно истог периода срећемо само презиме Стевић. За Вршане (и Нови) је, иначе, могуће рећи да су у вријеме аустријске власти у тим крајевима у првој половини 18. вијека ненасељени, али да је до интензивног насељавања очигледно дошло већ од средине 18. вијека, па Вршани у Дубичком рату дају појединачно можда и највећи број фрајкора из Семберије. Имајући баш то на уму, вјерујем да не можемо олако искључити могућност да добар дио данашњих срановника Вршана/Новог представља потомке досељеника са запада и сјевера. Још један детаљ који је у вези са Стевићем вриједан помена, јесте и то да је Ђурђевдан веома честа, ако не и најчешћа крсна слава у Вршанима и Новом, па ће бити од великог интереса да у будућности провјеримо ради ли се, евентуално, о неком ширем братству."
-
60. Лазић (Ђурђевдан), Бузекара/Брчко
Припада хаплогрупи R1b-BY250. Има потпуно поклапање на 25 СТР маркера са Ристановићем из Равни код Ужица, који исто слави Ђурђевдан. Осим њих двојице, припадник ове хаплогрупе код Срба је још само Павасовић, али је разлика у маркерима велика, тако да се вероватно ради о посебним гранама давно раздвојеним, пре постојања Срба. Поклапање са Ристановићем је свакако добра вест и прозор у даље истраживање, а негативна је што постоје само њих двојица и не зна се којој би грани испод BY250 могли припадати, ако се дубински не тестирају.
https://www.yfull.com/tree/R-BY250/ (https://www.yfull.com/tree/R-BY250/)
Прилог од Велибора:
Бузекара, село у благом побрђу Мајевице, на територији дистрикта Брчко, на жалост није обрађивано у мени познатој литератури која се бави поријеклом становништва. У једном аустријском попису из 1724/25 помиње се као у том моменту ненасељено мјесто, а већ од 1788. године даје велики број фрајкора у Дубичком рату. Предак тестираног Лазића, Лазо Живановић, пописан је у турском попису нахије Брчко из 1851. На жалост, Срби нахије Брчко су, за разлику од практично свих околних нахија, пописани без презимена, што донекле отежава проналажење конкретних појединаца, али у овом случају имамо прилично сигуран погодак. Наиме, у селу Бузекара Горња у кући под редним бројем 23. пописан је Тешо, син Драгића и у његовом домаћинству брат његове супруге - Лазар, син Живана, у том моменту стар 15 година, дакле малољетан. Индиција о даљем поријеклу Лазара, претка Лазића из Бузекаре нема, али има основа да се говори о поријеклу ван саме Бузекаре. Можемо изнијети претпоставку да је Лазар рано остао без оца, па се доселио код старије сестре, или је можда, имајући у виду да је са Тешом у домаћинству пописан и "радник", па се очигледно ради о добростојећем домаћинству, Лазар дошао да живи код старије сестре у потрази за бољом будућношћу. Иначе, постоје и данас Тешини потомци, који носе презиме по њему - Тешић. Тестирани је поменуо неодређено предање о поријеклу из Црне Горе, али је тешко рећи било шта више о даљем поријеклу породице.
-
Лагано се поново захуктавамо, надам се, са новом групом тестираних, у којој су:
61. Бабић, Јовањдан, Угљевик село, Угљевик,
62. Ристић, Чађавица Горња, Бијељина,
63. Ђокић, Јовањдан, Крћина, Угљевик,
64. Милошевић, Савиндан, Попови, Бијељина.
-
Лагано се поново захуктавамо, надам се, са новом групом тестираних, у којој су:
61. Бабић, Јовањдан, Угљевик село, Угљевик,
62. Ристић, Чађавица Горња, Бијељина,
63. Ђокић, Јовањдан, Крћина, Угљевик,
64. Милошевић, Савиндан, Попови, Бијељина.
Шесто чуло ми говори да ће неко од ових Јовањаца бити од наше гране😊
-
Шесто чуло ми говори да ће неко од ових Јовањаца бити од наше гране😊
Шесто чуло или Треће око? :)
-
Шесто чуло или Треће око? :)
Карма,снајка,карма😊
-
Шесто чуло ми говори да ће неко од ових Јовањаца бити од наше гране😊
Зашто да не :) Сада видим да сам пропустио да напишем славу за Ристића. Такође је Јовањдан у питању.
-
Док чекамо објављивање резултата за претходну групу, ево и нове тројице тестираних:
65. Михајловић, Јовањдан, Доња Чађавица, Бијељина,
66. Јелић, Ђурђевдан, Ченгић, Бијељина,
67. Маргетић, Јовањдан (до 1870-их Ђурђевдан), Батковић, Бијељина.
-
62. Ристић, Јовањдан, Чађавица Горња/Бијељина, I2-Y3120
Двојица Ристићи већ су претходно тестирани у оквиру ове акције и установљено је да припадају истом роду:
https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=6844.msg190535#msg190535
https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=6844.msg190645#msg190645
О овом хаплотипу се нема шта ново написати, па ћу поделити претходно написани коментар:
...
Хаплотип тестираног карактерише већи број маркера: DYS635=25, DYS389=12-32 као и DYS19=17. Ове три специфичне вредности јављају се и код претходно објављеног резултата Ристића, који је такође из Чађавице Доње, а ова два хаплотипа су уједно међусобно најближа, са разликама на три маркера од 25 упоредивих. Тестирани припадају истом генетичком роду, што је било и очекивано.
...
Нови хаплотип Ристића поседује једну разлику у односу на резултат претходно тестираног, која је без филогенетичког значаја.
-
Имамо нову туру тестираних Сембераца и Мајевичана, коју чине:
68. Марјановић, Ђурђевдан, Велика Обарска, Бијељина,
69. Хатић, нема крсне славе (Бошњак), Бијељина,
70. Марковић, Ђурђевдан, Мезграја, Угљевик,
71. Зеленовић, Аранђеловдан, Горњи Драгаљевац, Бијељина,
72. Тришић, Јовањдан, Велика Обарска, Бијељина,
73. Радић, Јовањдан, Пељаве, Угљевик,
74. Перић, Ђурђевдан, Загони, Бијељина,
75. Цвијетиновић, Јовањдан, Горња Чађавица, Бијељина.
-
61. Бабић, Јовањдан, Угљевик село/Угљевик, I1-Z63>Y7627
Хаплотип тестираног се одлично уклапа у род Миљанића и Росандића обрађеног у књизи о Херцеговцима. Има потпуно поклапање са Миљанићем из Миљанића/Никшић. На једном маркеру DYS643 се разликује од Новаковића из Љесковца који такође слави Јовањдан, а који је раније тестиран у оквиру ове акције.
36. Новаковић, Јовањдан, Љесковац/Бијељина
Припада хаплогрупи I1-Z63, највјероватније грани I1-Z63>Y7627. У потпуности се уклапа у генетички профил род Миљанића и Росандића (обрађени у књизи о Херцеговцима). Још уже се може рећи да су огранак бањанских Миљанића. На то указује веома карактеристична вриједност DYS389-II=25, коју посједују само Миљанићи и њихов огранак Миловићи из околине Гацка. У односу на остале припаднике овог рода, Новаковићи посједују карактеристичну вриједност DYS643=12.
Преносим забиљешке Велибора Лазића о Новаковићима:
"Новаковић, Љесковац, Јовањдан – Село Љесковац није засебно обрађено у дјелу Радмиле Кајмаковић, али га у табеларном прегледу наводи као дио данас сусједног села Глоговца. У оквиру података које наводи о Глоговцу, госпођа Кајмаковић не наводи Новаковиће. Да ситуација буде још лошија помогла је и чињеница да и турски попис из 1851. не наводи ни Љесковац, нити Глоговац као посебна мјеста, него их, како се чини, пописује у оквиру Којчиновца. У оквиру Којчиновца пописан је Новак Новаковић, син Саве, са своја два сина, те је уз консултацију са тестираним, могуће претпоставити да се ради управо о претку Новаковића. Интересантно је да презиме није патроним, а на основу тога што се домаћин и зове Новак може се изнијети претпоставка да се отац његовог оца Саве звао Новак, те да презиме потиче још од њега. Тај први Новак могао је бити рођен око 1730. године, па би и досељење Новаковића било могуће смјестити у средину, односно другу половину 18. вијека. Тестираном није познато постојање сродства по мушкој линији са другим породицама из ближе околине. Занимљиво је поменути да из Глоговца потиче нешто шире братство Јовањштака, које укључује више породица са данас различитим презименима, међу којима су и Перковићи, али и Андрићи (одсељени у Пучиле). Перковићи имају и тестираног у оквиру српског ДНК пројекта, те је утврђено да се ради о Ј2а хаплогрупи. Осим исте крсне славе и географске близине нема других разлога да се претпостави да и Новаковићи припадају истој хаплогрупи, али су ово свакако подаци вриједни помена."
Обе породице су по свему судећи пореклом из Старе Херцеговине, а да ли су међусобно ближе од својих рођака који и данас живе на подручју Старе Херцеговине или је веза између ове две породице старија од времена њиховог досељавања у Семберију може утврдити само дубински тест BigY-700 код FTDNA или WGS Dante, Nebula. Напомињем да овај род још увек није добро профилисан јер нико од тестираних припадника овог генетичког рода није радио дубоки тест па је и припадност целог рода грани Y7627 само на нивоу претпоставке све док барем један представник рода Миљанића и Росандића не потврди припадност грани Y7627 СНП тестом.
Тестирани је у упитнику навео две верзије предања о пореклу своје породице. Према једној верзији је чукундеда тестираног дошао у Угљевик село из Прибоја код Лопара. У књизи Мајевица Миленка С. Филиповића се заиста помињу Бабићи са славом Јовањдан у Прибоју и још се наводи да је село некада страдало од куге и да је насељено становништвом из Херцеговине. Према другој верзији породица потиче из Ченгића, а даљим пореклом од племића Бабића из Требиња.
-
61. Бабић, Јовањдан, Угљевик село/Угљевик, I1-Z63>Y7627
Тестирани је у упитнику навео две верзије предања о пореклу своје породице. Према једној верзији је чукундеда тестираног дошао у Угљевик село из Прибоја код Лопара. У књизи Мајевица Миленка С. Филиповића се заиста помињу Бабићи са славом Јовањдан у Прибоју и још се наводи да је село некада страдало од куге и да је насељено становништвом из Херцеговине.
Захваљујем на коментару резултата и, како мислим да је ово први Ваш коментар на овој нашој теми, желим Вам добродошлицу међу Семберце и Мајевичане. :-)
Додаћу само то да је тестирани Бабић накнадно допунио прву верзију предања, што је, у комбинацији са турским пописом из 1851. дало следеће резултате.
Према предању које преноси сам тестирани, његов предак Јован је средином 19. вијека дошао из Прибоја у Угљевик село, "дјевојци у кућу". Предање је сачувало и дјевојачко презиме дјевојке - Маринковић. И заиста, у труском попису из 1851. године у Угљевик селу налазимо домаћинство Томе Маринковића, сина Маринка, рођеног 1811. године, при чему је он једини пописани члан домаћинства, што указује или на то да није имао дјеце, или да је имао само ћерке/ћерку. С друе стране јединог Јована/Јовицу у Прибоју, приближно одговарајућих година, проналазимо у домаћинству Томе Аврамовића, сина Теше, рођеног 1821. године. Сам Јовица је рођен 1849. године. Ако су ове претпоставке тачне, судећи по старости Јована/Јовице и старости његовог потенцијалног таста, могло би се закључити да је будућа Јованова супруга вјероватно била старија од њега, те да је до преласка његовог у Угљевик село дошло тек крајем 1860-их. Ово је свакако подлога за даља истраживања, која би могла потврдити, или оповргнути ове закључке.
Тестирани је чак изнио претпоставку да је презиме Бабић настало тек након досељавања у Угљевик село, или прихватањем презимена постојећих Бабића, практично комшија, или по супрузи досељеног претка, која је и била старија од њега и вјероватно га значајно надживјела (па отуд баба).
У смислу могуће ближе повезаности са Новаковићем, интересантна је и друга верзија предања, о досељењу преко Ченгића, јужносемберског села из ког је реално било могуће отићи и према Угљевику и даље на сјевер према Љесковцу.
-
64. Милошевић, Савиндан, Попови/Бијељина, I1-P109>FGC22045>FGC22061
Поседује потпуно модалан хаплотип за род Дробњака па има велики број потпуних поклапања у бази СДКП који вероватно нису од већег филогенетског значаја. Издвојио бих ипак један резултат из Ирига са САНУ истраживања који је идентичан на само 17 маркера али би ближа веза могла да постоји због исте славе и релативне географске близине. Пошто тестирани слави Савиндан врло вероватно припада млађој подграни FT36856 (https://www.yfull.com/tree/I-FT36856/) у којој су груписани сви до сада дубински тестирани припадници генетичког рода Дробњака који славе Савиндан. Са њима има у највећем броју случајева разлику у хаплотипу само на маркеру DYS570 и то или нешто мању или нешто већу вредност што указује на честу промену вредности овог маркера, па разлика на њему не би требало да пресудно утиче на процену генетске блискости међу припадницима генетичког рода Дробњака. У сваком случају без дубљег теста се не може поуздано утврдити ко је тестираном најближи. Највише тестираних припадника овог рода имамо у Источној Босни, и то пре свега у Соколцу, затим у Власеници и Сребреници, али и у Старој Херцеговини.
Попови су обрађени у монографији Радмиле Кајмаковић "Семберија", али за Милошевиће само лаконски наводи: "из Херцеговине су". Предање самог тестираног каже да је досељавање из Херцеговине ишло преко Мајевице, те да један од тројице браће остао на Мајевици, а двојица наставила даље - његов предак је остао у Поповима, а за трећег брата не зна са сигруношћу гдје се населио. У турском попису из 1851. године релативно је лако идентификовати Милошевиће у домаћинству под редним бројем 6, у ком је домаћин Петар Милошевић, син Милоша, рођен 1781. Сам тестирани је потврдио да се имена Петрових укућана подударају са оним што он зна о сопственом родослову. Остаје само дилема да ли презиме Милошевић долази од Петровог оца Милоша, који је могао бити рођен средином 18. вијека, или евентуално од неког ранијег претка - Петровог прадеде, стрица, или Милошевог стрица са истим именом - све су то случајеви који су се јављали у пракси. У погледу саме крсне славе, која је заиста ретка у Семберији, тестирани је имао претпоставке да није изворна, али су те претпоставке засноване не на конкретним сазнањима, него на мишљењу да је Савиндан прије 19. вијека био веома ретка крсна слава.
-
66. Јелић, Ђурђевдан, Ченгић, Бијељина, J2b-M205>Y22059
О Јелићима нисам пронашао више података у литератури. Тестирани је оставио уопштено предање о пореклу из Старе Херцеговине.
"Ченгић, село на самом размеђу Мајевице и Семберије, на жалост није обрађено у етнолошкој литератури, нити је поменуто у неком раду који се бавио поријеклом становништва. Због самог назива села теоретисало се о томе да је настало на посједу херцеговачких бегова Ченгића, вјероватно непосредно послије 1739, па и насељавање села можемо смјестити вјероватно у период од средине до друге половине 18. вијека. Сам тестирани није оставио конкретно предање о поријеклу, а потрагу у старијим изворима додатно отежава матронимско презиме, јер преткиња по којој је презиме настало и ако је живјела у вријеме турског пописа из 1851. у њему није пописана. Попис из 1873/75. требао би дати увид у одређене податке о Јелићима, али то ће тек бити предмет будућих истраживања."
Реч је по свој прилици о подграни J2b-M205>Y22059>Y155375. Због вредности 24 на маркеру 481 сигрно постоји ближа веза (исти ген. род) са Мијаиловићем из околине Ивањице (Опаљеник), који слави исту славу. С обзиром на хаплотип и поклапања, предање о Старој Херцеговини није без основа. Од J-Y155375 родова, ову релативно ретку вредност на маркеру 481 поседују још Стевањштаци из Старог Влаха (необјављено истраживање), као и банијски Кричи, који такође славе Ђурђевдан.
На простору Семберије и Мајевице, током овог и ранијих истраживања, откривене су барем четири различите групације J2b-M205:
- Никољштаци из Батковића, потенцијални J-Y22063 - ближи днк рођаци у Шумадији и Старом Влаху (иста слава).
- Мратинштаци из Семберије и Мајевице, са мање-више модалним хаплотипом, што их чини добрим кандидатима за подграну J-Y22063
- Усамљени Војаковић, који хаплотипом може да подсећа на новотестираног Јелића, али и та веза је упитна због више приватних мутација код Војаковића
- Јелић са славом Ђурђевдан, подграна J-Y155375 - ближа поклапања Стари Влах (иста слава)
-
66. Јелић, Ђурђевдан, Ченгић, Бијељина, J2b-M205>Y22059
О Јелићима нисам пронашао више података у литератури. Тестирани је оставио уопштено предање о пореклу из Старе Херцеговине.
"Ченгић, село на самом размеђу Мајевице и Семберије, на жалост није обрађено у етнолошкој литератури, нити је поменуто у неком раду који се бавио поријеклом становништва. Због самог назива села теоретисало се о томе да је настало на посједу херцеговачких бегова Ченгића, вјероватно непосредно послије 1739, па и насељавање села можемо смјестити вјероватно у период од средине до друге половине 18. вијека. Сам тестирани није оставио конкретно предање о поријеклу, а потрагу у старијим изворима додатно отежава матронимско презиме, јер преткиња по којој је презиме настало и ако је живјела у вријеме турског пописа из 1851. у њему није пописана. Попис из 1873/75. требао би дати увид у одређене податке о Јелићима, али то ће тек бити предмет будућих истраживања."
Реч је по свој прилици о подграни J2b-M205>Y22059>Y155375. Због вредности 24 на маркеру 481 сигрно постоји ближа веза (исти ген. род) са Мијаиловићем из околине Ивањице (Опаљеник), који слави исту славу. С обзиром на хаплотип и поклапања, предање о Старој Херцеговини није без основа. Од J-Y155375 родова, ову релативно ретку вредност на маркеру 481 поседују још Стевањштаци из Старог Влаха (необјављено истраживање), као и банијски Кричи, који такође славе Ђурђевдан.
На простору Семберије и Мајевице, током овог и ранијих истраживања, откривене су барем четири различите групације J2b-M205:
- Никољштаци из Батковића, потенцијални J-Y22063 - ближи днк рођаци у Шумадији и Старом Влаху (иста слава).
- Мратинштаци из Семберије и Мајевице, са мање-више модалним хаплотипом, што их чини добрим кандидатима за подграну J-Y22063
- Усамљени Војаковић, који хаплотипом може да подсећа на новотестираног Јелића, али и та веза је упитна због више приватних мутација код Војаковића
- Јелић са славом Ђурђевдан, подграна J-Y155375 - ближа поклапања Стари Влах (иста слава)
Јелић може провјерити SNP-ове на које су позитивни банијски Кричи.
- J2b1-M205>Y155375 (племе Кричи)
- J2b1-M205>Y155375>Y218405 (Клаусен)
- J2b1-M205>Y155375>Y218405>Y218111 (Стојаковић)
- J2b1-M205>Y155375>Y218405>Y218111>Y218595 (Аџић, Бадрић, Демић, Муиџа, Сладовић)
-
Јелић може провјерити SNP-ове на које су позитивни банијски Кричи.
Послах вам приватну поруку. Вјерујем да бисмо са Јелићем то лако ријешили.
-
67. Маргетић, Јовањдан, Батковић/Бијељина, I2-Y3120
Навешћу прво податке које нам је о Маргетићима доставио Велибор Лазић:
Маргетићи представљају једну од породица које су се релативно касно доселиле у Батковић. Радмила Кајмаковић их не помиње у монографији "Семберија". Досељење се десило вјероватно у другој половини 1870-их, а оно што са сигурношћу знамо о том досељењу своди се на чињеницу да се извјесна Марија, удовица, према подацима са надгробног споменика и из црквених књига рођена 1835, али вјероватно нешто млађа, удала за Игњата Лазића из Батковића, довевши са собом сина из првог брака Илију, рођеног 1871. године (зато и можемо рећи да је досељење дошло након 1871. године). Игњат и Марија нису имали заједничке дјеце, нити је Игњат имао дјеце из првог брака (ако му брак са Маријом није и био први) те је цјелокупан Игњатов иметак, који је за то доба био позамашан, остао Маријином сину Илији. Илија наставља да слави Јовањдан, славу Лазића, а Ђурђевдан, који је изворна слава његовог биолошког оца, "преслужује", како се то у Семберији каже. Илија је и у вријеме настанка најстаријег домовника СПЦ у Батковићу 1896/7 носио презиме Лазић. Марија је 1913. године и умрла као Марија Лазић, али одмах након тога Илија и његови синови узимају, или враћају, презиме Маргетић. Једино Илијин најстарији син Радован задржава презиме Лазић све до 1920-их. За презиме Маргетић не можемо бити сигурни да је заправо презиме Илијиног оца, јер постоји и предање по ком је то презиме по Маријином надимку (Маргита/Маргета), или чак њено дјевојачко презиме (по једном предању она би могла бити и из Славоније). Предање је подијељено и у погледу мјеста поријекла Маријиног првог мужа, па је по једној верзији он из Огорелице, засеока сусједне Велике Обарске, а по другом из неког од подмајевичких, или мајевичких села.
Хаплотип тестираног карактеришу ретке вредности маркера DYS389i=14, DYS389ii=33 и DYS460=11. Најближи овом резултату је хаплотип Ковачевића из Соколишта код Новог Града који слави Никољдан. Ова два хаплотипа се поклапају на 22 од 23 упоредива маркера, а од три поменуте карактеристичне вредности деле две (DYS389i=14 и DYS389ii=33), док вредност маркера DYS460 Ковачевићу није одређена. Ковачевићи имају предање да су старином "од Херцеговине". Да постоје подударања у слави, предању или географској регији порекла, не бих се либио да сврстам ова два резултата у исти генетички род, али у овим околностима бих ипак препоручио да се ураде дубљи тестови или провере карактеристичних SNP мутација.
-
63. Ђокић, Јовањдан, Крћина, Угљевик, E-V13>Z5018>S2979>L241>BY5617>Y96696>PH2180>FT178289>FT151956>PH1954
Хаплотип тестираног најближе поклапање има са хаплотипом Дакића (Јовањдан, Мала Црна Гора/Жабљак), од кога се разликује на 4 маркера. Највероватније припада роду Копривица и Тупањаца, као и Дакић. На то указује крсна слава Јовањдан, предање о пореклу из Херцеговине и снижена вредност маркера DYS448=19, која је карактеристична за овај род. С друге стране, хаплотип тестираног поседује више вредности маркера које одступају од модалног хаплотипа овог рода: DYS391=11, DYS458=16, DYS576=16 и DYS570=20. Због тога се ништа не може тврдити са сигурношћу, па бих тестираном препоручио да уради дубљи тест (BigY или WGS) ради дефинитивног утврђивања млађе гране.
Подаци о пореклу Ђокића које нам је доставио Велибор Лазић:
Крћина је такође једно од мјеста која нису обухваћена мени познатом етнографском литературом, тако да и у овом случају имамо само предање самог тестираног, по ком поријекло води од хајдука Ђоке, који је и први његов предак досељен из Херцеговине у Крћину. Крћина је у турском попису из 1851. невелико село, са 19 домаћинстава, али међу њима није са сигурношћу могуће идентификовати претке тестираног. Презиме Ђокић, као такво, се не јавља, али је у домаћинству под бројем 7. пописан Ђорђе Спасојевић, син Спасоје, рођен 1821, са синовима Ђорђем и Савом. Уколико би овај Ђорђе био предак Ђокића (један од хипокоризама за име Ђорђе је и Ђоко), онда би управо он био тај који је досељен у Крћину, па бисмо досељење могли смјестити вјероватно у 1840-е.
Насеље Крћина (раније Крчина) административно не постоји од 1962. године, када је подељено на засебна насеља Доња Крћина и Горња Крћина. Према попису становништва из 1991. године ни у једном од та два насеља није било Ђокића, као што их није било ни 1851. године. Било би добро да се разјасни које је тачно место порекла тестираног.
-
65. Михајловић, Доња Чађавица, Бијељина, Јовањдан, E-V13>Z5018>S2979>L241>Y142744
Хаплотип тестираног има потпуно поклапање хаплотипова на 23 маркера са Радовановићем (Лазарева Субота, Лесковац/Кнић), док се од хаплотипа Станојевића (Лазарева Субота, Лесковац/Кнић) разликује на 2 од упоредивих 25 маркера. Сва тројица деле повишену вредност маркера DYS549=13. С обзиром да тестирани Михајловић има предање према коме му се чукундеда са три брата доселио у Семберију из Краљева, које је географски доста близу Лесковца (код Кнића), сврстан је у исти род у табели СДНКП са Радовановићем и Станојевићем. За потврду о сродству Михајловића са Радовановићима и Станојевићима ће бити неопходно да поред Михајловића, и неко из Лесковца уради дубљи тест (WGS или BigY).
-
63. Ђокић, Јовањдан, Крћина, Угљевик, E-V13>Z5018>S2979>L241>BY5617>Y96696>PH2180>FT178289>FT151956>PH1954
Насеље Крћина (раније Крчина) административно не постоји од 1962. године, када је подељено на засебна насеља Доња Крћина и Горња Крћина. Према попису становништва из 1991. године ни у једном од та два насеља није било Ђокића, као што их није било ни 1851. године. Било би добро да се разјасни које је тачно место порекла тестираног.
Да покушам одмах да отклоним недоумице у вези са мјестом поријекла Ђокића. Дакле, говоримо о мјесту гдје су око 1900. живјели преци тестираног по мушкој линији. У питању је Крћина/Крчина. Наиме, у попису из 1850/51 мање од 20% презимена се јавља у данашњем облику. Већином су патроними, тако да вјероватно Ђорђе Спасојевић, ког сам поменуо, представља претка тестираног Ђокића. Наравно, није могуће искључити ни да се досељење десило у наредним деценијама, до окупације. Даље, дјед тестираног, рођен око 1920е, је "дошао дјевојци у кућу" у Велику Обарску, непосредно по завршетку 2. свјетског рата. Дакле, прије подјеле на Доњу и Горњу Крћину, па би било сувишно сада расправљати у којој би данас било мјесто са ког су потекли Ђокићи. Очигледно се радило о породици која је увијек била на једном-два домаћинства, тако да су одласком дједа тестираног у Велику Обарску у Крћини и нестали.
-
69. Хатић, Бијељина
Припада хаплогрупи I2-PH908. Има прилично модалан хаплотип са само једном рјеђом вриједности DYS437=14. По основу ове вриједности и укупног хаплотипа, технички му је најближи необјављени тестирани из Свињара, Косовска Митровица који слави Лучиндан и са којим Хатић има само један маркер разлике од 23. Због географске удаљености ова веза вјероватно није суштинска. По истој логици близак му је и Ђекић, Лучиндан из Сопотнице/Пријепоље са којим је на 2/23 маркера разлике. У ближем окружењу по хаплотипу му је најближи Николић из Горње Буковице,Бијељина,који је на 3/23 маркера разлике, али се разликују управо у карактеристичним маркерима, па веза није извјесна. Можда би пажњу требало обратити и на Марковића из Мезграје/Угљевик, који иако има значајан број разлика са Хатићем (5/23), истовремено са њим дијели и карактеристичне маркере. Препорука је неки од дубинских тестова.
О поријеклу Хатића, Велибор Лазић је приложио сљедеће податке:
"69. Хатић - На жалост не постоји ни једна мени позната публикација о поријеклу Бошњака Бијељине. 1980-их је урађена једна етнолошка монографија Јање, али се она не дотиче Бијељине. Сам тестирани је много више знао о поријеклу мајчине породице (Бишановићи, досељени по предању из Шапца), док о поријеклу Хатића није могао рећи ништа конкретно. У попису из 1850/51. године у Бијељини, у махали Хамидовић, у којој тестирани Хатић и данас живи, пописан је Хатић Ибрахим, син Мустафе, рођен 1796, са синовима Хусеином, Хасаном и Абдулахом, те унуцима Мустафом и Салихом. У Катастарском попису из 1873/75, као власници пописани су као власници кућа поменути Абдулах, син Ибрахима и Мустафа син Хусеина, али и Ахмед, син Хасана (прави куриозитет, јер је Ахмед очигледно рођен послије пописа из 1850/51, а његов отац Хасан преминуо прије овог пописа из 1873/75) и Мехмед, син Ибрахима, који се не јавља у претходном попису. Ибрахим је имао 55 година у вријеме пописа из 1850/51, па није немогуће да је Мехмеда добио након тога, али то остаје као тема за даље проучавање."
-
70. Марковић, Ђурђевдан, Мезграја/Угљевик
Припада хаплогрупи I2-PH908, могуће грани I2-PH908>Y51673. Припадност овој грани може се претпоставити на основу карактеристичне вриједности DYS393=14, али и сличности хаплотипа тестираног са хаплотипом рода Предојевића из Херцеговине који су потврђени I2-PH908>Y51673. Поред вриједности DYS393=14 тестирани посједује и рјеђу вриједност DYS437=14, aли то би могла бити и приватна, скорија промјена. Најближе поклапање има са тестираним Јањатовићем из Плашког у Крајини, који такође слави Ђурђевдан, разликују се у само једном маркеру од 23. Треба обратити пажњу и на Скоку из Југовића у Херцеговини, који такође слави Ђурђевдан. Иако имају 5/23 разлике , посједују и неке заједничке карактеристичне маркере. Марковићу је близак и хаплотип једног необјављеног тестираног са Косова и Метохије који слави другу славу, али због географске удаљености упитна је ова веза. Препорука је неки од дубинских тестова или бар тестирање SNP-a Y51673.
О поријеклу Марковића засад немам детаљнијих података. Вјерујем да ће Велибор Лазић накнадно додати неке податке.
-
72. Тришић, Јовањдан, Велика Обарска/Бијељина
Припада хаплогрупи I2-PH908. Једина благо помјерена вриједност маркера је DYS385ab=14-16. Узимајући у обзир ову вриједност, славу Јовањдан и географску блискост, Тришићу би могли бити блиски Сјеничићи из Црквине/Шамац. Разликују се од Тришића на 2/23 маркера разлике. Требало би обратити пажњу и на Тошића из Бушња/Пљевља, који такође слави Јовањдан, има DYS385ab=14-16 али је по укупном хаплотипу удаљенији од Тришића (6/23), па је питање колико је веза могућа. Тришићи су технички гледано најближе двије породице из Крајине које славе Петровдан: Батићи и Балабани. А блискости има и са неким породицама у западној Србији Читаковићи из Г. Мушића и Шекуларци из Чедово/Сјеница, Аврамовићи из Зеока, али с обзиром на модалност хаплотипа, сва су ова поклапања непоуздана. Препорука је неки од дубинских тестова.
О поријеклу Тришића, Велибор Лазић је приложио сљедеће податке:
"72. Тришић - Премда Радмила Кајмаковић у монографији "Семберија" помиње Тришиће у селу Велика Обарска, мада у дијелу који се односи на породице непознатог поријекла, ради се о Тришићима са славом Митровдан, који, према сазнањима тестираног нису истог поријекла са Тришићима који славе Јовањдан, а којима припада тестирани. Извјесни траг у покушају повезивања Тришића са пописом из 1850/51 године представља и навод тестираног који досељење, негдје из Старе Херцеговине, са границе Црне Горе и Босне и Херцеговине, везује за имена извјесних Трише, Симе и Радована. Према предању они су били браћа, али предање често споји пар генерација и у том дијелу га свакако треба узети са резервом. Међутим, у попису из 1851. године у кући 27. пописан је извјесни Трифко, син Максима, са несигурним читањем презимена (Коталица?), рођен 1796. године, док у наредне четири куће имамо Радовановиће, код којих срећемо и име Трифко и име Симо. Поређењем година рођења домаћина и имена њихових очева, долази се до закључкда да би ових пет кућа могло потицати од четворице браће, рођених око 1760. године. Интересантно је да Радовановићи из Велике Обарске славе Јовањдан као и тестирани Тришић, па би свакако било корисно провјерити заједничко поријекло тестирањем некога од Радовановића. Додатни аргумент који би могао поткријепити повезаност ових породица налазимо у документацији која се односи на успоставу земљишних књига, из периода 1879-1888. године, гдје су Радовановићи, које јасно можемо повезати са турским пописом из 1850/51. године и Тришићи насељени на истом беглуку, Осман-бега Заимовића."
-
72. Тришић, Јовањдан, Велика Обарска/Бијељина
Интересантно је да Радовановићи из Велике Обарске славе Јовањдан као и тестирани Тришић, па би свакако било корисно провјерити заједничко поријекло тестирањем некога од Радовановића. Додатни аргумент који би могао поткријепити повезаност ових породица налазимо у документацији која се односи на успоставу земљишних књига, из периода 1879-1888. године, гдје су Радовановићи, које јасно можемо повезати са турским пописом из 1850/51. године и Тришићи насељени на истом беглуку, Осман-бега Заимовића."
У међувремену тестирани ми је потврдио да дефинитивно постоји предање о заједничком поријеклу са Радовановићима, што је од солидног значаја за распетљавање генетске слике јужног дијела Велике Обарске, па можда и дијела сусједне Мале Обарске.
-
Да ли је од ових Тришића власник БН телевизије Владо Тришић?
-
Да ли је од ових Тришића власник БН телевизије Владо Тришић?
Није. У Великој Обарској, колико је мени познато, постоје, како бисмо ми то у Семберији рекли "троји Тришићи". Тришићи, којима припада тестирани, који славе Јовањдан, Тришићи који славе Митровдан и Тришићи којима припада Владо, који су у Велику Обарску дошли, чини ми се, из Црњелова (нека ме неко исправи, ако гријешим), у релативно скорије вријеме.
-
Захваљујем на појашњењу. Такође ме занима од којих Јовића је фудбалер Лука?
-
Није. У Великој Обарској, колико је мени познато, постоје, како бисмо ми то у Семберији рекли "троји Тришићи". Тришићи, којима припада тестирани, који славе Јовањдан, Тришићи који славе Митровдан и Тришићи којима припада Владо, који су у Велику Обарску дошли, чини ми се, из Црњелова (нека ме неко исправи, ако гријешим), у релативно скорије вријеме.
Владин отац, Србо Тришић, живи у Доњем Црњелову.
-
Захваљујем на појашњењу. Такође ме занима од којих Јовића је фудбалер Лука?
Не знам да ли је то тачно, али један Дугоњић из Батра ми је рекао да су Јовићи огранак Дугоњића. Иначе у попису из 1851. у Батру није забиљежена ниједна породица са презименом Дугоњић.
-
Захваљујем на појашњењу. Такође ме занима од којих Јовића је фудбалер Лука?
Нема на чему. Лука Јовић потиче из села Батар, које се налази на крајњем југу територије града Бијељина, на граници Семберије и мајевичког побрђа, уз ријеку Дрину. Вјерујем да сам претке Луке Јовића идентификовао у домаћинству број 9, у поменутом селу, а у вези са тим домаћинством постоји пар куриозитета. Носилац домаћинства је Јован Јокић. Презиме Јовић је вјероватно настало по хипокоризму Јово. Јован је син, ни мање ни више, него Луке. Даље, један од Јованових синова се зове Лука. Последња занимљивост односи се на то да је за Јовановог млађег брата Илију, момка од 18 година, уписано у напомени да се налази у Београду. Дакле, већ тада су преци Јовића показивали аспирације да се отисну у свијет :D
Ето, немојте Луки предати ове информације тек тако, а да не "кане" бар нешто за акцију тестирања Сембераца и Мајевичана. :)
И одмах да додам, Милош Бојанић је из сусједног села Рухотина, потомак Бојана Јоковића, пописаног у кући бр. 10. За Митра Мирића ме не питајте, тешка је идентификација, јер је Угљевик специфично издијељен, а презиме може бити и патронимско, али и матронимско, по некој Мири. ;D
Заборавих Саву Милошевића. Његов Јоховац, који се граничи са Рухотином, није пописан одвојено, па се може само нагађати да је село пописано или у оквиру Батра, или у оквиру Рухотине. С обзиром на то да Рухотина има мали број домова, остаје да се тражи у оквиру Батра, гдје налазимо Милоша Ерића, сина Стојана, могућег Савиног претка.
-
Владин отац, Србо Тришић, живи у Доњем Црњелову.
Хвала на потврди.
-
Заборавих Саву Милошевића. Његов Јоховац, који се граничи са Рухотином, није пописан одвојено, па се може само нагађати да је село пописано или у оквиру Батра, или у оквиру Рухотине. С обзиром на то да Рухотина има мали број домова, остаје да се тражи у оквиру Батра, гдје налазимо Милоша Ерића, сина Стојана, могућег Савиног претка.
Гледао сам то и моја претпоставка је да је Јоховац пописан у оквиру Батра. Као прво Јоховац се на магистралном путу Бијељина Зворник налази на истој ( лијевој) страни а друго у Батру је, за разлику од Рухотине, пописан релативно велики број домаћинстава. Уосталом када се дубље сиђе у Јоховац ( дио који се стрмо спушта према Дрини), одмах преко једне шуме се види Батар, То знам је сам први 5 година живота провео у Јоховцу и често сам и посјећивао тај крај.
Иначе, у Рухотини код Ракића видим да је било пасторака. Ракић који је тестиран припада хг G2a.
-
И одмах да додам, Милош Бојанић је из сусједног села Рухотина, потомак Бојана Јоковића, пописаног у кући бр. 10.
Занимљиво, мислио сам да нам је презиме искључиво матронимског порекла.
-
Занимљиво, мислио сам да нам је презиме искључиво матронимског порекла.
Није искључено да је тако, али име Бојан (са дугосилазним акцентом на последњем слогу - као код имена Гојан, Продан и сл, а не као савремена варијанта) није баш често у то вријеме, а ето јавља се баш у Рухотини и то на свега 10-11 кућа.
Наравно, ако неко конкретно породично предање поријекло презимена Бојанић из Рухотине везује за преткињу Бојану, треба се држати тога, али и предање зна да буде варљиво, јер људи ствари објашњавају онако како им изгледа логично из перспективе доба у ком они живе.
На жалост, осим Бојана (1811) помињу се само још два имена у том домаћинству - Стојан (око 1790) и Јован (1828), па не знам да ли Вам то може бити од користи да провјерите да ли има основа за ову теорију.
-
Надам се да нам колега Велибор може прибавити узорке Јовића, Милошевића, Бојанића и Мирића. Спортско-естрадни генетички микс који би многе заинтригирао. :D
-
Надам се да нам колега Велибор може прибавити узорке Јовића, Милошевића, Бојанића и Мирића. Спортско-естрадни генетички микс који би многе заинтригирао. :D
Свакако је интересантна замисао, али вјероватно превазилази моје тренутне капацитете, што се времена тиче. :) Али, можда би се нешто могло урадити за бар неке од њих.
-
71. Зеленовић, Аранђеловдан, Горњи Драгаљевац, Бијељина
Припада хаплогрупи I2-PH908>Y56203. У оквиру ове гране , код Зеленовића се можда могу издвојити вредности 439=12, 570=17... Са свима из ове гране је најмање на три разлике. Мада ми се чини да су му најближа двојица из околине Бијељине, са којима има 4 разлике на упоредива 25 маркера. Они су блиски рођаци и на Yfull-у су смештени у грани FTA22808 (https://www.yfull.com/tree/I-FTA22808/). Како овог СНП-а нема у понуди код Yseq-a, свакако је боља варијанта, уколико је у могућности, да одради неки WGS тест.
Тестирани је навео да су Зеленовићи пореклом из Херцеговине, тачније из Гацка. Али Зеленовићи из околине Гацка славе Ђурђевдан и припадају грани Z17855.
-
68. Марјановић, Ђурђевдан, Велика Обарска/Бијељина, I2-Y3120
О Марјановићима из Велике Обарске Велибор Лазић нам је доставио следеће податке:
Још једна од бројних породица које нису поменуте у монографији Радмиле Кајмаковић "Семберија". У попису из 1850/51. године у селу Обарска не јавља се презиме Марјановић, али се два пута среће име Марјан. Сам тестирани навео је да његова породица потиче из засеока Миљевићи, у такозваној Доњој Обарској (у монографији Семберија госпођа Кајмаковић је направила иневерзију па Миљевиће и преостала три засеока из "равне" Доње Обарске смјешта у Горњу и обрнуто...). Засеок Миљевићи, као још неки засеоци у Великој Обарској, али и другим семберским селима, носи назив по презимену које је данас ишчезло, јер су га замијенили патроними у појединим гранама некада јединствене породице. Знајући то, у попису из 1850/51. године лако је лоцирати три пописане куће са презименом Миљевић (од куће 3. до куће 5.), а онда даљим повезивањем можемо изнијети претпоставку да Марјановићи потичу од Марјана Ковачевића пописаног у кући број 1, тј. од његовог сина Стеве. Потпора за ову тезу налази се у томе што се наредних 10-ак кућа пописаних након ове односи на породице из Миљевића, али и у још једној посредној, али интересантној ствари. Наиме, прва је по правилу пописивана кућа сеоског кнеза. Један од Марјанових синова је Иван, а сеоски кнез у вријеме Бијељинске буне 1876. је био управо Стево Ивановић, вјероватно унук Марјанов. Ивановићи и данас живе у Миљевићима. У кући број 3. у селу Обрска 1850/51. године пописан је Бојо Миљевић, син Живана, а Живановићи су и данас најбројнија породица у Миљевићима. Све наведене породице славе Ђурђевдан, као и тестирани Марјановић, што додатно поткрјепљује могућу једнородност старих становника Миљевића. Детаљнији увид у црквене матице и домовнике и евентуално тестирање неког од Живановића и Ивановића заокружиће слику о прошлости овог засеока Велике Обарске.
Хаплотип тестираног је прилично специфичан, а посебно га карактеришу вредности DYS481=25, DYS391=12, док се као ређе издвајају и DYS19=17, DYS389ii=30 и DYS576=17. У бази Српског ДНК пројекта нема хаплотипова за које би се могло рећи да су филогенетички блиски овом резултату. Технички му је најближи један необјављени резултат тестираног из Неготина у Повардарју који слави Никољдан, са подударањем 20/23 и поклапањем на карактеристичним маркерима DYS19=17, DYS391=12 и DYS576=17, али и са великим разликама на три маркера на којима нема подударања, са одступањем које у збиру износи чак 9.
Мислим да су Велиборови закључци о могућој генетичкој блискости Марјановића са Живановићима и Ивановићима из истог села добар смер за даље генетичко истраживање, како би се дошло до генетичког профила овог рода.
-
75. Цвијетиновић, Јовањдан, Чађавица Горња/Бијељина I2-Y3120
О Цвијетиновићима наш члан Велибор Лазић наводи следеће:
Како сам већ у више наврата истицао, Горња Чађавица није обрађена у етнографској литератури. Међутим, уз помоћ предања које преноси тестирани, о заједничком поријеклу са још неким породицама из засеока Петковићи, у турском попису из 1850/51. године проналазимо Цвијетина Петковића, сина Симе, рођеног 1796, са којим је у домачинству пописан и син Михајло. Михајла, пописаног са хипокоризмом Мићо и патронимом Цвијетиновић, који ће даље служити као презиме, проналазимо и у документацији везаној за успоставу земљишних књига, из периода 1879.-1888. године, те са сигурношћу можемо рећи да је старо презиме Цвијетиновића било Петковић, по ком је назван и засеок. По Цвијетиновој браћи Деспоту и Јеврему презимена носе (односно, носили су) Деспотовићи и Јевремовићи, с тим да су Јевремовићи буквално истријебљени у Другом свјетском рату. У попису из 1850/51. године пописана су још четири домаћинства Петковића, али, интересантно, ради се о малим домаћинствима, са по пар мушких глава, што је један од најранијих примјера "разбијања" породичних задруга у том дијелу Семберије.
Тестирани је навео да је његова фамилија старином из Херцеговине. Прво су дошли у Зло Село испод Мајевице (данас село Подгора) у општини Лопаре, одакле су се затим преселили у Чађавицу Горњу.
Цвијетиновић припада генетичком роду у коме су до сада били тројица тестираних Ристића са славом Јовањдан , сва тројица из Чађавице Горње као и Цвијетиновић. Ово није неочекивано с обзиром да и Ристићи наводе да су се доселили из Подгоре, а као и код Цвијетиновића помиње се њихово порекло од Петковића. Веза са Петковићима из Подгоре није доказана (они припадају грани I2-PH908), али сви они наводе некадашње презиме Петковић, па овом роду за сада можемо дати радни назив Петковића - Чађавичана. Карактеришу га вредности маркера DYS19=17, DYS389i=12, DYS635=25, и повишена вредност DYS389ii>=32 (код Цвијетиновића DYS389ii=33). Цвијетиновићев хаплотип додатно поседује и високу вредност DYS460=11.
Модални хаплотип рода поседује дакле изражене карактеристике због којих је лако препознатљив, а велики генетички тест неког од припадника рода би помогао да сазнамо и њихову млађу филогенетску грану коју би у будућности на основу хаплотипа било лако идентификовати.
-
Ево и нове тројице тестираних Сембераца:
76. Лакић, Јовањдан, Батковић, Бијељина,
77. Илић, Стевањдан, Остојићево, Бијељина,
78. Симикић, Јовањдан, Батковић, Бијељина.
-
74. Перић, Ђурђевдан, Загони, Бијељина
Припада хаплогрупи R1a-Z280, могуће и млађој подграни Z92>YP271>YP270. Не поседује неке специфичне вредности, а хаплотип му је готово идентичан модалном хаплотипу тестираних за које се претпоставља да припадају овој грани. Најближа поклапања има са групом родова са простора Шумадије и Старог Влаха који славе Ђурђиц, али су од свих тих родова јавни само резултати Марића из Жаочана код Чачка и Јованчића из Лисе код Ивањице, од обојице се разликује на само 1 од 23 маркера. На само једном маркеру разликује се и од Вановца из Високог (Ђурђевдан) и Богдановића из Бзеница код Александровца (Томиндан). С обзиром да предикција припадности овој грани није нарочито јака, препорука је додатно тестирање путем дубинског теста (WGS или BigY-700) како би се поуздано утврдила најмлађа грана којој припада ова група родова. Тестирани је у упитнику навео да му није познато предање о даљем пореклу, али можда ће Велибор Лазић моћи да напише више информација о Перићима.
-
74. Перић, Ђурђевдан, Загони, Бијељина
Припада хаплогрупи R1a-Z280, могуће и млађој подграни Z92>YP271>YP270. Не поседује неке специфичне вредности, а хаплотип му је готово идентичан модалном хаплотипу тестираних за које се претпоставља да припадају овој грани. Најближа поклапања има са групом родова са простора Шумадије и Старог Влаха који славе Ђурђиц, али су од свих тих родова јавни само резултати Марића из Жаочана код Чачка и Јованчића из Лисе код Ивањице, од обојице се разликује на само 1 од 23 маркера. На само једном маркеру разликује се и од Вановца из Високог (Ђурђевдан) и Богдановића из Бзеница код Александровца (Томиндан). С обзиром да предикција припадности овој грани није нарочито јака, препорука је додатно тестирање путем дубинског теста (WGS или BigY-700) како би се поуздано утврдила најмлађа грана којој припада ова група родова. Тестирани је у упитнику навео да му није познато предање о даљем пореклу, али можда ће Велибор Лазић моћи да напише више информација о Перићима.
На жалост, не могу ни ја рећи много.
74. Перић - У монографији "Загони", аутора Бранка Матића, поменуто је неколико разнородних Перића - у Горњим Загонима Перићи (Чагићи), Перићи (Срдановићи) и Перићи (Радикићи), у Ковачићима (тада засеок Загона) Перићи и Перићи (Кукаловићи) и у Доњим Загонима Перићи (Тодорићи). У загради су дати породични надимци. У накнадном разговору са тестираним утврдио сам да његови Перићи потичу из Ковачића (овдје наведени само као Перићи, без породичног надимка). Ковачићи су традиционално били засеок Загона, али су данас посебна мјесна заједница у оквиру града Бијељина. На жалост, у поменутој монографији нема конкретнијих података како о поријеклу ових Перића, тако ни о поријеклу становништва Ковачића у цјелини, па предстоји мукотрпан рад на повезивању тестираног са пописом из 1850/51. године.
-
73. Радић, Јовањдан, Пељаве, Угљевик, I1-P109>FGC22045>FGC22061
Припада генетичком роду Дробњака и има потпуно модални хаплотип за овај род, па се на основу њега може само закључити да тестирани припада роду Дробњака, али не и ком огранку овог рода.
Тестирани је у упитнику навео да један огранак породице слави Ђурђевдан и да није сигуран која је првобитна породична слава. У књизи Мајевица Миленка С. Филиповића пише за Радиће да им је отац био "доводак" од Трифковића у Тобуту, за које је наведено да славе Ђурђевдан и да су пореклом из Херцеговине. Највероватније је Ђурђевдан првобитна слава Радића и због могуће везе са Трифковићима и због тога што је Ђурђевдан најчешћа слава Дробњака.
-
У новој тури Сембераца и Мајевичана имамо сљедеће тестиране:
80. Николић, Никољдан, Доња Трнова, Угљевик,
81. Ђокић, Јовањдан, Чађавица Горња, Бијељина,
82. Јовановић, Јовањдан, Буковица Доња, Бијељина,
83. Гајић, Јовањдан, Чађавица Горња, Бијељина,
84. Стојановић, Чађавица Горња, Бијељина,
85. Илић, Аранђеловдан, Крива Бара, Бијељина,
86. Тонковић, нема, Бијељина,
87. Јефтић, Стевањдан, Чакловићи Горњи, Тузла.
-
Имамо три нова тестирана у овој акцији:
88. Пантић, Михољдан, Тријешница, Бијељина,
89. Николић, Лазаревдан, Батковић, Бијељина,
90. Лакић, Аранђеловдан, Доња Трнова, Угљевик.
-
76. Лакић, Јовањдан, Батковић, Бијељина N2-Y7310>Y7313>FT182494>FT213937
Има повишене вредности DYS389i/ii=15-30 и DYS570=19. Има потпуно поклапање са претходно тестираним Благојевићем, такође из Батковића, па нема сумње да су ближе повезани.
Велибор Лазић, покретач овог генетичко-генеалошког истраживања порекла становништва Семберије, доставио је ове податке о породици тестираног:
Иако у Батковићу постоје двије разнородне породице Лакића, Радмила Кајмаковић у монографији "Семберија" не помиње ни једну од њих. С обзиром на чињеницу да батковљански Лакићи којима не припада тестирани спадају у род батковљанских Никољштака, па их је било лако пронаћи у попису из 1850/51, претке тестираног можемо тражити у кући 125, у којој налазимо Јована и Стају, синове Лаке. Истог Јована Лакића, сина Лаке, налазимо пописаног као власника имовине позамашне вриједности и у катастарском попису из 1873-75, у засеоку Липовица, у ком Лакићи и данас живе. Интересантно је да Лакићи кроз цијело постојање у Батковићу, сада можемо са сигурношћу рећи - преко 170 година, остају на једном до два домаћинства и да немају предање које их по мушкој линији доводи у везу са било којом другом породицом из Батковића. Дијеле крсну славу са оближњим Симикићима, Благојевићима и Мићићима, али је Јовањдан уз Стјепањдан у Липовици свакако најзаступљенија крсна слава. Вриједно помена је и присјећање тестираног, да је на "старом мјесту" уз икону Светог Јована Крститеља чувана и икона Светог архиђакона Стефана, што указује на вјероватноћу да је и та слава некада преслављана. Остаје за сада нејасно да ли је то била "слава земље" (можда је нека преткиња Лакића - мајка поменутих Јове и Стаје, била из рода батковљанских Стевањштака - Ј2б М241 - у релативној близини су и тестирани Вујићи), или је то стара изворна слава Лакића.
-
79. Симикић, Јовањдан, Батковић, Бијељина N2-Y7310>Y7313>FT182494>FT213937
Има повишене вредности DYS389i/ii=15-30 и DYS570=19. Има потпуно поклапање са претходно тестираним Благојевићем и Лакићем, обојица из Батковића, па нема сумње да су све три породице ближе повезане.
Достављен подаци о породици тестираног од Велибора Лазића:
Симикиће, као уосталом и највећи број породица из централног батковљанског засеока - Липовице, Радмила Кајмаковић смјешта међу породице непознатог поријекла. Сам тестирани је навео да постоји неко оквирно предање о поријеклу са Мајевице, што је помињао и раније тестирани Благојевић, који са Симикићима дијели крсну славу и исти дио засеока Липовица (Благојевић је и помињао могуће исто поријекло са Симикићима, али није био сигуран да ли по мушкој или женској линији). Заиста, на Мајевици срећемо неколико разнородних Симикића, неки од њих и са славом Јовањдан. Међутим, јасно је да је Мајевица могла бити само пролазна тачка у миграцијама Симикића, а не мјесто поријекла. Сам турски попис из 1850/51, даје податке о Сими Мићићу, који би могао бити предак Симикића, а већ попис из 1873-75. године помиње Живана, Лазара и Јована Симикића, синове Сим(и)ке. Дакле, презиме очигледно није донесено, а поријекло је вјероватно заједничко са Мићићима (зв. Бачић/Баћић) из истог засеока. Ово свакако отвара простор сумњи и у причу о поријеклу са Мајевице, која би могла бити плод каснијих "интерполација", на бази недовољно прецизне етнографске литературе. Шта више, од једног зета Симикића сам чуо и предање о томе да су Симикићи у Семберију дошли из Србије, можда из Шумадије. У сваком случају, надамо се да ће резултат дати неке одговоре, а уколико се утврди припадност Н2 хаплогрупи, било би вјероватно потврђено сродство са Благојевићима по мушкој линији.
-
77. Илић, Стевањдан, Остојићево/Бијељина
Припада хаплогрупи I2-PH908. Посједује два карактеристичнија маркера DYS390=23 и DYS385ab=15-15. Овакву комбинацију маркера имају и сљедеће породице, које могуће чине један род и које славе Никољдан: Лепир из Лишње/Прњавор, Гајдашевић из Тење/Осијек и један тестирани из Барање. Сви су они на неких 3-4 маркера удаљености (од 23) од Илића. С обзиром на карактеристичне маркере и концентрисаност свих породица у повезаним етнографским зонама, није искључено да веза Илића са овим породицама постоји. Свакако је потребна потврда дубинских или SNP тестова. На ближем подручју Семберије не видим да има родова са којима би се могла тврдити поуздана генетичка блискост.
Велибор Лазић је оставио сљедеће податке о поријеклу Илића:
"77. Илић, Стевањдан, Остојићево, Бијељина - У монографији "Семберија" Радмила Кајмаковић наводи: "Перићи (Мратиндан) из Србије и Илићи су од полубраће по мајци." Она ту не наводи крсну славу Илића, а у Остојићеву, поред тестираних Илића, постоје и њима несродни Илићи, са славом Аранђеловдан. У монографији "Остојићево (Свињаревац)" Душан Николић пише: "Илићи су поријеклом из Батковића. Славе Стјепањдан. Настањују заселак Карновачу у долини Бистрика. Ови Илићи и Перићи су полубраћа по мајци. Нису у сродству са Илићима из Милкуше који славе Аранђеловдан. Раније су се презивали Маричић." Дакле, раније тестирани Перићи из рода семберско-мајевичких Мратинштака и Илићи би требали потицати од исте преткиње, с почетка 19. вијека, која се, судећи по ранијем презимену и једних и других, звала Марица. Како је раније, код објаве Перићевог резултата коментарисано, у турском попису из 1850/51. године налазимо Перу, сина Стеве, рођеног 1816. године, са синовима Стевом и Рајком, што се савршено уклапа са каснијим подацима о Перићима. Интересантно је да је са њим у домаћинству пописан и брат Илија, такође пописан као син Стеве, рођен 1831. године. Дакле, Илија је млађи од брата читавих 15 година. Са овим подацима можемо склопити релативно цјеловиту слику. Марица је најприје била удата за Стеву (Нинића?), досељеног из Мачве у Остојићево око 1813. године. Са њим 1816. године добија сина Перу. Остаје удовица, вјероватно у другој половини 1820-их, те се удаје у Батковић, вјероватно за неког из рода батковљанских Стевањштака, са ким 1831. године добија сина Илију. Оставши по други пут удовица, враћа се у Остојићево, код сина из првог брака, водећи са собом сина из другог брака, који је, тако, и пописан у бративљевом домаћинству 1850/51. године. Од Пере настају данашњи Перићи, настањени у центру села, док од Илије, који се настанио на западу села, уз пут према Батковићу, настају Илићи. Било би веома интересантно ако се потврди да су Илићи из рода батковљанских Стевањштака, али свакако не треба искључити ни друге могућности, јер је њихова слава могла доћи и са друге стране (рецимо од Илијине супруге)."
Као што се може видјети из резултата, Илићи нису генетички повезани са батковићким стевањштацима (који су J2b хаплогрупе).
-
78. Новчић, Ђурђевдан, Врањска, Билећа
Припада хаплогрупи I2-PH908. У оквиру тестирања Херцеговаца био је још раније тестиран један Новчић из Врањске, али му није био урађен маркер DYS448, тако да приликом писања књиге нисмо знали да ли су Новчићи из Врањске I2-PH908, па смо их оставили на узводном нивоу I2-Y3120. Овај резултат потврђује припадност Новчића хаплогрупи I2-PH908. Новотестирани Новчић се од раније тестираног Новчића разликује у маркерима DYS389-I/II, DYS481. Истовремено и један и други Новчић посједују карактеристичне маркере DYS385ab=13-15 и DYS570=17. На подручју Херцеговине најближи су им Кундачине и Хајровићи из Хатеља (3/23) који такође славе Ђурђевдан, а и посједују вриједност DYS385ab=13-15, па би ову хаплотипску блискост ваљало и SNP провјерити.
Род Новчића је обрађен у књизи Генетичко порекло Срба Старе Херцеговине. Као мјесто најстаријег поријекла наводе се Струпићи у Дабру. Тестирани је навео предање да су поријеклом из Херцег Новог и да су се презивали Гојковић. Тестирани су Гојковићи из Мокрина/Херцег Нови, који славе Ђуређвдан и који иако такође припадају хаплогрупи I2-PH908, по хаплотипу су далеко од Новчића, па ближа генетичка веза није извјесна.
-
81. Нојић, Никољдан, Церовица, Станари, E-V13>Z5017>CTS9320>Y30991>Z38456
Хаплотип тестираног поседује повишену вредност маркера DYS385b=19.
На једном маркеру се разликује од хаплотипова следећих тестираних, са којима је сврстан у исти род у табели СДНКП:
- Матавуљ, Јовањдан, Грбавци/Градишка
- Поповић, Никољдан, Грмушани/Двор
- Рибић, Никољдан, Рибићи/Пећи/Кључ
На два маркера се разликује од хаплотипова следећих тестираних:
- Лакић, Никољдан, Горњи Карин/Обровац
- Орловић, Јовањдан, Горња Плоча/Ловинац
- Мијаиловић, Аранђеловдан, Митрова Река/Алуловиће/Нови Пазар
Тестирани је навео да према једном предању потичу из Црне Горе. Тестирани нема генетичке сроднике у Црној Гори, тако да је питање колико је ово предање тачно.
-
78. Новчић, Ђурђевдан, Врањска, Билећа
Припада хаплогрупи I2-PH908. У оквиру тестирања Херцеговаца био је још раније тестиран један Новчић из Врањске, али му није био урађен маркер DYS448, тако да приликом писања књиге нисмо знали да ли су Новчићи из Врањске I2-PH908, па смо их оставили на узводном нивоу I2-Y3120. Овај резултат потврђује припадност Новчића хаплогрупи I2-PH908. Новотестирани Новчић се од раније тестираног Новчића разликује у маркерима DYS389-I/II, DYS481. Истовремено и један и други Новчић посједују карактеристичне маркере DYS385ab=13-15 и DYS570=17. На подручју Херцеговине најближи су им Кундачине и Хајровићи из Хатеља (3/23) који такође славе Ђурђевдан, а и посједују вриједност DYS385ab=13-15, па би ову хаплотипску блискост ваљало и SNP провјерити.
Род Новчића је обрађен у књизи Генетичко порекло Срба Старе Херцеговине. Као мјесто најстаријег поријекла наводе се Струпићи у Дабру. Тестирани је навео предање да су поријеклом из Херцег Новог и да су се презивали Гојковић. Тестирани су Гојковићи из Мокрина/Херцег Нови, који славе Ђуређвдан и који иако такође припадају хаплогрупи I2-PH908, по хаплотипу су далеко од Новчића, па ближа генетичка веза није извјесна.
Отприлике очекивано и због славе и подручја на којем су живјели, а и данас живе, да су блиски са родом Врањштана ђурђевштака. Још једна потврда о старини овог генетичог рода у селу Врањске у билећким рудинама
-
Мало појашњење за оне који се питају откуд Новчић и Нојић међу Семберцима. Схватили смо да овим темпом нећемо имати уобичајене проценте И2 и Е-В13, па смо почели да увозимо. :)
Шалу на страну, ја сам крив јер Бранка увијек у 5 минута затрпам свим и свачим, тако да сам довео до тога да мања група пријатеља и колега чије сам узорке предао, заврши на овођ дијелу форума, али је то без суштинског значаја.
-
89. Јефтић, Стевањдан, Чакловићи Горњи, Тузла
Припада хаплогрупи I1-Z63>Y13946>Y51867>Y155080 (на FTDNA стаблу је ова грана означена SNP-ом PH220) и то роду Шумњака - стевањштака чија је матица у подручјима Шуме и Површи требињске у требињско-хумској области. Овај род је обрађен у књизи Генетичко порекло Срба Старе Херцеговине. Поседује модални хаплотип за овај род са неколико потпуних поклапања, од којих бих издвојио Милића из Главске код Равног. С обзиром да је тестирани Јефтић у упитнику навео да су његови преци у околину Тузле дошли из Стоца у Херцеговини ова веза још више добија на снази. Може бити значајно и то што исти хаплотип поседује и Морачанин из Мојковца, јер је тестирани навео да његова породица даљим пореклом потиче из Црне Горе. У оваквој ситуацији, у којој сви припадници рода имају идентичан хаплотип на 23/25 маркера, једини начин да се открију ближе међусобне везе међу припадницима једног генетског рода је дубинско тестирање, WGS тест код компанија Dante или Nebula или BigY-700 тест код FTDNA.
“На жалост, Чакловићи нису покривени познатом етнографском литературом, а ни сам тестирани није имао неко детаљније предање о пореклу. Оно што се може рећи је да у попису из 1850/51, који за ово подручје још није преведен, у селу Чакловићи постоји 17 српских кућа, те да презимена нису пописана. Мада је то често зависило од пописивача, чињеница је да тамо где је становништво било подложније кретањима презимена нису пописана, па можемо изнети само претпоставку да је и са Чакловићима то случај. Као потенцијални преци Јефтића могу фигурирати Перо, син Јефте, рођен 1821. године, или Јефто, син Николе, рођен 1816. године. У сваком случају, оправдано је претпоставити да је ова породица присутна у Чакловићима већ средином 19. века, ако не и раније. Крсна слава Свети Стефан присутна је у великом броју међу озренским Србима, па то можда може указивати и на одређене везе са тим становништвом.” - Велибор Лазић
-
88. Тонковић, католик (Стевањдан), Синац, Оточац
Припада хаплогрупи R1a-Z280, млађа подграна не може се утврдити са сигурношћу на овом броју маркера. Од карактеристичних вредности истиче се само повишена DYS533=13. Једино ближе поклапање у табели има са двојицом Мудровчића из околине Оточца, од једног се разликује на 2, а од другог на 3 од 23 маркера. С обзиром на географску блискост Тонковићи и Мудровчићи вероватно припадају истој подграни, а најбољи начин да се утврди та подграна је дубински тест (WGS или BigY-700).
Велибор Лазић је проследио следеће податке о пореклу тестираног Тонковића:
"Предак тестираног је са двојицом браће напустио родни крај након Првог свјетског рата, те је насељен у околини Старе Пазове, гдје су добили обрадиво земљиште, за заслуге у рату. Двојица браће убрзо прелазе у Модран код Бијељине, очигледно замијенивши добијено земљиште за земљиште у околини Бијељине (општепознато је да је, рецимо, скоро цијела Јабануша, крај на југозападном, брежуљкастом ободу Бијељине, подијељена Солунцима). С обзиром да тестирани није био сигуран у погледу мјеста поријекла, али је наводио Лику, накнадним провјерама као могуће мјесто поријекла утврдио сам Синац код Оточца, у ком се Тонковићи јављају у великом броју још од 17. вијека, са чим су се подудариле и претраге листи губитака Аустроугарске, у којима се као заробљени, рањени и погинули Тонковићи наводе углавном они из околине Оточца, уз одређена поклапања и са траженим именима. Наравно, ова тема још остаје отворена. Премда тестирани у упитнику наводи Светог Стефана као крсну славу, ради се заправо о крсној слави његове бабе по оцу, док су Тонковићи изворно католици, без крсне славе, тако да овај податак из упитника одражава лични однос, а нема генеалошки значај. Остаје да се потврди околина Оточца као мјесто поријекла."
-
88. Тонковић, католик (Стевањдан), Синац, Оточац
Припада хаплогрупи R1a-Z280, млађа подграна не може се утврдити са сигурношћу на овом броју маркера. Од карактеристичних вредности истиче се само повишена DYS533=13. Једино ближе поклапање у табели има са двојицом Мудровчића из околине Оточца, од једног се разликује на 2, а од другог на 3 од 23 маркера. С обзиром на географску блискост Тонковићи и Мудровчићи вероватно припадају истој подграни, а најбољи начин да се утврди та подграна је дубински тест (WGS или BigY-700).
Велибор Лазић је проследио следеће податке о пореклу тестираног Тонковића:
"Предак тестираног је са двојицом браће напустио родни крај након Првог свјетског рата, те је насељен у околини Старе Пазове, гдје су добили обрадиво земљиште, за заслуге у рату. Двојица браће убрзо прелазе у Модран код Бијељине, очигледно замијенивши добијено земљиште за земљиште у околини Бијељине (општепознато је да је, рецимо, скоро цијела Јабануша, крај на југозападном, брежуљкастом ободу Бијељине, подијељена Солунцима). С обзиром да тестирани није био сигуран у погледу мјеста поријекла, али је наводио Лику, накнадним провјерама као могуће мјесто поријекла утврдио сам Синац код Оточца, у ком се Тонковићи јављају у великом броју још од 17. вијека, са чим су се подудариле и претраге листи губитака Аустроугарске, у којима се као заробљени, рањени и погинули Тонковићи наводе углавном они из околине Оточца, уз одређена поклапања и са траженим именима. Наравно, ова тема још остаје отворена. Премда тестирани у упитнику наводи Светог Стефана као крсну славу, ради се заправо о крсној слави његове бабе по оцу, док су Тонковићи изворно католици, без крсне славе, тако да овај податак из упитника одражава лични однос, а нема генеалошки значај. Остаје да се потврди околина Оточца као мјесто поријекла."
Ако је дотични добио земљу у околини Старе Пазове, грађа о томе би могла да се нађе у Архиву Војводине.
-
Тонковићи су били баш бројни у Хрватској, па чак и кад се сузи на Лику, опет остају већа жаришта ван Оточца, око Коренице и Огулина. Можда ако зна како му се звао тај предак, па да се испита. Велика је могућност да је био заробљен као аустроуграски војник при нападу на Србију, а онда стављен у српску војску. Тога је било масовно. На списку губитака аустроугарске војске наводе се и заробљени.
-
Ако је дотични добио земљу у околини Старе Пазове, грађа о томе би могла да се нађе у Архиву Војводине.
Хвала Вам на сугестији, свакако ћу узети у обзир.
-
Тонковићи су били баш бројни у Хрватској, па чак и кад се сузи на Лику, опет остају већа жаришта ван Оточца, око Коренице и Огулина. Можда ако зна како му се звао тај предак, па да се испита. Велика је могућност да је био заробљен као аустроуграски војник при нападу на Србију, а онда стављен у српску војску. Тога је било масовно. На списку губитака аустроугарске војске наводе се и заробљени.
Полазећи од претпоставке да се управо то и десило узех да провјерим спискове губитака. На несрећу практично једина два поименична поклапања са претком тестираног не садрже податак о мјесту поријекла, тако да ми остаје дужи оут - наведене су јединице у којима су служили, па ваља провјерити подручја са којих су попуњаване.
-
Хвала Вам на сугестији, свакако ћу узети у обзир.
https://arhivvojvodine.org.rs/rs-002-f-99/
Овај фонд је у питању.
-
83. Ђокић, Стевањдан, Чађавица Горња/Бијељина, I2-Y3120, род Петковића - Чађавичана
85. Гајић, Јовањдан, Чађавица Горња/Бијељина, I2-Y3120, род Петковића - Чађавичана
87. Стојановић, Јовањдан, Чађавица Горња/Бијељина, I2-Y3120, род Петковића - Чађавичана
Ова три резултата ћу прокоментарисати заједно, с обзиром да се ради о генетички веома блиским породицама из истог места. О роду којем припадају сам писао у више наврата, а привремено смо их именовали као род Петковића - Чађавичана (погледати објаву https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=6844.msg193829#msg193829).
Резултати све тројице тестираних се потпуно уклапају у карактеристични модални хаплотип рода, којег одликују специфичне вредности маркера DYS19=17, DYS389i=12, DYS635=25, и повишена вредност DYS389ii>=32.
Стара слава Ђокића је такође била Јовањдан, али је преузета слава куће у коју су се доселили на жениство.
Ево шта је наш члан Велибор Лазић још навео о овим породицама:
Све ове породице су присутне и у попису из 1850/51, неке од њих још увијек са изворним презименом Петковић, а већ у вријеме формирања земљишних књига имамо у засеоку Петковићи пописане и Ђокиће и Гајиће и Стојановиће под данашњим презименима (као и друге раније Петковиће), док се презиме Петковић тада сачувало само у називу засеока. Како сам и раније више пута помињао, на жалост Горња Чађавица није обрађена у етнографској литератури, тако да се мало шта може рећи уопштено о поријеклу становништва тог села, али је чињеница да практично сви тестирани из засеока Петковићи понављају предање о досељењу преко Мајевице, конкретно преко данашње Подгоре (раније Зло Село), општина Лопаре. Генетска веза са тамошњим Петковићима, међутим, није потврђена, па је могуће претпоставити само то да је Подгора, због самог свог положаја, била нека врста транзитне тачке за досељенике у ниже предјеле на сјеверним и сјевероисточним падинама Мајевице.
-
https://arhivvojvodine.org.rs/rs-002-f-99/
Овај фонд је у питању.
Хвала Вам још једном.
-
91. Николић, Лазарева Субота, Батковић/Бијељина, I2-Y3120
Тестирани није навео податке о пореклу породице, а наш Велибор Лазић нам је о њима доставио следеће:
Мада у Батковићу постоје три разнородне породице Николића, Радмила Кајмаковић у монографији "Семберија" не помиње ни једну од њих. Најстарији предак тестираног уписан у домовним протоколима СПЦ рођен је, по казивању, 1850. године и настањен је у засеоку Клис. У катастарском попису из 1873/75. године, није могуће са поузданошћу идентифдиковати претка ових Николића, док у попису из 1850/51. године као најизгледнији кандидат фигурира Јован (Димитрије) Ник(ол)ић, пописан у засеоку Клис, рођен 1820-их. Сасвим је изгледно да би овај Јован могао бити отац Спасоје, који је рођен 1850. године и предак је Николића. Николићи немају јасну везу са другим породицама из Батковића по мушкој линији, нити имају неко конкретније предање о ранијем поријеклу, осим уопштеног, да потичу из Црне Горе.
Хаплотип тестираног поседује карактеристичне вредности DYS439=15 и DYS458=16, а као нешто ређе се оучавају и вредности DYS19=17 и DYS576=17. Најближи овом резултату је хаплотип тестираног Каровића из Мрчајеваца код Чачка, који такође слави Лазареву Суботу, са подудрањем на 20 од 23 упоредива маркера. Филогенетички значај ове сличности је упитан, с обзиром да су три разлике присутне управо на поменутим карактеристичним маркерима, док оба типа као ређу деле једино вредност DYS19=17. Имајући ипак у виду да тестирани славе исту крсну славу, која спада у нешто ређе, те да и Каровић поседује предање о пореклу из Црне Горе (околина Даниловграда), ову сличност би вредело даље истражити.
У табели Српског ДНК пројекта у родовску групи са хаплотипом Каровића су сврстани и за сада необјављени резултати на 17 маркера двојице тестираних који такође славе Лазареву Суботу: једног из Јездине код Чачка и другог из Постења код Љубовије.
-
84. Јовановић, Јовањдан, Буквари/Буковица Доња/Бијељина, I2-Y3120>PH3414>Y58629, род Мириловића
Тестирани је навео да су старином из околине Невесиња, одакле су се доселили у заселак Буквари у Буковици Доњој, а у другој деценији 20. века предак тестираног се преселио у Чађавицу Горњу.
О породици тестираног Велибор Лазић нам јавља следеће:
Доња Буковица је једно од рубних мјеста данашњег подручја града Бијељина, па као таква није обрађена у етнографској литератури. На основу турског пописа из 1850/51, било је могуће утврдити да тестирани Јовановићи дијеле поријекло са Танацковићима и Миркановићима, настањеним такође у засеоку Буквари, са истом славом - Јовањдан.
Хаплотип тестираног Јовановића потпуно се уклапа у модални хаплотип рода Мириловића и поседује све карактеристичне вредности њиховог модалног хаплотипа: DYS385=14-14, DYS448=21 и нешто ређу вредност DYS576=17. У профил овог рода се уклапа и слава Јовањдан, коју славе готово сви Мириловићи, као и предање Јовановића о пореклу из Херцеговине. Као нешто ређа вредност код резултата Јовановића у односу на модални хаплотип рода Мириловића уочава се маркер DYS635=24. Најближи му је хаплотип Денде (Јовањдан, Мириловићи/Билећа) са подударањем на 22 од 23 упоредива маркера.
Било би лепо ако би Јовановић био у прилици да уради WGS или BigY тест, а свакако би било занимљиво проверити и сродност са Танацковићима и Миркановићима коју наводи Велибор.
-
Први потврђени припадник рода Мириловића у Семберији ако не грешим, ово је велико откриће. Било би лепо када бисмо имали тестиране Танацковиће и Миркановиће да видимо да ли су и они генетички Мириловићи.
-
82. Николић, Никољдан, Доња Трнова (заселак Јаковић), Угљевик, E-V13>Z5017>Z19851>A18844>FT104106
Припада генетичком роду Матаруга. Потпуно поклапање хаплотипова има са следећим тестираним:
Пишталовић, Јовањдан, Буковац, Брчко, E-V13>Z5017>Z19851>A18844
Припада роду Матаруга. Поседује за овај род карактеристичне вредности маркера DYS385a=17 и DYS576=18. Најближа поклапања хаплотипова (22/23) има са Марковићем из Тулара код Медвеђе, Совиљем из Врточа код Босанског Петровца и једним тестираним из околине Берковића чији резултат није јаван.
Николићи према предању потичу из Црне Горе или Херцеговине, што је овим резултатом потврђено.
Велибор Лазић доставио је следеће податке о Николићима:
Боро Ђурковић, Милан Стевановић и Бојо Пантић у монографији "Доња Трнова", из 1980. године, релативно детаљно обрађују насељавање села крајем 18. и почетком 19. вијека, те Николиће помињу у дијелу који говори о засеоку Јаковић: "Од Јакова и других предака у Јаковићу се развише: Стевановићи, Симићи, Николићи, Вујићи, Мићићи, Илићи, Стевићи, Лакићи, Димитрићи, Лазићи, Пантићи, Пешаљевићи, Тешићи, Ђурђевићи и Крстићи." Ситуацију додатно компликује ненавођење крсних слава, премда је то разумљиво ако се узме у обзир вријеме писања монографије и чињеница да је Трнова била сматрана "устаничким мјестом", када је у питању НОБ. Сама формулација "од Јакова и других предака" не говори да нужно све породице у Јаковићу потичу од самог Јакова, што вјероватно и није случај, јер не славе сви ни исту крсну славу. Оно што са сигурношћу можемо рећи је да је сам засеок назван по Јакову, а даља тестирања и проучавање доступних писаних извора ће помоћи да се стекне јаснија представа о поријеклу и међусобним везама породица из овог засеока. Изузетним залагањем и истраживачким радом самог тестираног, дошло се до занимљивих сазнања из пописа из 1850/51. Наиме, како ствари стоје, у том попису су пописане двије куће са презименом Солаковић, а у којима се срећу Илија, Никола и Лазо, преци Лазића, Илића и Николића из засеока Јаковић. Само презиме Солаковић, мада се данас изгубило из сјећања припадника двије од ових породица (Лазићи су изумрли у мушкој линији), сачувано је у називу локалитета Солаковића бунар, који се налази међу кућама Илића. Солаковића, који још увијек нису тестирани, има у Модрану, с тим да славе Стјепањдан, али зато постоје и Солаковићи у Мачви, који према литератури потичу из Модрана, а чија је слава Јовањдан. До даљих тестирања остаје отворено питање сродства свих ових Солаковића и изворне славе евентуалног "братства".
-
Било би лепо ако би Јовановић био у прилици да уради WGS или BigY тест, а свакако би било занимљиво проверити и сродност са Танацковићима и Миркановићима коју наводи Велибор.
Нисам сигуран какве су воља и могућности Јовановића што се тиче дубинског, али с обзиром на то да су ми Танацковићи род, вјерујем да могу обезбиједити да њих тестирамо. Што се тиче писаних извора ситуација дјелује доста јасно.
-
Што се тиче писаних извора ситуација дјелује доста јасно.
Добро, ако је веза извесна онда се и не морају тестирати.
-
80. Ђуричић, Никољдан, Укриница/Теслић
Припада хаплогрупи N2-Y7310>Y7313>FT182494
Од модалног хаплотипа за FT182494 грану се разликује на 6 маркера. Има снижену вредност на маркеру DYS458=17, те повишене вредности на маркерима DYS449=31, DYS576=18, DYS570=19, DYS549=13, DYS635=22. Нема ни једно потпуно поклапање. Од свих до сада тестираних N2 вреди споменути Арнаута из Губера код Ливна, који такође слави Никољдан и са којим Ђуричић дели повишене врености DYS549=13 и DYS635=22.
По причи прађеда тестираног Ђуричићи су пореклом од негде око Колашина.
У попису из 1991. године у Укриници пописано је 88 особа са презименом Ђуричић. Према шематизму православне митрополије и архидијецезе Дабро-босанске за годину 1882., Ђуричићa са славом Никољдан такође има и у парохији Детлак (протопрезвитерат Тешањски).
Препорука за даље тестирање би био директан тест на грану Y334541, којој припада велики род Штрбаца.
https://www.yseq.net/product_info.php?products_id=341732 (https://www.yseq.net/product_info.php?products_id=341732)
-
Освежавање статистике на 89 објављењих резултата.
И2а-29 (32.5%) 16-Дин Југ (55.1%) / 13-Дин Север (44.8%)
Р1а-15 (16.8%)
J2б-14 (15.7%)
Е-В13-10 (11.2%)
Н2-9 (10.1%)
И1-5 (5.6%)
Р1б-4 (4.4%)
Ј2а-2 (2.2%)
Г2а-1 (1.1%)
-
90. Пантић, Михољдан, Тријешница/Бијељина
Припада хаплогрупи I2-PH908. Прилично модалан хаплотип са само једном израженијом вриједности маркера, DYS439=14. По укупном хаплотипу најближи му је Мијатовић, Ђурђевдан, Љубетово, Зеница (2/24), с тим да Мијатовић не посједује ову карактеристичну вриједност DYS439=14. Ипак, због релативне географске блискости требало би ову везу узети у обзир. По хаплотипу нема блиских михољштака, а нема ни неког блиског са подручја сјевероисточне Босне. Укратко, због модалности хаплотипа, мало се шта може рећи.
Велибор Лазић је оставио сљедеће податке о поријеклу ове породице:
"Пантић, Тријешница, Бијељина, Михољдан - Радмила Кајмаковић у монографији "Семберија" наводи да у Тријешници постоје два засеока, од којих је један Пантићи. За Пантиће каже да су "старинци", што је веома интересантна констатација. Под старинцима би требало да се подразумијева становништво које претходи таласу досељавања из друге половине 18. вијека. Тешко да се ради о правим старинцима, односно остацима средњовјековног становништва, него је вјероватније да су у питању они који су насељени у току прве аустријске управе у овим крајевима и одмах након повратка Турака, тј. 20-их и 30-их година 18. вијека. Пантићи наводе предање о томе да су истог поријекла са Ивковићима, индустријалцима и трговцима из Бијељине, једном од најистакнутијих српских породица из периода прије 2. свјетског рата, од којих је поријеклом и некадашњи истакнути београдски политичар Бранислав Ивковић. Ипак, ово предање треба узети са резервом. Наиме, Ивковићи славе Јовањдан. Наравно, није могуће искључити то да је било промјене славе, али то није једини аргумент који указује на то да је потребан опрез код тумачења тог предања. Ивко, по ком Ивковићи носе презиме, по предању доселио се у Семберију (не одмах у саму Бијељину, него наводно у Бродац) из Автовца у Херцеговини, између 1820. и 1830. године, док се за Пантиће већ и из година рођења четворице домаћина пописаних 1850/51, али и навода да су у питању старинци, може претпоставити раније досељење. У сваком случају, треба додатно проучити евентуалну везу између тих породица, јер она можда и постоји, ако не по мушкој, можда по женској линији. Чињеница је да према попису из 1850/51. године од 17 домаћинстава у Тријешници четири припадају Пантићима, што свакако указује на значај и старост ове породице у оквирима Тријешнице."
-
86. Илић, Аранђеловдан, Крива Бара, Бијељина
Припада хаплогрупи I2-PH908>Y56203. Највероватније веза постоји са већ тестираним Зеленовићем из околине Бијељине, са којим дели исту славу. Имају две разлике на упоредива 25 маркера.
71. Зеленовић, Аранђеловдан, Горњи Драгаљевац, Бијељина
Припада хаплогрупи I2-PH908>Y56203. У оквиру ове гране , код Зеленовића се можда могу издвојити вредности 439=12, 570=17... Са свима из ове гране је најмање на три разлике. Мада ми се чини да су му најближа двојица из околине Бијељине, са којима има 4 разлике на упоредива 25 маркера. Они су блиски рођаци и на Yfull-у су смештени у грани FTA22808 (https://www.yfull.com/tree/I-FTA22808/). Како овог СНП-а нема у понуди код Yseq-a, свакако је боља варијанта, уколико је у могућности, да одради неки WGS тест.
Тестирани је навео да су Зеленовићи пореклом из Херцеговине, тачније из Гацка. Али Зеленовићи из околине Гацка славе Ђурђевдан и припадају грани Z17855.
Врло је могуће да обојица припадају грани FTA22808 (https://www.yfull.com/tree/I-FTA22808/) или некој од многобројних на истом нивоу. Једино WGS тест би дао одговор на ово питање.
Тестирани је навео да су према предању пореклом из села Илићи код Мостара. Верујем да ће Велибор више написати о Илићима.
-
92. Лакић, Аранђеловдан, Доња Трнова/Угљевик, R1b-U152 > R-PF4363
Лакићев хаплотип има потпуно поклапање на 23 упоредива маркера са Зимоњићем, Лазарева Субота, Мала Гарева/Гацко, као и са Милановићем, Михољдан, Ратковићи/Сребреница. Поседује и потпуно поклапање али на нешто мањем броју упоредивих маркера (17) са једним нејавним резултатом из Дучића, код Мионице, такође са славом Лазарева Субота.
Блиско поклапање, на дистанци 1/23 Лакић има са Милошевићем, са славом Лазарева Субота, из околине Слуња (Кордун), који има предање о даљем пореклу из Црне Горе.
На дистанци 2 од Лакића је неколико тестираних из БиХ и Србије, за које је опет индикативно појављивање слава Лазарева Субота, предање о пореклу "од Зимоња" или предање о даљем пореклу из Црне Горе.
Индикативно је и поклапање на 21 од 23 упоредива маркера са Соколовићем из Коњица (муслимани Соколовићи се помињу у књизи о Херцеговцима као једно од братстава које генетички припада роду Руњеваца/Мијатовића, односно хаплогрупи R1b-U152 > R-PF4363).
Ради боље прегледности, Лакићева поклапања су приказана на Google мапи:
(https://i.postimg.cc/ZKFZQGcj/image.png)
Узевши све горе наведено у обзир, са великом вероватноћом може се претпоставити да Лакићи генетички припадају роду Зимоњића, и поред тога што не славе Лазареву Суботу.
Шири род Дабића, Зимоњића и Мијатовића (R1b-U152 > Z193 > BY3642 > PF4363), по свему судећи је староседелачки род на подручју Старе Херцеговине, а особен је по томе што му припада неколико братстава које живе у различитим областима и што нису повезана предањима. То вероватно значи да су се братства разгранала доста давно. Овај шири род је детаљно обрађен у књизи "Генетичко порекло Срба старе Херцеговине (https://www.poreklo.rs/2022/04/18/objavljena-knjiga-geneticko-poreklo-srba-stare-hercegovine/)", у издању Друштва српских родословаца "Порекло".
Топла препорука за Лакића је да уради Big Y-700 или WGS тест (Nebula Genomics, Dante Labs) чиме би не само прецизно сазнао најмлађу подграну (хаплогрупу) мушке лозе Лакића, већ би помогао да се генетички профилише и шири, разгранати и географски раширени генетички род коме припадају не само Лакићи, већ и бројна друга братства.
-
86. Илић, Аранђеловдан, Крива Бара, Бијељина
Припада хаплогрупи I2-PH908>Y56203. Највероватније веза постоји са већ тестираним Зеленовићем из околине Бијељине, са којим дели исту славу. Имају две разлике на упоредива 25 маркера.
Врло је могуће да обојица припадају грани FTA22808 (https://www.yfull.com/tree/I-FTA22808/) или некој од многобројних на истом нивоу. Једино WGS тест би дао одговор на ово питање.
Тестирани је навео да су према предању пореклом из села Илићи код Мостара. Верујем да ће Велибор више написати о Илићима.
86. Илић, Крива Бара, Бијељина, Аранђеловдан - Крива Бара је поменута у монографији "Семберија", аутора Радмиле Кајмаковић и то у оквиру дијела који говори о селу Дворови. Ту је Илиће наведено да су досељени из оближњег Остојићева (раније Свињаревац). Душан Николић у монографији "Остојићево (Свињаревац)", која обилује одличним генеалошким подацима, који су тим импресивнији када се узме у обзир да аутор на располагању није имао практично ништа од писаних извора, наводи да Илићи са славом Аранђеловдан (треба правити разлику са раније тестираним Илићима из истог села, који славе Стјепањдан) потичу од извјесног Рајка, о коме се не зна ништа, што се даљег поријекла тиче, осим да "према непоузданим изворима" потиче од Качаревића из Дворова. У турском попису из 1850/51. године у Сцињаревцу налазимо домаћинство Алексе Качаревића, сина Раке, са којим је у домаћинству и син Илија, те Илијини синови Рајко и Живан. Илићи из Криве Баре потичу од Јована - Јове, који је рођен 1850/1860их, па је, вјероватно млађи брат Рајка и Живана, рођен након пописа. Ово је веома интересантно откриће, јер указује на то да Качаревићи у Остојићеву нису изумрли, како наводи и господин Николић у поменутој монографији, него да су преточени у Илиће, а можда и у неке друге породице из Остојићева, најприје Маринковиће, што ће, надам се, доказати будућа тестирања.
-
Имамо нову, стварно сјајну туру тестираних Сембераца и Мајевичана:
93. Крстић, Лазаревдан, Велика Обарска, Бијељина,
94. Солаковић, Стевањдан, Модран, Бијељина,
95. Чолаковић, Лазаревдан, Бијељина,
96. Михајловић, Јовањдан, Угљевик,
97. Вакичић, Мратиндан, Мала Обарска, Бијељина,
98. Василић, Срђевдан, Чађавица Горња, Бијељина,
99. Ивковић, Јовањдан, Бијељина,
100. Стевановић, Јовањдан, Прибој, Лопаре.
-
Имамо још три нова узорка, тако да нам актуелна тура нараста на укупно 11 узорака:
101. Секулић, Стевањдан, Батковић, Бијељина,
102. Секулић, Јовањдан, Велика Обарска, Бијељина,
103. Зеленовић, Игњатијевдан, Ченгић, Бијељина.
-
Имаћемо преко 100 узорака захваљујући уваженом колеги Велибору. Свака част на овом огромном подухвату и надамо се да је ово тек загревање што се каже.
-
Имаћемо преко 100 узорака захваљујући уваженом колеги Велибору. Свака част на овом огромном подухвату и надамо се да је ово тек загревање што се каже.
Хвала, али далеко веће похвале заслужује госпођа Биљана Тукић Лазић, која трпи и подржава (Amicus ми је свједок) све моје лудости у вези са овом ствари. :-)
-
63. Ђокић, Јовањдан, Крћина, Угљевик, E-V13>Z5018>S2979>L241>BY5617>Y96696>PH2180>FT178289>FT151956>PH1954
Хаплотип тестираног најближе поклапање има са хаплотипом Дакића (Јовањдан, Мала Црна Гора/Жабљак), од кога се разликује на 4 маркера. Највероватније припада роду Копривица и Тупањаца, као и Дакић. На то указује крсна слава Јовањдан, предање о пореклу из Херцеговине и снижена вредност маркера DYS448=19, која је карактеристична за овај род. С друге стране, хаплотип тестираног поседује више вредности маркера које одступају од модалног хаплотипа овог рода: DYS391=11, DYS458=16, DYS576=16 и DYS570=20. Због тога се ништа не може тврдити са сигурношћу, па бих тестираном препоручио да уради дубљи тест (BigY или WGS) ради дефинитивног утврђивања млађе гране.
Подаци о пореклу Ђокића које нам је доставио Велибор Лазић:
Крћина је такође једно од мјеста која нису обухваћена мени познатом етнографском литературом, тако да и у овом случају имамо само предање самог тестираног, по ком поријекло води од хајдука Ђоке, који је и први његов предак досељен из Херцеговине у Крћину. Крћина је у турском попису из 1851. невелико село, са 19 домаћинстава, али међу њима није са сигурношћу могуће идентификовати претке тестираног. Презиме Ђокић, као такво, се не јавља, али је у домаћинству под бројем 7. пописан Ђорђе Спасојевић, син Спасоје, рођен 1821, са синовима Ђорђем и Савом. Уколико би овај Ђорђе био предак Ђокића (један од хипокоризама за име Ђорђе је и Ђоко), онда би управо он био тај који је досељен у Крћину, па бисмо досељење могли смјестити вјероватно у 1840-е.
Насеље Крћина (раније Крчина) административно не постоји од 1962.
Поштовани господине Вукићевићу, како сам однедавно поновно члан "Порекла", желео бих најпре да Вас поздравим као старог "познаника" и сарадника. Наиме, пре неколико година смо имали размену порука и по приватној линији и једино Вам могу рећи да нисам заборавио своје обећање о уручењу своје књиге. Остаје да то што пре по договору реализујемо.
Вечерас Вам се обраћам, као и г. Ђокићу из Крћине - Угљевик, и наравно свом роду - Копривице и Тупањци и свим другима заинтересованим за коментар у вези са оним што ћу сада рећи. Прочитао сам Вашу анализу у вези са новотестираним г. Ђокићем. Мислим да сте имали мали превид када је реч о најмањој неподударности маркера. Рекао бих да то није г. Дакић са 4 маркера разлике већ ја, Крсман са разликом од 3. Не искључујем да cте то и свесно рекли јер је г. Дакић, ако се не варам тестиран на чак 111 маркера. Моје порекло Глоговац - Мачва, иако очигледно херцеговачко, указује и на малу удаљеност од Крћине, где нас дели само река Дрина. Сопственим истраживањем дошао сам до тога да је мој предак Крсман, а имао је и црквено име Јелисије, рођен 1804. године, био нећак у Николићима из Глоговца и да су ти стари Николићи бар по мушкој линији изумрли при крају 19. века, Крсман је задржао презиме Николић, не зна се да ли и славу Св. Јована, а његов изданак су садашњи Николићи. Међутим, у старим пописима и тефтерима, Крсман се појављује и под следећим презименима: Илић (вероватно по ујаку Илији Николићу у чију кућу је највероватније дошао или ту одрастао); потом Туфегџић - Тувегђић, (познато је да Туфегџићи, мислим из Лисине, потичу од Аџића) нажалост нема их тестираних; но Крсман се уписује и под презименима Ђорђевић, Ђорђић и Ђокић. У фамилији није постојао ниједан носилац имена Ђорђе, Ђока или Ђоко, али ово наводи на јаку претпоставку да је то било име Крсмановог оца или деде. Читајући предања о Ђокићима из Крћине где се наводи име хајдука по имену Ђоко, не могу да избегнем ни ту претпоставку да Крсман може бити и његов директан потомак. Археолог истраживач Миливоје Васиљевић у својој књизи "Мачва" каже да су Николићи пореклом из Босне. Не треба заборавити да је Семберија била само привремено одредиште или станиште пре доласка у Мачву многих херцеговачких и црногорских родова. У време устанака које се углавном и поклапа са временом насељавања Мачве, те везе са Босном су биле изузетно јаке, и могућност да је Крсман, склоњен, или као сироче смештен код ујака су сасвим реалне. Као пример бих узео војводу Симу Катића, познатог учесника српских устанака који је дуго као трговац деловао из Семберије да би тек касније узео имање "Извор" у Глоговцу, ту подигао цркву и сам се населио. Приповетка "Суреп", Јанка Веселиновића говори и о томе да је на део свог имања насељавао и неке друге Семберце. Ова би се прича могла још знатно проширити, међутим оно што бих желео знати је колика је заиста вероватноћа да се Николићи и Ђокићи генетски могу подударати, а да је та веза стара можда само мало више од два века. Посебно ми је занимљиво да се овом Б роду, само код ове две фамилије на маркеру 570 појављује вредност 20. Моја сазнања не иду тако далеко, па бих питао г. Вукићевића, да ли то нешто значи и да ли су ова три маркера разлике непремостива разлика која не дозвољава да се наша повезаност сведе на тих 220 година. Јасно је да би дубинска истраживања могла да разреше неке ствари, али за сада и мишљење човека који у овој области свакако није лаик већ искусан истраживач, заиста би много значило. Напоменуо бих још да се моја неподударност са неким другим тестираним на ДНК пројекту, као што су Дакићи, Копривице, Мазићи... коначно Аџићи, са којима опет имам неке друге наговештаје, као што је порекло из Кокорине код Гацког - своди на само један маркер различитости. На крају, још само једно питање за г. Вукићевића. На добијеном сертификату маркер - Y Gata H4 - ми је уписана вредност 12. Мислим да цео Б род има вредност на том маркеру 11. и ту сам и ја тако уписан. Не знам да ли је овде дошло до извесне промене или је можда у питању нека грешка? Схватићете да је ово врло важно питање које покрећем и унапред Вам се захваљујем на одговору, као и када су у питању сва друга овде постављена питања.
-
Драго ми је да и даље активно пратите резултате!
Прочитао сам Вашу анализу у вези са новотестираним г. Ђокићем. Мислим да сте имали мали превид када је реч о најмањој неподударности маркера. Рекао бих да то није г. Дакић са 4 маркера разлике већ ја, Крсман са разликом од 3. Не искључујем да cте то и свесно рекли јер је г. Дакић, ако се не варам тестиран на чак 111 маркера. Моје порекло Глоговац - Мачва, иако очигледно херцеговачко, указује и на малу удаљеност од Крћине, где нас дели само река Дрина.
Да, Ђокић најближе поклапање хаплотипова има са Вама. Али међу породицама са матичног простора Копривица и Тупањаца (Бањани и Пива), најближе поклапање има са једним од двојице тестираних Дакића.
Посебно ми је занимљиво да се овом Б роду, само код ове две фамилије на маркеру 570 појављује вредност 20. Моја сазнања не иду тако далеко, па бих питао г. Вукићевића, да ли то нешто значи и да ли су ова три маркера разлике непремостива разлика која не дозвољава да се наша повезаност сведе на тих 220 година. Јасно је да би дубинска истраживања могла да разреше неке ствари, али за сада и мишљење човека који у овој области свакако није лаик већ искусан истраживач, заиста би много значило.
Три маркера разлике свакако нису непремостива разлика да двојица тестираних имају заједничког претка који је живео пре два века.
На крају, још само једно питање за г. Вукићевића. На добијеном сертификату маркер - Y Gata H4 - ми је уписана вредност 12. Мислим да цео Б род има вредност на том маркеру 11. и ту сам и ја тако уписан. Не знам да ли је овде дошло до извесне промене или је можда у питању нека грешка? Схватићете да је ово врло важно питање које покрећем и унапред Вам се захваљујем на одговору, као и када су у питању сва друга овде постављена питања.
Није у питању грешка. ДНК центар и Биолошки факултет у својим извештајима користе другачију методологију од лабораторије FTDNA, услед чега је на маркеру YGATAH4 вредност у њиховим извештајима увек повећана за 1. Ми у табели Српског ДНК пројекта ту вредност смањујемо за 1 ради усклађивања са стандардом који је међународно преовлађујући.
-
93. Крстић, Лазаревдан, Велика Обарска, Бијељина
Припада хаплогрупи N2-Y7310>Y7313>FT182494>FT213937
Има модалан хаплотип, због тога има доста блиских и потпуних поклапања. Од потпуних поклапања вреди споменути географски блиског Вуковића (Јовањдан) из Кованлука, а такође и Петровића (Јовањдан) из Кацевца. Од блиских поклапања са једном разликом маркера вреди споменути Мидановића (Јовањдан) из Доњег Црњелова, и Трифковића (Јовањдан) из Бијељине. Са Димитрићем из Батковића, који такође слави Лазаревдан, има три маркера разлике.
Коментар Велибора Лазића, истраживача и покретача овог пројеката тестирања Семберије:
У монографији "Семберија" Радмила Кајмаковић наводи да су Крстићи са славом Лазаревдан досељени из Батковића. Не прецизира никакве даље податке у вези са њиховим поријеклом, али турски попис из 1850/51. године потврђује ову тврдњу. Наиме, предак Крстића, Крсто Ник(ол)ић, син Станоје, пописан је већ 1850/51. године у Обарској (тада још увијек није навођена одредница Велика), док у Батковићу налазимо неколико домова Ник(ол)ића, али је најважнији дом Димитрије Ник(ол)ића, сина Лазе. Даљи писани извори су показали да од те куће потичу данашњи Димитрићи (од Димитријиног сина Стевана) и Милинковићи (од Димитријиног сина Милинка), који, као и Крстићи, славе Лазаревдан. Један од Димитрића је тестиран у оквиру овог пројекта, а резултат Крстића оставља довољно простора за даље покушаје детаљнијег одређивања ове везе.
Димитрић, Мидановић и Трифковић потврђено припадају још нижој подграни FGC28435, па би тест на ту грану била препорука за даље тестирање Крстића.
-
99. Ивковић, Јовањдан, Бијељина
Припада хаплогрупи N2-Y7310>Y7313>FT182494>FT213937
Има повишену вредност на маркеру DYS385a=12 и DYS439=14, те снижену вредност на DYS460=9. Нема ни једно потпуно поклапање. Од релативно блиских поклапања (три маркера разлике) треба споменути Голијане и Савиће из околине Невесиња, са којима дели повишену вредност DYS385a=12. Такође вреди споменути и билиско поклапање са једним необјављеним резултатом из околине Рудог, са којим дели повишену DYS439 (модал=12, Ивковић=14, необјављен резултат=13) и снижену DYS460. Све споменуте породице славе Јовањдан. Голијани и Савићи припадају грани FGC28435, док је необјављени тестирани из околине Рудог негативан на грану FGC28435.
Коментар Велибора Лазића:
О Ивковићима, једној од најзначајнијих српских породица Бијељине од средине 19. вијека до Другог свјетског рата и, могло би се рећи, првим српским индустријалцима Бијељине, писано је и раније, али нове методе и нови, раније недоступни историјски извори, омогућавају да ову породицу сагледамо у неком новом, можда нешто потпунијем свјетлу. Већина извора наводи да је раније мјесто поријекла Ивковића Автовац у Херцеговини. Оно у вези са чим се извори разилазе јесте вријеме и мјесто досељења, када је Семберија у питању. Већина их тврди да је иницијално досељење било у неко од сјеверних семберских села - Бродац, или Балатун, па тек одатле у саму Бијељину. Презимена Ивковић у попису из 1850/51. године нема, док већ у попису из 1873/75. Живана-Живка Ивковића налазимо као једног од најбогатијих Срба у Бијељини. У покушају да се пронађе одређена веза са пописом из 1850/51, а служећи се доступним подацима - дио града у ком су живјели, имена Живкове браће, Живково занимање - долази се до претпоставке да бисмо Ивковиће могли пронаћи у једном домаћинству у махали Лединци, у ком налазимо Живана, опанчара, Јована и Ристу, синове Јована. Презиме није пописано што указује на релативно скоро досељење. Отворено је питање да ли је овдје име Јован могуће читати као Иван (како понекад бива), јер би се у том случају све уклопило (Иван - Ивко). Примарно досељење у неко од сјеверних семберских села не звучи нереално, јер сјеверна Семберија, према досадашњим резултатима, може да се похвали са значајним бројем припадника Н2 хаплогрупе, што није случај са остатком Семберије (ако изузмемо Трифковића, који је из саме Бијељине, уз помињање могућности одређене везе са неким од јужносемберских села).
Препорука за даље тестирање је тест на грану FGC28435. Ако се потврди припадност грани FGC28435, онда би додатна препорука била да се одради и тест на још нижу грану којој припадају Голијани и Савићи, грану Y89317.
-
У контексту овог рода, занимљиви су ми Ивковићи славе Јовањдан у Кутима код Дивина (Херцеговина). Поријеком су из Бежђеђа, а дошао им је предак Перо 1872. године на читлук муслимана Ћумурија.
Бежђеђе није далеко од села Слато, Кљен, Југовићи, гдје живе Савићи и Голијани, па је могућа генетичка сродност и исто поријекло са Ивковићима из Кути.
-
99. Ивковић, Јовањдан, Бијељина
Припада хаплогрупи N2-Y7310>Y7313>FT182494>FT213937
Има повишену вредност на маркеру DYS385a=12 и DYS439=14, те снижену вредност на DYS460=9. Нема ни једно потпуно поклапање. Од релативно блиских поклапања (три маркера разлике) треба споменути Голијане и Савиће из околине Невесиња, са којима дели повишену вредност DYS385a=12. Такође вреди споменути и билиско поклапање са једним необјављеним резултатом из околине Руда, са којим дели повишену DYS439 (модал=12, Ивковић=14, необјављен резултат=13) и снижену DYS460. Све споменуте породице славе Јовањдан. Голијани и Савићи припадају грани FGC28435, док је необјављени тестирани из околине Руда негативан на грану FGC28435.
Коментар Велибора Лазића:
О Ивковићима, једној од најзначајнијих српских породица Бијељине од средине 19. вијека до Другог свјетског рата и, могло би се рећи, првим српским индустријалцима Бијељине, писано је и раније, али нове методе и нови, раније недоступни историјски извори, омогућавају да ову породицу сагледамо у неком новом, можда нешто потпунијем свјетлу. Већина извора наводи да је раније мјесто поријекла Ивковића Автовац у Херцеговини. Оно у вези са чим се извори разилазе јесте вријеме и мјесто досељења, када је Семберија у питању. Већина их тврди да је иницијално досељење било у неко од сјеверних семберских села - Бродац, или Балатун, па тек одатле у саму Бијељину. Презимена Ивковић у попису из 1850/51. године нема, док већ у попису из 1873/75. Живана-Живка Ивковића налазимо као једног од најбогатијих Срба у Бијељини. У покушају да се пронађе одређена веза са пописом из 1850/51, а служећи се доступним подацима - дио града у ком су живјели, имена Живкове браће, Живково занимање - долази се до претпоставке да бисмо Ивковиће могли пронаћи у једном домаћинству у махали Лединци, у ком налазимо Живана, опанчара, Јована и Ристу, синове Јована. Презиме није пописано што указује на релативно скоро досељење. Отворено је питање да ли је овдје име Јован могуће читати као Иван (како понекад бива), јер би се у том случају све уклопило (Иван - Ивко). Примарно досељење у неко од сјеверних семберских села не звучи нереално, јер сјеверна Семберија, према досадашњим резултатима, може да се похвали са значајним бројем припадника Н2 хаплогрупе, што није случај са остатком Семберије (ако изузмемо Трифковића, који је из саме Бијељине, уз помињање могућности одређене везе са неким од јужносемберских села).
Препорука за даље тестирање је тест на грану FGC28435. Ако се потврди припадност грани FGC28435, онда би додатна препорука била да се одради и тест на још нижу грану којој припадају Голијани и Савићи, грану Y89317.
Претпостављам да су то ови Ивковићи:
https://vreme.com/vreme/branislav-ivkovic/ (https://vreme.com/vreme/branislav-ivkovic/)
https://www.danas.rs/vesti/drustvo/preminuo-advokat-ilija-radulovic-junak-prvog-romana-vuka-draskovica-sudija/ (https://www.danas.rs/vesti/drustvo/preminuo-advokat-ilija-radulovic-junak-prvog-romana-vuka-draskovica-sudija/)
Није згорег подсетити:
"...У најпознатијем судском поступку, названом „Бијељинске магнетофонске афере“ судија Радуловић је ослободио кривице Небојшу Ивковића оптуженог да је починио кривично дело повреде угледа државе, њених органа и представника псујући Јосипа Броза Тита, Синдикат и Партију. Он је одбио да изведе клучни доказ тужилаштва, магнетофонску траку на којој се чују псовке, сматрајући да се ради о покушају да се приватни део личности човека стави под јурисдикцију државе.
„Знао сам да би оваква трака, изведена као доказ, значила Хирошиму људског достојанства и његовог моралног дигнитета, Хирошиму наших идеала о човеку. И не само то. Људи више не би говорили већ би мумлали, не би говорили већ би ћутали. Престали би да говоре. Развила би се једна општа сумњичавост, једно неповерење међу људима, а онај јаз између приватне и јавне персоне у човеку би се још више продубио. Човек би почео и у другим људима, ван себе, или, у себи да тражи једну основу за сумњу. Такви грађани почели би да преузимају улогу полицајаца и сви би се претворили у полицајце. Човек би се нашао на позицији прачовека, или, дилувијалног човека, јер више не би смео да говори. Он би тако престао да постоји, јер би била уништена његова интимна сфера пошто би била стављена под контролу државе. Престао би да постоји човек у човеку што представља срж сваког хуманизма“, писао је Радуловић.
Уместо траке, изведен је доказ саслушањем професора етике др Светозара Стојановића, што је, како се наводи на сајту његове канцеларије, прво увођење етике у историју светског судства пошто никада није ушао у ниједну судницу света овакав профил судског вештака.
Оваква судска одлука учинила га је познатим у домаћој и међународној јавности, али и онемогућила да настави да се бави судијским позивом. Од 1973. године почиње да се бави адвокатуром. Његова судбина инспирисала је Вука Драшковића да 1981. године напише свој први роман „Судија“..."
-
Претпостављам да су то ови Ивковићи:
Небојша и његов син Бранислав потичу из ове породице, али не можемо баш рећи да су њени типични представници. Небојшин рођени стриц Саво Ивковић је погинуо 1945. године као четнички командант среза Бијељина, Савину ћерку Радмилу су стријељали Партизани након ослобођења Бијељине 1945, а Савин син Боро је пуким чудом преживио све то. Породица је након рата остала практично без ичега. Небојша је, пак, изабрао неки другачији пут, прикључивши се партизанима. О томе у којој мјери је то био неки искрени идеолошки мотивисан избор, а у којој прагматична одлука, можда донекле говори и овај чланак који сте цитирали.
-
Небојша и његов син Бранислав потичу из ове породице, али не можемо баш рећи да су њени типични представници. Небојшин рођени стриц Саво Ивковић је погинуо 1945. године као четнички командант среза Бијељина, Савину ћерку Радмилу су стријељали Партизани након ослобођења Бијељине 1945, а Савин син Боро је пуким чудом преживио све то. Породица је након рата остала практично без ичега. Небојша је, пак, изабрао неки другачији пут, прикључивши се партизанима. О томе у којој мјери је то био неки искрени идеолошки мотивисан избор, а у којој прагматична одлука, можда донекле говори и овај чланак који сте цитирали.
Интересантно, хвала, Велиборе, ови подаци дају целој причи око романа "Судија" нову, дубљу, димензију, посебно оптуженом и судији. Не могу да се сетим да ли у роману "Судија" постоје назнаке о четничкоm наслеђу оптуженог. Вук Драшковић је то, вероватно, знао док је писао своју репортажу, пардон, роман.
Уосталом, судија је био главни јунак романа. Требало је имати храбрости, у то време, и одупрети се силама "тамног вилајета", поготово ако се има у виду породични профил фамилије Ивковића. А то се, као што видимо, у Бијељини, и у Тузли, и у Сарајеву - знало.
-
Интересантно, хвала, Велиборе, ови подаци дају целој причи око романа "Судија" нову, дубљу, димензију, посебно оптуженом и судији. Не могу да се сетим да ли у роману "Судија" постоје назнаке о четничкоm наслеђу оптуженог. Вук Драшковић је то, вероватно, знао док је писао своју репортажу, пардон, роман.
Уосталом, судија је био главни јунак романа. Требало је имати храбрости, у то време, и одупрети се силама "тамног вилајета", поготово ако се има у виду породични профил фамилије Ивковића. А то се, као што видимо, у Бијељини, и у Тузли, и у Сарајеву - знало.
Нема сумње да се знало. Саво Ивковић је, поред тога што је и сам био активан и високо позициониран, био и један од значајнијих финансијера ЈВуО (од набавке возила, преко набавке униформи и сл), тако да је у сваком случају био шире познат, а и његова погибија 1945. године десила се у централној Босни, тако да нема сумње да се за неке шире околности знало и далеко ван Семберије. Када се реално сагледа и Небојша и Бранислав су на неки начин продукти константног израстања и напредовања ове породице, почев од Живана-Живка Ивковића, који је у периоду 1850-1870 ударио темеље породичном богатству, преко његовог сина Васе, који је са браћом заправо и постао први индустријалац у Бијељини (не рачунајући досељењене из других дијелова Аустро-Угарске) до самог Саве и његове браће, који су пред Други свјетски рат били обзиљни привредници у националним размјерама.
-
101. Секулић, Стевањдан, Батковић, Бијељина, J2b-M241>Y21878
Секулић се уклапа у добро профилисани генетички род са простора Семберије (славе Стевањдан и Алимпијевдан). Слични хаплотипови постоје код Срба из Рашке, Браничева и Шумадије. Николић из Врановине код Новог Пазара је позитиван на J-Y32373, па вероватно читава група припада овој подграни. Узводна Y21878 пронађена је код Илира на локалитету Велике Груде, код Боке Которске. Yfull стабло: https://www.yfull.com/tree/J-Z1295/. На FTDNA постоји једно блиско поклапање, Финац Toivoniemi J-Z1295.
Више о пореклу Секулића, према подацима Велибора Лазића:
Секулић, Стевањдан, Батковић, Бијељина - Тестирани је навео да по предању Секулићи потичу из Црне Горе. Прије пар година сам исту тврдњу, али нешто прецизнију (поријекло из Брда) чуо од још једног Секулића. Том приликом сам чуо и да су Секулићи једнородни са Гајићима, Максимовићима, Радићима и можда још неким Стевањштацима из Батковића. У монографији "Семберија" Радмила Кајмаковић Секулиће не помиње, али помиње Радиће, сврставајући их у "Ериће", са поријеклом из Херцеговине. Попис из 1850/51. године помиње Секулиће, гдје као нарочит куриозитет треба истаћи то да су једна од ријетких породица код које је пописан и слуга. Попис из 1873/75. такође помиње Секулиће (Стево Секулић), указујући на везу Секулића, Радића и Божића, најсјевернијих Стевањштака из Батковића. У складу са резултатима до сада тестираних Стевањштака, припадност Секулића хаплогрупи Ј2б М241 је очекивана и дефинитивно заокружује причу која се тиче "батковљанских Стевањштака".
-
98. Василић, Срђевдан, Чађавица Горња, Бијељина
Припада хаплогрупи R1a-Z280>CTS1211>CTS3402>Y2613>Y2608>YP6098>BY68536>BY149000>FT371439. Поседује модалан хаплотип, па има и приличан број потпуних поклапања на 23/25 маркера:
Грбић, Осредци, Грачац (Срђевдан)
Грбић, Рачић, Бихаћ (Срђевдан)
Љиљак, Горњи Жировац, Двор (Срђевдан)
Грунчић, Зрењанин (Срђевдан)
Ђукић, Батковић, Бијељина (Јовањдан)
Ковљенић, Нуглашица, Босанско Грахово (Никољдан)
Берендика, Мелина, Бања Лука (Томиндан)
Од географски блиских Мишића из Батковића и Гребића из Вршана који такође славе Срђевдан разликује се на 3, односно 4 од 25 маркера, па није вероватно да су ближе повезани у скоријој прошлости. Препорука је тестирање SNPa FT371439, или још боље тестирање путем неког од дубинских тестова (WGS или BigY-700). Велибор Лазић је проследио следеће податке о Василићима:
"Василић, Срђевдан, Чађавица Горња, Бијељина - у недостатку етнографске литературе о Чађавици (Горњој) морамо се окренути другим изворима. Уз помоћ усменог предања тестираног и домовних протокола манастира у Драгаљевцу Горњем с краја 19. вијека, било је могуће идентификовати претке Василића у попису из 1850/51. године, као Т(е)одора и Стојана Миличевића, синове Василија, рођене 1820-их, настањене у Чађавици, већ тада у два одвојена домаћинства."
-
96. Михајловић, Јовањдан, Угљевик
Припада хаплогрупи I1-Z63>Y7627, а ближе роду Миљанића и Росандића обрађеног у књизи о Херцеговцима. Има потпуно поклапање са Бабићем из истог места и Миљанићем из Миљанића код Никшића. На једном маркеру DYS643 се разликује од Новаковића из Љесковца који такође слави Јовањдан.
"За Угљевик постоји дјелимична етнографска литература, али се не односи на дио из ког потиче тестирани Михајловић. У одгонетању поријекла Михајловића значајан допринос дао је сам тестирани, наводећи породични надимак - Антић. То је омогућило да у попису из 1850/51. године у Угљевику пронађемо породицу Јована Панића, сина Станоје, са којим су у домаћинству, између осталих, син Михајло и унук, Михајлов син, Анто. У попису из 1873/75. године јавља се као носилац домаћинства Анто Михајловић, а сам тестирани зна даље своје претке рачунајући од Анте, тако да нема сумње ни да смо са успијехом "лоцирали" његове претке у попису из 1850/51. С обзиром на то да је раније тестирани Бабић из Угљевика изнио тезу да су Бабићи и Михајловићи једнородни, није нарочито изненађење да су се њихови резултати поклопили, а то, уз чињеницу да је Бабић поручио и Дантеов дубински тест, даје солидну основу за даље истраживање распрострањености Миљанића у Семберији (Новаковић) и на Мајевици (Бабић и Михајловић)." - Велибор Лазић
-
Три нова тестирана из Семберије и Мајевице:
104. Којић, Никољдан, Црњелово Доње, Бијељина,
105. Илић, Јовањдан, Прибој, Лопаре,
106. Николић, Томиндан, Остојићево, Бијељина.
-
102. Секулић, Јовањдан, Велика Обарска, Бијељина
Припада хаплогрупи R1a-M458>L1029>YP417>YP6047>FT285270. Поседује потпуно модалан хаплотип, па има велики број наизглед блиских поклапања. Од шесторице са којима има потпуно поклапање на 23/25 маркера ниједан не слави Јовањдан, а једини који је географски близак је Арсенић из Бабица Горњих код Лукавца који слави Томиндан. На само 1 од 23/25 маркера разликује се од неколико географски блиских родова, од којих Јовањдан слави само Новаковић из Богутовог Села код Угљевика, док остала четворица славе Стевањдан. Један од њих је и Нешковић који је такође из Велике Обарске, а поред њега ту су и Цвијановић из Лукавца Горњег, Мартић из Лендића код Грачанице и Ђукић из Црнче код Дервенте. Од слављеника Јовањдана вреди можда поменути још и Сировицу и Кашића из Житнића код Дрниша, од којих се такође разликује на само 1 од 23 маркера. Препорука за даље тестирање је дубински тест (WGS или BigY-700). Велибор Лазић је проследио следеће податке о Секулићима:
"Секулић, Јовањдан, Велика Обарска, Бијељина - Тестирани је навео да Секулићи потичу од Бандића из Старе Херцеговине, те да су презиме, изгледа, донијели из старе постојбине. Радмила Кајмаковић их у монографији "Семберија" наводи у релативно великој групи породица са непознатим поријеклом. У пописима који се односе на Велику Обарску Секулиће срећемо први пут 1873/75, када је као власник куће пописан Стево Секулић. Међутим, у попису из 1850/51. године Секулића у Обарској нема. Ипак, битно је примјетити да је у оквиру Батковића пописано једно домаћинство Секулића, чија је глава управо Стево. Породице које су пооисане непосредно уз Секулиће насељавају данас Малу Обарску. С обзиром на то да Секулићи насељавају дио Велике Обарске у релативној близину Мале Обарске, не треба искључити могућност да управо ови Секулићи, пописани 1850/51. године у оквиру Батковића, представљају претке тестираног, чиме би донекле било потврђена и релативна старост самог презимена."
-
100. Стевановић, Јовањдан, Прибој, Лопаре, E-V13>Z5018>S2979>L241>Y142744
Припада истом генетичком роду као и следећа тројица тестираних, од чијих хаплотипова се разликује на по једном маркеру:
- Михајловић, Јовањдан, Доња Чађавица/Бијељина
- Радовановић, Лазарева Субота, Лесковац/Кнић
- Станојевић, Лазарева Субота, Лесковац/Кнић
За овај род су карактеристичне снижена вредност маркера DYS449=32 и повишена вредност маркера DYS549=13.
Тестирани је навео да Стевановићи по предању потичу из Црне Горе, а да им је породични надимак био Кнежевићи.
Велибор Лазић је прикупио следеће податке о Стевановићима:
У монографији "Мајевица" Миленко С. Филиповић наводи сљедеће: "Неџад Хаџидедић записао је да су Стевановићи II (5 домова) и Панићи (7 домова) један род (Јовањдан). Илија Стевановић (63 године у 1967) казује да је у Прибоју био и његов пети предак Никола и да је њега уморила куга. Стевановићи и Пантићи се не узимају." Поред наведеног сам тестирани ми је пренио информацију да су Стевановићи имали породични надимак Кнежевићи. Када се све наведено доведе у везу са пописом из 1850/51. године, долазимо до интересантних сазнања. Најприје, у кући бр. 1. у Прибоју пописан је Стеван Николић, син Николе, рођен 1805, са синовима Илијом и Милованом. У првој кући пописиване су углавном старјешине села, односно сеоски кнежеви. Овдје се то не наводи изричито, али доводећи у везу породични надимак Кнежевић и пописивање у првој кући, можемо претпоставити да Стеван јесте био сеоски кнез. Даље, Никола, отац Стеванов се сасвим уклапа у казивање Илије Стевановића из 1967. Вјероватно је преминуо у епидемији 1815/16. Његов син је Стеван, Стеванов Илија, а казивач Илија из 1967. је вјероватно унук овог првог Илије, односно пета генерација од Николе. Шта више, у кући број 5. налазимо Пану Ристића, сина Ристе, рођеног 1802. Управо овај Пано је вјероватни предак Панића, што би значило да су Ристо и Никола вјероватно браћа. Један лијеп примјер поклапања предања, писаних исторојских извора и етнографске литературе.
-
94. Солаковић, Стевањдан, Модран, Бијељина
Припада хаплогрупи I2-PH908. Има више блиских, али ниједно потпуно поклапање, која због малог броја упоредивих маркера и распршености географског порекла и крсних слава тестираних не морају имати филогенетички значај. Препорука је да се уради неки од дубинских тестова (WGS или Big Y) како би се утврдила нижа подграна испод PH908 којој припадају Солаковићи.
Тестирани је оставио податак о пореклу из Херцеговине. Велибор Лазић је проследио следеће податке о Солаковићима:
"У монографији "Семберија" Радмила Кајмаковић као крсну славу Солаковића из Модрана наводи Никољдан, а саме Солаковиће наводи у дијелу у ком говори о породицама непознатог поријекла. Сам тестирани нема никаквих сазнања о томе да је крсна слава икада мијењана, док и најстарији доступни писнаи извори - домовни протоколи из Јање, с краја 19. вијека, потврђују да је слава Солаковића Свети Стефан, тако да податак из монографије "Семберија" можемо сматрати грешком. Солаковиће, са истим презименом, биљежи и попис из 1850/51. године, што их сврстава у мали проценат (до 20%) оних Сембераца који су исто презиме носили и прије 170 година. Поред наведеног, битно је поменути и предање које преноси тестирани о заједничком поријеклу са Солаковићима из Балатуна (није тестиран нико од њих). Солаковићи су, заиста, потврђени и у Балатуну у попису из 1850/51, па би било интересантно у будућности потврдити и ову везу. Свакако би било занимљиво провјерити и да ли постоји нека генетска веза између неких од породица из села јужно од Бијељине, које славе Светог Стефана, какви су Малетићи из Којчиновца и Стјепановићи из Чардачина, за шта нам тестирање Солаковића даје солидну подлогу."
-
95. Чолаковић, Лазарева Субота, Бијељина
Припада хаплогрупи I2-PH908, роду Бијелића-Матаружана који славе Лазареву Суботу. Нема потпуних поклапања у оквиру овог рода, а најмање разлика на маркерима (две разлике, на маркерима DYS390 и DYS635) има са једним нејавним резултатом из околине Нове Вароши. Следећи најближи му је Ракић из Батковића код Бијељине са којим се разликује на три маркера (DYS390, DYS439 и DYS635), али је ова веза због географске близине значајнија. Препорука је да тестирани уради неки од дубинских тестова (WGS или Big Y) како би се утврдила нижа подграна овог рода. Род Бијелића-Матаружана је детаљно обрађен у књизи "Генетичко порекло Срба Старе Херцеговине".
Тестирани је навео да им је старије презиме било Лаковић, а да по предању потичу од Дрекаловића из Куча, што је генетички тест оборио јер Дрекаловићи припадају другој хаплогрупи. Велибор Лазић је проследио следеће податке о Чолаковићима:
"На жалост не постоји етнографска литература која се бави самом Бијељином. На тај начин смо ускраћени за конкретније податке о тестираним Семберцима који немају, или не знају за неку везу са околним селима. Породица Чолаковић је једна од таквих, јер немају предање о поријеклу из неког од околних села. Одређени извори њихово поријекло везују за источну Херцеговину, без конкретније одреднице. Тестирани није могао да ми да податак о крсној слави, јер је она, да тако кажем, изгубљена у комунизму, али домовни протоколи храма Светог Ђорђа из 1890-их потврђују да је крсна слава Чолаковића Лазаревдан. Чолаковићи се јављају већ у попису из 1850/51, гдје се помиње Мићо Перић, син Петра, са синовима Јованом - Јоцом и Петром - Пером. Премда је Мићо стар 50ак година у вријеме пописа код њега није уписано занимање, али је наведено да је његов старији син Јован кројач. Ово донекле упућује и на поријекло самог презимена. Наиме, ово је можда и једина кућа у Бијељини, па и шире, у којој занатлија није сам домаћин, него неко од млађих укућана. То би могло упућивати на одређени недостатак (мада су тјелесни недостаци уписивани у напомени) код Миће (чолак - без руке, сакат у руку), па можда управо отуд долази Јованово и Петрово презиме. У поменутом попису домаћинство будућих Чолаковића налази се у махали Галац, на тадашњем југоистоку града. Већ у катастарском попису из 1873/75. године имамо два домаћинства Чолаковића. Млађи Перо је остао у Галцу, док је Јован - Јоцо Чолаковић прешао у Јањицу, у то вријеме центар збивања и привредне активности што се тиче српске заједнице у Бијељини. У том се попису први пут помиње и презиме Чолаковић, као такво. Браћа Чолаковићи су већ тада међу најбогатијим људима у Бијељини и власници су бројних некретнина у неколико градских махала. Тестирани Чолаковић долази из гране Јоце Чолаковића, док је из гране Пере Чолаковића потекао Родољуб Чолаковић истакнути политичар. Данас се ова породица углавном помиње по њему, мада он и није баш типичан представник предратних Чолаковића. Довољно је рећи само то да је његов отац био хаџија, велики прегалац и борац за интересе СПЦ у Бијељини, те да је и њему обезбиједио практично најбоље доступно школовање, покушавајући да га усмјери у правцу чувања и ширења породичног иметка, али се, ето, десио неки преокрет. Родољуб Чолаковић је своје куће у Бијељини (Ул. Галац) и Београду (Ул. Теодора Драјзера) зајвештао као легате."
-
103. Зеленовић, Игњатијевдан, Ченгић, Бијељина
Припада хаплогрупи I2-PH908, роду Малешеваца, препознатљивих по слави Игњатијевдан. Најближе поклапање на 20 упоредивих маркера има са Алексићем из Видна код Никшића (једна разлика на DYS389II), док су му следећи најближи Витомир из Соколовића код Сокоца (разлика на два маркера, DYS389II и DYS635) и Тегарић из Горице код Требиња (два маркера разлике, DYS389II и DYS481), обојица на упоредивих 23 маркера. Препорука је да тестирани уради неки од дубинских тестова (WGS или Big Y) како би се утврдила нижа подграна овог рода. Род Малешеваца је детаљно обрађен у књизи "Генетичко порекло Срба Старе Херцеговине".
Велибор Лазић је навео следеће податке о Зеленовићима:
"Ченгић, како је и раније помињано, није обрађен у етнографској литератури. На жалост, ни сам тестирани није оставио неке конкретније податке, који би указивали на даље поријекло. У недостатку и једног и другог, релативно тешко је било пронаћи нешто конкретније и у доступним писаним изворима. У попису из 1850/51. године у Ченгићу нема презимена Зеленовић, нити имена Зелен. Наравно, Зелен је могао бити и само надимак за плавокосог човјека, па не можемо искључити могућност да се међу пописанима крије предак Зеленовића. У попису из 1873/75. године, на жалост, у дијелу који је преведен, немамо Ченгић, али је занимљиво примјетити да се презиме Зеленовић јавља у неколико села јужне Семберије (Пухаре-Пучиле, Којчиновац, Глоговац) и мајевичког побрђа (Угљевик, Богутово Село). Податак који би могао бити од нарочитог значаја је тај да Зеленовићи из Пучила славе Игњатијевдан, дакле исту ријетку славу као и Зеленовићи из Ченгића. За сада није могуће конкретније се изјашњавати о евентуалној повезаности ових породица. Будућа тестирања и преводи других извора из 19. вијека ће можда понудити одговор и на то питање."
-
104. Којић, Никољдан, Црњелово Доње/Бијељина, I2-Y3120
Тестирани је навео предање по коме су пореклом из Фоче, по неким усменим изворима из села Филиповићи. Предање о пореклу из Фоче се може пронаћи и у етнографској литератури.
У селу Филиповићи које помиње тестирани 1991. године је пописано свега шест српских становника: петоро из фамилије Бурило која слави Ђурђевдан и један Ђурђевић. У Засеоку Цапе раније су живели и Вуковићи - Пивљани, који славе Аранђеловдан, али их на поменутом попису тамо више није било. Нема дакле назнака да би нека од породица које су до недавно живеле у Филиповићима могле бити у вези са Којићима.
Велибор Лазић је допунио сазнања о Којићима на основу османских дефтера:
Претка тестираног Којића проналазимо пописаног већ у османском попису из 1850/51. године, гдје налазимо и потврду још једног породичног предања - да Јеремићи и Мирковићи такође потичу од Којића. Већ у попису из 1873/75. ове двије гране породице носе нова презимена, која носе и данас. Чињеница да су већ 1850/51. године Којићи имали четири домаћинства у Црњелову (тада пописаном као јединствено село) свакако говори у прилог релативно раном досељењу, вјероватно у другој половини 18. вијека.
Што се генетике тиче, хаплотип тестираног Којића карактеришу три веома ретке повишене вредности DYS385a=16, DYS385b=17 и DYS570=21. Од свих припадника хаплогрупе I2-Y3120 у табели Српског ДНК пројекта, маркер DYS385=16-17 поседује једино Којић. Поред поменутих ретких маркера, код хаплотипа Којића се уочавају и нешто ређе вредности DYS19=17 и DYS389II=30. Због изражених специфичности овај резултат нема посебно блиских у табели СДНКП.
Нека блага сличност се уочава у односу на хаплотипове тестираних из рода који чини група крајишких породица које претежно славе Никољдан, а у којој су Паројчић, Пепић, Лабус, Гаћеша (FTDNA), Јапунџић и Стокић (FTDNA). Дубинским тестом је утврђено да овај род припада грани I2-Y3120>Z17855>...>A20030>Y135654. Код хаплотипа овог рода се такође уочавају повишене вредности на маркеру DYS385, које су додуше нешто ниже, DYS385=15-16. Подударање постоји и на маркерима DYS19=17 и DYS389II=30. Но, мора се ипак рећи да ова делимична назнака сличности не може водити ка закључку да Којић припада поменутом генетичком роду. Срећна околност је да је крајишки род СНП профилисан, па би Којић могао проверити да ли им припада, било дубинским тестом, било испитивањем СНП маркера.
-
105. Илић, Јовањдан, Прибој, Лопаре, E-V13>Z5018>S2979>L241>Y142744
Са претходно тестираним Стевановићем из истог места има потпуно поклапање хаплотипова:
100. Стевановић, Јовањдан, Прибој, Лопаре, E-V13>Z5018>S2979>L241>Y142744
Припада истом генетичком роду као и следећа тројица тестираних, од чијих хаплотипова се разликује на по једном маркеру:
- Михајловић, Јовањдан, Доња Чађавица/Бијељина
- Радовановић, Лазарева Субота, Лесковац/Кнић
- Станојевић, Лазарева Субота, Лесковац/Кнић
За овај род су карактеристичне снижена вредност маркера DYS449=32 и повишена вредност маркера DYS549=13.
Тестирани је навео да Стевановићи по предању потичу из Црне Горе, а да им је породични надимак био Кнежевићи.
Велибор Лазић је прикупио следеће податке о Стевановићима:
У монографији "Мајевица" Миленко С. Филиповић наводи сљедеће: "Неџад Хаџидедић записао је да су Стевановићи II (5 домова) и Панићи (7 домова) један род (Јовањдан). Илија Стевановић (63 године у 1967) казује да је у Прибоју био и његов пети предак Никола и да је њега уморила куга. Стевановићи и Пантићи се не узимају." Поред наведеног сам тестирани ми је пренио информацију да су Стевановићи имали породични надимак Кнежевићи. Када се све наведено доведе у везу са пописом из 1850/51. године, долазимо до интересантних сазнања. Најприје, у кући бр. 1. у Прибоју пописан је Стеван Николић, син Николе, рођен 1805, са синовима Илијом и Милованом. У првој кући пописиване су углавном старјешине села, односно сеоски кнежеви. Овдје се то не наводи изричито, али доводећи у везу породични надимак Кнежевић и пописивање у првој кући, можемо претпоставити да Стеван јесте био сеоски кнез. Даље, Никола, отац Стеванов се сасвим уклапа у казивање Илије Стевановића из 1967. Вјероватно је преминуо у епидемији 1815/16. Његов син је Стеван, Стеванов Илија, а казивач Илија из 1967. је вјероватно унук овог првог Илије, односно пета генерација од Николе. Шта више, у кући број 5. налазимо Пану Ристића, сина Ристе, рођеног 1802. Управо овај Пано је вјероватни предак Панића, што би значило да су Ристо и Никола вјероватно браћа. Један лијеп примјер поклапања предања, писаних исторојских извора и етнографске литературе.
Велибор Лазић наводи следеће о Илићима:
Миленко С. Филиповић у монографији "Мајевица" Илиће, упркос великој бројности (12 домова) сврстава међу породице непознатог/неипситаног поријекла, не наводећи ни крсну славу. Сам тестирани је дао веома разрађено предање о досељењу, према ком се доселила Дока (по његовој претпоставци хипокоризам од имена Евдокија), удовица, са два сина Илијом (од ког су Илићи) и Риком (од ког су Рикићи). Ово предање потврђује попис из 1850/51. године, у ком су пописане куће Илије и Рике Докића. Тестирани такође преноси и предање о томе да је истовремено са Доком, или нешто касније, у Прибој доселио и Митар, који би могао бити Докин дјевер, од ког такође потиче пар данашњих породица у Прибоју. Интересантан је податак који наводи тестирани, а тиче се локалног хидронима - Малевачки поток. Пошто назив потока није могуће повезати ни са једном познатом породицом из тог краја, он се пита имају ли његови преци неке везе са родом Малеваца из околине Кичева у Сјеверној Македонији, о ком је читао у некој етнографској литератури.
Овде бих само додао да је тестирани у упитнику навео да је презиме те удовице и њених унука било Плавшић, те да су се доселили из Херцеговине.
-
106. Николић, Томиндан, Остојићево, Бијељина
Припада хаплогрупи I2-PH908. Карактеристичне вредности маркера су му DYS449=30, DYS570=19, DYS481=29, DYS533=12 и DYS635=21. Нема посебно блиских хаплотипова у табели Српског ДНК пројекта, што и не треба да чуди с обзиром да му и карактеристичне вредности (осим DYS481 и DYS635) не одударају превише од модалних за PH908, па се не може увидети нека смисленија веза. Препорука је да се уради неки од дубинских тестова генома (WGS или Big Y) како би се утврдило којој нижој подграни испод PH908 Николић припада.
Тестирани је оставио податак да се први досељени предак у Семберију звао Теодор Бјелановић и да је дошао од Чакора, као и да родбине са истим презименом има у Хан Пијеску. Велибор Лазић је оставио следеће податке о пореклу Николића:
"У монографији "Семберија" Радмила Кајмаковић у погледу Николића даје податак који је веома тешко разумљив и још теже употребљив. Реченица у којој их помиње гласи: "После њих су насељени Петковићи (Ђурђевдан) из Батковића, од три брата Гаје, Млађена и Петка су Гајићи, Млађеновићи и Петковићи, Николићи (Томиндан), Матковићи (Аранђеловдан) из Којчиновца су..." Дакле, тешко је разлучити да ли је намјера била да се каже да су Николићи као и Матковићи у Остојићево дошли из Којчиновца, или су Николићи, по њој, наслоњени на групу породица која је дошла из Батковића. На сву срећу, управо је тестирани Николић писац једне од најбољих монографија неког од семберских села "Остојићево (Свињаревац)" у ком говори и о поријеклу своје породице, наводећи сљедеће: "Николићи и Андрићи су раније били Бјелановићи, чији преци су доселили из Чађавице код Хан Пијеска, гдје и данас живи неколико породица. У Чађавицу су доселили из Црне Горе, односно Херцеговине. Синови Тодора Бјелановића, Андрија и Никола, рођени почетком 19. вијека су родоначелници Николића и Андрића. Од Николе су данашњи Николићи, а од Андрије Андрићи. Насељавају Пањик, а славе крсну славу Св. Тому Апостола." Ове податке потврђују и писани извори, бар када је у питању дио након досељења у тадашњи Свињаревац, па тако у попису из 1850/51. године срећемо Андрију Бјелановића и Николу Бјелановића, синове Бјелана, при чему је Бјелан вјероватно надимак у том моменту већ покојног Тодора Бјелановића."
-
Идемо даље са тестирањем Сембераца и Мајевичана, који и доминирају у овој тури:
107. Јовановић, Ђурђевдан, Доња Трнова, Угљевик,
108. Лукић, Јовањдан, Прибој, Лопаре,
109.Чутурић, Јовањдан, Угљевик
110. Јевтић, Михољдан, Магнојевић Доњи, Бијељина,
111. Јовић, Никољдан, Доња Трнова, Угљевик,
112. Мићић, Ђурђевдан, Градац, Бијељина.
Напомињем да су Чутурићи данас насељени у Угљевичкој Обријежи, али таквог мјеста није било у аустроугарским пописима из 1895. и 1910, него само Угљевик, па се тога овдје и држимо. Код Мићића је ситуација нешто другачија, јер се мјесто данас званично зове Градац-Ступањ.
И док Доња Трнова захваљујући напорима младог сарадника пројекта, Николића, учвршћује водеће мјесто по броју тестираних када су мајевичка села у питању, имамо првог тестираног из села Магнојевић Доњи, као и првог тестираног у оквиру овог пројекта када је у питању Градац-Ступањ (у некој од ранијих акција тестиран је Танацковић из овог села), оба захваљујући младом колеги Јекичићу. И овом приликом морам похвалити ова два младића и надам се да њихов пуни допринос пројекту тек слиједи.
-
Вакичић, Мратиндан, Мала Обарска, Бијељина
Припада хаплогрупи R1a-M458>L1029>YP417. Поседује две карактеристичне вредности које одударају од модалних, повишене DYS391=11 и DYS389=14-30, и ову комбинацију не поседује ниједан припадник гране M458 осим Вакичића. Од тестираних који су му блиски по укупном хаплотипу, повишену вредност DYS391=11 поседују још Млинар из Горњег Карина код Обровца (Ђурђевдан) и Ђукић из Цетине код Цивљана (Јовањдан). Вакичић се од Млинара разликује на 2, а од Ђукића на 3 од 23 маркера. Препорука за даље тестирање је неки од дубинских тестова (WGS или BigY-700). Тестирани је у упитнику навео да су према предању у Семберију досељени из Црне Баре у Мачви.
-
108. Лукић, Јовањдан, Прибој, Лопаре
Припада хаплогрупи N2-Y7310>Y7313>FT182494>FT213937. Има немодалне вриједности DYS393=13 и DYS391=11. Нема потпуних поклапања али има доста блиских, а свакако је потребно издвојити Богдановића из истог мјеста, са којим дијели немодалну вриједност на DYS393, док су им двије разлике на 23 упоредива маркера (ако посматрамо 25, постоји и разлика на DYS627) на DYS391, на ком Богдановић има модлану вриједност 10, док Лукић одступа од модала са вриједношћу 11 и на DYS389ii, на ком је Лукић у модалу са 29, а Богдановић одступа са вриједношћу 30. Због славе и предања о поријеклу из Пиве, Лукић врло вјероватно припада још нижој подграни FGC28435, што би свакако било добро провјерити директним тестом код YSEQ-a.
Поријекло становништва Прибоја је обрађено у двије монографије, старијој монографији „Мајевица“ др Миленка С. Филиповића и новијој монографији „Прибој мајевички“ Радивоја Тојића. Интересантно је примјетити да се наводи о предању о поријеклу Лукића драстично разликују у ове двије монографије, а да се предање које наводи сам тестирани поклапа са наводима из Тојићевог дјела.
Наиме, Миленко С. Филиповић наводи сљедеће: „Богдановићи, Јовићи I, Јовановићи-Поповићи, Петровићи I, Лукићи, Рикићи и Стојановићи су заједничког порекла (Јовањдан). Њихов предак Теодор Газета је дошао из Гацка у Херцеговини после Томића и населио се на крчевини. Даљим пореклом су из Пиве и мисле да су од истог рода у Пиви од ког је био и Бајо Пивљанин. Неки кажу како су из Херцеговине доселила три брата: Рико, Богдан и Радо. (Од Раде су Петровићи, од Рике Рикићи, а од Богдана Јовићи, Јовановићи, Богдановићи и други.)
Тојић у свој дјелу наводи: „Највише података о својој фамилији сам добио од Пере Лукић, најстаријег члана ове фамилије, а такође неке податке је дао и његов братић Миладин. Миладин каже да су се Лукићи и Петровићи, потомци Обрада Бојанић, доселили из Башиног села код Никшића, а потомци су Војновића. Ближи род су им Радуловићи. Наводно је предак Војислав Војиновић сахрањен у порти манастира у Прибојској бањи код Прибоја на Лиму, па су на успомену Прибоја на Лиму дали име мјесту мјесту гдје су се населили, тј. садашњи Прибој."
Дакле, јавила се очигледна разлика између предања које је забиљежено 1960-их и каснијег, забиљеженог након 50-ак година.
С обзиром на то да је генетика потврдила везу са Богдановићима, можемо рећи да је тиме поткријепљено предање о заједничком поријеклу, како га је забиљежио Филиповић. Турски попис из 1850/51. године је такође поткријепио предање о заједничком поријеклу, јер су, кућа до куће, пописани Брчак (или Бирчак) Богдан, син Т(е)одора, предак Богдановића и Брчак (или Бирчак) Лука, син Обрада, са синовима Петром и Јованом.
Дакле, имамо слагање генетике, писаног извора насталог у вријеме када су преци-епоними ових породица живјели и раније забиљеженог предања. Одударало је само предање забиљежено у 21. вијеку.
У покушају одгонетања ове мистерије разговарао сам са више лица, од којих и са самим Тојићем, који ми је потврдио да је једини извор за предање о вези са Радуловићима и Војиновићима Миладин Лукић, како је, у осталом, и написао, док су и преостали извори упућивали на њега. Сходно свему наведеном, можемо рећи да је касније предање, о поријеклу од Радуловића, односно, даље, од Војиновића, вјероватно настало као посљедица индивидуалног истраживања, у вријеме када добар дио сада доступних извора није био расположив, те да предност треба дати предању о заједничком поријеклу са другим јовањштацима из Прибоја, како га је завиљежио Филиповић 1960-их, које је овим тестирањем и потврђено.
-
Имамо нову туру тестираних, са нешто више Мајевичана него Сембераца. Велику захвалност дугујем сарадницима, господи Бабићу, Јекичићу и Ристићу. Ово је прва тура тестираних у којој је мој допринос стварно занемарљив и то сматрам доказом да је пројекат стабилан, те да полако расте.
Тестирани су:
113. Костић, Никољдан, Вршани/Нови, Бијељина,
114. Бабић, Јовањдан, Ченгић, Бијељина,
115. Поповић, Аранђеловдан, Коренита, Угљевик,
116. Јаковљевић, Никољдан, Горња Трнова, Угљевик,
117. Божић, Јовањдан, Забрђе, Угљевик,
118. Зарић, Јовањдан, Чађавица Горња, Бијељина,
119. Тојић, Никољдан, Липовице, Лопаре
-
107. Јовановић, Ђурђевдан, Доња Трнова, Угљевик
Највероватније припада хаплогрупи I1-P109>FGC22061, али има неколико маркера који одступају од модала при чему је YGATAH4=9 посебно нетипична за ову хаплогрупу, јер већина има вредност 11, а срећу се и 10 и 12, али за сада нико у бази СДКП коме је предвиђена ова хаплогрупа нема овако снижену вредност. Од осталих немодалних вредности бих издвојио DYS389II=29 и DYS437=17, због којих нема за сада ни са ким из базе мање од 2 маркера разлике на 23 или више упоредивих маркера. Препоручио бих Јовановићу да уради WGS или BigY-700 тест уколико је у могућности или проверу СНП- а FGC22057 (https://www.yseq.net/product_info.php?products_id=251442), као много повољнију опцију, која би потврдила припадност хаплогрупи I1-P109>FGC22061.
Велибор Лазић за породицу тестираног има следеће информације:
Једино мени познато дјело које се бави поријеклом становништва Доње Трнове је монографија "Доња Трнова", аутора Боре Ђурковића, Милана Стевановића и Боје Пантића. На жалост, како сам већ истицао, ово дјело, настало прије 40ак година, одише духом тог времена, па су неки подаци, који су за нас веома битни, занемарени. Најзначајнији податак који у потпуности недостаје јесте податак о крсним славама становника Доње Трнове. У овом дјелу аутори Јовановиће помињу у сљедећем контексту: "А у Буковцу родоначелници Милко, Брко, Јосио и други бијаху преци: Стевановића. Мићића, Симића, Марковића, Јевтића, Стевића, Милановића, Лазића, Тешића, Петровића, Јовановића и Благојевића." Даље наводи:"Остали родови (Митровићи, Видићи, Остојићи, Стевановићи, Секулићи, Живановићи, Марковићи и Јовановићи - у Ћетковићима; Ристићи, Глигоревићи, Симићи, Ђурђевићи, Јевтићи, Николићи, Михаиловићи, Илићи, Вујићи, Маринковићи, Лујановићи, Томићи, Перићи и Митровићи - у Добричићима; Ђурићи, Стевановићи, Тодоровићи, Пантићи, Јовановићи, Ђокићи, Маринковићи, Лукићи, Симићи, Николићи, Митровићи и Глигоревићи - у Милијашима), поријеклом су од других предака или су, пак, доселили у Трнову из сусједних мјеста као домазети и на други начин." Дакле, Јовановићи се јављају у три засеока, очигледно су међусобно несродни и немамо податак о слави. Тек напорима сарадника из Доње Трнове, Перице Николића, долазимо до разрјешења ове дилеме. По њему Јовановићима су најближи Марковићи, а та нам се комбинација јавља само у засеоку Ћетковићи. Томе треба додати и његов податак да Јовановићи из Милијаша славе Трифуњдан, што додатно потврђује ову претходну претпоставку. У истом се дјелу за Ћетковиће каже: "Ћетко у Ћетковићима роди три сина - Тому, Божу и Гају. А онда, појавише се и унуци. Тома је имао Јована, Мијајла, Стевана и Луку, Гајо Максима и Николу, а од четворице Божиних синова, у селу је остао само Васо, тројица су морала да пребјегну у Србију." Ипак, из самог контекста није могуће утврдити за сада да ли су Јовановићи од неког другог претка, или су накнадно досељени у Ћетковиће, или пак потичу од неког Ћетковог потомка.
-
109. Чутурић, Јовањдан, Угљевичка Обријеж, Угљевик, E-V13>Z5018>S2979>L241>PH2180>FT178289
Припада генетичком роду Копривица и Тупањаца, чија је матица у Бањанима. Хаплотип тестираног је истоветан модалном хаплотипу овог рода.
Велибор Лазић је прикупио следеће податке о Чутурићима:
Угљевичка Обријеж, на жалост, није обрађена у мени познатој литератури. Покушавајући да повежем предање са доступним историјским изворима, утврдио сам да се имена из породичног предања у највећој мјери поклапају са сљедећим породицама из пописа 1850/51. године, пописаним у Угљевику - домаћинство бр. 41. - Ђуровић Јован, син Јосипа, рођен 1811. године, са синовима Митром, Тешом и Савом, 42. Ђуровић Радо, син Јосипа, рођен 1821, са сином Стевом и Мирас? Перо, син Петра, рођен 1821. године, сам у домаћинству бр. 44. Већ у катастарском попису из 1873/75. године, такође у Угљевику, имамо пописане Чутурић Тешу, сина Јоце, Чутурић Саву, сина Јоце, Чутурић Перу сина Јосипа, Чутурић Раду сина Јосипа и Јовичић Мићу сина Јовице. Дакле, ако Мићу идентификујемо као Митра, сина Јована из пописа 1850/51, долазимо до закључка да су од Јованових-Јовичиних синова Теше и Саве Чутурићи, а од Митра Јовичићи. што потврђује и предање о заједничком поријеклу Јовичића и Чутурића. Наводе тестираног о даљем сродству са породицама из Пушковца није било могуће провјерити без додатних информација, али "спуштање" из Пушковца, мајевичког села, данас у општини Лопаре, у нижи и Бијељини ближи Угљевик не звучи нелогично, нити би представљало преседан. Интересантна је појава презимена Ђуровић у попису из 1850/51, за које се може претпоставити да је старије од пописаних бар за генерацију (најстарији домаћин је Јован, а његов отац Јосип, дакле Ђура нема).
Род Копривица и Тупањаца је детаљно обрађен у књизи Генетичко порекло Срба Старе Херцеговине.
-
118. Зарић, Чађавица Горња/Бијељина, I2-Y3120, род Петковића - Чађавичана
Још један тестирани из села Чађавица Горња који припада разгранатом роду Петковића - Чађавичана. (погледати објаву https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=6844.msg193829#msg193829).
Припадност Зарића овом роду била је очекивана, јер су на такав закључак наводила не само предања, већ и подаци из пописа 1851. године, који их доводе у везу са Ристићима и Гајићима у селу, за које је већ утврђена припадност овом роду. Ево шта је о томе сазнао Велибор Лазић:
Потенцијалног претка Ристића налазимо у попису из 1851. године у кући бр. 2. у селу Чађавица, као Ристу Николића, сина Новака. Да ствар буде интересантнија у кући број један пописан је сеоски кнез, Никола Николић, син Гаје, а у кући бр. 3. домаћин је Михајло Николић, син Зарије. ... Данас постоје у истом засеоку и Зарићи и Гајићи и славе Јовањдан. (...) Увидом у документацију која се односи на успоставу аустроуагарских земљишних књига (...) срећемо домаћинство Радована Ристића, Ристиног сина, које се налази у засеоку Петковићи. Тражећи било кога са презименом Петковић, налазимо домаћинства Зарије Петковића и Николе Петковића. Међутим, у сљедећем документу Никола је наведен као Гајић, док су Заријини синови наведени као Зарићи, те презимена Петковић више нема. Ово је, с једне стране, додатни доказ да су Гајићи, Зарићи и Ристићи вјероватно истог поријекла, али говори и да су у неком моменту 1860/1870-их сви вјероватно носили презиме Петковић, како је и назив засеока.
-
113. Костић, Никољдан, Вршани, Бијељина, J2b-M241>Z1043
О присуству ове подгране код нас писао сам у објави резултата Николића са теме "Нови тестирани", цитирам:
Са великом сигурношћу можемо рећи да се ради о грани J2b-M241>Z638>Z631>Z1043>FGC55778 (https://www.yfull.com/tree/J-FGC55778/), која је код нас више присутна у јужнијим областима. Има је код Албанаца, као и код муслиманских породица из рашке области. Нису међутим сви припадници исте и ближе повезани (има више низводних грана). Било би драгоцено да неко од њих уради дубљи тест.
Интересантно је предање које је оставио тестирани Костић, о пореклу "из Србије". Њему генетички и јесу најближе две породице из Србије и то са истом славом. Али су из околине и Врања и Владичиног Хана, па је незахвално изводити закључке без додатних тестова.
-
116. Јаковљевић, Никољдан, Горња Трнова, Угљевик, E-V13>Z5018>S2979>L241>Y142744
Хаплотип тестираног је модалан за грану E-Y142744. Потпуна поклапања хаплотипова има са следећим тестиранима:
- Вукић (Видовић), Јовањдан, Пакрац
- Петровић, Петковдан, Бобово/Свилајнац
Тестирани је навео да Јаковљевићи по предању потичу из Херцеговине.
-
Нова тура тестираних - двојица Сембераца и двојица Мајевичана:
120. Спасојевић, Аранђеловдан, Батковић, Бијељина,
121. Глигорић, Стевањдан, Батковић, Бијељина,
122. Љубојевић, Јовањдан, Забрђе, Угљевик,
123. Ђокић, Ђурђевдан, Доња Трнова, Угљевик.
-
Нова тура тестираних - двојица Сембераца и двојица Мајевичана:
120. Спасојевић, Аранђеловдан, Батковић, Бијељина,
121. Глигорић, Стевањдан, Батковић, Бијељина,
122. Љубојевић, Забрђе, Угљевик,
123. Ђокић, Доња Трнова, Угљевик.
Слава Љубојевића?
-
114. Бабић, Јовањдан, Ченгић, Бијељина
Припада хаплогрупи I1-Z63>Y7627. Хаплотип тестираног се уклапа у род Миљанића и Росандића обрађеног у књизи о Херцеговцима. Има потпуно поклапање са Миљанићем из Миљанића код Никшића, који се тестирао на 23 маркера који не обухватају DYS460, на којем Бабићев хаплотип једино одступа од модала, јер има снижену вредност 9. То је уједно и маркер на којем се једино разликује од два до сада тестирана припадника овог рода у Семберији: Бабићем из Угљевик Села и Михајловићем из Угљевика. Овом роду у Семберији припада и Новаковић из Љесковца чији хаплотип одступа на маркеру DYS632=12. Сви припадници овог рода славе Јовањдан.
Ченгић није обрађен у мени познатој етнографској литератури. Овим резултатом смо разрешили дилему око порекла Бабића из Угљевик Села:
61. Бабић, Јовањдан, Угљевик село/Угљевик, I1-Z63>Y7627
Хаплотип тестираног се одлично уклапа у род Миљанића и Росандића обрађеног у књизи о Херцеговцима. Има потпуно поклапање са Миљанићем из Миљанића/Никшић. На једном маркеру DYS643 се разликује од Новаковића из Љесковца који такође слави Јовањдан, а који је раније тестиран у оквиру ове акције.
Обе породице су по свему судећи пореклом из Старе Херцеговине, а да ли су међусобно ближе од својих рођака који и данас живе на подручју Старе Херцеговине или је веза између ове две породице старија од времена њиховог досељавања у Семберију може утврдити само дубински тест BigY-700 код FTDNA или WGS Dante, Nebula. Напомињем да овај род још увек није добро профилисан јер нико од тестираних припадника овог генетичког рода није радио дубоки тест па је и припадност целог рода грани Y7627 само на нивоу претпоставке све док барем један представник рода Миљанића и Росандића не потврди припадност грани Y7627 СНП тестом.
Тестирани је у упитнику навео две верзије предања о пореклу своје породице. Према једној верзији је чукундеда тестираног дошао у Угљевик село из Прибоја код Лопара. У књизи Мајевица Миленка С. Филиповића се заиста помињу Бабићи са славом Јовањдан у Прибоју и још се наводи да је село некада страдало од куге и да је насељено становништвом из Херцеговине. Према другој верзији породица потиче из Ченгића, а даљим пореклом од племића Бабића из Требиња.
-
117. Божић, Јовањдан, Забрђе/Угљевик, I2-Y3120, род Петковића - Чађавичана
Према информацији добијеној од Велибора Лазића, неко од предака тестираног Божића је у Забрђе прешао из Чађавице, где их бележи попис из 1850/1851. године. Имају надимак Ђорђиловићи по Ђорђу. По предању, старије порекло им је из Херцеговине.
Као и велика већина породица из Чађавице Горње са славом Јовањдан и Божићи припадају роду Петковића - Чађавичана. Хаплотип Божића сасвим се уклапа у модални хаплотип овог рода, осим на маркеру DYS389ii=31, на којем нема повишену вредност. Све остале карактеристичне вредности су ту: DYS19=17, DYS389i=12 и DYS635=25. Божић је девети припадник рода роду Петковића - Чађавичана којег смо пронашли у истраживању порекла становништва Семберије.
-
Док чекамо резултате из претходних тура имамо четворицу нових тестираних:
124. Мићић, Јовањдан, Пељаве, Угљевик,
125. Богдановић, Јовањдан, Магнојевић Средњи, Бијељина,
126. Поповић, Стевањдан, Чађавица Горња, Бијељина,
127. Глигоревић, Јовањдан, Чађавица Горња, Бијељина.
-
N2 - 10%
J2b - 13 %
Изненађен сам високим удјелом. Уједно ми је занимљиво што N2 и J2b готово стално иду заједно, а ту је и I1.
-
111. Јовић, Никољдан, Доња Трнова, Угљевик
Припада хаплогрупи I2-PH908. Поседује низ немодалних вредности (DYS19=17, DYS439=12, DYS458=18, DYS449=30, YGATAH4=11, DYS576=19, DYS481=29), међутим и поред тога нема ближих поклапања у бази која би истовремено била и смисленија (на већем броју тестираних маркера, са поклапањем славе и/или географског порекла). Поседује 1-2 разлике са неколико нејавних резултата из истраживања САНУ (17 тестираних маркера) који су географски прилично "разбацани", док са тестиранима који имају макар 23 обрађена маркера нема мање од 3 разлике на маркерима. Можда би од њих вредело поменути географски блиског Селимовића из Тузле, са којим се разликује на 3 од 23 упоредива маркера (на DYS19, YGATAH4 и DYS481 за по једну вредност). Препорука је да се уради WGS или Big Y тест ради утврђивања позиције унутар PH908 стабла.
Тестирани је навео само да су Јовићи пореклом из Херцеговине. Велибор Лазић је проследио следеће податке о њиховом пореклу:
"Монографија "Доња Трнова", аутора Боре Ђурковића, Милана Стевановића и Боје Пантића, на жалост не помиње Јовиће. Према истраживању Перице Николића преци Јовића су наведени у кући бр. 46, гдје је пописан Јован Јаковљевић, син Јакова, рођен 1811, са синовима Јосипом, Јевтом и Савом. По њему родослов Јовића би се могао довести у везу са поменутом монографијом у дијелу који гласи: "Ћетков брат Станко родио је Јована и Луку, од којих је имао три унука - Јакова, Саву и Илију." На жалост, овдје аутори монографије не настављају са излагањем о потомцима Станковим, али ако пођемо од тога да имамо Јована, рођеног 1811, те да је његов отац Јаков могао бити рођен око 1780, деда Јован око 1750, долазимо до тога да је Ћетков брат Стојан могао бити рођен око 1720. године, Остаје да се детаљније проучава да ли су ове породице досељене прије или послије епидемије која је 1780-их однијела животе многих Мајевичана, те да ли је Станко дошао у Трнову као младић, или у познијим годинама, али свакако ове тезе представљају солидну основу за даље проучавање. Сами Јовићи родослов прате од Јакова, његовог сина Јове (Јована), по ком и носе презиме и Јовиног сина Јосипа, одакле се гранају, а што се и поклапа са напријед наведеним."
-
112. Мићић, Ђурђевдан, Градац, Бијељина
Припада хаплогрупи I2-PH908. Поседује низ немодалних вредности, од којих су већина и поред немодалности прилично честе, али има и две нешто ређе вредности - 20 на DYS458 и 9 на YGATAH4. Ниједан тестирани припадник PH908 у табели осим Мићића нема истовремено ове две вредности. Можда би могла да постоји веза са родом у коме су Калајџић и Вртикапа из Ивице код Љубиња, који такође славе Ђурђевдан и поседују вредност 9 на YGATAH4, али имају доста маркера на којима се за једну или више вредности разликују од Мићића (Калајџић на 6, а Вртикапа на 7 маркера), тако да то није извесно. Са необјављеним резултатом католика из Перушића код Госпића дели повишену вредност 20 на DYS458 и има 4 разлике, али само на упоредивих 17 маркера. Са осталима из његовог рода (међу којима је и Рукавина из Смољанца код Коренице), који такође имају вредност 20 на DYS458, има 8 разлика на већем броју упоредивих маркера, па је упитно да ли ту постоји ближа веза. Препорука је да Мићић уради неки од дубинских тестова (WGS или Big Y) како би пронашао своје место унутар I2-PH908 стабла.
Тестирани је оставио податак да су по предању чукундеду Мићу Мијића пронашли ујаци као дете и јединог преживелог након покоља у Краљеву (?) којег су извршили Турци. Донели су га у сепету на коњу у Градац и од бега закупили земљу како би га скућили.
-
119. Тојић, Никољдан, Липовице, Лопаре
Припада хаплогрупи I2-PH908. Поседује неколико немодалних, али честих вредности на маркерима, нема потпуних поклапања на упоредивих 25 маркера. Има неколико потпуних поклапања са онима који су радили тест на 17 маркера, од којих се због географске близине може споменути нејавни резултат из Горње Палежнице код Добоја (слава Св. Григорије Чудотворац). Две разлике на упоредивих 17 маркера има са нејавним резултатима из Бањице код Бијељине и из Грачанице близу Тузле (обојица славе Никољдан), док са онима који су географски блиски а имају упоредивих 23 маркера вреди споменути Максимовића из Станара, Миливојевића из Церовице код Станара и Стјепановића из Забрђа код Угљевика (3 разлике, сви славе Никољдан), као и, на упоредивих 25 маркера, Петковића из Подгоре код Лопара и Зељића из Церовице код Станара (3 разлике, обојица славе Никољдан). Због хаплотипа блиског модалном и најчешће српске славе, упитно је да ли заиста постоји ближа веза са овим поклапањима, па је препорука да Тојић уради неки од дубинских тестова (WGS или Big Y) како би се утврдила нижа подграна испод PH908 којој припада.
Тестирани је оставио податак да је раније презиме Тојића било Гавриловић и да су по предању досељени из околине Гацка.
-
115. Поповић, Аранђеловдан, Коренита, Угљевик
Припада хаплогрупи I2-PH908>Y56203, врло могуће грани FTA22808 (https://www.yfull.com/arch-10.08/tree/I-FTA22808/). Најближи су му Терзић из околине Невесиња са којим дели славу и има 3 ралике на упоредива 23 маркера, као и двојица тестираних из околине Бијељине, који највероватније такође славе Аранђеловдан и са Поповићем имају 3 разлике на упоредива 25 маркера.
По речима тестираниг Поповићи су од Јовановића из Пушковца.
Вероватно ће Велибор нешто више написати о самим Поповићима.
-
115. Поповић, Аранђеловдан, Коренита, Угљевик
Припада хаплогрупи I2-PH908>Y56203, врло могуће грани FTA22808 (https://www.yfull.com/arch-10.08/tree/I-FTA22808/). Најближи су му Терзић из околине Невесиња са којим дели славу и има 3 ралике на упоредива 23 маркера, као и двојица тестираних из околине Бијељине, који највероватније такође славе Аранђеловдан и са Поповићем имају 3 разлике на упоредива 25 маркера.
По речима тестираниг Поповићи су од Јовановића из Пушковца.
Вероватно ће Велибор нешто више написати о самим Поповићима.
Хвала Милоше. Има ли Поповић битнијих сличности са Зеленовићем и Илићем из околине Бијељине (иста слава)?
-
Хвала Милоше. Има ли Поповић битнијих сличности са Зеленовићем и Илићем из околине Бијељине (иста слава)?
Па у суштини скоро сви који припадају Y56203 су блиски гледајући хаплотип. Главне разлике између Поповића са једне и Илића и Зеленовића са друге су вредности на маркерима 389II=30/31, 449=31/30, 570=19/17.... али нису то не знам какве разлике да не буду ближе повезани. На жалост, на овом нивоу сазнања, не могу ништа прецизније рећи. Само напреднији тест би за сву тројицу дао коначан одговор.
-
127. Глигоревић, Јовањдан, Чађавица Горња/Бијељина, I2-Y3120, род Петковића - Чађавичана
Још један припадник рода Петковића - Чађавичана из Чађавице Горње. Хаплотип тестираног поседује све карактеристике овог рода: DYS19=17, DYS389i=12 и DYS635=25 и повишена вредност на маркеру DYS389ii (32). Резултат се потпуно подудара са више раније тестираних припадника овог рода из Чађавице Доње: Ристићем, Гајићем, Стојановићем.
Према наводима достављеним у упитнику за тестирање, тестирани нема предање о пореклу, али се наводи да је према попису из 1850/51. године предак Глигоревића забележен у селу у кући број 20, а њихови тадашњи најближи рођаци у кућама број 8 и 9.
-
122. Љубојевић, Јовањдан, Забрђе/Угљевик, I-Y3120>I-S17250>I-Y4882>I-A1328>I-FT109402, род Лаловића-Пивљана
Љубојевић је навео уопштено предање по коме његова фамилија води порекло из Херцеговине.
Хаплотип тестираног поседује већи број карактеристичних маркера: DYS393=11, DYS390=23, DYS391=10 и DYS385=15-15. Мислим да због славе Јовањдан и предања о пореклу из Херцеговине овакав резултат сврстава Љубојевића у род Лаловића-Пивљана, који карактеришу маркери DYS391=10 и DYS385=15-15, чак и поред друге две наведене ретке вредности које нису карактеристичне за поменути род.
Лаловићи-Пивљани су детаљније обрађени у књизи Генетичко порекло Срба Старе Херцеговине.
-
125. Богдановић, Јовањдан, Магнојевић Средњи, Бијељина, E-V13>Z5018>S2979>Z16659>L241>Y142744
Хаплотип тестираног поседује повишену вредност маркера DYS576=18.
Припада истом генетичком роду као и следећи тестирани:
- Михајловић, Јовањдан, Чађавица Доња/Бијељина
- Стевановић, Јовањдан, Прибој/Лопаре
- Илић, Јовањдан, Прибој/Лопаре
- Радовановић, Лазарева Субота, Лесковац/Кнић
- Станојевић, Лазарева Субота, Лесковац/Кнић
Са Радовановићем има потпуно поклапање хаплотипова.
Тестирани је навео да Богдановићи према једном предању потичу из Херцеговине.
-
126. Поповић, Стевањдан, Чађавица Горња, Бијељина
Припада хаплогрупи R1a-M458>L1029>YP417. Поповић је већ осми припадник ове гране на подручју североисточне Босне са славом Стевањдан, међутим док претходна седморица поседују врло сличне хаплотипове и вероватно припадају истој подграни FT288648, Поповићев хаплотип се од њих разликује повишеним вредностима DYS385b=15, DYS481=26, DYS533=12 и сниженом DYS19=15. Нема поклапања са мање од 3 маркера разлике, док оних са 3-4 маркера разлике има јако пуно. Од оних који су SNP потврђени најближи му је Спајић из Камена код Рогатице (Никољдан) који је Y290723+, због тога бих препоручио даље тестирање путем дубинског теста (WGS или BigY-700), а ако не то онда бар појединачно тестирање SNP-ова FT285270, Y290723 и FT288648 код YSEQ-a. Тестирани је у упитнику навео да су према предању даљим пореклом из Херцеговине.
-
Ако је Поповић заинтересован, управо имамо акцију профилисања ове хаплогрупе, па нека ми се јави.
-
123. Ђокић, Јовањдан, Доња Трнова, Угљевик
Припада хаплогрупи I1-P109>FGC22045>FGC22061, то јест генетичком роду Дробњака. Нема потпуних поклапања међу до сада тестираним припадницима ове хаплогрупе. Ђокићев резултат се од моралног хаплотипа разликује на позицијама DYS437=16 и DYS570=23. Можда би могао да му буде близак Ћосић из Радоњића близу Пала, са којим дели иста ова одступања у хаплотипу и славу Јовањдан. Међутим и од њега се разликује на две позиције DYS385(14-14/13-14) и DYS576(16/17), па би ову везу најбоље било испитати дубинским тестовима. Иначе из Радоњића имамо још једног тестираног Ћосића чији се хаплотип у односу на Ђокићев разликује на још три позиције.
Тестирани Ђокић је навео да је његова породица из засеока Буковац. Боро Ђурковић, Милан Стевановић и Бојо Пантић у монографији Доња Трнова, из 1980. године, за порекло становника Буковца кажу да су се у њега из Гаћина доселили Милко, Брко и Јосип, а да су у Гаћине стигли однекуд "из брда". Информатор им је био Стево Мићић Аничић. На жалост у монографији нема детаљнијих података о пореклу Ђокића.
-
121. Глигорић, Стевањдан, Батковић, Бијељина, J2b-M241>Z638
Велибор Лазић је на основу турског пописа већ лепо изанализирао блискост ових родова са славом Стевањдан. Цитирам део једне од претходних објава (поводом резултата Мићића из Батковића).
"Мићић, Батковић, Стевањдан – за ове Мићиће Радмила Кајмаковић у монографији „Семберија“ каже сљедеће: „Ерићи (Стјепањдан) доселили су из Херцеговине. Од њих су Кнежевићи, Радићи, Илићи, Икићи и Константиновићи. Од Константиновића су Мићићи, Глигорићи, Вујићи, Јовићи и Петровићи.“ Како сам већ више пута истакао, овим нису ни изблиза обухваћене све породице које славе Светог Стефана и према писаним изворима, али и породичним предањима очигледно чине једно шире братство. Према турском попису Вујићи, Глигорићи и Петровићи потичу од једног претка, док Радићи, Кнежевићи и још неколико породица које госпођа Кајмаковић не помиње, потичу од другог. Констатација везана за Јовиће је неупотребљива јер постоје Јовићи са истом славом у Клису, Гајићима и Малој Обарској, а овдје се не наводи прецизније на које се мисли. Док је турски попис доказао повезаност Јовића из Клиса и Гајића, ови трећи остају ван домашаја самог пописа. Попис из 1851. такође потврђује да су Илићи и Икићи заправо од истог претка, а да је њихов заједнички предак брат претка Мићића, тако да оваква подјела какву је дала Кајмаковићка, иако не у потпуности неоснована, јасно не држи воду. Досадашња тестирања су потврдила да све ове породице стварно припадају хаплогрупи Ј2б М241, те да унутар тог рода има одређених разлика, вјероватно с обзиром на старост сродства појединих грана. До сада су били остали нетестирани Мићићи, Илићи, Икићи, те Јовићи из Мале Обарске и сами Ерићи. Мићићево тестирање покрива и Илиће и Икиће, те ће остати врло мало да би се склопила слика о цијелој грани. Сам тестирани је свјестан одређеног ближег сродства са Јовићима из Мале Обарске, те ће то бити путоказ за даље тестирање."
Тестирани Глигорић има потпуно поклапање управо са Вујићем, али ни остале породице нису превише удаљене генетички. Сви су на основу неке опште блискости са Николићем из Врановине код Новог Пазара сврстани у Y32373, иако за то треба конкретна потврда. Осим у Семберији, блиских хаплотипова има на простору североисточне Шумадије и Браничева.
-
124. Мићић, Јовањдан, Пељаве, Лопаре
Припада хаплогрупи N2-Y7310>Y7313>FT182494>FT213937.
Тестирани Мићић има хаплотип веома близак модалном, са јединим битним одступањем на маркеру DYS570, на ком има повишену вриједност 20. Блискост хаплотипа са модалним условљава и велики број блиских резултата. Гледајући резултате на упоредивих 24 маркера (изузимајући разлику на DYS390, гдје Мићић има 24.3, што смо до скора заокруживали на 25, па тиме нисмо третирали као разлику), тестирани Мићић има потпуно подударање са двојицом тестираних из Врлике, који славе Никољдан. По једну разлику на истом броју упоредивих маркера има са седморицом тестираних, од коијх су му географски блиски Крстић из Велике Обарске (Лазаревдан), Петровић из Кацевца (Јовањдан) и Вуковић из Кованлука (Јовањдан). Разлика у односу на наведене тестиране је управо на поменутом DYS570.
На жалост, за сада још нико од именованих није потврђено позитиван на нижу подграну FGC28435, па је у овом тренутку незахвално изностити претпоставке у том правцу.
У монографији „Пељаве“ Радивоје Тојић биљежи сљедеће: „По причи потомака ове фамилије, они су узели презиме по првом претку Мићи, а он се у Пељаве доселио са братом Благојем из Црне Горе крајем осамнаестог вијека, негдје око 1880. године (прим. В.Л. – грешка, вјероватно се мисли око 1780. године, али по родослову Мићића, не може се искључити ни да је грешка у вијеку, а не у години, тј. да се мислило на 19. вијек). Кажу да је Мићо био старији и његови потомци су узели презиме по његовом имену. Благоје је био млађи, а његови потомци се презивају Благојевић. Ове фамилије славе крсну славу Светог Јована Крститеља Јовањдан 20. јануара.“
У монографији „Мајевица“ Миленко С. Филиповић за ове Мићиће наводи сљедеће: „Благојевићи (8 дом.) и Мићићи I (12 дом.) су један род (славе Јовањдан сада) и огранак од Бобара у Лопарама: дошла одатле удовица са синовима.“
Тојић се у својој монографији, новијој од Филиповићеве за око пола вијека, осврће и на предање које је Филиповић забиљежио, те каже да сјећање на везу са Бобарима није сачувано и да осим исте славе, која је, уосталом на Мајевици веома честа, ништа не указује на постојање такве везе.
Османски попис становништва из 1850/51. године, међутим, поново односи превагу у корист „старијег сјећања“. Наиме, у кући под редним бројем 27, за насеље Прибој пописан је Мићо Бобаревић, син Саве, рођен 1814. године, са својим синовима, те са братом Благојем, рођеним 1819. године и братовим сином. Да ствар буде интересантнија, попис имена Мићиних синова даје као Максим, Лако и Стево, док Тојић у својој монографији биљежи да је Мићо имао три сина, управо истих ових имена, с тим да је по предању које он биљежи Стево најстарији, док је по османском попису најмлађи. У сваком случају, нема сумње да је предање о поријеклу од Бобара, које биљежи Филиповић, овим потврђено. Лопаре као насеље какво данас знамо, настају знатно касније, па су дијелови онога што бисмо данас назвали Лопарама у сваком случају вјероватно пописани у оквиру околних тада већих насеља, какав је овдје случај са Прибојем. Једини дио предања које биљежи Филиповић, а који се не чини доказаним овим јесте онај који се односи на то да је из Лопара у Пељаве прешла удовица са синовима Мићом и Благојем, јер се чини да се пресељење десило значајно касније, у њиховим зрелим годинама.
Што се самих лопарских Бобара тиче, у монографији „Лопаре“ Радивоје Тојић биљежи: „Бобари је заједнички назив за групу родова који су постали од ове фамилије. Они су се доселили у Лопаре почетком 18. вијека. Поријеклом су из Рудника у Пиви на граници Црне Горе и Херцеговине. Неки потомци Бобара су остали у околини Шековића, а тамо и сада живе.“ Он даље наводи да Бобара има у околини Бијељине, а за ове лопарске, наводи да данас носе презимена: Филиповић, Томић, Божић, Костадиновић, Лукић, Симић, Ђукић, Николић итд. Каже да сви славе Јовањдан.
С обзиром на ову, рекло би се, солидно потврђену везу Мићића са Бобарима, можемо рећи да је резултат тестираног Мићића од великог значаја за подручје Семберије и Мајевице, управо због чињенице да велики број потомака Бобара живи на том простору. Код неких, као што су ови лопарски, свијест о том поријеклу је сачувана, код других, као што су они из Батра, на подручју града Бијељина, сачувано је и изворно презиме, али их има много, рекло би се, који су потпуно заборавили на поријекло од Бобара из Пиве, а као вјероватни примјер навешћу Васиће из Батковића, код којих је у османском попису из 1850/51. године наведено презиме Бобар, а који и данас славе Јовањдан. Вјерујем да ће тестирање и ове породице само потврдити ово што сада претпостављамо и показати да су Бобари N2 род који је допринио формирању генетске слике Семберије и Мајевице далеко изнад онога што се знало или претпостављало.
С обзиром на све наведено, не би било изненађење ако би се утврдило да тестирани припада грани Пивљана-јовањштака, али за сада је прерано доносити закључке.
Препорука за даље тестирање је неки од дубинских тестова, или директни тест на FGC28435 код YSEQ-a.
-
120. Спасојевић, Аранђеловдан, Батковић, Бијељина
Припада хаплогрупи I2-PH908>Y56203. Прилично модалан хаплотип за ову грану. Најближи му је раније тестирани Поповић из Корените. Имају једну разлику на упоредива 25 маркера. Нема сумње да су генетички блиски. Остаје питање да ли и остали тестирани из Бијељине и околине, а који су испали Y56203 и славе Аранђеловдан, припадају једном већем роду на овом простору или се ради о више различитих родова. Моје мишљење је да је у питању један род, са очитом старом везом са Херцеговином. Могуће да сви они припадају грани FTA22808 (https://www.yfull.com/arch-10.08/tree/I-FTA22808/).
Спасојевићи су још једна од бројних породица из Батковића које Радмила Кајмаковић не помиње у монографији "Семберија". Спасојевићи су још према подацима из најстаријег домовног протокола СПЦ за Батковић (1897) били настањени у засеоку Марићи, на крајњем истоку села, где су и једина породица са славом Аранђеловдан. И према попису из 1850/51. године можемо закључити да су преци Спасојевића већ тада живели у засеоку Марићи, јер је уз Гојсовац, то једини део Батковића који је у том попису пописан у континуитету. Ипак, постоји једна необична околност, која помаже да се утврди даље порекло ове породице и веза са другим породицама из Батковића. Наиме, пописани представници ове породице су малолетни (14 и 6 година), што указује на то да су релативно скоро пре пописа остали без главе породице. Даље, њихово презиме је уписано као Милошевић, а име оца је Спасоје. Неколико километара даље, у засеоку Гајићи, пописано је велико домаћинство Гаврила Милошевића. Потомци Гаврила Милошевића данас носе презимена Милошевић и Гавриловић, а славе Аранђеловдан. Поредећи године рођења предака Спасојевића као и презиме Милошевић и исту крсну славу, можемо закључити да је Спасоје Милошевић вероватно брат Гаврила Милошевића, те да се његова удовица или удала у Мариће, одводећи синове са собом, или се вратила на очевину, те су тако Спасојевићи одвојени из ове групе аранђеловштака. Даљи континуитет породице је релативно лако пратити.
-
128. Јовановић, Никољдан, Суво Поље, Бијељина, J1-ZS9949
Тестирани је оставио податак о старијем презимену Мићаловић, или Мићановић (ако добро видим) и пореклу из Корита у Цетинској Крајини. Овакав правац миграција ми је потпуно непознат за простор Семберије. Са друге стране, генетички се Јовановић одлично уклапа у род херцеговачних Влаховића и има блиска поклапања са Никољштацима из Херцеговине (Мандрапа, Лојпур). Блиски су му и Никољштаци из Крајине (Шепа-Максимовић, Радонић и Бабић из Поткозарја).
Рекао бих да је херцеговачко порекло овде извесно. Велибор можда зна ко је још од Никољштака из Сувог (Сухог) Поља у вези са Јовановићима и које је име ширег рода (ако постоји).
Краћи текст о пореклу ове гране код нас: https://www.poreklo.rs/2021/05/07/hercegovina-kao-matica-krajiskih-rodova-haplogrupa-j1-m267/#google_vignette
-
128. Јовановић, Никољдан, Суво Поље, Бијељина, J1-ZS9949
Тестирани је оставио податак о старијем презимену Мићаловић, или Мићановић...
Рекао бих да је херцеговачко порекло овде извесно. Велибор можда зна ко је још од Никољштака из Сувог (Сухог) Поља у вези са Јовановићима и које је име ширег рода (ако постоји).
На жалост, за сада немам информација о другим породицама из Сувог Поља или околине, повезаних са Јовановићима, али могу да потврдим да попис из 1850/51. године заиста у Сувом Пољу помиње Јована Мићаловића, вјероватног претка Јовановића, те је и предање о ранијем презимену очигледно тачно.
-
129. Бабић, Јовањдан, Прибој, Лопаре
Припада хаплогрупи I2-PH908>Y56203. Има неколико карактеристика: 385=14-14, 439=15, 458=18, 481=29, 635=22. Када се дода и слава, врло ретка у оквиру ове хаплогрупе, Бабићу није нико од тренутно тестираних близак. Што се самог хаплотипа тиче, најсличнији му је можда један тестирани из Барање са славом Стевањдан. Деле 385=14-14, поседује повишену вредност 439=14, али имају 6 разлике на упоредива 25 маркера. Од оних који славе Јовањдан, можда треба споменути једног тестираног у оквиру САНУ истраживања из Прхова/Пећинци, који има повишену вредност 439=14 и ниску вредност 635=21. Имају 4 разлике на упоредива 17 маркера.
Препоручујем неки од напреднијих тестова (WGS, BigY).
О самим Бабићима надам се да ће Велибор више написати.
-
Премда су већ објављени и неки од резултата тестираних из последње двије мини-туре, због прегледности и из обзира према онима који прате ову тему, ево и списка тестираних од редног броја 128. до 132. Одличан број, коме се нисам надао у августу 2022. године када сам ово започео. Од доле наведених чекамо објаве резултата за Остојића, Петровића и Арсеновића.
128. Јовановић, Никољдан, Суво Поље, Бијељина,
129. Бабић, Јовањдан, Прибој, Лопаре,
130. Остојић, Стевањдан, Цвиљевина, Тузла,
131. Петровић, Јовањдан, Прибој, Лопаре,
132. Арсеновић, Аранђеловдан, Чађавица Средња, Бијељина.
-
124. Мићић, Јовањдан, Пељаве, Лопаре
Припада хаплогрупи N2-Y7310>Y7313>FT182494>FT213937.
Тестирани Мићић има хаплотип веома близак модалном, са јединим битним одступањем на маркеру DYS570, на ком има повишену вриједност 20. Блискост хаплотипа са модалним условљава и велики број блиских резултата. Гледајући резултате на упоредивих 24 маркера (изузимајући разлику на DYS390, гдје Мићић има 24.3, што смо до скора заокруживали на 25, па тиме нисмо третирали као разлику), тестирани Мићић има потпуно подударање са двојицом тестираних из Врлике, који славе Никољдан. По једну разлику на истом броју упоредивих маркера има са седморицом тестираних, од коијх су му географски блиски Крстић из Велике Обарске (Лазаревдан), Петровић из Кацевца (Јовањдан) и Вуковић из Кованлука (Јовањдан). Разлика у односу на наведене тестиране је управо на поменутом DYS570.
На жалост, за сада још нико од именованих није потврђено позитиван на нижу подграну FGC28435, па је у овом тренутку незахвално изностити претпоставке у том правцу.
У монографији „Пељаве“ Радивоје Тојић биљежи сљедеће: „По причи потомака ове фамилије, они су узели презиме по првом претку Мићи, а он се у Пељаве доселио са братом Благојем из Црне Горе крајем осамнаестог вијека, негдје око 1880. године (прим. В.Л. – грешка, вјероватно се мисли око 1780. године, али по родослову Мићића, не може се искључити ни да је грешка у вијеку, а не у години, тј. да се мислило на 19. вијек). Кажу да је Мићо био старији и његови потомци су узели презиме по његовом имену. Благоје је био млађи, а његови потомци се презивају Благојевић. Ове фамилије славе крсну славу Светог Јована Крститеља Јовањдан 20. јануара.“
У монографији „Мајевица“ Миленко С. Филиповић за ове Мићиће наводи сљедеће: „Благојевићи (8 дом.) и Мићићи I (12 дом.) су један род (славе Јовањдан сада) и огранак од Бобара у Лопарама: дошла одатле удовица са синовима.“
Тојић се у својој монографији, новијој од Филиповићеве за око пола вијека, осврће и на предање које је Филиповић забиљежио, те каже да сјећање на везу са Бобарима није сачувано и да осим исте славе, која је, уосталом на Мајевици веома честа, ништа не указује на постојање такве везе.
Османски попис становништва из 1850/51. године, међутим, поново односи превагу у корист „старијег сјећања“. Наиме, у кући под редним бројем 27, за насеље Прибој пописан је Мићо Бобаревић, син Саве, рођен 1814. године, са својим синовима, те са братом Благојем, рођеним 1819. године и братовим сином. Да ствар буде интересантнија, попис имена Мићиних синова даје као Максим, Лако и Стево, док Тојић у својој монографији биљежи да је Мићо имао три сина, управо истих ових имена, с тим да је по предању које он биљежи Стево најстарији, док је по османском попису најмлађи. У сваком случају, нема сумње да је предање о поријеклу од Бобара, које биљежи Филиповић, овим потврђено. Лопаре као насеље какво данас знамо, настају знатно касније, па су дијелови онога што бисмо данас назвали Лопарама у сваком случају вјероватно пописани у оквиру околних тада већих насеља, какав је овдје случај са Прибојем. Једини дио предања које биљежи Филиповић, а који се не чини доказаним овим јесте онај који се односи на то да је из Лопара у Пељаве прешла удовица са синовима Мићом и Благојем, јер се чини да се пресељење десило значајно касније, у њиховим зрелим годинама.
Што се самих лопарских Бобара тиче, у монографији „Лопаре“ Радивоје Тојић биљежи: „Бобари је заједнички назив за групу родова који су постали од ове фамилије. Они су се доселили у Лопаре почетком 18. вијека. Поријеклом су из Рудника у Пиви на граници Црне Горе и Херцеговине. Неки потомци Бобара су остали у околини Шековића, а тамо и сада живе.“ Он даље наводи да Бобара има у околини Бијељине, а за ове лопарске, наводи да данас носе презимена: Филиповић, Томић, Божић, Костадиновић, Лукић, Симић, Ђукић, Николић итд. Каже да сви славе Јовањдан.
С обзиром на ову, рекло би се, солидно потврђену везу Мићића са Бобарима, можемо рећи да је резултат тестираног Мићића од великог значаја за подручје Семберије и Мајевице, управо због чињенице да велики број потомака Бобара живи на том простору. Код неких, као што су ови лопарски, свијест о том поријеклу је сачувана, код других, као што су они из Батра, на подручју града Бијељина, сачувано је и изворно презиме, али их има много, рекло би се, који су потпуно заборавили на поријекло од Бобара из Пиве, а као вјероватни примјер навешћу Васиће из Батковића, код којих је у османском попису из 1850/51. године наведено презиме Бобар, а који и данас славе Јовањдан. Вјерујем да ће тестирање и ове породице само потврдити ово што сада претпостављамо и показати да су Бобари N2 род који је допринио формирању генетске слике Семберије и Мајевице далеко изнад онога што се знало или претпостављало.
С обзиром на све наведено, не би било изненађење ако би се утврдило да тестирани припада грани Пивљана-јовањштака, али за сада је прерано доносити закључке.
Препорука за даље тестирање је неки од дубинских тестова, или директни тест на FGC28435 код YSEQ-a.
Је ли од ових Бобара, наредник Рајко Бобар командант Цикотског батаљона Власеничке бригаде ЈВуО?
-
Је ли од ових Бобара, наредник Рајко Бобар командант Цикотског батаљона Власеничке бригаде ЈВуО?
Па, овим семберско-мајевичким Бобарима је претходна станица на путу досељења била у Бобарима између Шековића и Папраће, тако да претпостављам да су све то исти Бобари.
-
Аналогно, онда би и Мићићи из Власенице били дио овог братства, знајући да славе Јовањдан.
Од њих је поручник Момчило Мићић командант Власеничке бригаде ЈВуО, одликовани ратник Одредном Карађорђеве звезде.
-
Аналогно, онда би и Мићићи из Власенице били дио овог братства, знајући да славе Јовањдан.
Од њих је поручник Момчило Мићић командант Власеничке бригаде ЈВуО, одликовани ратник Одредном Карађорђеве звезде.
Ако, поред славе Јовањдан, имају и предање које каже да потичу од Бобара (као Мићићи из Пељава), или неки старији извор потврђује да је Бобар било раније презиме (као што је то, опет, случај код Мићића из Пељава), онда да. Без тога, вјероватно би требало тестирати некога од њих па потврдити.
Генерално, очигледно је то далеко раширенији род на подручју источне Босне, Семберије и Мајевице, него што се мислило.
-
130. Остојић, Стевањдан, Цвиљевина, Лопаре
Припада хаплогрупи R1a-Z280>CTS1211>YP237>YP951>YP4659>YP6186>BY99654. Поседује хаплотип готово идентичан модалном, једина вредност која одступа је врло ниска DYS576=15. На само 1 од 23 маркера разликује се од Кораћа из Завале код Требиња и Бајовића из Безуја код Плужина, док му је од припадника ове гране који славе Стевањдан најближи Новаковић из Крупе на Врбасу, разликују се на 2 од 23 маркера, с тим што је разлика на маркеру DYS576 тростепена (15:18). Препорука за даље тестирање је неки од дубинских тестова (WGS или BigY-700). Тестирани је у упитнику навео да су даљим пореклом из околине Жабљака у Црној Гори.
-
131. Петровић, Јовањдан, Прибој, Лопаре
Припада хаплогрупи N2-Y7310>Y7313>FT182494>FT213937. Хаплотип Петровића је веома близак модалном, с тим да има немодалне вриједности DYS393=13 и DYS576=18.
Нема потпуних поклапања али има доста блиских, а свакако је потребно издвојити Богдановића и Лукића из истог мјеста, са којима дијели немодалну вриједност 13 на DYS393, док сва тројица имау међусобно по двије разлике на 24 упоредива маркера, при чему се разлике јављају, тамо гдје свако од њих појединачно одступа од модланог хаплотипа.
Тако се Петровић и од Богдановића и од Лукића разликује на DYS576, на ком он има повишену вриједност, док су њих двојица у модалу. Богдановић се од обојице разликује на DYS 389II, на ком он одступа од модала, а Лукић се, опет, од друге двојице разликује на DYS391 на ком он има повишену вриједност, док су ту Богдановић и Петровић у модалу. Дакле, имамо интересантну ситуацију, према којој се ова тројица тестираних разуликују свако са сваким на по двије вриједности, због узајамног „одступања од модала“ на по једној.
Све ово, заједно са дијељењем карактеристичне немодалне вриједности 13 на DYS393 и предањем о заједничком поријеклу даје нам за право да сматрамо да сва тројица уистину припадају истом генетском роду.
Због славе и предања о поријеклу из Пиве и Петровић врло вјероватно припада још нижој подграни FGC28435, што би свакако било добро провјерити директним тестом код YSEQ-a.
Поријекло становништва Прибоја је, како сам и раније помињао, обрађено у двије монографије, старијој монографији „Мајевица“ др Миленка С. Филиповића и новијој монографији „Прибој мајевички“ Радивоја Тојића.
Миленко С. Филиповић наводи сљедеће: „Богдановићи, Јовићи I, Јовановићи-Поповићи, Петровићи I, Лукићи, Рикићи и Стојановићи су заједничког порекла (Јовањдан). Њихов предак Теодор Газета је дошао из Гацка у Херцеговини после Томића и населио се на крчевини. Даљим пореклом су из Пиве и мисле да су од истог рода у Пиви од ког је био и Бајо Пивљанин. Неки кажу како су из Херцеговине доселила три брата: Рико, Богдан и Радо. (Од Раде су Петровићи, од Рике Рикићи, а од Богдана Јовићи, Јовановићи, Богдановићи и други.)“
Тојић у својој монографији наводи сљедеће: „По причању потомака из ове фамилије, Петровићи су добили презиме по претку Петру. Петров отац се звао Обрад Бојанић, а он се доселио са синовима Петром и Луком из околине Невециња.“ Даље Тојић наводи и казивање професора Миладина Лукића, о поријеклу из Башиног Села код Никшића, те даљем поријеклу од Војиновића. Овим предањем смо се дубаље позабавили у коментару резултата раније тестираног Лукића, па се на њега нећемо враћати, али ћемо још једном подвући да је генетика потврдила предање које је 1960-их забиљежио Филиповић. Дакле, што се тиче казивања која биљежи Тојић, треба се задржати на томе да су Лукићи и Петровићи истог поријекла, те на даљим казивањима о самом родослову, према којима: „Петар је имао синове Обрада и Алексу. Обрад је имао сина Марка и кћерку којој не знају име.“ Казивање је веома битно у свјетлу везе са каснијим писаним изворима.
У османском попису становништва из 1850/51. године преци Петровића су, како сматра сам тестирани, пописани као Петрукићи, у кући, број: 54. Ту налазимо Мирка (узевши у обзир поменуто казивање, можемо слободно читати као Марко), сина Митра, са браћом Алексом и Симом, сином и синовцима (међу којима су и синови преминулог брата Ђуке). Један од синова Симиних носи име Обрен. Како је раније помињано, у истом попису налазимо и Брчак Луку, сина Обрена, неколико година млађег од Марка. Комбинујући ономастичке трагове (Обрен је Лукин отац, али се исто име јавља и у грани Петровића), са поклапањем имена из предања, које биљежи Тојић, можемо рећи да ближа веза Петровића и Лукића свакако постоји, али да Петар (очигледно живио бар двије генерације прије Луке), није могао бити Лукин брат. Браћа су могли бити евентуално Обрен, Лукин отац и Митар, Марков и Алексин отац, или њихови дједови.
У сваком случају, можемо рећи да су се овдје предање и генетика сасвим добро поклопили, те да Петровићевим тестом потврђујемо присуство ширег братства припадника N2 хаплогрупе у Прибоју.
У току је реализација директног тестирања Богдановића на FGC28435, гдје је за очекивати позитиван резултат, али би свакако било корисно да неко од тестиране тројице уради и неки од дубинских тестова.
-
133. Арсеновић, Аранђеловдан, Чађавица Средња, Бијељина
Припада хаплогрупи I2-PH908. Хаплотип тестираног Арсеновића је прилично близак модалном, уз одступања на три маркера. Снижене вриједности има на маркерима DYS 439 – 12, DYS 458 – 16 и DYS 533 – 12.
Упркос хаплотипу релативно блиском модалу, Арсеновић нема поптуних поклапања. Географски гледано, нема блиских поклапања на територији сјевероисточне Босне, док, ако сагледамо и наводе тестираног о томе да је изворна слава заправо Ђурђевдан, поклапање на 21 од 22 упоредива маркера има само са једним нејавним тестираним из околине Рудог.
Што се тиче осталих релативно блиских ђурђевштака, треба поменути Пецеља и Јањића из околине Љубиња, са којима се Арсеновић разликује на по 2 од 22 упоредива маркера, те једног нејавног тестираног из Никшића, са истим бројем разлика.
Резултат Шојића из околине Гацка такође можда треба озбиљније размотрити, упркос 3 разлике на 22 упоредива маркера. Наиме, у Батковићу и Малој Обарској постоји неколико породица које воде поријекло од ових Шојића – сами Шојићи, Станишићи, Трифковићи. Сви и даље славе Ђурђевдан и чувају сјећање на поријекло из околине Гацка, а презиме Шојић су, како потврђује и попис становништва из 1850/51. године, донијели из старе постојбине. Ово се може посматрати као доказ постојања миграционе струје из околине Гацка ка Семберији и Мајевици у првој половини 19. вијека, па не би било изненађење да и Арсеновићи припадају истој.
Чађавица Средња није обрађена у етнографској литератури, тако да су и подаци о насељавању тог села реалтивно оскудни.
У домовном протоколу СПЦ, који је вођен почев од 1896. године, пописане су двије куће Арсеновића са славом Ђурђевдан, али не у Средњој, него у Горњој Чађавици. Уистину, у истом селу пописани су и Перићи са славом Аранђеловдан.
Арсеновићи су пописани и нешто раније у турском катастарском попису из 1873/75. године, такође у мјесту Горња Чађавица, али је због недостатка других података који би омогућили потврду да се стварно ради о истим Арсеновићима, незахвално доносити дефинитивне закључке.
Захваљујући документацији везаној за успоставу земљишних књига у Бијељини, могуће је утврдити да Арсеновић Ђођре и Томо, који се помињу у домовнику из 1896. године, јесу насљедници Јове Арсеновића, који се помиње 1879-1888. године у Горњој Чађавици, у засеоку Жестик. Уколико тестирани препозна нека од ових имена имали бисмо траг за даље непосредније истраживање доступних извора.
Препорука тестираном је, у сваком случају, неки од дубинских тестова.
-
Имамо четворицу нових тестираних, овог пута само Сембераца:
133. Деспотовић, Мратиндан, Велика Обарска, Бијељина, (од 1910. настањени у Поповима, Бијељина, са славом Марковдан),
134. Качаревић, Аранђеловдан, Дворови, Бијељина,
135. Станаревић, Аранђеловдан, Батковић, Бијељина,
136. Краишниковић, Стевањдан, Батковић, Бијељина,
137. Павловић, Ђурђевдан, Црњелово Горње, Бијељина.
Поред наведених, поновљен је и узорак Јевтића (110.), Михољдан, Магнојевић Доњи, Бијељина.
-
133. Деспотовић, Мратиндан, Велика Обарска, Бијељина, J2b-M205>Y22059
Од 1910. године настањени су у Поповима и славе Марковдан (није изворна слава). Радмила Кајмаковић (Семберија, 1974) о слављеницима Мратиндана из Обарске каже следеће: "Po narodnom predanju, pre 100 godina u selu je bilo samo 7 kuća i svi su bili doseljeni iz Hercegovine. Po predanju prvi su doselili Maletići (Mratindan). Od njih su: Vasilići, Nikolići, Panići, Mihajlovići (Y22059), Mlađenovići, Despotovići, Trifkovići i Jovanovići."
Гнетички су овој групи блиски још Перићи (Мратиндан), из Остојићева код Бијељине. Велибор Лазић налази податак да су досељени однекуд из Мачве, вероватно почетком 19. века. Радмила Кајмаковић наводи да су пореклом из Србије. Осим Сембераца, исту генетику поседују и Лазићи (Мратиндан) из Богутовог Села код Угљевика. Ко је још близак овој групи ван Семберије и Мајевице (и где је матица рода), тешко је рећи, будући да су хаплотипови мање'-више модални. Пожељно је да неко из ове групе одради дубински тест ради даље профилизације.
-
133. Деспотовић, Мратиндан, Велика Обарска, Бијељина, J2b-M205>Y22059
Од 1910. године настањени су у Поповима и славе Марковдан (није изворна слава). Радмила Кајмаковић (Семберија, 1974) о слављеницима Мратиндана из Обарске каже следеће: "Po narodnom predanju, pre 100 godina u selu je bilo samo 7 kuća i svi su bili doseljeni iz Hercegovine. Po predanju prvi su doselili Maletići (Mratindan). Od njih su: Vasilići, Nikolići, Panići, Mihajlovići (Y22059), Mlađenovići, Despotovići, Trifkovići i Jovanovići."
Гнетички су овој групи блиски још Перићи (Мратиндан), из Остојићева код Бијељине. Велибор Лазић налази податак да су досељени однекуд из Мачве, вероватно почетком 19. века. Радмила Кајмаковић наводи да су пореклом из Србије. Осим Сембераца, исту генетику поседују и Лазићи (Мратиндан) из Богутовог Села код Угљевика. Ко је још близак овој групи ван Семберије и Мајевице (и где је матица рода), тешко је рећи, будући да су хаплотипови мање'-више модални. Пожељно је да неко из ове групе одради дубински тест ради даље профилизације.
Поменуо бих само да неки од сродника тестираног Деспотовића имају конкретно предање о томе да су у Семберију дошли из Црне Баре у Мачви. Чак су, по том предању, у Семберију донијели и назив села - чињеница је да је на југу данашње Велике Обарске постојало село Баир-Црна Бара, од кога је данас остао само назив гробља (Баир) које се ту налази. Становници Баира-Црне Баре су се у периоду између 1851. године (када је пописано као самостално село) и 1873/75. године (када га више нема као посебног насеља), раселили у Велику Обарску и мањим дијелом у Малу Обарску. Поред овога, вриједно помена је и предање Перића из Остојићева који су можда и најбоље очували изворно предање о досељењу из Мачве. Све указује на то да би даље коријене ове групе породица вјероватно требало тражити у Старом Влаху, јер бих задржавање у Мачви окарактерисао као релативно краткотрајно, већ и због чињенице да ту нису оставили битан генетски траг. Надам се да ће будућа тестирања дати више одговора о питању поријекла ове групе семберско-мајевичких породица. Помена може бити вриједно и то да предање о досељењу из Мачве у практично истом периоду (у току или одмах по пропасти Првог српског устанка) има и група породица из Батковића, са славом Никољдан, која такође припада хаплогрупи J2b-M205>Y22059, а у односу на хаплотип Деспотовића-Перића-Лазића нема битних разлика.
-
Одлично дружење у Бијељини, одржано 10.12.2024. године донијело нам је још тројицу тестираних:
138. Петровић, Ђурђевдан, Црњелово Доње, Бијељина;
139. Кајмаковић, Јовањдан, Модран, Бијељина,
140. Ђукић, Никољдан, Црњелово Доње, Бијељина.
-
Имаћемо 140 тестираних, заиста бројка за сваки респект. Велики наклон и све похвале госн Велибору Лазићу на свему урађеном и на ономе што ће тек бити урађено у антологијском генетичко-генеалошком истраживању порекла становништва Семберије.
-
110. Јевтић, Михољдан, Доњи Магнојевић, Бијељина
Припада хаплогрупи R1a-Z280, док се млађа подграна не може са сигурношћу утврдити на овом броју маркера. Од модалног хаплотипа одступа снижена вредност DYS448=19 и повишена вредност DYS643=11. Обе наведене вредности, као и ретку славу Михољдан, дели са само још двојицом припадника хаплогрупе R1a у нашој табели, и извесно је да сва тројица припадају истој млађој подграни/роду. У питању су Лекић из Пљеваља и Проданов из Ковиља, Јевтић се од Лекића разликује на 2 од 23, а од Проданова на 5 од 25 маркера. С обзиром на специфичност хаплотипа, једини начин да се утврди млађа подграна којој припадају је додатно тестирање помоћу неког од дубинских тестова (WGS или BigY-700). Тестирани није у упитнику оставио детаљније податке о пореклу.
-
137. Павловић, Ђурђевдан, Горње Црњелово, Бијељина
Припада хаплогрупи R1a-Z280>CTS1211>Y35>YP4278>Y109474>BY30743. Поседује у потпуности модалан хаплотип за ову грану. Потпуно поклапање на 23 маркера има са неколико припадника рода Кресојевића и Елезовића, али узевши у обзир и славу, вероватно је најзначајније потпуно поклапање са Кешељом из Раникућа код Невесиња који такође слави Ђурђевдан. Препорука за даље тестирање је неки од дубинских тестова (WGS или BigY-700), како би се додатно испрофилисала грана BY30743. Тестирани је у упитнику навео да су према предању даљим пореклом из Херцеговине, чему у прилог иде и потпуно поклапање хаплотипа са Кешељом.
-
134. Качаревић, Аранђеловдан, Дворови, Бијељина, E-V13>Z5018>S2979>L241
Припада роду Вуковића - Пивљана. Има потпуно поклапање хаплотипова са Антонићем из Батковића код Бијељине, чији је резултат раније објављен у склопу ове акције тестирања:
22. Антонић, Батковић, Аранђеловдан, Бијељина, E-V13>Z5018>S2979>L241
Најближе поклапање хаплотипова (21/23) има са Пивљанином (Аранђеловдан, Велике Крће/Пљевља). Хаплотипови двојице тестираних деле карактеристичну вредност маркера DYS390=25. Како двојица тестираних славе и исту славу, сврстани су нови род гране L241 у табели СДНКП - род Ј.
Пивљани према предању потичу од Вуковића из Мратиња. Светозар Томић је забележио следеће о Вуковићима из Пиве:
Вуковићи (15 к., св. Арханђео). Преци Вуковића су старином од Озринића са Чева у Црној Гори. Била два брата: Вуко и Вукота. Вуко је био хајдук, убију човека на Чеву и од крви побегну чак у Мратиње да би се склонили од освете. Настане се у Горњем Селу, где и данас живе само Вуковићи. Ово је било, како причају, у време зидања Пивског Манастира. Род су им Неимаревићи у Мостару и у Дробњаку. Мратињани нису радо гледали ове добеглице и чинили су им велике неправде. Тако Вуковићи од насиља Митрића одбегну у Дабар у Босни. Тамо су били 40 година. Један од ових из Дабра оде у Бањане и тамо се ожени и настани. Погине од чобана, а жена му са шесторо деце остане ту, па и данас у селу Миљанићима живе његови потомци. Остали се из Дабра врате на очевину у Мратиње. Од Вуковића су Шимуни (5 к.) и Пантовићи (1 к.) у Д. Селу (обоји: славе св, Арханђела). “Пасови” Вуковића: Вуко-Трипко- Илија-Васо-Јоксим-Радован-Лазар (данас [1912] човек од својих 45 година). Маснићи (3 к., св. Ђорђије) су родом из Зубаца иза Грахова. 1889 год. отселило се из Мратиња 19 домаћина у Србију. Од ових су Огњеновићи у Старој Бањи у Јабланичком срезу.
С обзиром да Озринићи припадају грани I2-PH908, предање о пореклу Вуковића од Озринића је по свој прилици нетачно.
Доступни подаци о Антонићима:
Антонићи су настањени у засеоку Гајићи, те су донекле географски измијешани са Николићима, који су раније тестирани у оквиру ове акције. Радмила Кајмаковић не помиње Антониће у својој монографији „Семберија“, док турски попис из 1851. године указује на то да ова породица потиче од извјесног Васе (ту је и пописан предак-епоним Анто/Антоније Васић), те да дијели поријекло са оближњим Авакумовићима, који славе исту крсну славу. Тестирани нема сазнања о предању о поријеклу. Није могуће искључити везу ове породице са другим Аранђеловштацима из Гајића – Милошевићима/Гавриловићима, а битно је поменути и Спасојевиће, који су вјероватно из Гајића у 19. вијеку исељени у засеок Марићи, који имају одређено предање о поријеклу из Васојевића. Не постоје изгледи да је Антонић у било каквој вези са већ тестираним батковљанским Аранђеловштацима – Тукићима, те би се даља повезаност могла утврђивати само евентуалним тестирањем припадника неке од раније поменутих породица. Треба поменути да у Батковићу постоје и други Антонићи, који славе Јовањдан и нису сродни по мушкој линији са тестираним.
Качаревићи по предању потичу од Мићуновића из околине Никшића. Ово предање је очито нетачно с обзиром да Мићуновићи припадају роду Озринића и грани I2-BY93199. Занимљиво је да и Вуковићи из Пиве имају предање о пореклу од Озринића.
-
138. Петровић, Ђурђевдан, Доње Црњелово, Бијељина, E-V13>Z5018>S2979>S2972>BY5423>Y128213
Хаплотип тестираног поседује повишену вредност маркера DYS635=22, коју дели са једним тестираним из истог места чији резултат још није објављен (у питању је истраживање САНУ). Несумњиво припадају истом генетичком роду, а и по предању су истог порекла.
Породица тестираног Петровића нема предање о даљем пореклу, док је тестирани из истраживања САНУ навео за своју породицу да потиче из Невесиња, а даљим пореклом из Бара, те да су пореклом од племена Шопала. Није познато ко су ти Шопали. Могуће је да је у питању старије презиме, пошто и данас постоји презиме Шопаловић на западу Србије, али не и у Херцеговини и Црној Гори.
Могуће је да овај род из Доњег Црњелова потиче од разгранатог рода Поблаћана из долине реке Поблаћнице код Прибоја, чија је крсна слава Јовањдан. Хаплотипови два рода се разликују једино на маркеру DYS635. Да би утврдило да ли Петровићи потичу од Поблаћана потребно је урадити неки од дубљих генетичких тестова (WGS или BigY).
-
135. Станаревић, Аранђеловдан, Батковић, Бијељина
Припада хаплогрупи I2 PH908, грани I-BY93199.
Хаплотип тестираног Станаревића има седам одступања од модалног хаплотипа. Нека од њих, као што су повишена вриједност DYS456=16 и снижена DYS481=28, се јављају код релативно малог броја тестираних. Међутим, снижене вриједности DYS448=18 и DYS449=29 тестирани дијели са скоро свим припадницима генетског рода Озринића. Још двије немодалне вриједности, које има хаплотип Станаревића – DYS389I=14 и DYS389II=32 јављају се код већег броја припадника овог генетског рода. Станаревић има и немодалну вриједност на DYS439, која је снижена на 12, умјесто уобичајених 13.
Сходно наведеном, Станаревића можемо сврстати у генетски род Озринића. Најближи су му резултати Мићуновића из Смрдуше, код Никшића, који такође слави Аранђеловдан, од ког се разликује на 3 од упоредива 24 маркера, затим резултат Драшковића из Чева, код Цетиња (иста слава), Ћетковића из Озринића код Никшића (Мала Госпоина) и Будалића из Југовића код Невесиња (Мала Госпоина), од којих се разликује на по 2 од упоредива 22 маркера. Помена су вриједни још и резултати Мусића из околине Невесиња (иста слава, 3 разлике на 22 упоредива маркера), те географски блиски резултати Грујића из околине Зворника (иста слава, 3 разлике на 22 упоредива маркера) и неименованог тестираног из Мачве (слава Томиндан, једна разлика на 16 упоредивих маркера).
Радмила Кајмаковић Станаревиће у монографији „Семберија“ помиње као једну од породица непознатог поријекла.
Презиме се, као такво, први пут помиње у земљишним књигама насталим између 1879. и 1888. године, док је за старије изворе тешко са сигурношћу тврдити било шта.
У попису становника из 1850/51. године вјероватне претке Станаревића можемо пронаћи у кући 41, чија је глава Јован, син Вука, рођен 1811. године, са презименом несигурног читања Блакатић. Јованов други син је Саво, рођен 1844, а трећи син је Марко, рођен 1848. године, . У катастарском попису из 1873/75. године, у засеоку Липовица, у ком су Станаревићи и данас насељени, налазимо Саву Јовановића и Марка Јовановића, синове Јована, да бисмо у домовном протоколу из 1897. године пронашли домаћинство Марка Станаревића, рођеног по казивању 1843. године, што и није значајно одступање у односу на године наведене у турском попису практично пола вијека раније. Има довољно основа да се изнесе претпоставка да је управо овај Марко особа која сва три наведена писана извора повезује са данашњим Станаревићима. Наравно, ту би остало да се одговори на питање шта се десило са граном Марковог старијег брата Саве, који се након 1873/75. године не јавља у писаним изворима. Одговор би могао бити или у томе да уопште није имао потомства, да није имао мушког потомства, или да је његово домаћинство страдало 1876, односно да се није вратио из избјеглиштва у Мачву.
-
138. Петровић, Ђурђевдан, Доње Црњелово, Бијељина, E-V13>Z5018>S2979>S2972>BY5423>Y128213
Хаплотип тестираног поседује повишену вредност маркера DYS635=22, коју дели са једним тестираним из истог места чији резултат још није објављен (у питању је истраживање САНУ). Несумњиво припадају истом генетичком роду, а и по предању су истог порекла.
Породица тестираног Петровића нема предање о даљем пореклу, док је тестирани из истраживања САНУ навео за своју породицу да потиче из Невесиња, а даљим пореклом из Бара, те да су пореклом од племена Шопала. Није познато ко су ти Шопали. Могуће је да је у питању старије презиме, пошто и данас постоји презиме Шопаловић на западу Србије, али не и у Херцеговини и Црној Гори.
Могуће је да овај род из Доњег Црњелова потиче од разгранатог рода Поблаћана из долине реке Поблаћнице код Прибоја, чија је крсна слава Јовањдан. Хаплотипови два рода се разликују једино на маркеру DYS635. Да би утврдило да ли Петровићи потичу од Поблаћана потребно је урадити неки од дубљих генетичких тестова (WGS или BigY).
Петровићи - Шопали су пореклом вероватно из Качера, а даљим пореклом из Црне Горе по писању Миленка Филиповића. Из Качера су се доселили у Таково почетком 19 века. Можда је тада једна грана отишла до Семберије јер се касније у Срему помињу Шопали као избеглице из Семберије 1875 године.
Микица Илић (Село Босут у Срему): Михајловићи или Михаиловићи, ћурђевдан, су пребегли у Равње из Семберије, за време босанско-херцеговачке буне 1875. године. Пребегао је Цветин Шопал, из Доњег Црњелова, као уљез у Станковиће.
Миленко С. Филиповић (Таково): Петровићи (8 дом.) и Обрадовићи (3 дом.) су један род, раније– а и сада — с општим именом Шопали (сви славе ђурђевдан). Дошш су из ужичког Качера истог дана када и предак Јововића, а даљим пореклом вероватно су из Црне Горе.
На надгробном споменику Симеуна Јововића пише да је родом из Качера у Ужичком округу и да је поживео 55 година а умро 1849. Њихово досељење, дакле, пада вероватно у почетак 19 века.
-
Петровићи - Шопали су пореклом вероватно из Качера, а даљим пореклом из Црне Горе по писању Миленка Филиповића. Из Качера су се доселили у Таково почетком 19 века. Можда је тада једна грана отишла до Семберије јер се касније у Срему помињу Шопали као избеглице из Семберије 1875 године.
Микица Илић (Село Босут у Срему): Михајловићи или Михаиловићи, ћурђевдан, су пребегли у Равње из Семберије, за време босанско-херцеговачке буне 1875. године. Пребегао је Цветин Шопал, из Доњег Црњелова, као уљез у Станковиће.
Миленко С. Филиповић (Таково): Петровићи (8 дом.) и Обрадовићи (3 дом.) су један род, раније– а и сада — с општим именом Шопали (сви славе ђурђевдан). Дошш су из ужичког Качера истог дана када и предак Јововића, а даљим пореклом вероватно су из Црне Горе.
На надгробном споменику Симеуна Јововића пише да је родом из Качера у Ужичком округу и да је поживео 55 година а умро 1849. Њихово досељење, дакле, пада вероватно у почетак 19 века.
Хвала Вам на овим вриједним подацима.
Радмила Кајмаковић у монографији "Семберија" преноси сљедеће казивање: "Петровићи (Ђурђевдан) из Црмнице су око Обода у Црној Гори, посљедњи пут су се налазили око Невесиња. Доселили су пре 200 година као Шопали. Од њих су следеће породице: Живановићи, Савићи, Јовићи, Михајловићи, Лазићи, Марјановићи, Вујићи, Наранџићи, Лазаревићи, Крбањевићи, Бановићи."
Петровић је други тестирани припадник неке од наведених породица и сада већ можемо рећи да је теза о заједничком поријеклу потврђена.
Турски попис становништва из 1850/51. године потврђује и то да је раније заједничко презиме стварно било Шопал/Шопаловић, а оставља и простор да се досељавање ове групе породица смјести на сам крај 18, или почетак 19. вијека.
Цв(иј)етин Михајловић ког помињете вјероватно је један од синова Михајла Наранџића, од ког и потичу Михајловићи, иначе старији брат проте Петра-Пере Михајловића, једног од вођа устанка, који је трајао од јуна 1876. до септембра исте године, а након чијег краха је већина становника сјеверне и источне Семберије прешла у Срем и Мачву.
Ова теза коју износите дјелује сасвим логично, а помињање Невесиња у казивању које биљежи Радмила Кајмаковић може бити посљедица неких новијих интерполација.
-
136. Краишниковић, Стевањдан, Батковић/Бијељина
Припада хаплогрупи I2 PH908.
Хаплотип тестираног Краишниковића има пет одступања од модалног хаплотипа. Има повишене вриједности на DYS389I=14 и DYS389II=32, затим повишену вриједност 19 на DYS576 и DYS570 и повишену вриједност 12 на DYS549.
Једино потпуно поклапање, али на свега 16 упоредивих маркера, тестирани има са једним неименованим из околине Угљевика, који слави Ђурђевдан, а који такође “можда потиче из Црне Горе”.
Оно што одваја тестираног Краишниковића од већине осталих из базе СДНКП јесу управо немодалне вриједности на DYS389I и DYS389II. Међутим, међу онима са којима он дијели те немодалне вриједности практично нема географски блиских резултата. Не даје ништа више одговора ни евентуално фокусирање на крсну славу, јер је већина блиских резултата међу Стевањштацима расута на релативно великој удаљености од Семберије.
Ако у обзир узмемо предање, које помиње тестирани, о поријеклу из Црне Горе, нећемо се нарочито приближити неком конкретнијем одговору, јер постоји само привидна блискост хаплотипа тестираног са генетским родом Озринића, уз разлике на кључним маркерима, тако да и та могућност отпада.
Само презиме тестираног упућује на Крајину, није извјесно да ли босанску, или можда на Војну границу, али би свакако требало обратити пажњу и на могуће досељење са запада, или сјевера. Тако, рецимо, тестирани има три разлике на 22 упоредива маркера од Крагујца из околине Вргин Моста, који такође слави Стевањдан, при чему су разлике управо тамо гдје Краишниковић одступа од модала. Три разлике на 24 упоредива Краишниковић има и са једним нејавним тестираним из Барање, мада с обзиром на специфичну вриједност коју тај тестирани има на DYS449 тешко да се ради о поклапању од неког већег значаја.
Краишниковићи су једна од бројних породица из Батковића, које Радмила Кајмаковић не помиње у монографији “Семберија”.
У турском попису становништва из 1850/51. године пописана су већ два домаћинства Краишниковића и то под тим презименом, што ово презиме сврстава у 15-20% семберских презимена старијих од 170 година. Презиме се, што се Семберије и Мајевице тиче, изворно јавља управо само у Батковићу, у засеоку Марићи.
Интересантан детаљ, када су Краишниковићи у питању, донекле можда представља и сам начин сахрањивања на гробљу у Батковићу. Наиме, у најстаријем дијелу гробља скоро све породице су пратиле исти шаблон – најстарији гробови се налазе у најзападнијем дијелу “породичне парцеле”, а затим се ишло ка истоку, у неколико редова, при чему су често различите гране породице формирале нове редове. Краишниковићи, међутим, имају практично само један (када говоримо о најстаријим гробовима) невјероватно дуг ред. Можда се дио одговора на питање поријекла ове породице крије и у овом детаљу, у смислу обичаја донесених из претходне постојбине.
С обзиром на релативно необичан хаплотип, било би свакако од велике користи да тестирани уради неки од дубинских тестова.
-
140. Ђукић, Никољдан, Црњелово Доње/Бијељина
Припада хаплогрупи I2 PH908, док је припадност некој од млађих грана тешко одредива без додатних тестирања.
Хаплотип тестираног Ђукића је, могло би се рећи, прилично специфичан. Има пет немодалних вриједности, од којих су двије (DYS390=23 и DYS458=16) практично карактеристичне само за његов резултат. Што се осталих немодалних вриједности тиче, нешто је рјеђа повишена DYS533=14, а ту су и снижене DYS481=30 и DYS449=30.
Већи број релативно ријетких немодалних вриједности условио је то да Ђукић практично нема потпуних поклапања, док условно речено блиских резултата, са разликама на једном или два маркера има углавном тамо гдје је број упоредивих маркера свега 16.
Једино поклапање на 21 од 22 упоредива маркера има са једним нејавним тестираним из околине Сурдулице, при чему са њим дијели четири немодалне вриједности (све осим DYS533), укључујући и двије специфичне (DYS390 и DYS458). Међутим, овај тестирани слави Аранђеловдан, а и велика географска удаљеност не дозвољава извођење конкретнијих закључака.
Највећи број, колико-толико блиских резултата тестирани Ђукић има са тестиранима из Старог Влаха, док је број блиских резултата на простору Старе Херцеговине изненађујуће низак. Нема озбиљнијих поклапања у крајевима ближим Семберији.
Сам тестирани наводи предање о поријеклу од Јагоде Шопал(о), која се доселила са братом или мужем Јаковом из Црне Горе, или Херцеговине.
Радмила Кајмаковић у монографији „Семберија“ наводи предање по ком су:“Летунски (Никољдан) дошли из Херцеговине пре Петровића (Шопала, прим. В.Л.). Од њих су Глишићи, Радићи, Ђукићи, Ђокићи, Марковићи и Мирићи.“
Османски попис из 1850/51. године потврђује постојање презимена Летун и Летуновић, међу прецима тестираног Ђукића, а до пописа из 1873/75. године изворно презиме је изгубљено и замијенила су га данас постојећа патронимска презимена.
Презиме Летун/Латун забиљежено је у Црњелову још у вријеме Дубичког рата 1788-1791. године, када двојицу Летуна налазимо међу босанским фрајкорима. Један од њих је, вјероватно предак Летуновића, које касније налазимо у околини Руме.
Како већ из наведеног видимо имамо веома интересантну слику у Црњелову Доњем – Летуни (I2), Шопали (Е-V13) и Арсићи (N2), како их наводи Радмила Кајмаковић, потврђени су и кроз писане изворе, а сада имамо и бар по једног тестираног из сваке од ових, данас најдоминантнијих, група породица из овог села.
Ту можемо закључити и да Јагода Шопал може бити предак тестираног, али то не може бити њен брат, нити је вјероватно да се са мужем доселила у Црњелово. Прије ће бити да се доселила са братом, који је један од предака Шопала, а да се удала за неког од Летуна, који су у Црњелово дошли вјероватно генерацију раније.
Интересантно је примјетити да и Летуни и Шопали имају више веза које указују да су у Семберију вјероватно стигли из Старог Влаха, који је, додуше, могао бити и станица у етапној сеоби из Херцеговине.
Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова.
-
139. Кајмаковић, Јовањдан, Модран/Бијељина
Припада хаплогрупи N2, за сада можемо рећи са сигурношћу грани FT213937.
Хаплотип тестираног Кајмаковића је, са чак четири немодалне вриједности, веома интересантан. Оно што запада за око јесте да су три од ове четири немодалне вриједности прилично ријетке, могло би се рећи и јединствене. Повишена DYS439=13 и снижена DYS576=16 се, тамо гдје су упоредиве, практично не јављају код других тестираних. Нешто више информација можда нуди за двије јединице повишена вриједност DYS392=16. Ова вриједност јесте јединствена, а најближи су јој резултати тестираних Кленчана (Баћовић, Антовић), код којих се на овом маркеру јавља вриједност 15, за један виша од модала.
Одређени путоказ за даље истраживање даје и сам тестирани, који наводи предање о поријеклу од/из Војиновића из Пиве. Ово предање наводи и Радмила Кајмаковић у монографији Семберија, у којој каже: “Кајмаковићи и Аврамовићи (од њих су Цвјетиновићи и Перишићи – сви славе Јовањдан) из Пиве су, старо заједничко презиме је Војиновић. Доселила су четири брата, двојица су се населила у Модрану, један у Балатуну (од њега су Шкорићи) и један у Козлуку.” У дијелу у ком обрађује Балатун, наводи: “Шкорићи (Јовањдан) из Пиве су доселили у Салаш (практично сјеверни заселак Балатуна – прим. В.Л), а одатле у Балатун. Један од њих остао је у Модрану. Звали су се Војиновићи, а прозвали се Шкорићи, по једном који је био “шкорав” у образима. Од њих су Комарци (Комарчевићи) и Мијачевићи.”
Дакле, и Шкорићи у Балатуну и Кајмаковићи и остали у Модрану сачували су помен Пиве, ранијег презимена Војиновић и сјећање на заједничко поријекло. На жалост Шкорићи за сада нису тестирани, али јесу Комарчевићи и они припадају хаплогрупи I2, роду Лаловића Пивљана.
Сами Комарчевићи немају предање о поријеклу од Шкорића, нити ранијем презимену Војиновић, док је њихово предање о досељењу “од Комарнице” по којој се и презивају, прилично разрађено (преко Јадра и Рађевине, па Мачве и у Семберију), али и потврђено како самим тестирањем, тако и кроз етнографску литературу. Ипак, тиме је можда доказано да Комарчевићи не потичзу од Шкорића, али не и да Шкорићи и Кајмаковићи нису заједничког поријекла.
У попису из 1850/51. Године у Балатуну налазимо три куће Шкорића, а сва три домаћина су синови Јована Шкорића, рођеног око 1790. године. С друге стране у Модрану су пописана домаћинства Цвијетина и Јована Аврамовића, чији је отац Аврам могао бити приближно вршњак Јована Шкорића. Од Цвијетина потичу поменути Цвјетиновићи, од његовог сина Петра-Перише потичу Перишићи, а од Јована Аврамовићи. Пописан је и Трифун Шкорић, нешто млађи од осталих, али би његов отац Пајо лако могао бити млађи брат Јована Шкорића из Балатуна. Међутим, претка Кајмаковића није за сада могуће са сигурношћу идентификовати у овом попису. Први сигуран помен презимена имамо у катастарском попису из 1873/75, гдје је пописан Иван, син Томе Кајмаковића, вјероватни предак свих данашњих Кајмаковића. У периоду успоставе земљишних књига имамо поред Ивана, још тројицу Кајмаковића, Јову, Симу и Тодора, али на основу расположивих података не могу рећи више о њиховој међусобној вези.
Само предање о ранијем презимену Војиновић, можда и садржи значајан путоказ. Наиме, Војиновићи из Пиве припадају хаплогрупи E-V13. Међутим Вујиновићи, раније расељени из Пиве, по свему судећи припадају хаплогрупи N2.
Значајан корак ка одговорима које овдје тражимо, било би тестирање код YSEQ-a на FGC28435.
-
Једна допуна информације за Кајмаковиће. Уз додатне податке добијене од тестираног, мислим да се може рећи да смо претке Кајмаковића пронашли и у попису из 1850/51. године, у Модрану, кућа 32. Домаћин је пописан као Томо Симаковић (разлика у односу на Кајмаковић је у пр ом слогу), а ту су и преци тестираног, Томин брат Новак и његов син Јован.
У Кајмаковиће је била удата и овдје често помињана др Радмила Кајмаковић, етнолог и аутор више радова о Семберији.
-
Преко потребно освежавање статисике на 140 тестирана Семберца и Мајевичанина.
И2а-50 (35.7%) 32-Дин Југ- (22.8%), (64 %) / 18-Дин Север (12.8%), (36%)
Р1а-22 (15.7%)
J2б-18 (12.8%)
Е-В13-17 (12.1%)
Н2-15 (10.7%)
И1-9 (6.4%)
Р1б-5 (3.5%)
Ј2а-2 (1.4%)
Г2а-1 (0.7%)
Ј1-1 (0.7%)
-
Имамо још двојицу тестираних Сембераца:
141. Шећић, Никољдан, Чађавица Горња, Бијељина,
142. Јовановић, Ђурђевдан, Суво Поље, Бијељина,
-
141. Шећић, Никољдан, Чађавица Горња, Бијељина
Припада хаплогрупи R1a-Z458>L1029, врло вероватно роду Г у табели СДНКП.
Од модалног хаплотипа одступа повишена вредност DYS391=11 и снижена вредност DYS19=15. Обе наведене вредности, као и славу Никољдан, дели са још двојицом раније тестираних који чине поменути род Г. То су Милошевић из Страже код Лознице са којим се Шећићев хаплотип поклапа на свих 19 упоредивих маркера, као и Марјановић из оближњих Дворова код Бијељине, од којег се разликује на 1 од 23 упоредива маркера (DYS389II).
На основу истих критеријума видљива је и сличност маркера са Говедарицама из Невесиња што се уклапа у предања свих тестираних из овог рода о пореклу из Херцеговине.
-
142. Јовановић, Ђурђевдан, Сухо Поље, Бијељина, E-V13>Z5018>S2972>BY5431>Y128213
Од модалног хаплотипа ове гране одступају повишене вредности маркера DYS389ii=31, DYS576=18 и DYS635=22. Због донекле неуобичајеног за ову грану свакако би било корисно да се SNP тестом, или још боље неким од дубљих тестова, потврди припадност овој грани.
На три маркера се разликује од хаплотипова двојице тестираних чији резултати још нису објављени:
- Никољдан, Руђинци/Врњачка Бања
- Јовањдан, Херцеговачка Голеша/Прибој
Породица тестираног нема предање о даљем пореклу.
-
Имамо нову петорицу тестираних Сембераца и Мајевичана:
143. Томић, Игњатијевдан, Доњи Загони, Бијељина,
144. Јовановић, Стевањдан, Бијељина,
145. Тешић, Ђурђевдан, Доња Трнова, Угљевик,
146. Илић, Никољдан, Доња Трнова, Угљевик,
147. Вуловић, Никољдан, Попови, Бијељина.
-
147. Вуловић, Никољдан, Попови, Бијељина.
Је ли из ове фамилије чувени Родољуб Роки Вуловић?
-
Је ли из ове фамилије чувени Родољуб Роки Вуловић?
Јесте.
-
Имамо још двојицу тестираних, тако да сада чекамо укупно седам резултата:
148. Петровић, Никољдан, Гленџићи/Чађавица Доња, Бијељина
149. Божић, Ђурђевдан, Вршани, Бијељина.
-
143. Томић, Игњатијевдан, Средњи Загони/Бијељина
Припада хаплогрупи I2 PH908, грани I-FT16449, роду Малешеваца.
Хаплотип тестираног Томића има три немодалне вриједности – за два повећани DYS458=19, смањени DYS449=30 и повећани DYS460=11. У поређењу са осталим припадницима рода, примјећујемо да са већином код којих су тестирани ови маркери дијели немодалне вриједности на DYS449 и DYS460 (једну, или обје), док је нешто другачија ситуација са DYS458, код ког већина Малешеваца као и Томић има повишену вриједност, али само за један, па се ово одступање може гледати и као специфичност хаплотипа тестираног Томића.
Међу ближим поклапањима можемо поменути Алексића из Видне код Никшића, са једном разликом на 19 упоредивих маркера (управо помињани DYS458, који је и код Алексића ван модала, али само за једну вриједност), уз поклапање на немодалним DYS449 и DYS460, затим Тегарића из Горице (Требиње), са једном разликом на 22 упоредива маркера (DYS458), Пантића из Приграђана код Мостара и Дедијера из Чепелице код Билеће са по двије разлике на 22 упоредива маркера (по једна је поново DYS458). Сви поменути славе Игњатијевдан, као и тестирани Томић. Од географски блиских резултата, треба поменути Зеленовића из Ченгића код Бијељине, од ког се хаплотип тестираног разликује на 3 од 24 упоредива маркера.
Поријекло становништва Средњих Загона није систематски обрађено у мени познатој литератури. Постоји монографија Загона, али, по ријечима и самог тестираног у већој се мјери бави Горњим Загонима, тако да поријекло породице тестираног свакако у њој није обрађено. У османском попису из 1850/51. године, по свему судећи проналазимо тројицу синова Томе, са презименом прочитаним као Живаревић, а што се вјероватно односи на презиме Чувадиновић, које тестирани наводи као старо презиме Јовића и Томића. Најстарији син Томин је Јово, вјероватни предак Јовића, док Томићи поријекло воде од средњег Томиног сина Ђоке (прочитано као Ђука 1850/51, али је у необјављеном попису из 1873/75. године пописан као Ђоко Томић). Још један битан траг је разлика у годинама изнеђу Јове и Ђоке од 21 године, која указује на то да су вјероватно у питању полубраћа по оцу, али и на то да је још Томо доселио у Семберију, јер би Јово тешко кретао у сеобу са нејаком млађом браћом, па можемо додати и то да је Ђоко вјероватно први директни мушки предак Томића рођен у Семберији.
Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова.
-
145. Тешић, Ђурђевдан, Доња Трнова/Бијељина
Припада хаплогрупи I2 PH908, по свему судећи роду означеном у табели СДНКП као Род В10.
Хаплотип тестираног Тешића има шест немодалних вриједности – за један повишени DYS390=25, за један снижене DYS390=10, DYS439=12 и DYS576=17, те за по два снижене DYS449=29 и DYS481=29.
Потпуно поклапање Тешић нема ни са једним тестираним, а најближи су му Милановић из Бастаса код Фоче и Живковић из Старе Бање код Медвеђе, са по једном разликом на 22 упоредива маркера, те Живковић из Јеринића код Плужина, са двије разлике на 24 упоредива маркера. Сва тројица поменутих славе Ђурђевдан, као и Тешић.
Из доступне литературе сазнајемо да су Живковићи из Медвеђе заправо исељени Живковићи из Плужина, а да су Милановићи из Фоче такође поријеклом од Живковића из Плужина, па се може са сигурношћу рећи да је у питању један род.
У дјелу “Пива – природа, историја, етнографија, револуција” Обрен Благојевић о Живковићима каже да су “поријеклом од Живка Церовића из Тушине. Њега је заробио паша Миљевина, па га је при повратку из Дробњака откупио кнез Вукајло Кнежевић и оженио Јерином. С њом је имао Живко 6 синова, од којих је Митар преселио из Јеринића на мајчину земљу у Црквичком Пољу. Митар је имао Панта, па даље: Пајо-Лука-Тодо... Од Живкових синова су и Ликићи, Гашовићи и касније у Босну одсељени Ћетковићи, Милутиновићи и Милановићи.”
И док дио предања о поријеклу од Церовића можемо одбацити (Церовићи из Тушине припадају другој хаплогрупи), за Тешића је, у погледу даљих истраживања, свакако значајан дио који се односи на исељенике у Босну, јер је, како је већ речено, веза Живковића са Милановићима и потврђена, те се више не ради о пуком предању.
Поријекло становништва Доње Трнове је, како сам у ранијим објавама помињао, обрађено у истоименој монографији, у којој је, на жалост, нагласак био на дешавањима из НОБ-а, тако да за Тешиће можемо утврдити тек толико да настањују заселак Јаковићи.
Захваљујући труду младог и изузетно пожртвованог сарадника на пројекту тестирања становништва Семберије и Мајевице, господина Перице Николића, можемо рећи да су преци Тешића пописани 1850/51. године, у селу Трнова, те да је најстарији пописани предак Ристо Глигоревић, син Глигора, рођен 1802. године, док су са њим у домаћинству пописани синови Панто и Тешо, преци данашњих Пантића и Тешића.
На крају, овим резултатом не можемо искључити ни предање Тешића о досељењу из Корита код Билеће, јер се можда радило о етапним сеобама, а Плужине су ваздушном линијом на око 30 километара од Корита, мада би вјероватнији правац сеобе, као код Милановића, био долином Пиве и Дрине, па до Зворника и затим на Мајевицу.
Било би од великог значаја за профилисање овог рода уколико би тестирани урадио неки од дубинских тестова.
-
Резултате чекамо за још пет тестираних:
150. Илић, Стевањдан, Батковић, Бијељина,
151. Манојловић, Јовањдан, Батковић, Бијељина,
152. Јевтић, Ђурђевдан, Добричићи, Доња Трнова, Угљевик,
153. Симић, Ђурђевдан, Добричићи, Доња Трнова, Угљевик,
154. Радишић, Јовањдан, Суво Поље, Бијељина.
-
145. Тешић, Ђурђевдан, Доња Трнова/Бијељина
Припада хаплогрупи I2 PH908, по свему судећи роду означеном у табели СДНКП као Род В10.
Хаплотип тестираног Тешића има шест немодалних вриједности – за један повишени DYS390=25, за један снижене DYS390=10, DYS439=12 и DYS576=17, те за по два снижене DYS449=29 и DYS481=29.
Потпуно поклапање Тешић нема ни са једним тестираним, а најближи су му Милановић из Бастаса код Фоче и Живковић из Старе Бање код Медвеђе, са по једном разликом на 22 упоредива маркера, те Живковић из Јеринића код Плужина, са двије разлике на 24 упоредива маркера. Сва тројица поменутих славе Ђурђевдан, као и Тешић.
Из доступне литературе сазнајемо да су Живковићи из Медвеђе заправо исељени Живковићи из Плужина, а да су Милановићи из Фоче такође поријеклом од Живковића из Плужина, па се може са сигурношћу рећи да је у питању један род.
У дјелу “Пива – природа, историја, етнографија, револуција” Обрен Благојевић о Живковићима каже да су “поријеклом од Живка Церовића из Тушине. Њега је заробио паша Миљевина, па га је при повратку из Дробњака откупио кнез Вукајло Кнежевић и оженио Јерином. С њом је имао Живко 6 синова, од којих је Митар преселио из Јеринића на мајчину земљу у Црквичком Пољу. Митар је имао Панта, па даље: Пајо-Лука-Тодо... Од Живкових синова су и Ликићи, Гашовићи и касније у Босну одсељени Ћетковићи, Милутиновићи и Милановићи.”
И док дио предања о поријеклу од Церовића можемо одбацити (Церовићи из Тушине припадају другој хаплогрупи), за Тешића је, у погледу даљих истраживања, свакако значајан дио који се односи на исељенике у Босну, јер је, како је већ речено, веза Живковића са Милановићима и потврђена, те се више не ради о пуком предању.
Поријекло становништва Доње Трнове је, како сам у ранијим објавама помињао, обрађено у истоименој монографији, у којој је, на жалост, нагласак био на дешавањима из НОБ-а, тако да за Тешиће можемо утврдити тек толико да настањују заселак Јаковићи.
Захваљујући труду младог и изузетно пожртвованог сарадника на пројекту тестирања становништва Семберије и Мајевице, господина Перице Николића, можемо рећи да су преци Тешића пописани 1850/51. године, у селу Трнова, те да је најстарији пописани предак Ристо Глигоревић, син Глигора, рођен 1802. године, док су са њим у домаћинству пописани синови Панто и Тешо, преци данашњих Пантића и Тешића.
На крају, овим резултатом не можемо искључити ни предање Тешића о досељењу из Корита код Билеће, јер се можда радило о етапним сеобама, а Плужине су ваздушном линијом на око 30 километара од Корита, мада би вјероватнији правац сеобе, као код Милановића, био долином Пиве и Дрине, па до Зворника и затим на Мајевицу.
Било би од великог значаја за профилисање овог рода уколико би тестирани урадио неки од дубинских тестова.
Раније је била пракса да се резултати из овог подухвата уврштавају у табелу,пошто видим да га нема у табели питам да ли је дошло до неких промена у погледу објављивања резултата?
-
Раније је била пракса да се резултати из овог подухвата уврштавају у табелу,пошто видим да га нема у табели питам да ли је дошло до неких промена у погледу објављивања резултата?
Јесте, добро си то примјетио. Увијек ми буде топло око срца када неко примјети да несебично дијелим оно у шта сам уложио гомилу времена и пара, али и будним оком прати да не поклекнем на том путу. Тако је и са Тешићем, неће остати сакривен, мој пропуст. Само опуштено.
-
Јесте, добро си то примјетио. Увијек ми буде топло око срца када неко примјети да несебично дијелим оно у шта сам уложио гомилу времена и пара, али и будним оком прати да не поклекнем на том путу. Тако је и са Тешићем, неће остати сакривен, мој пропуст. Само опуштено.
Чини ми се да је ово једини подухват оваквог типа који је јаван и заиста ти хвала на томе и такође и твојој екипи сарадника. Само гурајте напред😊
-
144. Јовановић, Стевањдан, Бијељина
Припада хаплогрупи I1-Y51867>Y155080 и то роду Шумњака - стевањштака обрађеног у књизи Генетичко порекло Срба Старе Херцеговине. Од модалног хаплотипа овог рода одступа на позицијама DYS385b=13 и DYS549=14. Прва мутација га ближе сврстава у род са Мискинима и Вулешевићима, а како је Јовановић навео предање да су се његови преци доселили у Бијељину из Јушића код Требиња, где има Вулешевића, ова веза изгледа извесна. Јовановић је такође навео породично предање да је од овог херцеговачког рода био и Свети Василије Острошки, али ово предање за сада не можемо да потврдимо, али ни да одбацимо.
-
146. Илић, Никољдан, Доња Трнова (заселак Јаковић), Угљевик, E-V13>Z5017>Z19851>A18844>FT104106
Припада генетичком роду Матаруга. Хаплотип тестираног поседује повишенe вредности маркера DYS385a=17 и DYS576=18.
Има потпуно поклапање хаплотипова са Николићем из истог засеока, чији је резултат објављен у овој акцији тестирања. Илићи и Николићи су по предању истог порекла, што је овим резултатом потврђено.
Велибор Лазић доставио је следеће податке о Николићима:
Боро Ђурковић, Милан Стевановић и Бојо Пантић у монографији "Доња Трнова", из 1980. године, релативно детаљно обрађују насељавање села крајем 18. и почетком 19. вијека, те Николиће помињу у дијелу који говори о засеоку Јаковић: "Од Јакова и других предака у Јаковићу се развише: Стевановићи, Симићи, Николићи, Вујићи, Мићићи, Илићи, Стевићи, Лакићи, Димитрићи, Лазићи, Пантићи, Пешаљевићи, Тешићи, Ђурђевићи и Крстићи." Ситуацију додатно компликује ненавођење крсних слава, премда је то разумљиво ако се узме у обзир вријеме писања монографије и чињеница да је Трнова била сматрана "устаничким мјестом", када је у питању НОБ. Сама формулација "од Јакова и других предака" не говори да нужно све породице у Јаковићу потичу од самог Јакова, што вјероватно и није случај, јер не славе сви ни исту крсну славу. Оно што са сигурношћу можемо рећи је да је сам засеок назван по Јакову, а даља тестирања и проучавање доступних писаних извора ће помоћи да се стекне јаснија представа о поријеклу и међусобним везама породица из овог засеока. Изузетним залагањем и истраживачким радом самог тестираног, дошло се до занимљивих сазнања из пописа из 1850/51. Наиме, како ствари стоје, у том попису су пописане двије куће са презименом Солаковић, а у којима се срећу Илија, Никола и Лазо, преци Лазића, Илића и Николића из засеока Јаковић. Само презиме Солаковић, мада се данас изгубило из сјећања припадника двије од ових породица (Лазићи су изумрли у мушкој линији), сачувано је у називу локалитета Солаковића бунар, који се налази међу кућама Илића. Солаковића, који још увијек нису тестирани, има у Модрану, с тим да славе Стјепањдан, али зато постоје и Солаковићи у Мачви, који према литератури потичу из Модрана, а чија је слава Јовањдан. До даљих тестирања остаје отворено питање сродства свих ових Солаковића и изворне славе евентуалног "братства".
Препорука за даље тестирање: дубљи тест (WGS или BigY) ради утврђивања млађе гране.
-
147. Вуловић, Никољдан, Попови (заселак Кућишта), Бијељина, E-V13>Z5017>Z19851>A18844>FT104106
Припада генетичком роду Матаруга. Хаплотип тестираног поседује повишену вредност маркера DYS449=33 и снижену вредност маркера DYS570=18.
Тестирани је навео да се нагађа да Вуловићи потичу од презимењака из Дробњака, што очито није тачно. За Вуловиће из Дробњака је на основу резултата Жугића, који су њихов огранак, утврђено да припадају роду Дробњака - Новљана и грани I1-FGC2205.
Препорука за даље тестирање: дубљи тест (WGS или BigY) ради утврђивања млађе гране.
-
147. Вуловић, Никољдан, Попови (заселак Кућишта), Бијељина, E-V13>Z5017>Z19851>A18844>FT104106
Припада генетичком роду Матаруга. Хаплотип тестираног поседује повишену вредност маркера DYS449=33 и снижену вредност маркера DYS570=18.
Тестирани је навео да се нагађа да Вуловићи потичу од презимењака из Дробњака, што очито није тачно. За Вуловиће из Дробњака је на основу резултата Жугића, који су њихов огранак, утврђено да припадају роду Дробњака - Новљана и грани I1-FGC2205.
Препорука за даље тестирање: дубљи тест (WGS или BigY) ради утврђивања млађе гране.
Радмила Кајмаковић пише да су, према предању, сви досељеници у Поповима пореклом из Херцеговине, иако се за саме Вуловиће каже да су непознатог порекла. Има их исељених у Остојићеву и Бадовинцима (1876).
Од ових Вуловића је родом Родољуб Роки Вуловић
https://www.youtube.com/v/orLL5xhQRZU
-
151. Манојловић, Јовањдан, Батковић/Бијељина
Припада хаплогрупи N2, врло вјероватно подграни Y510986, роду Пивљана.
Тестирани има хаплотип са четири немодлане вриједности – повишене вриједности на DYS389I=15, DYS389II=30 и DYS481=25, као и смањену на DYS449=29. Упркос релативно високом броју немодалних вриједности, тестирани има неколико блиских поклапања, од којих свакако треба издвојити тестиране Димитрића и Бобића из истог мјеста. С обзиром на то да претходно поменути славе Лазаревдан, односно Лучиндан, сасвим је извјесно, након резултата Манојловића, да је изворна слава ове двије породице такође Јовањдан.
Манојловићи су једна од бројних породица из Батковића за које је у монографији „Семберија“, аутора Радмиле Кајмаковићм наведено да су непознатог поријекла. Кроз писане изворе континуитет породице можемо пратити од Раде Поповића, сина Манојла, рођеног почетком 19. вијека, пописаног 1850/51. године, самог у домаћинству, док су у другом домаћинству пописани његов син Манојло, са синовима Максимом и Миланом. Управо Максима и Милана, као прве носиоце презимена Манојловић, налазимо и у катастарском попису из 1873/75. године, као посједнике имовине значајне вриједности, а даљи континуитет се релативно лако прати кроз домовне протоколе СПЦ.
Заселак Марићи у Батковићу показао се као веома интересантно „огледно поље“, када је у питању анализа поријкла породица у једној микро-средини. Управо у контексту тога треба посматрати и вјероватне давне промјене славе код Бобића и Димитрића. Наиме, Марићи су физички одвојени од остатка Батковића и након поновне успоставе турске власти 1739. године припали су беговској породици Бегзадић, касније у Бијељини по родоначелнику Салих-бегу Бегзадићу названој Салихбеговић, што је и данашње презиме те породице. За претпоставити је да је управо у периоду одмах по окончању рата дошло до поновног насељавања Марића уз активно ангажовање земљопосједника. Катастарски попис из 1873/75. године показује да су, када се гледа у оквиру Батковића, најврједније некретнине Срба у Марићима и Липовици, што вјероватно указује на мањи дисконтинуитет у насељености у односу на друге дијелове села. Управо тако можемо реконструисати и насеељавање Марића у 18. вијеку, пратећи минималне трагове. Предање о називу заселка, које преноси и Радмила Кајмаковић, каже да је куга уморила све стаовнике заселка, а да је преживјела само извјесна Мара са дјецом, те да по њој заселак носи назив. С обзиром на то да је назив очуван, али да ни једна породицва не носи то презиме, рекао бих да је врло могуће да је куга која се помиње, заправо велика епидемија која је 1783-1785. године однијела животе многих Сембераца и Мајевичана, те да је након тих година услиједио наредни талас насељавања Марића. Имајући у виду да Бобићи славе Лучиндан, а да ту славу не слави нико други у Батковићу, није претјеривање уколико се претпостави да су они преузели славу некога кога су већ затекли у Марићима 1780их, или 1790их, када су се ту доселили. Преловци су и по сопственом предању дошли у Батковић „из Бирча“, или „са Мајевице“. С обзиром на то да су до данас задржали изворну славу Шаренаца – Лазаревда, те да су и Бегзадићи, односно Салихбеговићи у Бијељину дошли из Скочића, сасвим је извјесно да су они међу првим насељенима у том другом таласу. Након Преловаца вјероватно долазе Никићи/Николићи, од којих су Крстићи, одсељени у Велику Обарску (N2), Димитрићи и Милинковићи у Марићима и преузимају крсну славу затечених Преловаца. Судећи по броју чланова домаћинства и њиховој старости, преци данашњих Манојловића вјероватно долазе након напријед поменутих, задржавајући славу, а томе извјесно доприноси и чињеница да је, по презимену судећи, неко од предака, ако не и Манојло, отац Раде, рођеног 1801. године, био свештеник.
С обзиром на то да је Димитрић већ урадио директна тестирања која су у овој ситуацији имала смисла, Манојловићу преостаје да евентуално уради неки од дубинских тестова.
Ову, нешто ширу него што је уобичајено, објаву, посветићу прерано преминулом Душану Манојловићу, који је својевремено чинио огромне напоре да прикупи материјал за писање монографије Батковића, што и даље стоји као недовршен задатак нама који смо још ту.
-
Радишић (Јовањдан), Сухо Поље/Бијељина
Припада хаплогрупи R1b, а вероватно грани R1b-PF7562>PF7563. Најближи му је Дрезгић из Мачве, од којег се разликује на 3 од упоредивих 17 маркера, а Дрезгић исто слави Јовањдан. Од осталих се разликује на доста маркера, а то је минимално 5 на упоредивих 23, као што је Рајковић из околине Мостара (Јовањдан), али који је сврстан у Z2103. Радишић једини из ове хаплогрупе има снижену вредност DYS392=11, уместо 13. Напомињем да није сигурно да је грана PF7563, ни он, ни други који му је близак, а ни за трећег није сигурно да је Z2103. То би се могло разоткрити једино дубинским тестирањем у иностранству.
О пореклу презимена из Сухог Поља и Радишића нека напише Велибор, ако зна.
-
150. Илић, Стевањдан, Батковић, Бијељина, E-V13>Z5018>S2979>FGC11451>FGC11450
Хаплотип тестираног је у потпуности модалан за грану E-FGC11450. Има већи број блиских поклапања која нећу наводити с обзиром да се ради о модалном хаплотипу, па самим тим нема ни карактеристичних вредности маркера које би Илића могле чвршће везати за неког од тих тестираних.
Утврђено је да грани E-FGC11450 припадају и следећа двојица тестираних из истог места:
- Јосиповић, Ђурђевдан, Батковић/Бијељина
- Бирчаковић, Ђурђевдан, Липовица/Батковић/Бијељина
Од хаплотипа Јосиповића се разликује на 4 маркера, а од хаплотипа Бирчаковића на 2 маркера. Колико су заиста блиски може се утврдити једино са дубљим тестовима, тако да је препорука тестираном Илићу да уради BigY или WGS тест.
Радмила Кајмаковић у свом раду о Семберији наводи следеће:
Ерићи (Стјепањдан) доселили су из Херцеговине. Од њих су Кнежевићи, Радићи, Илићи, Икићи и Константиновићи. Од Константиновића су Мићићи, Глигорићи, Вујићи, Јовићи и Петровићи.
За Кнежевиће, Мићиће, Глигориће, Вујиће и Јовиће утврђено је да припадају истом генетичком роду и грани J2b2-Y32373. Самим тим, може се констатовати да је предање о пореклу Илића од Ерића нетачно, уколико овај резултат узмемо као меродаван за Илиће.
-
Радишић (Јовањдан), Сухо Поље/Бијељина
Припада хаплогрупи R1b, а вероватно грани R1b-PF7562>PF7563. Најближи му је Дрезгић из Мачве, од којег се разликује на 3 од упоредивих 17 маркера, а Дрезгић исто слави Јовањдан. Од осталих се разликује на доста маркера, а то је минимално 5 на упоредивих 23, као што је Рајковић из околине Мостара (Јовањдан), али који је сврстан у Z2103. Радишић једини из ове хаплогрупе има снижену вредност DYS392=11, уместо 13. Напомињем да није сигурно да је грана PF7563, ни он, ни други који му је близак, а ни за трећег није сигурно да је Z2103. То би се могло разоткрити једино дубинским тестирањем у иностранству.
О пореклу презимена из Сухог Поља и Радишића нека напише Велибор, ако зна.
Рајковић из Мостара је на 23andMe добио SNP R-M269, који тамо претежно добијају управо припадници R1b-PF7562 (Булат, Познановић, Прусац).
-
152. Јевтић, Ђурђевдан, Добричићи, Доња Трнова, Угљевик,
Припада хаплогрупи I1-P109>FGC22061, то јест генетичком роду Дробњака. Од модалног хаплотипа одступа само на маркеру DYS458=16. Због релативне географске блискости, заједничке карактеристичне мутације на маркеру DYS458 и исте славе претпостављам да му је од до сада тестираних припадника овог генетичког рода најближи: Башевић из Кусача код Соколца.
Башевић, Ђурђевдан (р.Савиндан), Кусаче/Соколац
Припада хаплогрупи I1-P109>FGC22045>FGC22061, роду Дробњака. Хаплотип посједује двије карактеристичне вриједности DYS458=16 и DYS549=11. Међутим и ове двије вриједности могу се појављивати спорадично код неповезаних огранака дробњачког рода. Много је важнија крсна слава (Савиндан) и предање које Башевиће сврстава уз Косовчића Омакаловиће. Од Косовчића, по хаплотипу су Башевићу најближи Грбовићи (2/23), али они се од Башевића разликују управо на та два каркатеристична маркера DYS458=16 и DYS549=11. Препорука је свакако неки од дубинских тестова који би Башевиће сигурније сврстао уз неки од дробњачких огранака.
У етнографској литератури о поријеклу Башевића може се прочитати сљедеће:
"Башовићи (9 к., Ђурђевдан) су се први населили у Кусачама, пре више од сто година. Кренуо им је “пранђед" Шђепан са сином Иваном из Дробњака. Припадају групи Омакаловића и знају да су заједничког порекла с гласиначким Батинићима и Коњокрадима. Били су најпре на Бандину Оџаку, па су прешли у Кусаче, јер су им се овце пометиљале “у Гласинцу“ Знају да их још има по Старој Гори и у Закому (оба села у Рогатичком срезу). У Кусачама нису никога затекли: Маловићи су узимали “преда се" и косили сенокосе, које сада зирате Башовићи. Иван је био неко време са децом и у Дрини, па је одатле прешао у Кусаче. Уз кугу се је враћао у Дробњак, давно су престали да прислужују о Савин–Дану."
Ову везу би свакако требало проверити дубинским тестом, геномским или BigY-700. Такође има смисла радити и значајно повољнији тест на FT36856 (https://www.yseq.net/product_info.php?products_id=242096) код компаније YSeq.
-
149. Божић, Ђурђевдан, Вршани/Бијељина
Припада хаплогрупи I2 PH908, док је припадност некој од млађих грана тешко одредива без додатних тестирања.
Хаплотип тестираног Божића има четири немодалне вриједности – повишене DYS458=18 и DYS576=19, те снижене DYS385а=13 и YGATAH4=9.
С обзиром на релативно специфичне разлике на DYS385а и YGATAH4, Божић нема потпуних поклапања, а од релативно блиских треба поменути Калајџића из Ивице код Љубиња, са једном разликом на 22 упоредива маркера и географски блиског Крсмића из Црне Баре код Богатића, од ког се хаплотип Божића разликује на 2 од 22 упоредива маркера. Обојица поменутих, као и Божић, славе Ђурђевдан и имају исту за два снижену вриједност на YGATAH4, док Крсмић са Божићем дијели и снижени DYS385а.
Сам тестирани наводи предање о поријеклу из Црне Горе, али резултат ипак више указује на Херцеговину.
Када су у питању писани извори, Божићи су, може се рећи, веома интересантна породица. Премда Вршани, као и остала села западне Семберије, нису обрађена у монографији “Семберија” аутора Радмиле Кајмаковић, вјерујем да о Божићима, правилним тумачењем доступних писаних историјских извора можемо сазнати много.
Сматрам да први траг који упућује на једног претка Божића налазимо у попису фрајкора из Дубичког рата 1788-1791. године, гдје се помиње Стојан Аћимовић из Брезовог Поља. Брезово поље се граничи са Вршанима (западна граница Вршана) и несумњиво је било насељено прије Вршана у таласу новог насељавања након повлачења Аустријанаца 1739. Године. У османском попису из 1850/51. године пописано је у Вршанима неколико кућа Аћимовића, а и један се дио села назива Аћимуша. Међу Аћимовићима су Божо и Глигор, од којих поријекло воде данашњи Божићи и Глишићи.
Носилаца презимена Аћимовић у Вршанима данас нема – истријебљени су од стране Ханџар дивизије у великом покољу у току Другог свјетског рата, али су, као што је наведено, Божићи и Глишићи (можда и неке друге породице) дијелови овог релативно бројног, може се рећи, братства, који опстају и данас.
Интересантна је и истраживања вриједна и потенцијална веза са поменутим Крсмићима из Мачве, јер се може радити о истом миграционом таласу из раније матице, али и о одсељавању из Семберије у Мачву.
Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова.
-
152. Јевтић, Ђурђевдан, Добричићи, Доња Трнова, Угљевик,
Припада хаплогрупи I1-P109>FGC22061, то јест генетичком роду Дробњака. Од модалног хаплотипа одступа само на маркеру DYS458=16. Због релативне географске блискости, заједничке карактеристичне мутације на маркеру DYS458 и исте славе претпостављам да му је од до сада тестираних припадника овог генетичког рода најближи: Башевић из Кусача код Соколца.
Ову везу би свакако требало проверити дубинским тестом, геномским или BigY-700. Такође има смисла радити и значајно повољнији тест на FT36856 (https://www.yseq.net/product_info.php?products_id=242096) код компаније YSeq.
Велибор Лазић ми је скренуо пажњу на ранији резултат Ђокића из истог места, који такође припада хаплогрупи I1-P109>FGC22061, односно генетичком роду Дробњака. Од Јевтића се разликује на два маркера: DYS458, на којем Јевтић има повишену вредност 16 и DYS570, на којем Ђокић има повишену вредност 23. И поред ових разлика у хаплотипу на 25 упоредива маркера, може бити да су ипак међусобно најближи од досада тестираних припадника овог генетичког рода.
Како наводи сарадник пројекта, Перица Николић, раније тестирани Ђокић из засеока Буковац и сада тестирани Јевтић из засеока Добричићи су истог поријекла. Наиме обојица потичу од Ћетка, једног од, по предању, првих досељеника у Доњу Трнову, с краја 18. вијека. Слава Ђокића је била, као и код Јевтића, Ђурђевдан, али је касније узет Јовањдан, као "слава земље", с тим да Ђокићи и даље преслављају Ђурђевдан. Турски попис из 1850/51. године, највећим дијелом потврђује ово предање. У кући 50. у селу Трнова пописан је Томић Јован, син Томе (1791), са синовима Јевтом (1831) и Станком (1838). Од Јевте поријекло води тестирани Јевтић, док су од Станка каснији Станкићи. У кући 51. пописан је Томић Никола, син Гаје, рођен 1796. Од његовог сина Ђоке, пописаног већ у издвојеном домаћинству, у кући бр. 83, поријекло води тестирани Ђокић. По свему судећи Томо и Гајо су браћа, синови Ћетка. Чак можемо изнијети претпоставку да се и Ћетко презивао Томић, јер то презиме носи и Јован, син Томе, али и Никола, син Гаје, па би се рекло да је настало по неком ранијем Томи, дједу овог пописаног 1850/51, односно Ћетковом оцу. Сходно наведеном, ако претпоставимо да су Томо и Гајо рођени 1760их, а њихов отац Ћетко 1730их, долазимо до закључка да је заједнички предак Ђокића и Јевтића рођен средином прве половине 18. вијека, а узимајући у обзир распрострањеност модалног хаплотипа међу I1 Дробњацима, може се рећи да ови резултату поткрјепљују такву везу.
Заиста, оба хаплотипа су блиска модалном па самим тим имају и веома велики број блиских резултата који, уз честу славу међу Дробњацима и њихову разгранатост и широку географску распрострањеност, могу да укажу на лажна блиска поклапања. Нажалост, у мени доступној етнографској литератури нисам пронашао податке који би поткрепили везу Јевтића и Ђокића из Доње Трнове.
-
153. Симић, Ђурђевдан, Добричићи/Доња Трнова/Угљевик
Припада хаплогрупи I2 PH908, док је припадност некој од млађих грана није могуће претпоставити.
Хаплотип тестираног Симића има пет немодалних вриједности – повипени DYS385b=16 и снижене DYS439=12, DYS449=30, DYS533=12 и DYS635=22. Најспецифичнија је вриједност DYS385b, која и чини разлику у односу на већину тестираних.
Уколико полазимо од те вриједности, а узмемо у обзир и фактор просторне блискости, интересантно може бити поређење са хаплотипом тестираног Тришића из Велике Обарске, са којим постоји поклапање на 21 од 24 упоредива маркера, с тим да Тришић слави Јовањдан. Уколико занемаримо просторну блискост, може се узети у обзир и резултат Вујинића из Србца, који као и Симић слави Ђурђевдан, а такође је са њим на 21 поклапању од 24 упоредива маркера. Ту је и Сјеничић из Црквине код Шамца, са славом Јовањдан и поклапањем на 19 од 22 упоредива.
Симић, упркос релативно великом броју немодалних вриједности има солидан број резултата са 2 до 3 разлике на 16 и 22 маркера па их не вриједи набрајати, с обзиром да је евентуалну повезаност веома тешко квантификовати без додатних тестова.
Вриједно помена је и поређење са низом тестираних из Старог Влаха и околних области, који славе Ђурђиц, а са којима је разлика углавном на два од упиредивих 22 маркера. Међутим, ова група тестираних је сврстана у грану I-FT14506 и нико од њих нема немодалну вриједност на маркеру DYS385b коју има Симић. Ипак, с обзиром на релативну подударност са Сјеничићем, који сматра да су његови преци дошли из околине Сјенице, на шта и само презиме указује, као и чињеницу да досељавање на Мајевицу из Старог Влаха није непознато у етнографској литератури, треба пажљиво проучити сваки траг.
Што се тиче доступне лутературе, можемо рећи да упркос помињању три рода Симића у монографији “Доња Трнова”, породица тестираног није поменута. Међутим, сарадник пројекта, Перица Николић, пронашао је претке тестираног Симића у османском попису из 1850/51. године, гдје у кући број. 22. Проналазимо Симу Михајловића, сина Стојана, рођеног 1821. године. Од његовог брата Ђурђа, пописаног са њим у домаћинству, потичу Ђурђевићи, а од трећег брата (или, по годинама старости, можда полубрата по оцу) Глигора, пописаног у одвојеном домаћинству потичу Глигоревићи.
Препорука за тестираног је неки од дубинских или директних тестова.
-
Имамо још двојицу тестираних Сембераца:
155. Петровић, Стевањдан, Чађавица Средња, Бијељина,
157. Цацановић, Ђурђевдан, Голо Брдо, Бијељина.
-
148. Петровић, Никољдан, Гленџићи, Чађавица Доња, Бијељина
Припада хаплогрупи R1a-Z280>Y2613>Y2608>YP6098>BY68536>BY149000>FT371439. Поседује модалан хаплотип, без иједне специфичне вредности, па има и велики број блиских поклапања, пре свега међу тестиранима из најбројнијег рода А, који претежно славе Никољдан. На само 1 од 23/25 маркера разликује се од Кнежевића из Малог Цвјетнића код Дрвара, Ковљенића из Нуглашице код Босанског Грахова, Радића иоз Табанаца код Зворника, Шербуле из Косне код Двора и Куриџе из Билишана код Обровца. С обзиром да на нивоу FT371439 и низводно има већ велики број тестираних са дубинским тестом, велика је вероватноћа да би Петровић са неким од њих могао формирати млађу подграну уколико уради WGS или BigY-700 тест.
Тестирани је у упитнику навео да се најстарији познати предак Лазар доселио у Чађавицу у првој половини 19. века, а према магловитом породичном предању даљим пореклом су из села Бастав код Осечине.
-
155. Петровић, Стевањдан, Чађавица Средња/Бијељина
Припада хаплогрупи I2 PH908, док је припадност некој од млађих грана тешко одредива без додатних тестирања.
Хаплотип тестираног Петровића има пет немодалних вриједности – све снижене, и то за по један на DYS448=18, DYS449=30, YGATAH4=10 и DYS635=22, a за чак четири вриједности на DYS481=26, што је свакако најспецифичнији детаљ његовог хаплотипа.
Тестирани Петровић нема потпуних поклапања. Када су у питању резултати са 1-2 разлике може се рећи да постоји релативно велики број таквих, али, примјеном помоћних критеријума (географска блискост, крсна слава и сл), долазимо до закључка да ни један од наизглед блиских резултата врло вјероватно није нарочито близак. Наиме, географски блиских резултата нема (геoграфски најближи резултат чак није ни на нивоу I2 PH908), док ни међу онима који славе Светог Стефана не проналазимо резултате који су нарочито блиски. У односу на највећи број упоредивих резултата Петровић се разликује на немодалним вриједностима DYS635 и DYS481, с тим да ову другопоменуту не дијели скоро ни са ким. Постоји неколико резултата са простора Старог Влаха и Старе Херцеговине са којима је Петровић на 2, односно 3 разлике на упоредива 22 маркера, с тим да нико не слави Стевањдан, а разлике на DYS481 су изразито велике, па се ни у односу на њих не смијемо ближе одређивати.
На основу свега изнесеног, може се рећи да је ово једна од ситуација у којима само евентуални дубински тест може помоћи да се сазна нешто више.
Како је више пута помињано, Чађавица Средња, заједно са остатком западне-југозападне Семберије није обрађена ни у литератури која се односи на Семберију, нити у оној која се односи на Мајевицу. Вјероватни први помен предака тестираног налазимо у османском попису из 1850/51. године, гдје је у селу Чађавица у кући, број: 65. пописан Остоја (може се читати и као Стојан), син Петра, рођен 1826. године, са синовима Луком и Јованом.
-
157. Цацановић, Ђурђевдан, Голо Брдо/Бијељина
Припада хаплогрупи I2 PH908, грани I-BY152858*.
Хаплотип тестираног Цацановића има пет немодалних вриједности – повишену DYS481=32 и снижене DYS19=15, DYS437=14, YGATAH4=10 и DYS533=12.
Са већином припадника поменуте гране дијели све немодалне вриједности, осим DYS437. Ову специфичну вриједност Цацановић дијели са релативно малим бројем тестираних, али се и ту ради о, рецимо, неколицини тестираних из Босанске крајине, са славом Никољдан, тако да бих ову вријесност ипак гледао прије као Цацановићево одступање од модалног хаплотипа припадника гране I-BY152858*, него као путоказ у неком другом правцу.
Међу битнијим поклапањима треба истаћи једног неименованог Ђурђевштака из села Пустипуси, код Љубиња, од ког се Цацановићев хаплотип разликује на једном од 16 упоредивих маркера, затим Шушића и Кољибабића из истог села, обојица са славом Ђурђевдан и са двије, односно три разлике на 22 упоредива маркера.
Један нејавни резултат из Мратиња, који је потврђени припадник гране I-FT65946, низводне од I-BY152858, а који, као и Цацановић, слави Ђурђевдан, је такође вриједан помена, јер се од Цацановићевог хаплотипа разликује на само једном од 24 упоредива маркера (поменути DYS437). Шта више, веома је симптоматична сличност њихових презимена, па би се у евентуалној вези можда могло крити и објашњење за настанак овог јединственог презимена.
Презиме Цацановић је поменуто већ у османском попису из 1850/51. године, гдје налазимо чак четири домаћинства са овим презименом, при чему су домаћини релативно млади, а сва четворица су синови различитих очева. Ово указује на могућност досељења у претходној генерацији и то вјероватно тројице или четворице браће, или рођака. Ово, такође, указује и на то да је презиме по свему судећи било формирано приликом досељења (или бар формирано у неком сличном облику). Цацановићи су, као и преци неких других породица из Голог Брда, пописани у оквиру села Кованлук, са којим се Голо Брдо и данас граничи на сјеверу.
Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова, или бар директни на I-BY152858, код YSEQ-a.
-
Нова двојица тестираних Сембераца су:
156. Трновац, Јовањдан, Попови, Бијељина,
158. Божић, Јовањдан, Мала Обарска, Бијељина.
-
Имамо још тројицу тестираних и прелазимо број од 160:
159. Станкић, Стевањдан, Крћина, Угљевик,
160. Симић, Никољдан, Велика Обарска, Бијељина,
161. Тодоровић, Јовањдан, Коренита, Угљевик.
-
156. Трновац, Јовањдан, Попови/Бијељина
Припада хаплогрупи I2 PH908, док је припадност некој од млађих грана тешко одредива без додатних тестирања.
Хаплотип тестираног Трновца садржи седам немодалних вриједности – снижене на DYS439=12, DYS449=30, DYS481=30 и DYS533=12 и повишене на DYS391=12 и DYS576=19.
Најинтересантнија вриједност је свакако DYS391=12, која Трновца одваја од већине тестираних и доприноси томе да нема потпуних поклапања. Уколико сагледамо и допунске критеријуме – крсну славу и географску блискост, свакако морамо поменути Чордашевића из Велике Обарске, од чијег се резултата Трновчев разликује на 2 од 24 упоредива маркера, при чему је једна разлика већ поменути DYS391, a други је DYS635, на ком Чордашевић одступа од модала. Извјесне сличности се могу тражити и у односу на два нејавна резултата из Мачве, због исте славе и географске блискости, али се ради о резултатима на 16 маркера, од којих се Трновац разликује на поменутом DYS391 и релативно брзо мутирајућем DYS458.
Уопштено, Трновчев резултат има више наизглед блиских (3/22 углавном) резултата на простору Старог Влаха него Херцеговине, или Старе Херцњговине, бар када говоримо о тестиранима који славе Јовањдан.
Када је у питању предање, потврду досељења у Попове из Трнове на Мајевици налазимо већ и у самом презимену које је топонимско. Међутим, уз помоћ сарадника пројекта, господина Перице Николића, сасвим је могуће да смо отишли и корак даље. Наиме, Митровићи из Трнове, са славом Јовањдан и породичним надимком Грујић су, према господину Николићу можда повезани са Трновцима. Поред исте крсне славе, одређених индиција о сеоби једне од грана породице у „одговарајућем“ правцу, постоји и тај детаљ да се отац Митра Грујића, пописаног 1850/51. године у Трнови, иначе претка Митровића звао Јован. Други Јованов син пописан у Трнови том приликом, у одвојеном домаћинству, био је Томо, са којим су у домаћинству син Марко и млађи брат Перо. Дакле, ту већ наслућујемо и обрисе потврде дијела предања према ком је старије презиме могло бити Јовановић, а постоји и одређено поклапање са именима која се помињу у каснијим изворима.
Коначну потврду евентуалне везе Трноваца са Митровићима добили бисмо тек тестирањем Митровића, а било би веома корисно и да Трнивац уради неки од дубинских тестова.
-
158. Божић, Јовањдан, Мала Обарска/Бијељина
Припада хаплогрупи N2, за сада остајући на нивоу FT213937*.
Хаплотип тестираног Божића има три немодалне вриједности, све три повишене – DYS389I=15, DYS389II=30 и DYS570=19.
Упркос релативно великом броју немодалних вриједности, Божић има три потпуна поклапања на 24 упоредива маркера и једно на 22 упоредива маркера. Због географске близине и већег броја упоредивих маркера свакако се подробније треба позабавити овим првопоменутим. Ради се о Благојевићу, Симикићу и Лакићу из Батковића. Сви славе Јовањдан, а Мала Обарска је до прије 15ак година и административно била дио Батковића.
Веома је интересантно размотрити детаљније одређене детаље у вези са предањима поменутих тестираних, али и податке доступне из писаних извора.
Наиме, Лакић, Симикић и Благојевић скоро сигурно представљају гране истог рода. Ову тезу подржава и турски попис из 1850/51. године, имплицирајући да су Лакићи и Симикићи можда за генерацију-двије међусобно ближи, него што су и једни и други са Благојевићима. Лакићи нису сачували никакво конкретно предање о досељењу, док су и Благојевићи и Симикићи помињали досељење у Батковић са Мајевице, с тим да у једној верзији предања Симикића постоји и помен досељења на Мајевицу из Србије. Ово сам предање можда олако одбацивао у досадашњем истраживању, сматрајући да је можда контаминирано, јер се на Мајевици и презиме Симикић и презиме Благојевић, често са славом Јовањдан, јављају прилично учестало.
Међутим, Божић такође говори о досељењу са Мајевице, из околине Лопара, помињући и поријекло “од Бобара”.
Дакле, поред идентичног хаплотипа, са поклапањем и на немодалним позицијама, исте славе, имамо код свих и предање о досељењу са Мајевице. Једино што донекле уноси додатна питања јесте помен Бобара. Наиме, већ имамо једног тестираног “Бобара”, Мићића из Пељава, чије је предање потврђено како тестом, тако и писаним изворима (Мићо Бобаревић, пописан 1850/51). Међутим, ова група Сембераца се од Мићића разликује на све три своје немодалне вриједности, што везу доводи у питање. Постоје два одговора – или су Бобари нешто шире братство, које не укључује нужно припаднике само једне гране N2, или је предање Божића донекле надограђено везивањем конкретно за Бобаре, мада ни у том случају не можемо искључити да су сви били дио исте миграционе струје.
Треба још поменути и да је Божо, предак Божића, пописан у Батковићу 1850/51. године, тако да је могуће претпоставити да се досељење десило деценију-двије раније.
Како је Благојевић већ потврђено негативан на FGC28435, за Божића би најбоље било да уради неки од дубинских тестова.
-
156. Трновац, Јовањдан, Попови/Бијељина
Припада хаплогрупи I2 PH908, док је припадност некој од млађих грана тешко одредива без додатних тестирања.
Хаплотип тестираног Трновца садржи седам немодалних вриједности – снижене на DYS439=12, DYS449=30, DYS481=30 и DYS533=12 и повишене на DYS391=12 и DYS576=19.
Најинтересантнија вриједност је свакако DYS391=12, која Трновца одваја од већине тестираних и доприноси томе да нема потпуних поклапања. Уколико сагледамо и допунске критеријуме – крсну славу и географску блискост, свакако морамо поменути Чордашевића из Велике Обарске, од чијег се резултата Трновчев разликује на 2 од 24 упоредива маркера, при чему је једна разлика већ поменути DYS391, a други је DYS635, на ком Чордашевић одступа од модала. Извјесне сличности се могу тражити и у односу на два нејавна резултата из Мачеве, због исте славе и географске блискости, али се ради о резултатима на 16 маркера, од којих се Трновац разликује на поменутом DYS391 и релативно брзо мутирајућем DYS458.
Уопштено, Трновчев резултат има више наизглед блиских (3/22 углавном) резултата на простору Старог Влаха него Херцеговине, или Старе Херцњговине, бар када говоримо о тестиранима који славе Јовањдан.
Када је у питању предање, потврду досељења у Попове из Трнове на Мајевици налазимо већ и у самом презимену које је топонимско. Међутим, уз помоћ сарадника пројекта, господина Перице Николића, сасвим је могуће да смо отишли и корак даље. Наиме, Митровићи из Трнове, са славом Јовањдан и породичним надимком Грујић су, према господину Николићу можда повезани са Трновцима. Поред исте крсне славе, одређених индиција о сеоби једне од грана породице у „одговарајућем“ правцу, постоји и тај детаљ да се отац Митра Грујића, пописаног 1850/51. године у Трнови, иначе претка Митровића звао Јован. Други Јованов син пописан у Трнови том приликом, у одвојеном домаћинству, био је Томо, са којим су у домаћинству син Марко и млађи брат Перо. Дакле, ту већ наслућујемо и обрисе потврде дијела предања према ком је старије презиме могло бити Јовановић, а постоји и одређено поклапање са именима која се помињу у каснијим изворима.
Коначну потврду евентуалне везе Трноваца са Митровићима добили бисмо тек тестирањем Митровића, а било би веома корисно и да Трнивац уради неки од дубинских тестова.
Могао би бити и наше гране, поготово због сличности са Видовићем из Корените. Видим да има и доста муслимана истог презимена у бијељинском крају што може да значи да су или старинци или избеглице из Србије од 1830-тих. Ваљао би дубинац свакако.
-
Могао би бити и наше гране, поготово због сличности са Видовићем из Корените. Видим да има и доста муслимана истог презимена у бијељинском крају што може да значи да су или старинци или избеглице из Србије од 1830-тих. Ваљао би дубинац свакако.
Ради се о становницима Средње Трнове (Турска Трнова некада). Вјерујем да међу њима има бар један стариначки род (такође откриће господина Николића), али нисам сигуран да ћемо га успјети тестирати. Наравно, презиме је топонимско, тако да су и његови носиоци углавном разнородни.
Кад помињеш Видовића, можда ће у том контексту бити занимљив резултат Тодоровића, који чекамо.
-
Ради се о становницима Средње Трнове (Турска Трнова некада). Вјерујем да међу њима има бар један стариначки род (такође откриће господина Николића), али нисам сигуран да ћемо га успјети тестирати. Наравно, презиме је топонимско, тако да су и његови носиоци углавном разнородни.
Кад помињеш Видовића, можда ће у том контексту бити занимљив резултат Тодоровића, који чекамо.
Одлично
-
159. Станкић, Стевањдан, Доња Крћина/Угљевик, I2-Y3120
Тестирани не зна за предање о пореклу породице, а о Станкићима из Доње Крћине нисам ништа пронашао у литератури. Према попису БиХ из 1991. године у Доњој Крћини је живело 32 лица са презименом Станкић.
За хаплотип тестираног највише је карактеристична ретка снижена вредност YGATAH4=9, а карактеришу га и ређе вредности DYS449=33 и DYS635=24. Станкићу је извесно сродан раније тестирани Ивановић из Угљевика који слави Никољдан. Њихови хаплотипови се разликују на једном од 23 упоредива маркера, а Ивановићев резултат такође поседује ретке вредности YGATAH4=9 и DYS635=24, док му маркер DYS449 није одређиван.
Ивановић је навео да је његова фамилија носила презиме Василић све до пада Аустроугарске, а да су у Угљевик дошли из Црне Горе у првој половини 19. века, па би ови подаци можда могли бити интересантни и Станкићу.
Уколико Станкић и Ивановић желе да утврде колико далеко у прошлост сеже њихова веза до најмлађег заједничког претка, потребно је да ураде неке од дубинских тестова (WGS или BigY).
-
160. Симић, Никољдан, Велика Обарска/Бијељина, I2-Y3120
Преци тестираног су некад носили презиме Бошковић. У османском попису из 1850/51. године у Великој Обарској је забележен предак тестираног Симо Бошковић, син Крсте, рођен 1806. године.
Хаплотип тестираног карактерише већи број ретких вредности, од којих се посебно издвајају DYS549=12, DYS481=32 и DYS449=34, а у мањој мери и DYS576=19, те DYS635=22. Симић припада роду у којем су још и Милутиновић из села Бошковићи и Стефановић из села Горњи Локањ, оба у општини Зворник. Овом роду припада и један тестирани из Бистрице код Нове Вароши чији резултат није објављен, а вероватно и Мајсторовић из места Јазак код Ирига. Сви они такође славе Никољдан, а осим Мајсторовића хаплотипом сви одступају од резултата Симића на два маркера.
Треба обратити пажњу на занимљиво поклапање старог презимена тестираног (Бошковић) и места Бошковићи одакле је Милутиновић. У селу Бошковићи је на попису становништва 1991. године презиме Бошковић било једно од најчешћих и носило га је 58 мештана.
Било би веома значајно да Симић и други припадници овог рода ураде барем један, а још боље два дубинска теста, како би се испрофилисала њихова заједничка грана.
-
162. Савић (Мратиндан), Даздарево (Бијељина)
Припада хаплогрупи R1b-Z2705>BY38894. Има потпуно поклапање у маркерима само са Стајићем (Никољдан) из Бојника и они поседују ретку повишену вредност DYS3891I=14. Највећа је вероватноћа да се ради о подграни BY199059. Стајић је одавно послат у Данте лабс, па можда дочекамо резултат. Постоји пар њих од којих се Савић разликује само на једном маркеру од 23, али они су Санџаклије/Албанци из друге гране, сродне Пиперима. Тешко да постоји веза с њима, него се само потрефило у мутацијама маркера. Пошто Савић једини из ове хаплогрупе слави Мратиндан, вероватно је дошло до промене крсне славе у прошлости (могуће Никољдан раније). Било би добро да тестирани уради дубински тест у иностранству (може да се јави око договора за евентуално нижу цену), како би се утврдила подграна којој припада.
Чланак о хаплогрупи: https://www.poreklo.rs/2019/12/28/haplogrupa-r1b-by611z2705/ (https://www.poreklo.rs/2019/12/28/haplogrupa-r1b-by611z2705/)
Тестирани је написао да су по предању из Херцеговине, али то скоро сигурно није тачно. По литератури су дошли из Пушковца код Лопара, што није далеко, али о том селу нисам нашао ништа. У Пушковцу је 1991. било 14, а у Даздареву 25 Савића.
-
161. Тодоровић, Јовањдан, Коренита/Угљевик
Припада хаплогрупи N2, грана FT182494, док у погледу ниже гране можемо само изностити претпоставке.
Тестирани има хаплотип са свега двије немодалне вриједности, обје снижене – DYS460=9 и DYS570=17. Оба ова маркера имају нешто вишу стопу мутације, истина, DYS570 вишу, тако да су и ове двије разлике од умјерене помоћи код проналажења блиских резултата Тодоровићевом.
Праволинијски гледано, географски блиских резултата вриједних помена Тодоровић скоро да и нема – ту је један неименовани из Ритешића код Добоја, са славом Јовањдан, као и неколико наизглед блиских из Колубарског округа Мачве и Срема, али са различитим славама, тако да ту „блискост бројева“ по свему судећи нема филогенетски значај.
С обзиром на предање тестираног – уопштено о поријеклу из Херцеговине, можда би пажњу требало обратити на резултат Вишњића из Вишњића Дола код Никшића, од ког се Тодоровић разликује само на једном од 22 упоредива маркера и то на DYS570, на ком су обојица ван модала – Вишњић има за један вишу, а Тодоровић за један нићу вриједност од модала. С обзиром на то да се претпоставља да Вишњић припада грани Голијана-Горњебањана - Y89317, онда бисмо могли узети у разматрање и један ипак географски близак резултат тестираном Тодоровићу – Петровића из Кацевца, који такође слави Јовањдан, те се од Тодоровића разликује на два од 24 упоредива маркера – управо на DYS460 и DYS570, на којима је Петровић у модалу. Петровић је потврђени припадник гране Y89317, па би то могао бити веома озбиљан путоказ за даље тестирање Тодоровића, тим прије што и Вишњићи имају предање о одсељењу једног сродника на Мајевицу, на чијим обронцима лежи Коренита (али и Кацевац).
Коренита није обрађена у мени познатој литератури, док, на жалост, претка тестираног није било могуће са сигурношћу пронаћи ни у османском попису из 1850/51. године. Наиме, име Теодор/Тодор се јавља код домаћина у шест или седам кућа у Коренити, те није могуће без додатног истраживања претпоставити од ког од њих је настало презиме Тестираног.
Тестирани, међутим, преноси интересантно и помена вриједно предање о настанку породичног надимка – Коловачевић. Наиме, за вријеме Првог српског устанка, приликом бивања устаника у крајевима западно од Дрине, његов предак је, како предање каже, поправио точак на запрежним колима самом Вожду (то тешко може бити тачно, јер ми није познато да је Карађорђе био у Семберији 1809, али свакако би се могло радити о попу Луки Лазаревићу, или некоме од Ненадовића, који јесу водили устанике у тим крајевима), па је тако настао и до данас опставо овај живописан надимак.
Препорука за тестираног је да уради неки од дубинских тестова, или, за почетак, директни тест на Y89317 код YSEQ-a.
-
Након краће паузе имамо велики број нових узорака, углавном из Семберије, уз неколико Мајевичана.
Најприје да поменем већ објављеног Савића:
162. Савић, Мратиндан, Даздарево, Бијељина.
А затим и узорци на које тек чекамо. Прије него што наведем списак изнијећу изразе захвалности господи Мирку Бабићу и Дејану Вуковићу, који су заслужни за ову туру:
163. Глигоревић, Ђурђевдан, Доња Трнова, Угљевик,
164. Митровић, Јовањдан, Угљевик,
165. Вуковић, Никољдан, Даздарево, Бијељина,
166. Ерић, Јовањдан, Попови, Бијељина,
167. Бјелцановић, Михољдан, Попови, Бијељина,
168. Мајсторовић, Ђурђевдан, Попови, Бијељина,
169. Јанковић, Мала Госпоина, Попови, Бијељина,
170. Николић, Аранђеловдан, Попови, Бијељина,
171. Тешић, Никољдан, Попови, Бијељина,
172. Тодоровић, Никољдан, Попови, Бијељина,
173. Ристић, Никољдан, Попови, Бијељина,
174. Милановић, Петровдан, Попови, Бијељина,
175. Кулић, Јовањдан, Попови, Бијељина,
176. Трифуновић, Лазаревдан, Попови, Бијељина,
177. Кнежевић, Аранђеловдан, Попови, Бијељина,
178. Бабић, Марковдан, Попови, Бијељина,
179. Марковић, Ђурђевдан, Тутњевац, Угљевик.
-
172. Тодоровић, Никољдан, Попови, Бијељина, E-V13>Z5018>S2979>Z16659>L241
Хаплотип тестираног поседује повишену вредност маркера DYS385b=19. Са хаплотипом Дражића (Ђурђевдан, Дрен/Лазаревац) има потпуно поклапање на 23 маркера, док се од хаплотипа Комарице (муслиман, Прача/Пале) разликује на 1 од 23 маркера, при чему хаплотип Комарице такође поседује вредност маркера DYS385b=19. Тројица тестираних су издвојени у засебан род у табели СДНКП.
Тестирани је навео да Тодоровићи по предању потичу из Старе Херцеговине, због чега нагађају да би могли бити од Тодоровића из Добреља код Гацка. Међутим, ово је мало вероватно пошто Тодоровићи из Добреља по предању потичу од Булајића из Грахова, за које је утврђено да припадају генетичком роду Матаруга, односно подроду Драгошевића (E-CTS11222).
Препорука за даље тестирање: BigY или WGS тест ради утврђивања млађе гране.
-
173. Ристић, Никољдан, Попови, Бијељина, E-V13>Z5017>Z19851>A18833>A18844>FT104106
Припада генетичком роду Матаруга. Хаплотип тестираног поседује повишене вредности маркера DYS385b=19 и DYS635=24 и снижену вредност маркера YGATAH4=10.
Тестирани је навео да Ристићи по предању потичу из Поповог Поља.
Препорука за даље тестирање: идеално би било урадити BigY или WGS тест, али и појединачни SNP тестови на до сада откривене млађе гране могли би открити ближе порекло. С обзиром да Ристићи славе Никољдан, свакако би требало проверити да ли потичу од Драгошевића тј. да ли припадају млађој грани E-FT104106>FT287248>CTS11222.
YFull стабло: https://www.yfull.com/tree/E-FT104106/
-
174. Милановић, Петровдан, Попови, Бијељина, E-V13>Z5017>Y3761>CTS9320>Z16988
Највероватније припада роду Љубомираца - аћимовштака, који је обрађен у књизи Генетичко порекло Срба Старе Херцеговине. Хаплотип Милановића поседује вредност маркера DYS458=17, док сви остали до сада тестирани припадници поменутог рода на овом маркеру имају вредност 16. Остатак хаплотипа Милановића у потпуности је модалан за овај род. Милановић је први тестирани у оквиру овог рода који не слави Аћимовдан.
На два маркера разликује се од хаплотипова следећих тестираних:
- Петковић, Аћимовдан, Рача/Бајина Башта
- Чечур, Аћимовдан, Врпоље Љубомир/Требиње
Тестирани је навео да Милановићи по предању потичу из Херцеговине, што је у складу са овим резултатом.
Препорука за даље тестирање: BigY или WGS тест ради утврђивања млађе гране. Ниједан припадник рода Љубомираца - аћимовштака до сада није урадио дубљи генетички тест.
-
163. Глигоревић, Доња Трнова/Угљевик
Припада хаплогрупи I2 PH908, док је припадност некој од млађих грана тешко одредива без додатних тестирања.
Глигоревић има потпуно подударање на 24 упоредива маркера са раније тестираним Симићем из истог мјеста, те је ово практично потврда како предања, тако и оног што смо већ могли да тврдимо и на основу писаних извора - да су Глигоревићи и Симићи истог поријекла по директној мушкој линији.
Помена је вриједна чињеница да Глигоревић наводи предање о досељењу из Брадине код Коњица, што се код Симића, чини се, није сачувало.
У наставку је коментар Симићевог резултата - потпуно примјељив и на Глигоревића:
"153. Симић, Ђурђевдан, Добричићи/Доња Трнова/Угљевик
Припада хаплогрупи I2 PH908, док је припадност некој од млађих грана није могуће претпоставити.
Хаплотип тестираног Симића има пет немодалних вриједности – повипени DYS385b=16 и снижене DYS439=12, DYS449=30, DYS533=12 и DYS635=22. Најспецифичнија је вриједност DYS385b, која и чини разлику у односу на већину тестираних.
Уколико полазимо од те вриједности, а узмемо у обзир и фактор просторне блискости, интересантно може бити поређење са хаплотипом тестираног Тришића из Велике Обарске, са којим постоји поклапање на 21 од 24 упоредива маркера, с тим да Тришић слави Јовањдан. Уколико занемаримо просторну блискост, може се узети у обзир и резултат Вујинића из Србца, који као и Симић слави Ђурђевдан, а такође је са њим на 21 поклапању од 24 упоредива маркера. Ту је и Сјеничић из Црквине код Шамца, са славом Јовањдан и поклапањем на 19 од 22 упоредива.
Симић, упркос релативно великом броју немодалних вриједности има солидан број резултата са 2 до 3 разлике на 16 и 22 маркера па их не вриједи набрајати, с обзиром да је евентуалну повезаност веома тешко квантификовати без додатних тестова.
Вриједно помена је и поређење са низом тестираних из Старог Влаха и околних области, који славе Ђурђиц, а са којима је разлика углавном на два од упиредивих 22 маркера. Међутим, ова група тестираних је сврстана у грану I-FT14506 и нико од њих нема немодалну вриједност на маркеру DYS385b коју има Симић. Ипак, с обзиром на релативну подударност са Сјеничићем, који сматра да су његови преци дошли из околине Сјенице, на шта и само презиме указује, као и чињеницу да досељавање на Мајевицу из Старог Влаха није непознато у етнографској литератури, треба пажљиво проучити сваки траг.
Што се тиче доступне лутературе, можемо рећи да упркос помињању три рода Симића у монографији “Доња Трнова”, породица тестираног није поменута. Међутим, сарадник пројекта, Перица Николић, пронашао је претке тестираног Симића у османском попису из 1850/51. године, гдје у кући број. 22. Проналазимо Симу Михајловића, сина Стојана, рођеног 1821. године. Од његовог брата Ђурђа, пописаног са њим у домаћинству, потичу Ђурђевићи, а од трећег брата (или, по годинама старости, можда полубрата по оцу) Глигора, пописаног у одвојеном домаћинству потичу Глигоревићи."
Препорука за тестираног је неки од дубинских или директних тестова, а сада имамо и опцију евентуалне подјеле трошка између дцојице сродника. :)
-
Митровић, Јовањдан, Угљевичка Обријеж, Угљевик, Q-L932
Породица Митровић припада хаплогрупи Q-L932, чији је филогенетички низ:
Q > Q-L472 > Q-L56 > Q-Y2659 > Q-Y2700 > Q-L940 > Q-L932.
Према породичном предању, Митровићи су поријеклом из Кладња, одакле су се у једном периоду преселили у Угљевичку Обријеж (општина Угљевик). Додатних података о ранијим генерацијама Митровића није сачувано.
Генетички резултати указују на блиско поклапање са породицом Васић из Пожарнице код Тузле, која према властитом предању потиче из околине Требиња. Митровић и Васић имају поклапање на 20 од 23 STR маркера, славе исту крсну славу Јовањдан, и географски су релативно блиски. На основу ових података, може се с високим степеном вјероватноће закључити да припадају истом роду, са заједничким, али временски неутврђеним претком.
Овај хаплотип поседује прилично уникатане вриједности, па нема ниједно блиско поклапање ни у табели Пројекта, ни у иностраним базама.
Препорука за даље истраживање:
Извршити WGS (Whole Genome Sequencing) или BigY тест, ради прецизног утврђивања позиције унутар гране Q-L932 и идентификације ближих сродничких веза.
-
Ерић, Јовањдан, Попови/Бијељина, J2a-Y230579
Породица Ерић припада хаплогрупи J2a-Y230579, и генетичком роду Пјешиваца и Цуца, чији је филогенетички низ:
J2 > J-M410 > J-PF4610 > J-L26 > J-PF5087 > J-PF5116 > J-PF5119 > J-CTS4800 > J-L558 > J-M67 > J-Z1847 > J-Z500 > J-M92 > J-Z508 > J-Z504 > J-CTS4132 > J-Z8096 > J-S8230 > J-Z38463 > J-SK1357 > J-SK1356 > J-Y230579
Тестирани Ерић слави Јовањдан, и према породичном предању потиче из Поповог Поља у Херцеговини, одакле се његов род у неутврђено вријеме доселио у Семберију, у мјесто Попове код Бијељине.
Ово је већ четврти тестирани припадник са подручја сјевероисточне Босне (потез Брчко – Бијељина) који има пјешивачко-цуцки хаплотип. Карактеристична особина његовог резултата је повишена вриједност на маркеру DYS481, што може указивати на одређену варијацију унутар ужег рода.
Ипак, због тога што тестирани посједује модални хаплотип односно типичне, најчешће вриједности за своју грану тешко је на основу самих STR маркера прецизно одредити коме је најближи унутар пјешивачко-цуцког генетичког рода. За поузданије закључке о сродству било би потребно дубље тестирање (нпр. BigY или WGS), које би омогућило утврђивање конкретне подгране и временске удаљености од најближих сродника.
Препорука за даље истраживање:
Извршити WGS (Whole Genome Sequencing) или BigY тест, ради прецизног утврђивања позиције унутар гранеJ 2a-Y230579 и идентификације ближих сродничких веза.
-
178. Бабић, Марковдан, Попови/Бијељина
Припада хаплогрупи I2 PH908, док је припадност некој од млађих грана тешко одредива без додатних тестирања.
Хаплотип тестираног Бабића има чак осам немодалних вриједности – повишене DYS458=18, DYS570=21 и DYS635=24, те снижене DYS19=15, DYS389II=30, DYS449=29, YGATAH4=9 и DYS481=30.
Од карактеристичних вриједности треба издвојити DYS570, јер је повишен за 3 вриједности, тако да је битан упркос нешто бржој мутацији, али и YGATAH4, јер је снижена вриједност релативно ријетка, а брзина мутације нешто нижа.
Сходно чињеници да Бабићев хаплотип има релативно много немодалних вриједности, за очекивати је било да нема много резултата који су му превише блиски. Међутим, ни примјена додатних критеријума – крсне славе и географске близине не даје нам ништа конкретније кандидате за неку ближу повезаност. Наиме, нема блиских резултата са подручја блиских подручју са ког је тестираних, док међу тестиранима који славе Марковдан такође нема оних са малим бројем разлика у односу на Бабићев хаплотип.
Узевши у обзир два поменута нешто специфичнија маркера и предање Бабића о досељењу из Херцеговине, можда би вриједило више пажње посветити резултату једног нејавног тестираног из околине Невесиња, који слави Илиндан, а са Бабићем дијели вриједност 9 на YGATAH4, док на DYS570 има веома блиских 20 (Бабић 21, а модално је 18). Мада је овај резултат, када се гледа укупна слика на 4 разлике на упоредивих 19, ипак бих ову потенцијалну везу озбиљније размотрио.
У монографији Радмиле Кајмаковић – “Семберија”, за Бабиће се каже да су из Црне Горе и да су једна од најбројнијих породица. Док о њиховом присуству у попису из 1850/51. године могу само нагађати, од 1873. су несумњиво у Поповима, а бројност домаћинстава у том попису указује на то да су вјероватно пописани и 1850/51. под неким другим презименом.
Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова, или директни тест код YSEQ-a.
-
169. Јанковић, Мала Госпојина, Попови/Бијељина
Припада хаплогрупи I2 PH908, грани I-BY93199, генетском роду Озринића.
Хаплотип тестираног Јанковића има пет одступања од модалног хаплотипа. Нека од њих, као што је снижена DYS481=29, се јављају код релативно малог броја тестираних. Међутим, снижене вриједности DYS448=18 и DYS449=29 тестирани дијели са скоро свим припадницима генетског рода Озринића. Још једна немодална вриједности, коју има хаплотип Јанковића – DYS389I=14 јавља се код већег броја припадника овог генетског рода. Јанковић има и немодалну вриједност на DYS439, која је снижена на 12, умјесто уобичајених 13.
Сходно наведеном, Јанковића можемо сврстати у генетски род Озринића. Најближи му је резултат једног нејавног тестираног из Озринића код Никшића, од ког се разликује на једном од 22 упоредива маркера, при чему славе и исту славу. Слична ситуација је и са Будалићем из Југовића код Невесиња, од ког се хаплотип Јанковића разликује на двије од 22 упоредиве вриједности, уз то да и Будалићи славе Малу Госпојину.
Због изражене географске блискости, те поклапања на 15 од упоредивих 16 маркера, може бити интересантан и резултат једног нејавног тестираног из Бадовинаца код Богатића, који слави Томиндан, али због различите славе и малог броја упоредивих маркера ту свакако не треба срљати са закључцима.
Мада су Попови обрађени у монографији Радмиле Кајмаковић – “Семберија”, Јанковићи спадају у једну од бројних непоменутих породица. Дејан Вуковић преноси предање Јанковића према ком су се презивали Бакасировић, те да су истог поријекла са Матићима, Милићима и Микићима. Попис из 1850/51. године ово предање у доброј мјери потврђује, с тим да преводилац презиме чита непрецизно као Јакиновић и Јаксировић. У контексту поменуте сличности хаплотипа са Будалићем из Југовића код Невесиња, интересантно је да се и у предању Јанковића помиње ово презиме, али се изгубило сјећање на његово тачно поријекло, него се чува као нека врста надимка који је носио један од предака.
Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова, или директни код YSEQ-a.
-
167. Николић, Аранђеловдан, Попови/Бијељина
Припада хаплогрупи I2 PH908, грани I-BY93199, генетском роду Озринића.
Хаплотип тестираног Николића има седам немодалних вриједности, када говоримо о општем хаплотипу за хаплогрупу I2 PH908. Међутим, већина његових немодалних вриједности је заправо модална ако уже гледамо генетски род Озринића. Такве су, рецимо, повишенa вриједност DYS389II=32, али и снижене DYS448=18 и DYS449=30 (код већине је чак и нижа у односу на модал).
Сходно наведеном, Николића, који слави и најчешћу славу рода – Аранђеловдан, можемо сврстати у генетски род Озринића.
Када говоримо о блиским резултатима, постоји прилично велики број резултата са једном разликом на 16, 22, или 24 упоредива маркера, али су, на жалост, практично сви нејавни. Потпуна поклапања на 16, односно 22 упоредива маркера, Николић има са тестираним из Комана код Подгорице и двојицом тестираних из Лукова и Горњег Поља код Никшића. Слиједи низ тестираних са 1 разликом на 22 упоредива маркера, углавном из околине Никшића и Подгорице. Сви поменути, као и Николић, славе Аранђеловдан.
Као и код раније обрађеног Јанковића из истог села, због изражене географске блискости, те поклапања на 15 од упоредивих 16 маркера, с опрезом треба указати на резултат једног нејавног тестираног из Бадовинаца код Богатића, који слави Томиндан.
И Николићи спадају међу породице из Попова које нису обрађене у монографији Радмиле Кајмаковић – “Семберија“. Тестирани наводи да је раније презиме било Сирдановић. У попису из 1850/51. године у Поповима је заиста пописано једно домаћинство са овим презименом, али га није могуће са сигурношћу довести у везу са Николићима. Интересантно је да се у породичном предању помиње и родбинска веза са Сирдановићима из Мачванског Прњавора, те се каже да су живи контакти одржавани до Другог свјетског рата. Колико сам успио пронаћи, у Мачванском Прњавору се помињу Срдановићи и њихова крсна слава је Никољдан, а по предању су тиндосељени из Балатуна у Семберији (у ком постоји један значајан кластер R1a никољштака). Из овога би се дало закључити или да је родбинска веза по женској линији, или да је код Срдановића дошло до промјене славе и искљивљивања предања. Још једна могућност, која се никада не смије занемарити када је у питању Семберија, јесте и да неке везе потичу из периода масовног избјеглиштва Сембераца у Мачви, између септембра 1876. године и средине 1878. године.
Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова, или директни код YSEQ-a.
-
175. Кулић, Јовањдан, Попови/Бијељина
Припада хаплогрупи I2 PH908, док је припадност некој од млађих грана тешко одредива без додатних тестирања.
Хаплотип тестираног Кулића има чак осам немодалних вриједности – повишене DYS19=17 и DYS570=19 и DYS549=12, те снижене DYS385=14-14, DYS439=12, DYS449=30, DYS481=30 и DYS533=12. Упркос великом броју одступања од модалног хаплотипа, ипак се ради о одступањима за само по једну вриједност и то на брзим, средње брзим и веома брзим маркерима (гледајући стопу мутације), тако да ни једна вриједност није карактеристична у мјери која нас може значајније упутити ка неком конкретнијем поклапању.
Што се тиче ближих поклапања, преко 30 резултата је на 2 разлике од Кулића на свега 16 упоредивих, тако да не вриједи никога истицати. Једини конструктиван приједлог је или дубински тест, или неки од директних – рецимо на FT176119, FT190799 и сл.
Дејан Вуковић је 2009. Године забиљежио двије варијанте предања о даљем поријеклу Кулића – једна да су из Присојног Ораха, а друга да су из села Кулићи у Црној Гори. Заправо, Кулићи у селу са истим именом и јесу ту досељени из Присојног ораха, а пошто су оба села у околини Плужина ради се очигледно о пивским Кулићима, који заиста славе Јовањдан као и тестирани Кулић, али припадају хаплогрупи N2, тако да се овдје може радити о некој каснијој интерполацији, а не о изворном предању. Сам тестирани наводи другачије предање – да су Кулићи из околине Никшића прво прешли у околину Љубиња, па затим у Попове.
Кулићи се под тим презименом први пут у писаним изворима у Поповима помињу 1873. године. По свему судећи, пописани су као Мирковићи/Марковићи у попису из 1850/51. године (Јован, син Мирка/Марка и његов син Ранко). Остаје отворено питање да ли је презиме настало у Поповима између 1850. и 1873. године, или је само у том периоду “испливало” неко старије презиме.
Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова, или, како је поменуто, директни тест код YSEQ-a.
-
168. Мајсторовић, Ђурђевдан, Попови/Бијељина
Припада хаплогрупи I2 PH908, по свему судећи грани BY152858*, те или генетском роду Пустипушана, или Дубљевића.
Хаплотип тестираног Мајсторовића има пет немодалних вриједности – повишене DYS353=14 и DYS449=32, те снижене DYS19=15, DYS533=12 и DYS635=22.
Са већином припадника рода ђурђевштака из села Пустипуси код Љубиња, примјера ради са Шушићем, Мајсторовић је на 2 разлике од 22 упоредива маркера и углавном се ради о његовим немодалним DYS393 и DYS635. Ипак, иста крсна слава и солидно поклапање преосталих маркера дају за право да се ту тражи даља веза. Међутим, слична је и ситуација са тестиранима из рода Дубљевића из Старог Влаха, са којима је Мајсторовић углавном такође на 2 разлике од упоредива 22 маркера, с тим да са некима од њих дијели и специфични DYS393. Слава тог рода је Ђурђиц, свакако комплементарна Мајсторовићевој слави.
Тестирани наводи да је старо презиме било Ристић, те да је при досељењу из Херцеговине један брат остао у Роћевићу код Зворника. Ово предање додатно поткрјепљује тезу о вези са родом ђурђевштака из села Пустипуси код Љубиња.
Што се писаних извора тиче, први сасвим сигуран помен презимена Мајсторовић у Поповима је из времена успоставе земљишних књига 1879-1888. године, када је као посједник некретнина наведен Иво Мајсторовић, домаћин јединог домаћинства са тим презименом. Што се старијих извора тиче, без додатних информација није могуће износити конкретне закључке.
Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова, или директно тестирање код YSEQ-a, ради евентуалне потврде припадности пројектованој млађој грани.
-
175. Кулић, Јовањдан, Попови/Бијељина
Припада хаплогрупи I2 PH908, док је припадност некој од млађих грана тешко одредива без додатних тестирања.
Хаплотип тестираног Кулића има чак осам немодалних вриједности – повишене DYS19=17 и DYS570=19 и DYS549=12, те снижене DYS385=14-14, DYS439=12, DYS449=30, DYS481=30 и DYS533=12. Упркос великом броју одступања од модалног хаплотипа, ипак се ради о одступањима за само по једну вриједност и то на брзим, средње брзим и веома брзим маркерима (гледајући стопу мутације), тако да ни једна вриједност није карактеристична у мјери која нас може значајније упутити ка неком конкретнијем поклапању.
Што се тиче ближих поклапања, преко 30 резултата је на 2 разлике од Кулића на свега 16 упоредивих, тако да не вриједи никога истицати. Једини конструктиван приједлог је или дубински тест, или неки од директних – рецимо на FT176119, FT190799 и сл.
Дејан Вуковић је 2009. Године забиљежио двије варијанте предања о даљем поријеклу Кулића – једна да су из Присојног Ораха, а друга да су из села Кулићи у Црној Гори. Заправо, Кулићи у селу са истим именом и јесу ту досељени из Присојног ораха, а пошто су оба села у околини Плужина ради се очигледно о пивским Кулићима, који заиста славе Јовањдан као и тестирани Кулић, али припадају хаплогрупи N2, тако да се овдје може радити о некој каснијој интерполацији, а не о изворном предању. Сам тестирани наводи другачије предање – да су Кулићи из околине Никшића прво прешли у околину Љубиња, па затим у Попове.
Кулићи се под тим презименом први пут у писаним изворима у Поповима помињу 1873. године. По свему судећи, пописани су као Мирковићи/Марковићи у попису из 1850/51. године (Јован, син Мирка/Марка и његов син Ранко). Остаје отворено питање да ли је презиме настало у Поповима између 1850. и 1873. године, или је само у том периоду “испливало” неко старије презиме.
Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова, или, како је поменуто, директни тест код YSEQ-a.
Занимљив резултат. Чини ми се да је по маркерима ту негде између нас FT176119 и Жегарана, тако да би се евентуалним дубинским тестом могао сместити на неку грану између нас. Пива и слава,иде једно уз друго😀, свакако га приближава нама али опет 14-14 на 385 је можда и кључна ствар код овог резултата а то је одлика Зубаца ако не грешим.
-
Занимљив резултат. Чини ми се да је по маркерима ту негде између нас FT176119 и Жегарана, тако да би се евентуалним дубинским тестом могао сместити на неку грану између нас. Пива и слава,иде једно уз друго😀, свакако га приближава нама али опет 14-14 на 385 је можда и кључна ствар код овог резултата а то је одлика Зубаца ако не грешим.
И од већине I-FT14506 се разликује на 3 од 16, углавном и на DYS385, тако да је баш незахвално нешто тврдити. Дефинитивно само у Берлин, па кренути од нечега :)
Што се Пиве тиче, мислим да је то предање накнадно "изграђено" због поклапања презимена и славе са пивским Кулићима (N2), што, наравно, не значи да Јовањдан није изворна слава. Иначе у Семберији има и других Кулића, са различитим славама, што говори да презиме у Семберији и није баш ријеткост.
-
Сада је све на тестираном,ако је вољан и заинтересован онда ће се наћи најбоља опцја за дубље закључке.
-
165. Вуковић, Никољдан, Даздарево, Бијељина
Припада хаплогрупи R1a-Z280>Z92>Y4459>YP617>Y38448>BY169316. Поседује хаплотип близак модалном, једине вредности које одступају од модалних су нешто виша DYS576=20 и нешто нижа DYS481=22. На већем броју упоредивих маркера најближе поклапање има са Вујићем из Скадра код Осечине (Јовањдан) и Милошевим из Суботице (Аранђеловдан), од првог се разликује на само 1 од 25, а од другог на 1 од 23 маркера. Потпуно поклапање на 17 упоредивих маркера има са Станишићем из Штрбаца код Рудог (Никољдан) и Радићем из Руме (Ђурђевдан), док се на 1 од 17 маркера разликује од Станића из Сокоца код Источног Сарајева (Томиндан). Како би се утврдила најмлађа подграна којој припада, препорука Вуковићу је додатно тестирање путем неког од дубинских тестова (WGS или BigY-700).
Тестирани није у упитнику оставио детаљније податке о даљем пореклу, само информацију да су се 1917. године преселили из Даздарева у оближње Попове код Бијељине. Радмила Кајмаковић је о Вуковићима забележила да су "Бугари", односно досељеници са истока, што је вероватно тачно, узевши у обзир да је ова грана много више заступљена на простору источно од Дрине.
Било је »Бугара«, одселили су 1914. године, презивали су се Вуковић. Од њих су:
–Станковићи (Ђурђиц).
https://www.poreklo.rs/2014/10/06/poreklo-prezimena-selo-dazdarevo-bijeljina/ (https://www.poreklo.rs/2014/10/06/poreklo-prezimena-selo-dazdarevo-bijeljina/)
-
167. Бјелцановић, Михољдан, Попови, Бијељина
Припада хаплогрупи R1a-Z280>CTS1211>CTS3402>CTS8816>Y2902>Y3226>Y3219. Од карактеристичних вредности можда би се могле издвојити снижене DYS458=14 и DYS576=16, и повишена DYS456=17. Нема врло блиских поклапања, а најближи су му Иванић из Батковића код Бијељине (Никољдан) и Бардак из Зборишта код Брода (Стевањдан), од првог се разликује на 3 од 25, а од другог на 3 од 23 маркера. Мали број припадника ове гране је урадио дубински тест, па је препорука Бјелцановићу додатно тестирање помоћу неког од дубинских тестова (WGS или BigY-700), како би се поуздано утврдила најмлађа подграна којој припада.
Тестирани је у упитнику навео да су према породичном предању даљим пореклом из Старе Херцеговине, од Лаушевића. Док је порекло из Старе Херцеговине могуће, други део овог предања сигурно није тачан, с обзиром да Лаушевићи припадају хаплогрупи I2-PH908. Радмила Кајмаковић Бјелцановиће (код ње погрешно записани као Бјеленовићи) спомиње међу фамилијама непознатог порекла, а занимљиво је да наводи да "живе на кућишту кнеза Иве (од Семберије)".
https://www.poreklo.rs/2014/10/21/poreklo-prezimena-selo-popovi-bijeljina/ (https://www.poreklo.rs/2014/10/21/poreklo-prezimena-selo-popovi-bijeljina/)
-
176. Трифуновић, Лазаревдан, Попови, Бијељина
Припада хаплогрупи R1a-Z280>CTS1211>Y35>YP4278>Y109474>BY30743>Y144943, роду Шаренаца. Од модалног хаплотипа ове гране одступају две специфичне вредности, повишена DYS481=25 и снижена DYS643=9. Најближе поклапање има са Бабићем из Селишта код Билеће и Стајићем из Сливље код Гацког, од обојице се разликује на 2 од 23 маркера. Препорука је дубинско тестирање помоћу WGS или BigY-700 теста.
Тестирани је у упитнику навео да су најдаљим пореклом из Пљеваља, одакле су отишли најпре у Уб, а из Уба у Семберију, прво у Балатун а из Балатуна коначно у оближње Попове. Наводи и да им је старије презиме било Бешлић. Слично је забележено и у литератури:
Трифуновићи (Лазаревдан), раније се звали Бешлићи, има их у Црњелову и Балатуну, од њих су Бојићи, Ерићи (Јовањдан), звали се Јовичићи, из Херцеговине су.
https://www.poreklo.rs/2014/10/21/poreklo-prezimena-selo-popovi-bijeljina/ (https://www.poreklo.rs/2014/10/21/poreklo-prezimena-selo-popovi-bijeljina/)
-
177. Кнежевић, Аранђеловдан, Попови/Бијељина
Припада хаплогрупи N2, док што се млађих грана тиче, за сада не можемо тврдити ништа испод FT182494.
Хаплотип тестираног Кнежевића је чак из стандарде N2, гдје су одступања од модалног углавном минимална, стварно близак модалу, са једином разликом на DYS439=13 (модално је 12).
Ово практично значи да Кнежевић има велики број веома блиских (гледајући “бројке”) резултата, што отежава идентификацију стварно блиских резултата. Додатна отежавајућа околност је и то што кнежевићи не славе ни једну од уобичајених слава припадника N2 хаплогрупе (Јоваљдан, Никољдан, Ђурђевдан), а немају ни предање о томе да је слава некада мијењана.
Немодалну вриједност на DYS439 Кнежевић дијели са Пековићем из околине Чајетине, који слави Јовањдан и са којим је само на једној разлици, а исти је случај и са Шуком из Побратаца (Соколац), који слави Никољдан. Међутим, ништа од других параметара не указује на значајнију везу са овим тестиранима.
С обзиром на географску близину и исту крсну славу за Кнежевића може бити значајнији један нејавни резултат из Бадовинаца, од ког се на 16 упоредивих маркера разликује само на поменутом DYS439.
На жалост, у литератури није могуће пронаћи нешто више о даљем поријеклу тог тестираног из Бадовинаца. Сам тестирани је навео да је поријеклом из Ердевика, али се врло вјероватно ради о непрецизном тумачењу онога што је наведено у етнографској литератури, мада ни ту могућност не треба искључити.
Тестирани Кнежевић наводи да су поријеклом од истих Кнежевића од којих је кнез Иван Кнежевић, познат као кнез Иво од Семберије, те да су старосједиоци.
Оно што је на основу писаних извора могуће тврдити јесте да су 1850/51. године пописани у Поповима као Бошковићи. Ради се о два домаћинства – која Дејан Вуковић правилно идентификује, као домаћинства Маринка и Марка (преводилац је читао Мирка, али Вуковић исправно закључује да се ради о Марку). По мом мишљењу ради се о браћи. Преводилац је код Марка име оца читао као Бошко, а код Маринка као Јовица. Међутим, како сам већ више пута писао читање Јовица се у већини случајева односи на Божу, а сасвим је лако претпоставити да су Божо и Бошко (хипокоризам хипокоризма у овом случају) иста особа. Вуковић износи претпоставку да је презиме Кнежевић замијењено патронимским ради скривања везе са кнезом Иваном пред турским властима. Истина, тек у вријеме успоставе аустроугарских земљишних књига јавља се презиме Кнежевић, а пописан је Сапсоја, по свему судећи син Ђуке Марковог. Даље је лако пратити родослов, с тим да треба напоменути да су Маринкови потомци узели презиме Маринковић, али је свијест о заједничком поријеклу сачувана, што је 1960-их забиљежила и Радмила Кајмаковић.
Да закључимо, на основу овог резултата не можемо тврдити да су Кнежевићи старосједиоци Семберије, али с обзиром на то да веома мало знамо о разним повратним миграцијама из периода до 1739. године, свакако не можемо тврдити ни да се нису доселили прије већине предака данашњег становништва. Што се друге тезе тиче – оне о заједничком поријеклу са кнезом Ивом, овај резултат можемо сматрати само одличном подлогом за евентуално доказивање у будућности, било индиректно, кроз појаву нових писаних извора који ће потврдити да је Божо-Бошко био брат кнеза Иве (за сада знамо за Лазара из протокола Шабачког магистрата, а постоје и тврдње Сребрице Поповић, уд. Кнежевић да је њен муж био потомак Алексе, другог брата кнеза Иве – та грана је послије Првог српског устанка живјела у Убу па у Београду), било кроз евентуално тестирање других лица са истим предањем (али не из Божине гране). У сваком случају, овим је направљен огроман корак напријед.
С обзиром на потенцијални значај резултата, свакако би било корисно да се уради дубинско тестирање, али ако не то, могло би се кренути од директног код YSEQ-a.
-
171. Тешић, Никољдан, Попови/Бијељина
Припада хаплогрупи N2, грани Y510986.
Хаплотип тестираног Тешића има три разлике од модалног хаплотипа – снижене вриједности DYS389I=13, DYS389II=28 и DYS460=9.
Ово је за N2 солидан број разлика од модала, а ако гледамо стопу мутације ова три маркера, можемо рећи да је од најмањег значаја DYS460, јер у овој групи мутира најбрже.
Сходно наведеном, потпуно поклапање на 22 упоредива маркера са нејавним тестираним из Безуја код Плужина, при чему поклапање постоји и на DYS389I и DYS389II (DYS460 код тестираног из Безуја није тестиран) можемо сматрати битним за тумачење Тешићевог резултата, тим прије што је код обојице тестираних иста и крсна слава.
Дакле, уз уобичајену дозу опреза, можемо изнијети тврдњу да Тешићи потичу од Пивљана-Руђића. Из доступне литературе познато је да потомака Пивљана никољштака, конкретно Гаговића, има и у Богутовом Селу на Мајевици, али то тек остаје да буде потврђено неким будућим тестирањем.
Прва препорука је, наравно, неки од дубинских тестова. Када је у питању директно тестирање код YSEQ-a, оно, на жалост, није могуће за Y510986, али постоје могућности да се индиректним путем претпоставка о припадности овој грани ако не потврди, онда бар оснажи.
-
179. Марковић, Ђурђевдан, Тутњевац/Угљевик
Припада хаплогрупи I2 PH908, док је припадност некој од млађих грана тешко одредива без додатних тестирања.
Хаплотип тестираног Марковића има пет немодалних вриједности – повишене DY385b=16 и DYS449=32, те снижене DYS576=16 (за два), DYS481=30 и DYS533=12.
Иако за стандарде I2 PH908 Марковић и нема велики број немодалних вриједности, двије специфичне – DYS385=14-16 и двиструко снижени DYS576=16 дијели са веома малим бројем тестираних, што утврђивање постојања ближих веза без дубљег тестирања чини веома тешким.
Марковић нема блиских поклапања која су му геиграфски блиска, нити оних чија је крсна слава Ђурђевдан. Условно речено вриједна помена су два потпуна поклапања на 16 упоредивих маркера, оба са славом Аранђеловдан, али један из Крајине, из околине Гламоча, а други из Шумадије из околине Тополе. Битно је поменути да обојица са Марковићем дијеле DYS385, док остале четири његове немодалне вриједности код њих нису тестиране.
Према подацима које даје сам тестирани у Тутњевац се доселио његов предак Ђуро, чији је син Илија рођен 1856. године. И заиста, у катастарском попису из 1873/75. гоидне пописан је у Тутњевцу Ђуро Марковић, син Марка, као власник куће, башче и млина. Међутим, пописан је и Вид Марковић, син Марка, одмах поред Ђуре. Ако погледамо попис из 1850/51. године пронаћи ћемо и Ђуру и Вида, синове Марка, али под презименом Томић. Из наведеног можемо претпоставити да је Томић старије презиме њиховог оца Марка, те да није искључено да се заправо он доселио у Тутњевац.
Тестирани наводи предање о поријеклу из околине Требиња, или из Поповог Поља, уз напомену да се можда ради о селу Маслаче (ако сам добро прочитао из упитника). У потрази за селом тог или сличног назива, пронашао сам само да се тако називају двије ливаде у селу Кулићи у Пиви, те један микротопоним у Љешком пољу. Дакле, нема назнаке да постоји село са тим називом, па сам покушао да пронађем било шта сличног назива, а да је везано за Попово Поље или Требиње. Тако сам дошао до података да се у селима Горњи и Доњи Дријен у општини Неум помиње презиме Крмек, са крсном славом Свети Трифун, предањем о ранијем презимену Маслаћ и досељењу из Риђана. Међутим, нема ничега што упућује на директну везу са тим родом.
Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова.
-
У Попову постоји презиме Маслеша из села Туље, али они немају свој заселак под тим именом. Маслаче и Маслеше имају одређену сличност у називу.
-
У Попову постоји презиме Маслеша из села Туље, али они немају свој заселак под тим именом. Маслаче и Маслеше имају одређену сличност у називу.
Интересантно. Хвала Вам. Могуће је да у томе има нешто.
-
Имамо нову туру тестираних Сембераца и Мајевичана и прелазимо број од 180 тестираних. Попови сада већ држе стабилно друго мјесто по броју тестираних, али се ни Доња Трнова не да, да се мало послужим спортским рјечником. :)
180. Стевановић, Стевањдан, Доња Трнова/Угљевик,
181. Стојановић, Мратиндан, Суво Поље/Бијељина,
182. Лазаревић, Аранђеловдан, Попови/Бијељина,
183. Бурић, Никољдан, Попови/Бијељина,
-
Имамо нову туру тестираних Сембераца и Мајевичана и прелазимо број од 180 тестираних. Попови сада већ држе стабилно друго мјесто по броју тестираних, али се ни Доња Трнова не да, да се мало послужим спортским рјечником. :)
180. Стевановић, Стевањдан, Доња Трнова/Угљевик,
181. Стојановић, Мратиндан, Суво Поље/Бијељина,
182. Лазаревић, Аранђеловдан, Попови/Бијељина,
183. Бурић, Никољдан, Попови/Бијељина,
Спортским речником речено,утекла вам је Пирова побједа...а до праве побједе ће вам требати дубински тестови.
-
182. Лазаревић, Аранђеловдан, Попови/Бијељина, I2-Y3120
О Лазаревићима из Попова нисам нашао податке у етнографској литератури. Тестирани је навео као могуће (мада несигурно), порекло из Црне Горе, од Срдановића. На попису БиХ из 1991. године у Поповима је било 11 лица са презименом Лазаревић.
Хаплотип тестираног поседује већи број карактеристичних вредности. То су пре свега маркери DYS391=12, DYS389i=14, затим DYS385=15-15, DYS576=19 и у нешто мањој мери DYS19=17. Због овако великог броја специфичности не би било тешко препознати хаплотипове који су блиски овом резултату, али њих на жалост нема, барем не оних који би поуздано указивали на родословну блискост њихових носилаца са Лазаревићем. Генетичка веза са Срдановићима коју помиње предање не постоји, јер они припадају Косорићима који су род Дробњака - Новљана и хаплогрупа I1.
-
181. Стојановић, Мратиндан, Суво Поље, Бијељина
Припада хаплогрупи I1-Z63>Y6228>Y7627. Иако нема потпуних поклапања приметно је да су му најближи Раца из Мрчеваца код Лакташа и Рајаковић из Хртковаца код Руме. Обе породице славе Мратиндан и нема сумње да припадају истом роду. Због комбинације вредности DYS19=15 и DYS570=20 овом роду је вероватно близак род аранђеловштака из Источне Босне, којем за сада припадају Јакшић из Фоче, Симовић из Подграба и Салатовић из Кобиље Главе.
Веза са Источном Босном породице Стојановић је поменута и у литератури где се помиње да су род са Драгичевићима и да су пореклом из Власенице.
-
Да ли Стојановићи имају неко породично предање о свом даљем пореклу?
-
Да ли Стојановићи имају неко породично предање о свом даљем пореклу?
Кандидат није попунио ништа у упитнику.
-
183. Бурић, Никољдан, Попови, Бијељина, E-V13>Z5017>Z19851>A18833>A18844>FT104106
Припада генетичком роду Матаруга (E-FT104106). Хаплотип тестираног поседује снижену вредност маркера DYS385a=15, коју углавном имају Кунарци из Заваита у Фочи и њима блиске породице које славе Ђурђевдан. Остатак хаплотипа Бурића је практично модалан за род Матаруга, услед чега има већи број блиских поклапања хаплотипова са једним маркером разлике.
Тестирани је навео да се нагађа да Бурићи потичу из Црне Горе.
Препорука за даље тестирање: BigY или WGS ради утврђивања млађе гране.
-
Да ли Стојановићи имају неко породично предање о свом даљем пореклу?
Стојановићи немају неко предање, али је прије 20ак година урађена монографија Драгичевића из истог села, који тврде да су једнородни са Стојановићима и да су досељени из околине Власенице.
-
180. Стевановић, Стевањдан, Доња Трнова/Угљевик
Припада хаплогрупи I2 PH908, вјероватно грани FT352070.
Хаплотип тестираног Стевановића има четири немодалне вриједности – све снижене DYS19=15, DYS439=12, DYS389II=30 и DYS449=30.
Премда се, за стандарде I2 PH908 ради о прилично модалном хаплотипу, ипак имамо довољно материјала за једну од одређенијих и љепших прича, када је у питању истраживање поријекла становништва Семберије и Мајевице.
Наиме, тестирани Стевановић има поклапање на 23 од упоредива 24 маркера са Солаковићем из Модрана код Бијељине. Обојица славе Стевањдан, а једина разлика ке на DYS481, на ком Солаковић одступа од модала. Дакле, дијеле славу, све четири немодалне вриједности хаплотипа и географски су веома блиски.
Након што смо добили резултат Стевановића, млади сарадник пројекта Перица Николић се још једном вратио попису становништва из 1850/51. године у ком су Стевановићи остали једна од ријетких породица чије претке није успио пронаћи. Том приликом је утврдио да је заиста у кући бр. 16. пописан Стеван Солаковић, син Петра, рођен 1821. године. Преводилац је, истина, презиме читао као Селаковић, али са овим допунским сазнањима имамо заокружену причу и доказ да Стевановићи из Доње Трнове дијеле поријекло са Солаковићима из Модрана (тестирани), Балатуна и Мачве (за сада још нису тестирани, али предање и писани извори говоре о једнородности са модранским Солаковићима).
У погледу даљег поријекла, гледајући само хаплотип, постоје двије могуће варијанте – род из Далмације који укључује Беаре и Драгиће, или род из Старог Влаха, из околине Пријепоља. Далматинци славе Ђурђевдан и да није Солаковићевог необичног предања о поријеклу из Мостара и чињенице да се поклапају на практично свим немодалним вриједностима вјероватно бих их олако елиминисао као потенцијалне ближе сроднике. Род из Старог Влаха слави Стевањдан као и тестирани и има поклапање на 2 од 3 тестиране немодалне вриједности.
Како бисмо ријешили ову дилему свакако би било корисно да тестирани уради неки од дубинских тестова. Директно тестирање SNP-a FT352070 јесте алтернатива, али је у сваком случају за очекивати да Стевановић буде позитиван, те нам то неће ријешити напријед изнесену дилему.
-
Прва објава на Форуму (уопште) у овој години и тројица последњих тестираних Сембераца у прошлој:
184. Глигоревић, Ђурђевдан, Тутњевац/Угљевик,
185. Бајаловић, Мратиндан, Попови/Бијељина,
186. Бокарић, Јовањдан, Попови/Бијељина.
-
Прва објава на Форуму (уопште) у овој години и тројица последњих тестираних Сембераца у прошлој:
184. Глигоревић, Ђурђевдан, Тутњевац/Угљевик,
185. Бајаловић, Мратиндан, Попови/Бијељина,
186. Бокарић, Јовањдан, Попови/Бијељина.
Ако се по јутру дан познаје онда Семберија узима примат ове године,хаирли да буде😄
-
Ако се по јутру дан познаје онда Семберија узима примат ове године,хаирли да буде😄
Ма, идемо, што би рекли стари Римљани у холивудским филмовима, брзином за пробијање. :D
Имамо поред ова три још осам скупљених, уз изгледе да до 12.01. биде још 2-3.
Ионако, када су у питању "регионалне акције" Семберија и Мајевица одавно води. Молим Христифора да ме исправи ако гријешим.
-
184. Бајаловић, Мратиндан, Попови, Бијељина, J2b-M205 > Y22059 > Y22063
Тестирани припада добро профилисаном роду Мратинштака из Семберије и Мајевице (Y22063+). Старије презиме гласило је Трифковић. У питању је шири род Малетића из Велике Обарске. О њима се каже следеће:
Po narodnom predanju, pre 100 godina u selu je bilo samo 7 kuća i svi su bili doseljeni iz Hercegovine. Po predanju prvi su doselili Maletići (Mratindan). Od njih su: Vasilići, Nikolići, Panići, Mihajlovići, Mlađenovići, Despotovići, Trifkovići i Jovanovići. (Radmila Kajmaković, Semberija, 1974)
Осим Бајаловића (Трифковића), тестирани су још: Деспотовићи, Мратиндан, Велика Обарска, Перићи, Мратиндан, Остојићево, Лазићи, Мратиндан, Богутово Село и Михајловићи, Мратиндан, Велика Обарска.
-
Хвала на овоме! Иако очекиван, веома важан резултат за мене, пошто смо потврдили сродство.
Велибору Лазићу такође хвала!
-
186. Бoкарић, Јовањдан, Попови/Бијељина
Припада хаплогрупи N2, док што се млађих грана тиче, за сада не можемо тврдити ништа испод FT182494, али би ваљало провјерити Y89317.
Хаплотип тестираног Бокарића се само на два маркера разликује од модалног N2 хаплотипа. У питању су снижени DYS439=11 и DYS481=23.
Сходно малом броју немодалних вриједности за очекивати би било да постоји велики број блиских резултата. Ипак, Бокарић DYS481 дијели са малим бројем осталих тестираних, а DYS439 са још мањим, тако да помена вриједних блиских резултата баш и нема.
Ако као битан фактор узмемо стопу мутација појединих STR маркера, онда би благу предност требало дати оним резултатима са којима се Бокарић поклапа на DYS439, a такви су Савић из Невесиња и Голијанин из Будисавља код Невесиња, обојица припадници гране Y89317, са славом Јовањдан, па би свакако било корисно најприје пратити тај траг.
Бокарић је навео да су његови преци из Црне Горе стигли најприје у Корениту, у општини Угљевик, а затим и у Попове, да је старо презиме Јовић, док данашње презиме потиче од надимка Бокара. У казивању Дејану Вуковићу, датом раније за потребе прикупљања грађе за монографију села Попови, тестирани Бокарић је појаснио да надимак потиче од назива са посуду за течност – бока (најближе великој шољи, од различитих материјала, углавном метала). Такође је дао и потпуније предање о досељењу, гдје помиње четворицу браће – двојица су се населили у Амајлије, један у Дворове, а његов предак у Попове.
Господин Вуковић је ово предање у доброј мјери потврдио и кроз османски попис из 1850/51, у ком је пронашао претке данашњих Лукића и Вуковића из Амајлија и Бокарића из Попова, сва тројица синови Илије Бокарића. За оне који ову тему нешто дубље прате напоменућу да Вуковиће из Амајлија не треба помијешати са Вуковићима из сусједних Кованлука, упркос чињеници да се исто презивају, славе исту славу и, како је сада показао тест Бокарића, припадају истој хаплогрупи.
Дакле, браћа Лука (1806), Вук (1826) и Јован (1821) синови Илије Бокарића (рођ. око 1780) су преци Лукића, Вуковића и Бокарића. Тестирани потиче од Јована, односно његовог старијег сина Пере.
На жалост, није било могуће са сигурношћу утврдити има ли четврти брат, насељен у Дворове, данас потомке по мушкој линији.
У сваком случају примјер солидно сачиваног предања пптврђеног писаним изворима и сада допуњеног генетиком.
Приједлог за тестираног је да се уради дубинско тестирање, али ако не то, могло би се кренути од директног код YSEQ-a на Y89317.
-
184. Глигоревић, Ђурђевдан, Тутњевац, Угљевик
Припада хаплогрупи R1a-M458>L1029. Поседује практично модални хаплотип, једина вредност која одступа од модала је DYS385=11-15. Једини тестирани са којим дели наведену вредност, а који је из истог подручја, је Поповић из Чађавице Горње код Бијељине (Стевањдан). Глигоревић и Поповић се разликују на само 2 од 25 маркера. Препорука за даље тестирање је неки од дубинских тестова (WGS или BigY-700).
Тестирани је у упитнику навео да су према породичном предању даљим пореклом из Брадине код Коњица. У Брадини заиста постоје Глигоревићи, али славе Јовањдан, и SNP тестирањем је утврђено да припадају хаплогрупи N2, тако да дефинитивно не постоји веза по мушкој линији са Глигоревићима из Тутњевца.
-
Послије кратке паузе Семберија и Мајевица иду даље са новом, највећом до сада, туром тестираних:
187. Ђокић, Никољдан, Црњелово Доње/Бијељина,
188. Ђукић, Никољдан, Црњелово Доње/Бијељина,
189. Којић, Никољдан, Црњелово Доње/Бијељина,
190. Кокановић, Јовањдан, Црњелово Горње/Бијељина,
191. Мићић, Ђурђевдан, Градац/Бијељина,
192. Љубојевић, Никољдан, Црњелово Доње/Бијељина,
193. Савић, Ђурђевдан, Црњелово Доње/Бијељина,
194. Михајловић, Ђурђевдан, Црњелово Доње/Бијељина,
195. Ристић, Никољдан, Доња Трнова/Угљевик,
196. Пејчић, Никољдан, Суво Поље/Бијељина,
197. Митровић, Никољдан, Доња Трнова/Угљевик,
198. Рикић, Никољдан, Доња Трнова/Угљевик,
199. Стевић, Јовањдан, Доња Трнова/Угљевик,
200. Ђурђевић, Игњатијевдан, Доња Трнова/Угљевик,
201. Живановић, Никољдан, Суво Поље/Бијељина,
202. Мићић, Аранђеловдан, Доња Трнова/Угљевик,
203. Јанковић, Никољдан, Суво Поље/Бијељина,
204. Мијатовић, Лазаревдан, Суво Поље/Бијељина,
205. Марјановић, Стевањдан, Суво Поље/Бијељина,
206. Обреновић, Стевањдан, Суво Поље/Бијељина,
207. Анђић, Лазаревдан, Суво Поље/Бијељина,
208. Марић, Ђурђевдан, Доња Трнова/Угљевик,
209. Мићић, Ђурђевдан, Доња Трнова/Угљевик,
210. Митровић, Јовањдан, Доња Трнова/Угљевик,
211. Ристић, Ђурђевдан, Доња Трнова/Угљевик,
212. Симеуновић, Јовањдан, Горња Трнова/Угљевик,
213. Тешић, Никољдан, Горња Трнова/Угљевик,
214. Радић, Алимпијевдан, Јања/Бијељина
215. Пејић, Никољдан, Бродац Горњи/Бијељина.
-
Постоји неколико ствари које треба истаћи, у вези са овом туром, али и акцијом уопште.
Најприје, прелазимо број од 200 тестираних, што ову акцију учвршћује у врху, када су регионалне акције у питању.
Даље, коначно имамо првог тестираног из села Бродац, што је, надам се, тек почетак. Ради се о једном (или два, како год) од највећих села у Семберији, селу које је било и административно сједиште у вријеме прве аустријске управе, почетком 18. вијека и по много чему другом веома битном селу. Нарочито ми је драго што је ово тестирање први резултат ангажованости једног младог ентузијасте из мог Батковића, Алексића, чије име нећу помињати јер није пунољетан, али његов труд је вриједан помена.
Сљедеће вриједно помена је коначно нешто већи број тестираних из Црњелова, што је директна посљедица ангажованости на терену, прије свега господе Мирка Бабића и Недељка Ђукића, који су крајем 2025. године организовали једну интересантну и добро посјећену презентацију у Црњелову Доњем (моје је било само да дођем и причам).
На крају, млади сарадник акције господин Перица Николић, је успио да договори веома значајну донацију за пројекат, те се потрудио да прикупи за сада 20 узорака из Доње и Горње Трнове и Сувог Поља, што значајно отвара акцију у јужном дијелу области.
Још једном истичем допринос сарадника - Бабића и Ђукића, као припадника старије генерације и Алексића и Николића чије вријеме тек долази. Већ са тим да повезује људе у тежњи за постизањем заједничког циља и доводи до откривања младих ентузијаста, ова акција је свакако постигла свој циљ, без обзира на све што нас чека.
-
Постоји неколико ствари које треба истаћи, у вези са овом туром, али и акцијом уопште.
Најприје, прелазимо број од 200 тестираних, што ову акцију учвршћује у врху, када су регионалне акције у питању.
Даље, коначно имамо првог тестираног из села Бродац, што је, надам се, тек почетак. Ради се о једном (или два, како год) од највећих села у Семберији, селу које је било и административно сједиште у вријеме прве аустријске управе, почетком 18. вијека и по много чему другом веома битном селу. Нарочито ми је драго што је ово тестирање први резултат ангажованости једног младог ентузијасте из мог Батковића, Алексића, чије име нећу помињати јер није пунољетан, али његов труд је вриједан помена.
Сљедеће вриједно помена је коначно нешто већи број тестираних из Црњелова, што је директна посљедица ангажованости на терену, прије свега господе Мирка Бабића и Недељка Ђукића, који су крајем 2025. године организовали једну интересантну и добро посјећену презентацију у Црњелову Доњем (моје је било само да дођем и причам).
На крају, млади сарадник акције господин Перица Николић, је успио да договори веома значајну донацију за пројекат, те се потрудио да прикупи за сада 20 узорака из Доње и Горње Трнове и Сувог Поља, што значајно отвара акцију у јужном дијелу области.
Још једном истичем допринос сарадника - Бабића и Ђукића, као припадника старије генерације и Алексића и Николића чије вријеме тек долази. Већ са тим да повезује људе у тежњи за постизањем заједничког циља и доводи до откривања младих ентузијаста, ова акција је свакако постигла свој циљ, без обзира на све што нас чека.
Свака част и младима и млађима од њих,све похвале. Радује податак да поколења стасавају онако како доликује заоставштини поштених предака. П.С.Уколико у овој тури не буде моје гране уложићу жалбу надлежним институцијама 😊
-
Постоји неколико ствари које треба истаћи, у вези са овом туром, али и акцијом уопште.
Најприје, прелазимо број од 200 тестираних, што ову акцију учвршћује у врху, када су регионалне акције у питању.
Даље, коначно имамо првог тестираног из села Бродац, што је, надам се, тек почетак. Ради се о једном (или два, како год) од највећих села у Семберији, селу које је било и административно сједиште у вријеме прве аустријске управе, почетком 18. вијека и по много чему другом веома битном селу. Нарочито ми је драго што је ово тестирање први резултат ангажованости једног младог ентузијасте из мог Батковића, Алексића, чије име нећу помињати јер није пунољетан, али његов труд је вриједан помена.
Сљедеће вриједно помена је коначно нешто већи број тестираних из Црњелова, што је директна посљедица ангажованости на терену, прије свега господе Мирка Бабића и Недељка Ђукића, који су крајем 2025. године организовали једну интересантну и добро посјећену презентацију у Црњелову Доњем (моје је било само да дођем и причам).
На крају, млади сарадник акције господин Перица Николић, је успио да договори веома значајну донацију за пројекат, те се потрудио да прикупи за сада 20 узорака из Доње и Горње Трнове и Сувог Поља, што значајно отвара акцију у јужном дијелу области.
Још једном истичем допринос сарадника - Бабића и Ђукића, као припадника старије генерације и Алексића и Николића чије вријеме тек долази. Већ са тим да повезује људе у тежњи за постизањем заједничког циља и доводи до откривања младих ентузијаста, ова акција је свакако постигла свој циљ, без обзира на све што нас чека.
Свака част Велиборе, ово је пример добро организоване и вођене акције.
-
Свака част и младима и млађима од њих,све похвале. Радује податак да поколења стасавају онако како доликује заоставштини поштених предака. П.С.Уколико у овој тури не буде моје гране уложићу жалбу надлежним институцијама 😊
Има превише Никољдана, а премало Јовањдана. :)
-
Свака част Велиборе, ово је пример добро организоване и вођене акције.
Хвала ти, Драгане.
-
Послије кратке паузе Семберија и Мајевица иду даље са новом, највећом до сада, туром тестираних:
187. Ђокић, Никољдан, Црњелово Доње/Бијељина,
188. Ђукић, Никољдан, Црњелово Доње/Бијељина,
189. Којић, Никољдан, Црњелово Доње/Бијељина,
190. Кокановић, Јовањдан, Црњелово Горње/Бијељина,
191. Мићић, Ђурђевдан, Градац/Бијељина,
192. Љубојевић, Никољдан, Црњелово Доње/Бијељина,
193. Савић, Ђурђевдан, Црњелово Доње/Бијељина,
194. Михајловић, Ђурђевдан, Црњелово Доње/Бијељина,
195. Ристић, Никољдан, Доња Трнова/Угљевик,
196. Пејчић, Никољдан, Суво Поље/Бијељина,
197. Митровић, Никољдан, Доња Трнова/Угљевик,
198. Рикић, Никољдан, Доња Трнова/Угљевик,
199. Стевић, Јовањдан, Доња Трнова/Угљевик,
200. Ђурђевић, Игњатијевдан, Доња Трнова/Угљевик,
201. Живановић, Никољдан, Суво Поље/Бијељина,
202. Мићић, Аранђеловдан, Доња Трнова/Угљевик,
203. Јанковић, Никољдан, Суво Поље/Бијељина,
204. Мијатовић, Лазаревдан, Суво Поље/Бијељина,
205. Марјановић, Стевањдан, Суво Поље/Бијељина,
206. Обреновић, Стевањдан, Суво Поље/Бијељина,
207. Анђић, Лазаревдан, Суво Поље/Бијељина,
208. Марић, Ђурђевдан, Доња Трнова/Угљевик,
209. Мићић, Ђурђевдан, Доња Трнова/Угљевик,
210. Митровић, Јовањдан, Доња Трнова/Угљевик,
211. Ристић, Ђурђевдан, Доња Трнова/Угљевик,
212. Симеуновић, Јовањдан, Горња Трнова/Угљевик,
213. Тешић, Никољдан, Горња Трнова/Угљевик,
214. Радић, Алимпијевдан, Јања/Бијељина
215. Пејић, Никољдан, Бродац Горњи/Бијељина.
Свака ти част, Велиборе.
Ја сам више година покушавао да упознам људе које занима историја предака, сродност и разгранатост, да се тестира, али учинак је врло мали.
-
Заиста госн Велибор заслужује све честитке. Бродац је прелепо село, кад гледаш његову чувену цркву имаш осећај да си у Аустрији уместо у Семберији.
-
Заиста госн Велибор заслужује све честитке. Бродац је прелепо село, кад гледаш његову чувену цркву имаш осећај да си у Аустрији уместо у Семберији.
Хвала Вам. Данашња црква, заправо, и јесте награда становништву Броца за заслуге у пребацивању АУ трупа преко Саве 1878. Отуд и такав пројекат, који није типичан за крајеве јужно од Саве, а о финансијско учешће Беча није било занемарљиво.
-
Прије него што почнемо са објавама резултата из прошле, заиста рекордне туре, у наставку дајемо списак девет нових тестираних:
216. Матић, Никољдан, Бродац Горњи/Бијељина,
217. Симић, Никољдан, Доња Трнова/Угљевик,
218. Јовановић, Трифундан, Доња Трнова/Угљевик,
219. Тодоровић, Ђурђевдан, Доња Трнова/Угљевик
220. Маринковић, Ђурђевдан, Доња Трнова/Угљевик
221. Милановић, Мратиндан, Доња Трнова/Угљевик,
222. Пешаљевић, Лазаревдан, Доња Трнова/Угљевик,
223. Ђокић, Ђурђевдан, Горња Трнова/Угљевик,
224. Старчевић, Ђурђевдан, Ченгић/Бијељина,
225. Теофиловић, Никољдан, Модран/Бијељина.
-
187. Ђокић, Никољдан, Црњелово Доње/Бијељина
Припада хаплогрупи I2 PH908, док је нижу грану немогуће поузданије предвидјети без додатних тестирања.
Хаплотип тестираног Ђокића има чак осам немодалних вриједности. Снижени су DYS390=23, DYS439=12, DYS458=16, DYS449=30 и за двије вриједности снижени DYS481=29. Повишени су DYS570=19, DYS533=14 и DYS643=11.
Како је и за очекивати, због великог броја немодалних вриједности Ђокић нема потпуних поклапања, али ни оних са којима је разлика на свега једном или два маркера. Са већином резултата који се могу окарактерисати као иоле блиски Ђокићев је резултат упоредив на свега 16 маркера, што додатно отежава ствари.
Ипак, на основу заједничких немодалних вриједности и исте крсне славе свакако би требало поменути Кијановића из Камене Горе код Пријепоља, као и Девића из Грачанице, код ког је и релативна географска близина свакако битан фактор. Са обојицом Ђокићев резултат је упоредив на 16 маркера, те се од првог разликује на једном, а од другог на два маркера.
Оно што резултат Ђокића чини значајним за истраживање поријекла становништва Црњелова Доњег је чињеница да се од двојице тестираних Ђукића из истог села разликује на 3 од упоредива 24 маркера, при чему са њима дијели 5 немодалних вриједности, уз напомену да је и на DYS481 разлика релативна јер су и Ђукићи ту ван модала, али само за једну вриједност (Ђокић за двије).
Имајући на уму да Радмила Кајмаковић у монографији “Семберија” преноси предање да су и Ђукићи и Ђокићи припадници истог ширег рода – Летунаца/Летунских, мишљења смо да са великом сигурношћу можемо рећи да је то предање потврђено овим резултатом, те да овим практично добијамо и модални хаплотип рода. С обзиром на број разлика (три, условно речено двије) рекло би се да се ради о нешто старијој вези и ширем роду.
У анализи првог тестираног Ђукића већ је речено да су Летуни (како бих их ја назвао, а како их називају и турски и аустријски извори) присутни у Црњелову сигурно од 1780их, а вјероватно и од раније, те да се њихово досељење везује за преткињу Јагоду, из рода Шопала, који је такође генетски профилисан.
Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова.ж, а уколико би ипак једина опција био неки директни тест код YSEQ-a једино што се за сада може предложити је евентуално грана Y151633.
-
188. Ђукић, Никољдан, Црњелово Доње/Бијељина
Припада хаплогрупи I2 PH908, а за поуздано одређивање ниже гране потребно је урадити даља тестирања.
Хаплотип тестираног Ђукића има потпуно поклапање на 24 упоредива маркера са хаплотипом раније тестираног Ђукића из истог мјеста, тако да у наставку подсјећам на анализу тог резултата:
140. Ђукић, Никољдан, Црњелово Доње/Бијељина
Припада хаплогрупи I2 PH908, док је припадност некој од млађих грана тешко одредива без додатних тестирања.
Хаплотип тестираног Ђукића је, могло би се рећи, прилично специфичан. Има пет немодалних вриједности, од којих су двије (DYS390=23 и DYS458=16) практично карактеристичне само за његов резултат. Што се осталих немодалних вриједности тиче, нешто је рјеђа повишена DYS533=14, а ту су и снижене DYS481=30 и DYS449=30.
Већи број релативно ријетких немодалних вриједности условио је то да Ђукић практично нема потпуних поклапања, док условно речено блиских резултата, са разликама на једном или два маркера има углавном тамо гдје је број упоредивих маркера свега 16.
Једино поклапање на 21 од 22 упоредива маркера има са једним нејавним тестираним из околине Сурдулице, при чему са њим дијели четири немодалне вриједности (све осим DYS533), укључујући и двије специфичне (DYS390 и DYS458). Међутим, овај тестирани слави Аранђеловдан, а и велика географска удаљеност не дозвољава извођење конкретнијих закључака.
Највећи број, колико-толико блиских резултата тестирани Ђукић има са тестиранима из Старог Влаха, док је број блиских резултата на простору Старе Херцеговине изненађујуће низак. Нема озбиљнијих поклапања у крајевима ближим Семберији.
Сам тестирани наводи предање о поријеклу од Јагоде Шопал(о), која се доселила са братом или мужем Јаковом из Црне Горе, или Херцеговине.
Радмила Кајмаковић у монографији „Семберија“ наводи предање по ком су:“Летунски (Никољдан) дошли из Херцеговине пре Петровића (Шопала, прим. В.Л.). Од њих су Глишићи, Радићи, Ђукићи, Ђокићи, Марковићи и Мирићи.“
Османски попис из 1850/51. године потврђује постојање презимена Летун и Летуновић, међу прецима тестираног Ђукића, а до пописа из 1873/75. године изворно презиме је изгубљено и замијенила су га данас постојећа патронимска презимена.
Презиме Летун/Латун забиљежено је у Црњелову још у вријеме Дубичког рата 1788-1791. године, када двојицу Летуна налазимо међу босанским фрајкорима. Један од њих је, вјероватно предак Летуновића, које касније налазимо у околини Руме.
Како већ из наведеног видимо имамо веома интересантну слику у Црњелову Доњем – Летуни (I2), Шопали (Е-V13) и Арсићи (N2), како их наводи Радмила Кајмаковић, потврђени су и кроз писане изворе, а сада имамо и бар по једног тестираног из сваке од ових, данас најдоминантнијих, група породица из овог села.
Ту можемо закључити и да Јагода Шопал може бити предак тестираног, али то не може бити њен брат, нити је вјероватно да се са мужем доселила у Црњелово. Прије ће бити да се доселила са братом, који је један од предака Шопала, а да се удала за неког од Летуна, који су у Црњелово дошли вјероватно генерацију раније.
Интересантно је примјетити да и Летуни и Шопали имају више веза које указују да су у Семберију вјероватно стигли из Старог Влаха, који је, додуше, могао бити и станица у етапној сеоби из Херцеговине.
Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова.
Речено се може допунити и оним новим што је изнесени за сада већ потврђени род Летуна у анализи резултата Ђокића из истог мјеста, а може се додати и то да сам у међувремену од анализе резултата првотестираног Ђукића успио у османском попису из 1850/51. године пронаћи претке ове породице, па је тако најстарији потврђени предак тестираних Ђукића Игњат, рођен 1780. Године.
Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова, или, као и за Ђокића, директни тест код YSEQ-a на Y151633 за почетак.
-
191. Мићић, Ђурђевдан, Градац/Бијељина
Припада хаплогрупи I2 PH908, док је нижу грану немогуће поузданије предвидјети без додатних тестирања.
С обзиром на то да је у оквиру акције већ тестиран један Мићић из истог мјеста, те да двојица Мићића имају једну разлику на 24 упоредива маркера (DYS458) у наставку је анализа резултата првотестираног Мићића:
112. Мићић, Ђурђевдан, Градац, Бијељина
Припада хаплогрупи I2-PH908.
Поседује низ немодалних вредности, од којих су већина и поред немодалности прилично честе, али има и две нешто ређе вредности - 20 на DYS458 и 9 на YGATAH4.
Ниједан тестирани припадник PH908 у табели осим Мићића нема истовремено ове две вредности. Можда би могла да постоји веза са родом у коме су Калајџић и Вртикапа из Ивице код Љубиња, који такође славе Ђурђевдан и поседују вредност 9 на YGATAH4, али имају доста маркера на којима се за једну или више вредности разликују од Мићића (Калајџић на 6, а Вртикапа на 7 маркера), тако да то није извесно. Са необјављеним резултатом католика из Перушића код Госпића дели повишену вредност 20 на DYS458 и има 4 разлике, али само на упоредивих 17 маркера. Са осталима из његовог рода (међу којима је и Рукавина из Смољанца код Коренице), који такође имају вредност 20 на DYS458, има 8 разлика на већем броју упоредивих маркера, па је упитно да ли ту постоји ближа веза. Препорука је да Мићић уради неки од дубинских тестова (WGS или Big Y) како би пронашао своје место унутар I2-PH908 стабла.
Тестирани је оставио податак да су по предању чукундеду Мићу Мијића пронашли ујаци као дете и јединог преживелог након покоља у Краљеву (?) којег су извршили Турци. Донели су га у сепету на коњу у Градац и од бега закупили земљу како би га скућили.
Предање о досељењу из Краљева поновио је и друготестирани Мићић, али за сада генетика не нуди ни наговјештај потврде тог предања.
Овај резултат је потврдио једнородност до сада ртестираних Мићића, али нас на жалост, због специфичности њиховог хаплотипа, није примакао конкретнијим сазнањима о ближим везама са другим тестиранима.
Из наведеног разлога веома је тешко тестираном предлагати директне SNP тестове, па би први приједлог био неки од дунинских тестова.
-
202. Мићић, Аранђеловдан, Доња Трнова/Угљевик, R1b-U152 > R-Y323092 (род Зимоњића)
Мићићев хаплотип има потпуно поклапање на 25 маркера са Лакићем из истог места, са којим дели и исту славу. Стога је прилично извесно да су Мићић и Лакић припадници истог генетичког рода у Доњој Трнови код Угљевика.
Обојици су најближа поклапања:
1. Зимоњић, Лазарева Субота, Мала Гарева/Гацко (потпуно поклапање)
2. Босиљчић, Никољдан, Беомужевић/Ваљево (1/25)
3. Милановић, Михољдан, Ратковићи/Сребреница (1/23)
4. Милошевић, Лазарева Субота, Броћанац/Слуњ (2/23)
5. Руњевац, Ђурђевдан, Згоњево/Требиње (2/23)
6. Вучић, Никољдан, Церова/Крушевац (2/23)
7. Необјављени резултат, Игњатијевдан, Кршна Глава/Уб (2/23)
8. Необјављени резултат, Никољдан, Амзићи/Нова Варош (2/23)
Једно потпуно и једно релативно блиско поклапање са тестиранима који славе Лазарева Субота, као и поклапање са неким тестиранима који имају предање о пореклу "од Зимоња" или предање о даљем пореклу из Црне Горе указују на то да Мићићи и Лакићи припадају генетичком роду Зимоњића, и поред тога што не славе Лазареву Суботу.
Шири род Дабића, Зимоњића и Мијатовића, по свему судећи је староседелачки род на подручју Старе Херцеговине, а особен је по томе што му припада неколико братстава које живе у различитим областима и што нису повезана предањима. То вероватно значи да су се братства разгранала доста давно. Овај шири род је детаљно обрађен у књизи "Генетичко порекло Срба старе Херцеговине (https://www.poreklo.rs/2022/04/18/objavljena-knjiga-geneticko-poreklo-srba-stare-hercegovine/)", у издању Друштва српских родословаца "Порекло".
Топла препорука за Мићића и Лакића је да ураде геномски/WGS тест (YSEQ, Sequencing, TellMeGen и сл.) или FTDNA Big Y-700 тест чиме би прецизно сазнали најмлађу подграну којој припадају и помогли да се генетички испрофилише разгранати и географски раширени генетички род коме припадају не само Мићићи и Лакићи, већ и бројна друга братства у оквиру рода Зимоњића.
-
197. Митровић, Никољдан, Доња Трнова/Угљевик, R1b-U152 > R-Y323092
Mитровић је још један припадник хаплогрупе R1b-Y323092 у селу Доња Трнова код Угљевика, али није навео у упитнику ништа о свом даљем пореклу. Хаплотип је доста интересантан јер се у њему уочава више специфичних вредности маркера за хаплогрупу R-U152: екстремно ретка, повишена вредност DYS393=14 (модална је 13) и још три ретке вредности DYS437=14 (модална је 15), DYS448=20 (модална је 19) и DYS449=31 (модална је 29).
Најближа поклапања Митровићу су:
1. Василић, Никољдан, Амзићи/Нова Варош (1/23)
2. Руњевац, Ђурђевдан, Згоњево/Требиње (1/23)
3. Милановић, Михољдан, Ратковићи/Сребреница (2/23)
4. Необјављени резултат, Ђурђевдан, Меленци/Зрењанин (2/17)
5. Необјављени резултат, Ђурђевдан, Горња Пиштана/Ораховица (2/17)
6. Вучић, Никољдан, Церова/Крушевац (Расина), R1b-Y323092 (3/23)
7. Зимоњић, Лазарева Субота, Мала Гарева/Гацко (3/23)
8. Милошевић, Лазарева Субота, Броћанац/Слуњ (3/23)
9. Необјављени резултат, Игњатијевдан, Кршна Глава/Уб (3/23)
Dа нема екстремно ретку вредност маркера DYS393=14, за коју се не може искључити да је скорија мутација унутар његове мушке лозе, Митровић би имао потпуно поклапање са Василићем из Амзића код Нове Вароши (који има предање о пореклу из Гацка у Херцеговини) и са Руњевцем, пореклом из Згоњева код Требиња, Такође, не треба заборавити ни Дабића, Ђурђевдан, Хумилишани/Мостар који иако је на генетичкој дистанци 4/23 са Митровићем, дели са њим 3 од 4 поменуте ретке и карактеристичне вредности маркера, што је доста индикативно.
Дуго сам се двоумио да ли да Митровића сврстам у исти род са Василићем (због исте славе) или у исти род са Руњевцем и Дабићем (јер по свему судећи у селу Доња Трнова је присутна миграциона струја из Херцеговине). Са свом тројицом дели 3 од 4 карактеристична маркера. Због исте славе ипак сам га сврстао у исти род са Василићем, али не може се искључити да је филогенетски можда и ближи са поменутом двојицом, и поред различите славе, што се једино може расветлити неким озбиљнијим тестом.
Права је штета што нико осим Мучибабића унутар подгране R1b-Y323092 није урадио WGS или Big Y-700 тест, који би прецизно расветлио филогенетске односе између великог броја родова и братстава (махом пореклом херцеговачких) која припадају овој хаплогрупи. Разлучивање њихових међусобних односа само на основу STR маркера је доста изазовно јер имају доста блиске хаплотипове а различите славе и географски су расути услед интензивних миграција.
Стога би било од велике истраживачке користи ако би Митровић али и још понеки припадник хаплогрупе урадио геномски (WGS) тест и послао резултате на YFull.com.
-
209. Мићић, Ђурђевдан, Доња Трнова, Угљевик
Припада хаплогрупи I1-P109>FGC22061, то јест генетичком роду Дробњака. Има карактеристичну вредност DYS448=19, која га уз DYS481=26 ближе повезује са крајишким Карановићима, који такође славе Ђурђевдан. Ипак, најближи му је изгледа Фргања, који се тестирао на 111 маркера преко FTDNA. На 25 упоредивих маркера имају разлике само на DYS570 и DYS643, а деле DYS437=17, док Карановићи имају вредност 16.
Стигли су резултати (111 маркера) за:
Фргања, Ђурђевдан, Соколац, I1-P109>FGC22045 род Дробњака (SNP S14887).
DYS448=19 је највероватније мутација која одређује шири род у оквиру ове хаплогрупе. Њему припада сасвим сигурно и Поповић (Ђурђевдан) из Горње Беле Реке код Нове Вароши. У Дробњаку је поседује Перовић (Мратиндан) из Тушине.
Иако у Доњој Трнови има и других породица које припадају генетичком роду Дробњака (Јовановићи и Јевтићи славе Ђурђевдан), Мићић није ближе повезан ни са једним до сада тестираним кандидатом.
-
196. Пејчић, Никољдан, Суво Поље/Бијељина,
Припада хаплогрупи I2-PH908, док у погледу припадности некој од нижих грана можемо само изнијети претпоставку да се можда ради о грани FT16449.
Хаплотип тестираног садржи чак девет немодалних вриједности, при чему су неке веома ријетке. Ради се о повишеним DYS393=14, DYS19=17, DYS385=14-16, DYS458=18, YGATAH4=11, те сниженим DYS439=12, DYS389II=30, DYS449=30 и DYS481=30.
Најспецифичнија је DYS393=14 (модална је 13), коју Пејчић дијели са веома малим бројем тестираних, а ријетке су и повишене вриједности које Пејчић има на DYS19, DYS385 и YGATAH4.
Сходно великом броју немодалних вриједности за очекивати је било да се из резултата тестирања не сазна много. Ипак, овдје до изражаја долазе позитивни ефекти ширег тестирања једног подручја, тако да са релативном сигурношћу можемо тврдити да је припадник истог рода са Пејчићем Јанковић из истог села, такође са славом Никољдан, чији се хаплотип од Пејчићевог разликује на два од упоредивих 24 маркера.
Што се осталих потенцијално блиских резултата тиче треба поменути Рикића и раније тестираног Јовића из Доње Трнове, обојица са славом Никољдан, а који су у односу на Пејчићев хаплотип на 4, односно 5 различитих од 24 упоредива маркера. Ту је и Дејановић из Госпођинаца, са 3 разлике на 23 упоредива маркера и истом славом.
Када је у питању доступна литература, Суво Поље, на жалост, није обрађено у етнографској литератури. Свакако се за тако нешто сада стварају претпоставке. Међутим, узевши у обзир врло вјероватну везу са Јанковићима из истог села, од одређеног значаја може бити монографија Доње Трнове, која, мада штура у дијелу који се односи на поријекло становништва, наводи да се предак Јанковића доселио најприје у Доњу Трнову, па затим у Суво Поље. Уколико је и предак Пејчића био дио истог миграционог таласа, сасвим је могуће да је и његов правац досељења ишао преко Доње Трнове, вјероватно у вријеме непосредно након 1783/85. године.
У необјављеном османском катастарском попису из 1873/75. године у Сувом Пољу проналазимо двојицу Пејчића – Пејчић Јову, сина Стевана и Пејчић Живана, сина Крсте. Интересантан детаљ је да Јово Пејчић посједује и млин, претпостављам воденицу на рјечици Јањи у јужном дијелу села. Напомињем и да преводилац у овој “сировој” верзији презиме није ишчитао сасвим правилно, али нема сумње да се ради о презимену Пејчић.
У османском попису становништва из 1850/51. године презиме је прочитано за нијансу горе, као Бичић, али уз чињеницу да се уз “Бичиће” јављају и Јанковићи, те знајући одређене, тако рећи, уобичајене грешке, а при том поредећи и имена са онима која се јављају у каснијем попису, са великом сигурношћу можемо рећи да су 1850/51. године пописана домаћинства Пејчић Михајла сина Симе, његовог брата Пејчић Крсте сина Симе и Пејчић Јована (Јове из наредног пописа), сина Стевана, вјероватно првог рођака поменуте двојице.
Коначну потврду континуитета проналазимо у аустроугарским документима из времена успоставе земљишних књига (1879-1888), гдје под кућним бројем 80. Проналазимо Јову Пејчића, а под кућним бројем 82. Пеју Пејчића, док под кућним бројем 77. имамо Живана Пејчића, већ пописаног у османском катастарском попису неколико година раније. Интересантно је примјетити да је Јово Пејчић био у кметовском односу са Алибегом Прељубовићем, а Пејо Пејчић са Наилом Османбеговић, супругом Ђулбега Љубовића. Припадање кметских селишта једне породице посједима различитих бегова указује на неколико интересантних ствари. Наиме, бијељински Османбеговићи су били највећи земљопосједници у Сувом Пољу. С обзиром на стриктну примјену шеријатског права и код насљеђивања и код давања мираза, сасвим је јасно како је Наила Османбеговић добила дио посједа, али када је Алибег Прељубовић у питању, можемо само претпоставити да је или дип кметовски селишта изворно припадао Прељубовићима, или да је, евентуално, његова мајка била по рођењу Османбеговић. Ово говори о томе да су бар три генерације уназад Пејчићи били у кметовском односу са Османбеговићима и да су оба њихова домаћинства имала довољну економску снагу да се код породичних диоба нађу у рукама различитих чланова беговске породице.
Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова, a уколико би Пејчић ипак окушао срећу са директним тестовима код YSEQ-a једино што се за сада може предложити је грана FT16449, у коју је сврстан поменути Дејановић.
-
203. Јанковић, Никољдан, Суво Поље/Бијељина,
Припада хаплогрупи I2-PH908, а када је у питању нижа грана вриједило би провјерити FT16449.
Хаплотип тестираног Јанковића има седам немодалних вриједности – повишене DYS19=17, DYS458=18 и YGATAH4=11, те снижене DYS439=12, DYS389II=30, DYS449=30 и DYS481=30.
Нарочито су специфичне повишене вриједности DYS19 и YGATAH.
Управо ове вриједности Јанковић дијели са Пејчићем из истог мјеста и Рикићем из Доње Трнове, од којих се разликује на по 2 од упоредива 24 маркера, али и са Дејановићем из Госпођинаца, од ког се разликује на једном од 22 упоредива маркера. Сви поменути славе Никољдан као и Јанковић.
Потенцијална повезаност постоји и са Јовићем из Доње Трнове, од ког се Јанковићев хаплотип разликује на три од упоредива 24 маркера.
Како је већ речено Суво Поље није обрађено у етнолошкој литератури. У монографији “Доња Трнова”, групе аутора, наводи се да је Јанко, предак Јанковића, најприје из Херцеговине дошао у Доњу Трнову, а затим се преселио у Суво Поље.
У османском попису становништва из 1850/51. године у Сувом пољу пописана су домаћинства Лазе Јанковића, сина Јована и Трифуна Јанковића, сина Манојла. Према годинама домаћина може се изнијети претооставка да су Трифун и покојни Јован били браћа, те да су вјероватно синови или унуци Јакова, чији долазак у Трнову можемо смјестити оквирно у период послије “куге” 1783/85. године.
Два домаћинства Јанковића налазимо и у необјављеном катастарском попису из 1873/75, а Ђоку и Манојла Јанковића налазимо и у аустроугарским документима из времена успоставе земљишних књига (1879-1888), под кућним вројевима 35. и 37.
Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова, или директни код YSEQ-a да се провјери припадност грани FT16449.
-
198. Рикић, Никољдан, Доња Трнова/Угљевик,
Припада хаплогрупи I2-PH908, док је у погледу ниже гране за сада могуће само изнијети претпоставку да се ради о грани FT16449.
Хаплотип тестираног има 7 немодалних вриједности, од тога повишене DYS390=25, DYS19=17, DYS458=18 и YGATAH4=11 и снижене DYS389II=30, DYS449=30 и DYS481=30.
Најспецифичнија вриједност у хаплотипу Рикића је DYS390=25 (модална је 24), а свакако су вриједне помена и DYS19=17 (модална је 16) и YGATAH4=11 (модална је 10), које дијели са пар географски блиских тестираних.
Најближа поклапања резултату Рикића су:
1. Дејановић, Никољдан, Госпођинци/Нови Сад, I2-FT16449, (1/23)
2. Јанковић, Никољдан, Суво Поље/Бијељина, I2-PH908, (2/25)
3. Пејчић, Никољдан, Суво Поље/Бијељина, I2-PH908, (4/25).
Јовић из Доње Трнове, такође са славом Никољдан, је на 5 разлика од упоредивих 24 маркера.
Монографија “Доња Трнова”, упркос томе што нагласак ставља на НОБ, због самог времена и контекста настанка, ипак даје одређене податке о поријеклу Рикића. Наиме, према казивању Пере Јовића записаном 1938. године, први досељеници у Доњу Трнову су били Ћетко, Добрица, Станко и Јанко досељени “из Херцеговини”. Добрица, по ком заселак носи назив Добричићи, имао је само једног сина, Лазара, а Лазар је имао Рику, претка Рикића.
Османски попис становништва из 1850/51. године у највећој мјери потврђује наводе из монографије. У кући под редним бројем 25. пописан је Лазаревић Рико, син Лазе, рођен 1791. године, са синовима Вујом, Спасојем и Симом (монографија наводи Вују, Спасоја и Јову).
Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова, тим прије што је заиста потребно провјерити евентуалну блискост веза са Пејчићима, Јанковићима и Јовићима. Алтернатива је директни тест на FT16449 код YSEQ-a.
-
208. Марић, Ђурђевдан, Доња Трнова/Угљевик,
Припада хаплогрупи I2-PH908, грани FT14506, и роду Зубаца.
Хаплотип тестираног Марића има осам немодалних вриједности, када говоримо о поређењу са општим модалом за хаплогрупу I2-PH908. Повишене вриједности Марић има на DYS19=17, DYS458=18 и DYS643=11, док су снижене DYS391=10, DYS439=12, DYS437=14, DYS449=29 и DYS481=30.
Упркос броју немодалних вриједности, већина њих је карактеристична за модал рода Зубци, па тако Марић има релативно висок број блиских резултата.
Можемо издвојити следећа поклапања:
1. Необјављени резултат, Ђурђевдан, Ограде/Требиње (Херцеговина), I2-FT14506, Зубци (0/23)
2. Ћурић, Ђурђевдан, Коњско/Требиње (Херцеговина), I2-FT14506, Зубци (0/23)
3. Миладиновић, Ђурђевдан, Турменти/Требиње (Херцеговина), I2-FT14506, Зубци (0/23)
4. Пујић, Ђурђевдан, Тодорићи/Требиње (Херцеговина), I2-FT14506, Зубци (0/23)
5. Сорајић, Ђурђевдан, Дубочица/Љубиње (Херцеговина), I2-FT14506, Зубци (0/23)
Сви наведени су са потпуним поклапањима на 23 упоредива маркера.
Ту је и већа група резултата са само једном разликом:
1. Чоловић, Ђурђевдан, Тепљух/Дрниш (Далмација), I2-FT14506, Зубци (1/25)
2. Ратковић, Ђурђевдан, Носати До/Жељево/Требиње (Херцеговина), I2-FT14506, Зубци (1/23)
3. Климовић, Ђурђевдан, Подштировник/Требиње (Херцеговина), I2-FT14506, Зубци (1/23)
4. Чоловић, Ђурђевдан, Турменти/Требиње (Херцеговина), I2-FT14506, Зубци (1/23)
Као географски нешто ближе треба поменути сљедећа два резултата
1. Петровић, Ђурђевдан, Петровићи/Шековићи (Сјевероисточна Босна), I2-FT14506, Зубци (2/25)
2. Ашћерић, Ђурђевдан, Ашћерићи/Шековићи (Сјевероисточна Босна), I2-FT14506, Зубци (2/23)
Монографија “Доња Трнова” даје штуре податке о досељењу претка Марића, наводећи да се доселио Јово Марић (дакле са већ формираним презименом), а посредно можемо закључити да је то било недуго послије првих досељеника, дакле око 1800. године. Даље се наводи да су од Марића Владићи и Ђукановићи.
Отомански попис становника из 1850/51. године потврђује наводе из монографије, па тако у домаћинству под редним бројем 73. у селу Трнова имамо Владана Марића, сина Јована, рођеног 1811. године, са синовима Мићом, Ђуканом и Пером. Дакле, очигледно је да је Ђукан предак Ђукановића, док је један од преостале двојице наставио старо презиме Марић, а други по оцу понио презиме Владић.
Марићи су уз Ђурковиће вјероватно најпознатија и једна од најутицајнијих породица из Доње Трнове. Широј јавности је најпознатији др Јован Марић (1941-2023), чувени београдски психијатар и писац, док је у локалним оквирима Јованов отац Крсто Марић, судија у Тузли и Бијељини, народни посланик у скупштини Краљевине Југославије и ктитор чесме изнад манастира Тавна, оставио дубок траг. На жалост, као и многи виђенији Срби у Семберији, стријељан је од стране Народноослободилачке војске у мају 1945. године.
Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова, или за почетак директни код YSEQ-a, на SNP FT14506.
-
195. Ристић, Никољдан, Доња Трнова/Угљевик,
Припада хаплогрупи I2-PH908, док о припадности некој од нижих грана тешко можемо говорити без додатних тестова.
Хашлотип тестираног Ристића има чак 9 немодалних вриједности – повишене DYS439=14, DYS389I=14, DYS389II=32 и DYS576=19, те снижене DYS19=14, DYS385=14-14, DYS437=14, DYS449=30 и DYS481=27.
Сам по себи укупан број немодалних вриједности иако велики и није нешто што се тако ријетко среће.
Међутим, многе од немодалних вриједности које Ристићев хаплотип има су прилично ријетке. Треба истаћи двоструко снижени DYS19, снижени DYS385 и за четири вриједности нижи од модала DYS481.
У настојању да се разумију особености Ристићевог хаплотипа било је нужно иоле сузити потрагу, а затим сагледати евентуалне разлике међу више хаплотипа унутар самог рода и њихов однос према Ристићевом. У том процесу као нешто најближе нечему вриједном разматрања наметнуо се тод Бејата и Чихорића, стари род са југа Херцеговине.
Укупни однос неколико припадника тог рода са Ристићем изгледа овако:
1. Пендо, Никољдан, Чваљина/Требиње, 5 разлика на 22 упоредива маркера,
2. Бејат, Никољдан, Поплат/Столац, 5 разлика на 22 упоредива маркера,
3. Драгин, Никољдан, Чуруг/Жабаљ, 7 разлика на 24 упоредива маркера,
4. Плавшић, Никољдан, Сомбор, 7 разлика на 24 упоредива маркера.
Укупан број разлика не дјелује мали, али ипак, када се Ристићев хаплотип упореди са више припадника овог рода долази се до закључка да са свима дијели специфичне немодалне вриједности – двоструко смањени DYS19=14 (модално је 16) и повишени DYS439=14 (модално је 13), а да неке од њих дијели само са неким члановима рода – DYS389II=32 и DYS437=14.
Највећи проблем за поузданије уклапање у овај род остаје заиста специфична вриједност 27 на маркеру DYS481 (модална је 31). Ипак, треба имати на уму да се ради о једном од најбрже мутирајућих маркера, као и то да и остали чланови овог рода имају снижену вриједност на том маркеру (код њих је 30).
С обзиром на околности, као и на чињеницу да је Никољдан, слава Ристића, али и припадника рода Бејата и Чихорића, најчешћа крсна слава, па као таква не може бити узета у обзир као додатни критеријум који би ову дилему разријешио, овдје је свакако потребно урадити бар директни SNP тест.
Када су у питању историјски извори, раније помињана монографија “Доња Трнова” садржи нешто више информација о Ристићима. Најприје наводи да се у засеоку Ћетковићи, након Ћетка и других родоначелника из “првог таласа”, појавио “још један родоначелник Ристивоје”. Даље наводи да је Ристивоју преминула прва супруга, да се оженио други пут из Прибоја, да је друга Ристивојева супруга са собом довела сина из првог брака, Милована, а да је са Ристивојем имала још Ђоку и Алексу.
Османски попис становништва из 1850/51. године у највећој мјери потврђује наводе из монографије. У кући 57. пописан је Ристо, син Косте, рођен 1804. године са синовима Радом, Алексом и Ђоком, те пасторком Миланом, сином Косте. Очигледно је Милан заправо Милован, пасторак ког је друга супруга Ристивојева (овдје пописан као Ристо) довела из Прибоја. Даље, с обзиром на то да је Радо старији од Милована, лако је закључити да је он син Ристивојев из првог брака, док су Алекса и Ђоко синови из другог брака, па тако полубраћа по мајци Миловану.
Оно што је најзанимљивији детаљ из овог пописа, поред тога што потврђује и лијепо допуњава предање, јесте презиме Ристивојево. Наиме, преводилац га је читао као Гораташ, оставивши знак питања поред, што значи да је читање несигурно, односно да постоји више могућих варијанти. Поред Ристивоја налазимо пописано и домаћинство његовог брата Илије (рођ. 1801) ког предање не помиње. Међутим, осим њих, пописани су и Кореташ Михајло, син Ристе (рођ. 1816) и Кореташевић Симо, син Јована (рођ. 1827). Очигледно је да се ради о истом презимену и да је исправно читање Кореташ/Кореташевић.
Изнесене чињенице отварају неколико питања. Прво питање се односи на настанак презимена. Кореташ може бити топонимско презиме и то је и највјероватнија варијанта. Друга варијанта, мање вјероватна, али не и немогућа је да презиме води поријекло од занимања неког од предака. Уколико шрихватимо прву варијанту поново имамо пар питања. Ради ли се о истоименом мјесту даље на Мајевици, у смислу етапних сеоба, па тиме и доласка у Трнову из Кореташа код Лопара, или су у питању удаљенија мјеста, као што су Корита између Гацка и Билеће. Генетика за сада не даје одговоре на ова питања, али са сваким новим резултатом смо ближе одговорима.
Друго питање које отварају подаци из пописа из 1850/51. године је шта се десило са потомцима преостала четири домаћинства Кореташа/Кореташевића. На ово питање одговор би могао дати превод катастарског пописа из 1873/75. године, који за Трнову, на жалост, још увијек није урађен, док је за велики дио Семберије преведен али необјављен (са изузетком дијелова који се односе на насеља са муслиманским становништвом – објављено још 2009. године).
С обзиром на ситуацију препорука за тестираног је неки од дубинских тестова, или за почетак директни SNP тест код YSEQ-a на FT25907.
-
206. Обреновић, Стевањдан, Суво Поље/Бијељина,
Припада хаплогрупи I2-PH908, вјероватно грани Y52621.
У хаплотипу тестираног Обреновића јавља се шест немодалних вриједности – повишени DYS460=11 и DYS549=12, те снижени DYS19=15, DYS439=12, DYS576=17 и DYS481=29.
Потпуних поккапања нема, али с обзиром на то да са припадницима једног нешто ширег генетског рода дијели и крсну славу и веома ријетку повишену вриједност DYS549, повишени DYS19 и DYS481 нижи од модала (код осталих је он 30, док је модал 31), могла би се изнијети теза да су Обреновићу најближи:
1. Лацковић, Стевањдан, Клење/Богатић, I2-Y52621*, род А (2/23)
2. Необјављени резултат, Стевањдан, Горња Лупљаница/Дервента, I2-Y52621*, род А (4/23)
3. Необјављени резултат, Стевањдан, Засеље/Котор Варош, I2-Y52621*, род А (4/23)
4. Продановић, Стевањдан, Сјеница, I2-Y52621*, род А (4/23)
5. Томановић, Стевањдан, Ограде/Крњача/Прибој, I2-Y52621*, род А (4/23)
Дакле, ради се о роду који је присутан у Старом Влаху, али и у нешто ширем сјеверном појасу, од Мачве до Котор Вароши.
Лацковићи преносе предање да су у Мачву стигли из околине Гацка. Међутим, њихово досељење пада под крај 17. или на почетак 18. вијека и свакако је могло бити дио једног од првих таласа полазака на сјевер, по генетским траговима би се рекло преко Старог Влаха. Сходно наведеном, не би било изненађење ни да су преци Обреновића у Суво Поље дошли са истока.
Османски попис становништва из 1850/51. године претка Обреновића наводи у селу Суво Поље, кућа под редним бројем 31. Пописан је као Обрен Ћирић, син Милана, рођен 1826. године. Са њим је пописан и син Анто, рођен 1850. године и управо он ће бити 1873/75. године пописан као Анто Обреновић. Даљу генеалогију је релативно лако пратити.
Оно што је интересантно је само презиме Ћирић, које није карактеристично за Србе западно од Дрине и такође може представљати суптилан траг о доласку у Семберију са простора данашње Србије.
Поред наведеног битно је поменути да су осим Обреновог домаћинства 1850/51. године пописана још три домаћинства Ћирића – Луке, Станоја и Тадије. Зна се да су од Луке потекли Лукићи, док је потребно детаљније истражити судбине потомака осталих домаћинстава, чије трагове налазимо још и у необјављеном преводу катастарског пописа из 1873/75. године. Битно је поменути и да је у домаћинству Станоја Ћирића пописан и његов отац Новак, син Дамјана, рођен 1771. године. Дамјан, рођен претпостављамо око 1740/50. године може бити предак свих поменутих Ћирића.
Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова, или директни SNP тест код YSEQ-a, ради провјере припадности грани Y-52621.
-
215. Пејић, Никољдан, Бродац Горњи/Бијељина
Припада хаплогрупи I2 PH908, док у погледу ниже гране на основу расположивих података није могуће износити категоричне тврдње.
Хаплотип тестираног Пејића има шест немодалних вриједности – снижене DYS391=10, DYS449=29, DYS481=30 и DYS533=12, те повишене DYS458=18 и DYS570=19.
Потпуних поклапања на већем броју упоредивих маркера нема, али има релативно велики број блиских резултата са истом славом, међу којима треба поменути следеће:
1. Ерић, Никољдан, Цвртковци/Станари, I2-PH908 (2/23)
2. Необјављени резултат, Никољдан, Златаре/Нови Пазар (Рашка), (2/23)
3. Јовановић, Никољдан, Гуришевци/Топола (Шумадија), (2/23)
4. Необјављени резултат, Никољдан, Крива Река/Чајетина (3/23).
5. Миливојевић, Никољдан, Церовица/Станари (Североисточна Босна), I2-PH908, Без припадности одређеном роду (3/23).
Дакле, постоје и резултати које можемо сматрати географски релативно блискима (два резултата из околине Станара), што додатно добија на тежини ако се у обзир узме предање тестираног Пејића о поријеклу „из Градачца“.
Иначе капетанија Градачац је у већем дијелу 18. и 19. вијека обухватала огроман простор од Саве на сјеверу до јужних падина Озрена на југу, а показачо се да код оваквих предања поријекло може бити из било ког дијела тог подручја. Не треба искључити и чињеницу да су Градашчевићи имали посједе у већем броју сњмберских села, па се евентуална веза може тражити и на тој страни.
У контексту могућег утврђивања ниже гране можда треба поменути резултат Вукосава, са славом Никољдан, из Дабрице код Берковића, који је сврстан у грану FT16449, у род Мужијевића, Телебака и Шкора, а од Пејића се разликује на три од упоредива 23 маркера. Наравно ово треба посматрати само као потенцијални путоказ за директна SNP тестирања.
Када су у питању примарни историјски извори, у попису из 1850/51. године у селу Бродац нема пописаног презимена Пејић, нити имена Пејо. Могло би се размотрити да ли је презиме преводилац читао као Пајић, односно да ли се Пејо „крије“ у неком од пописаних под именом Петар, или хипокоризмом Перо, али за сада немамо елемената на основу којих бисмо могли тврдити било шта. У необјављеном катастарском попису из 1873/75. године пописани су Перо и Стеван Пејић, синови Пеје, у селу Горњи Бродац.
Радмила Кајмаковић у монографији „Семберија“ наводи само да су Николићи, Спасојевићи и Пејићи (сви са славом Никољдан) из Градачца, не прецизирајући ни вријеме досељења, нити то да ли постоји нека веза међу породицама.
С обзиром на то да се ради о првом тестирању из једног (односно два) заиста огромног села, вјерујем да су права открића тек пред нама.
Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова, или директно тестирање код YSEQ-a на, за почетак, FT16449.
-
213. Тешић, Никољдан, Горња Трнова, Угљевик
Припада хаплогрупи I1-P109>FGC22061, то јест генетичком роду Дробњака. Од модалног хаплотипа одступа на маркеру DYS385=14-15, што је прилично ретка вредност и заправо је двоструко одступање, јер је модална вредност DYS385=13-14. Блиски су му Вуковић из Комирића код Осечине и Јаковљевић из Узовнице код Љубовије, а највероватније и Дрчелић из Мажића код Прибоја. Сви они славе Никољдан, као и Тешић, а главна разлика у односу на Тешића је што имају DYS385=14-14. Ближих поклапања са до сада тестираним кандидатима у овој акцији нема.
-
189. Којић, Никољдан, Црњелово Доње/Бијељина, I2-Y3120
Ово је други тестирани Којић из Црњелова Доњег који припада истом роду. Ево шта сам написао за претходно тестираног:
104. Којић, Никољдан, Црњелово Доње/Бијељина, I2-Y3120
Тестирани је навео предање по коме су пореклом из Фоче, по неким усменим изворима из села Филиповићи. Предање о пореклу из Фоче се може пронаћи и у етнографској литератури.
У селу Филиповићи које помиње тестирани 1991. године је пописано свега шест српских становника: петоро из фамилије Бурило која слави Ђурђевдан и један Ђурђевић. У Засеоку Цапе раније су живели и Вуковићи - Пивљани, који славе Аранђеловдан, али их на поменутом попису тамо више није било. Нема дакле назнака да би нека од породица које су до недавно живеле у Филиповићима могле бити у вези са Којићима.
Велибор Лазић је допунио сазнања о Којићима на основу османских дефтера:
Претка тестираног Којића проналазимо пописаног већ у османском попису из 1850/51. године, гдје налазимо и потврду још једног породичног предања - да Јеремићи и Мирковићи такође потичу од Којића. Већ у попису из 1873/75. ове двије гране породице носе нова презимена, која носе и данас. Чињеница да су већ 1850/51. године Којићи имали четири домаћинства у Црњелову (тада пописаном као јединствено село) свакако говори у прилог релативно раном досељењу, вјероватно у другој половини 18. вијека.
Што се генетике тиче, хаплотип тестираног Којића карактеришу три веома ретке повишене вредности DYS385a=16, DYS385b=17 и DYS570=21. Од свих припадника хаплогрупе I2-Y3120 у табели Српског ДНК пројекта, маркер DYS385=16-17 поседује једино Којић. Поред поменутих ретких маркера, код хаплотипа Којића се уочавају и нешто ређе вредности DYS19=17 и DYS389II=30. Због изражених специфичности овај резултат нема посебно блиских у табели СДНКП.
Нека блага сличност се уочава у односу на хаплотипове тестираних из рода који чини група крајишких породица које претежно славе Никољдан, а у којој су Паројчић, Пепић, Лабус, Гаћеша (FTDNA), Јапунџић и Стокић (FTDNA). Дубинским тестом је утврђено да овај род припада грани I2-Y3120>Z17855>...>A20030>Y135654. Код хаплотипа овог рода се такође уочавају повишене вредности на маркеру DYS385, које су додуше нешто ниже, DYS385=15-16. Подударање постоји и на маркерима DYS19=17 и DYS389II=30. Но, мора се ипак рећи да ова делимична назнака сличности не може водити ка закључку да Којић припада поменутом генетичком роду. Срећна околност је да је крајишки род СНП профилисан, па би Којић могао проверити да ли им припада, било дубинским тестом, било испитивањем СНП маркера.
За новотестираног Којића важи све што је већ написано и нема се шта ново додати. Једина значајна разлика у хаплотиповима је повишена вредност DYS456=16 коју поседује новотестирани Којић. Хаплотипови двојице Којића се разликују на три маркера од 25 упоредивих.
-
211. Ристић, Ђурђевдан, Доња Трнова/Угљевик,
Припада хаплогрупи I2-PH908, по свему судећи грани Y260989 и једном ширем роду из Доње Трнове и сусједног Сувог Поља, чији представници углавном славе Ђурђевдан.
Ристићев хаплотип има осам немодалних вриједности. У питању су повишене вриједности на маркерима DYS385=14-16, DYS389I=14 и DYS389II=32, те снижене DYS439=12, DYS449=30, DYS481=30, DYS533=12 и DYS635=22.
Упркос релативно високом броју разлика од модала I2 PH908, Ристићев хаплотип се од модала рода у који га сврставамо разликује на три маркера, што значи да дијели пет немодалних вриједности са припадницима рода. Битно је поменути то да су разлике такве да се углавном јављају на нешто брже мутирајућим маркерима, док се на стабилнијим маркерима ван општег модалног хаплотипа Ристић поклапа са модалом рода.
Као што је наговијештено, Ристић најближа поклапања има са тестиранима из истог мјеста и шире околине:
1. Мијатовић, Лазаревдан, Суво Поље/Бијељина (2/25),
2. Симић, Ђурђевдан, Доња Трнова/Угљевик, (3/25)
2. Глигоревић, Ђурђевдан, Доња Трнова/Угљевик, (3/25)
3. Грбић, Ђурђевдан, Јања/Бијељина (3/25),
4. Митровић, Јовањдан, Доња Трнова/Угљевик, (4/25).
Ипак, резултати који дају потенцијалне смјернице за утврђивање потенцијалне ниже гране јесу резултати групе тестираних са Косова и из Рашке, који славе Ђурђиц и припадају грани Y260989.
Монографија „Доња Трнова“ Ристиће, заједно са Симићима и Глигоревићима, смјешта у групу оних за које аутори не дају никакве конкретне податке, него се каже да „потичу од других родоначелника...“ (у смислу не од неколико кључних по којима углавном носе називе дијелови села).
Османски попис из 1850/51. године претка Ристића наводи у кући под редним бројем 20, гдје се као домаћин наводи Ристо, син Ристе, рођен 1821. године, са браћом Арсеном и Пером. Презиме није могло бити прочитано са сигурношћу, те је остављено неколико варијанти – Тадић, Верић, Дарић.
Интересантно је примјетити да су скоро једна до друге пописане и куће из којих потичу и Симићи и Глигоревићи.
Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова, што би било од заиста великог значаја за профилисање овог рода. Једина препорука за директна SNP тестирања код YSEQ-a би тренутно била Y260989.
-
210. Митровић, Јовањдан, Доња Трнова/Угљевик,
Припада хаплогрупи I2-PH908, по свему судећи грани Y260989, једном ширем роду из Доње Трнове и Сувог Поља, који карактерише слава Ђурђевдан, што указује да је код Митровића можда дошло до промјене славе у неком моменту.
Хаплотип Митровића има четири немодалне вриједности, све снижене – DYS439=12, DYS449=30, DYS533=12 и DYS635=22.
Најближа поклапања можемо груписати у двије основне групе – геиграфски блиски припадници вјероватно истог рода:
1. Грбић, Ђурђевдан, Јања/Бијељина (1/25)
2. Глигоревић, Ђурђевдан, Доња Трнова/Угљевик (1/25)
3. Симић, Ђурђевдан, Доња Трнова/Угљевик (1/25)
4. Ристић, Ђурђевдан, Доња Трнова/Угљевик (4/25).
Другу групу чине припадници ширег рода са Косова, Рашке, Топлице, који славе Ђурђиц и припадају грани Y260988:
1. Милојевић, Ђурђиц, Вукојевиће/Зубин Поток, (1/23)
2. Необјављени резултат, Ђурђиц, Остраће/Лепосавић (1/23)
3. Необјављени резултат, Ђурђиц, Казновиће/Рашка (1/23)
4. Обрадовић, Ђурђиц, Брњак/Зубин Поток (2/25)
5. Вучетић, Ђурђиц, Слатина/Чачак (2/25)
6. Милуновић, Ђурђиц, Ђаке/Куршумлија (2/25)
Монографија „Доња Трнова“ и Митровиће, заједно са Симићима, Глигоревићима и Ристићима, смјешта у групу оних породица из Добричића за које аутори не дају никакве конкретне податке, него се каже да „потичу од других родоначелника...“ (у смислу не од неколико кључних по којима углавном носе називе дијелови села).
Османски попис из 1850/51. године претка Митровића наводи у кући под редним бројем 27, гдје се као домаћин наводи Митар Грујић, син Јована, рођен 1816. године, са синовима Видом и Аврамом. Као и предак Ристића и предак Митровића је пописан у близини кућа у којима су преци Симића и Глигоревића.
Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова, што би било од заиста великог значаја за профилисање овог рода. Једина препорука за директна SNP тестирања код YSEQ-a би тренутно била, као и код Ристића, Y260989.
-
204. Мијатовић, Лазарева Субота, Суво Поље/Бијељина,
Припада хаплогрупи I2-PH908. Када је у питању нижа грана постоје одређени показатељи, али воде на двије различите стране, па је без даљих тестова незахвално износити категоричне тврдње.
Хаплотип Мијатовића има 6 немодалних вриједности – повишене DYS385=14-16, DYS389I=14, DYS389II=32 и DYS481=32, те снижене DYS449=30 и DYS635=22.
Одређен број немодалних вриједности дијели са родом ђурђевштака из Доње Трнове, али ипак има и неке разлике у односу на модални хаплотип тог рода. Од њих је Мијатовићу најближи Ристић из Доње Трнове, са славом Ђурђевдан и 3 еазлике на упоредивих 24.
Поред тога, на три разлике му је и Тришић из Велике Обарске, са славом Јовањдан.
Оно што такође треба сагледати јесте и чињеница да је Мијатовићу неколико припадника рода Озринића на три разлике од упоредивих 24 маркера. Сви славе Аранђеловдан (Миловићи, Рогачи и др). Ипак, Мијатовић се од модала Озринића разликује на једном веома битном мјесту, тако дс ни ту не можемо износити никакве чврсте закључке.
Оно што дјелује релативно сигурно јесте то да Мијатовићу Лазаревдан није изворна слава, јер међу иоле блиским резултатима нема оних који је славе.
У османском попису из 1850/51. године Мијатовићи су бројна породица. Налазимо чак пет домаћинстава, од тога четири под презименом Мијатовић и једно под презименом Симић. Посредно залључујемо да је Мијат, по ком је настало презиме, рођен око 1750. године, те да је имао синове Лазара и Симу. Лазар је преминуо прије пописа, па је глава домаћинства његов син Михајло, рођен 1821. године, док је Симо, рођен 1782. године жив и глава домаћинства. Два домаћинства припадају Симиним синовима – Јовану, рођеном 1821. године и Ђуки, рођеном 1826. године. Пето домаћинство можемо условно довести у везу са осталима, јер је глава тог домаћинства Станоје Симић, син Мијата, рођен 1812. године. Сасвим је могуће да је то најмлађи Мијатов син, који је остао са њим у домаћинству, не узевши презиме по очевом имену, него наставивши презиме по имену дједа, Мијатовог оца Симе. Ово је хипотеза, али такве ствари су се дешавале у пракси.
Подаци у необјављеном попису из 1873/75. године су збуњујући и на прву нема Мијатовића. Међутим, друго читање и темељно поређење са претходним пописом дозвољавају да се изнесе оваква претпоставка – пописана су бар три домаћинства потекла од Мијата. Домаћинства двојице Симиних синова Јована и Ђуке срећемо и у овом пооису, али под патронимом Симеуновић. Дакле, патроним од пуног очевог имена, не од хипокористика Симо. Чини се да нема наставка Михајловог донаћинства, међутим, одмах уз поменуте је домаћинство „попа Цвијетина“. Без презимена и имена оца. Једини Цвијетин који би могао бити у питању, поредећи са претходним пописом је Цвијетин Мијатовић, најстарији син Михајла Мијатовића. Наравно, све ово треба додатно провјерити. Претпостављам да би предање о томе да су у вријеме турске управе имали свештеника могло бити сачувано међу Мијатовићима у неком облику.
Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова, или за почетак провјере SNP-ова Y260989 и BY93199 код YSEQ-a.
-
205. Марјановић, Стевањдан, Суво Поље/Бијељина,
Припада хаплогрупи I2-PH908, вјероватно грани FT16449.
Хаплотип тестираног има 7 немодалних вриједности – повишени DYS460=11, те снижемжне DYS439=12, DYS389II=30, DYS576=17, DYS570=17, DYS481=29 и DYS533=12.
Упркос релатувно високом броју немодалних вриједности, Марјановић се веома добро уклапа у модал једног рода из Старохг Влаха, чији припадници славе управо Стевањдан.
Најближи су му:
1. Крџавац, Стевањдан, Бистрица/Нова Варош (2/23)
2. Бучевац, Стевањдан, Бистрица/Нова Варош (3/23)
3. Бучевац, Стевањдан, Мокра Гора/Ужице (3/23)
4. Стефановић, Стевањдан, Лукоцрево/Нови Пазар (3/23).
Уколико се веза потврди даљим тестирањима, биће то још један доказ комплексности насељавања Семберије и Мајевице и тога да је прилив становништва са истока био скоро једнако значајан као и онај са југа.
1850/51. године, пописано је у Сувом Пољу домаћинство Марјановић Стевана, сина Марјана, рођеног 1831. године. Са њим у домаћинству су четворица малољетне браће – Панто, Станко, Ранко и Вук те двојица синова. Ово говори у прилог нешто скоријег досељења.
У необјављеном катастарском попису из 1873/75. године већ имамо три домаћинства Марјановића – Панте, Станка/Стаје и Ранка.
Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова, или бар директни тест код YSEQ-a, на SNP FT16449.
-
199. Стевић, Јовањдан, Доња Трнова/Угљевик
Припада хаплогрупи N2, врло вјероватно грани FT21397, роду Кленчана/Мулина.
Хаплотип тестираног Стевића се само на два маркера разликује од модалног N2 хаплотипа. У питању су повишени DYS391=11 и DYS392=15.
Сходно релативно малом броју немодалних вриједности могло би се очекивати много потпуних поклаоања, али заправо није тако. Наиме оба маркера на којима Стевић одступа од модала су прилично стаблини, па те мутације тестирани Стевић не дијели са великим бројем осталих тестираних.
Основна дилема овдје је била да ли Стевић, због карактеристичне вриједности DYS391 припада грани Y254546, или се ради о нечем другом. Имајући у виду да је стопа мутације код DYS392 значајно нижа него код DYS391, тј. Да се ради и једном од најстабилнијих маркера, а да припадници гране Y254546 без изузетка не славе Јовањдан, ипак бих предност дао Кленчанима, са којима Стевић дијели карактеристичну вриједност DYS392 и крсну славу – Јовањдан.
Као блиске Стевићу можемо поменути сљедеће тестиране:
1. Орбовић, Јовањдан, Сомина/Никшић (1/23)
2. Баћовић, Јовањдан, Кленак/Никшић (1/23)
На жалост, у попису из 1850/51. године без додатних података од тестираног није могуће са сигурношћу идентификовати његове претке.
Приједлог за тестираног је да се уради дубинско тестирање, али ако не то, могло би се кренути од директног код YSEQ-a на FGC28435. Директна потврда припадности роду Кленчана/Мулина за сада није могућа, па би овдје негативан резултат на FGC28435, уз евентуално негативан на Y254546 посредно потврдио такву тезу.
-
205. Марјановић, Стевањдан, Суво Поље/Бијељина,
Припада хаплогрупи I2-PH908, вјероватно грани FT16449.
Хаплотип тестираног има 7 немодалних вриједности – повишени DYS460=11, те снижемжне DYS439=12, DYS389II=30, DYS576=17, DYS570=17, DYS481=29 и DYS533=12.
Упркос релатувно високом броју немодалних вриједности, Марјановић се веома добро уклапа у модал једног рода из Старохг Влаха, чији припадници славе управо Стевањдан.
Најближи су му:
1. Крџавац, Стевањдан, Бистрица/Нова Варош (2/23)
2. Бучевац, Стевањдан, Бистрица/Нова Варош (3/23)
3. Бучевац, Стевањдан, Мокра Гора/Ужице (3/23)
4. Стефановић, Стевањдан, Лукоцрево/Нови Пазар (3/23).
Уколико се веза потврди даљим тестирањима, биће то још један доказ комплексности насељавања Семберије и Мајевице и тога да је прилив становништва са истока био скоро једнако значајан као и онај са југа.
1850/51. године, пописано је у Сувом Пољу домаћинство Марјановић Стевана, сина Марјана, рођеног 1831. године. Са њим у домаћинству су четворица малољетне браће – Панто, Станко, Ранко и Вук те двојица синова. Ово говори у прилог нешто скоријег досељења.
У необјављеном катастарском попису из 1873/75. године већ имамо три домаћинства Марјановића – Панте, Станка/Стаје и Ранка.
Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова, или бар директни тест код YSEQ-a, на SNP FT16449.
Попис 1850/51. - више од половине имена одговара именима бистричких Бучеваца из нешто каснијег периода. Било би интересантно и значајно предање ових Марјановића. Такође, има ли нешто о пореклу у литератури?
-
Попис 1850/51. - више од половине имена одговара именима бистричких Бучеваца из нешто каснијег периода. Било би интересантно и значајно предање ових Марјановића. Такође, има ли нешто о пореклу у литератури?
На жалост, Суво Поље и околна села углавном нису обрађена у литератури (са изузетком Загона, али то нам је у конкретном случају од мале користи). Ни тестирани није навео баш никакво предање. Замолићу сарадника који је у директном контакту са тестираним да се покуша додатно распитати. Да ли Бучевци имају неко предање о расељавању неких грана почетком 19. вијека?
На основу предања неких других родова из Семберије, а у вези са "генетским траговима" на другим локавијама, одавно разматрам могућност да је дио Сембераца стигао у периоду одмах по гашењу Првог српског устанка, 1813. и даље, с тим да је дио њихових предака могао кренути из Рашке на сјевер 1809. године, по пропасти Карађорђевог "офанзивног плана".
-
Попис 1850/51. - више од половине имена одговара именима бистричких Бучеваца из нешто каснијег периода. Било би интересантно и значајно предање ових Марјановића. Такође, има ли нешто о пореклу у литератури?
Имамо потврду да Марјановићи, независно од упознатости са анализом овог резултата имају предање о досељењу из "јужне Србије", без неког конкретнијег одређења.
-
190. Кокановић, Јовањдан, Црњелово Горње/Бијељина,
Припада хаплогрупи N2, грани FT182494 док би се припадност некој од нижих грана морала потврдити даљим тестовима.
Хаплотип тестираног има четири немодалне вриједности, што је за хаплогрупу N2 релативно висок број. То су повишени DYS439=13 и DYS533=13, те снижени DYS389I=13 и DYS389II=28.
Потпуних поклапања нема, а из реда оних од чијих се резултата Кокановићев разликује на једном, или два маркера, треба издвојити сљедеће:
1. Бајчетић, Јовањдан, Церница/Гацко (1/23)
2. Бајчетић, Јовањдан, Церница/Гацко (1/23)
3. Филиповић, Јовањдан, Кузмин/Сремска Митровица (2/23)
Од све тројице се разликује на DYS533, док практично само са Бајчетићима дијели три од четири немодалне вриједности. Од Филиповића се разликује и на DYS439. Ипак, с обзиром на то да DYS439 има битно вишу стопу мутације него DYS533, свакако бих у овој ситуацији битнијом детерминантом сматрао ту вриједност.
Бајчетићи су потврђено негативни на FGC28435. На жалост, не постоји начин да се директно провјери да ли припадају вишој грани FT213937, односно некој другој њеној подграни, паралелној са FGC28435. Претпоставка је да би могли припадати роду Кленчана/Мулина, који су за сада на нивоу FT213937*.
Друга могућност коју би код Кокановића требало размотрити јесте грана Y640797, која је паралелна са FT213937, а карактерише је слава Јовањдан, веома диверсификован хаплотип, и скоро никаква (бар за сада) веза са Херцеговином. Филиповић ће ускоро бити тестиран на ову грану, па то може бити путоказ и за Кокановића.
Тестирани наводи само да постоји предање о досељењу из Црне Горе. Радмила Кајмаковић у монографији Семберија за Кокановиће наводи да су “од Грахова”. Међутим, не прецизира о ком се Грахову ради, а и славу наводи погрешно, као Никољдан, па би то све ваљало узети са резервом.
Двојица тестираних Бајчетића наводе донекле слична предања, о досељењу у Церницу из Мириловића код Билеће, али се даље разликују – по једном су у Мириловиће дошли из Бањана, а по другом из околине Цетиња.
Кокановићи су у вријеме пописа из 1850/51. године већ имали формирано презиме и велики број домаћинстава – 8 у Црњелову (тада пописаном као јединствено село) и једно у Балатуну. Веза између црњеловских и балатунских Кокановића је неспорна, а интересантно је да је и грана у Балатуну задржала презиме, што говори о његовој утемељености и могућој старости. Још један интересантан детаљ се добија ако се направи поређење са неким другим родовима из Црњелова (додуше Доњег). Наиме, у истом попису бројни су и припадници родова Летуна и Шопала (пописани са различитим варијантама тих презимена/родовских имена – Летун, Литум, Летуновић, Шопал, Шопаловић итд). Међутим, данас та изворна презимена нису сачувана. С друге стране, Кокановићи су сачували презиме, упркос чак осам домаћинстава прије скоро 180 година. Имају и они, истина, родовске надимке за поједине гране – Дејићи, Плакаловићи, Маричићи, Гргићи, Спасићи, Тривковићи итд), али званично презиме је кроз све те године искључиво Кокановић.
Интересантно је поменути да су Филиповићи по предању у Кузмин дошли из Босне у 18. вијеку. Најстарији Кокановић пописан 1850/51. године зове се Филип, а рођен је дубоко у 18. вијеку.
Приједлог за тестираног је да се уради дубинско тестирање, али ако не то, могло би се кренути од директног код YSEQ-a на Y640797, па уколико би био негативан на тај SNP, онда покушати FGC28435.
-
212. Симеуновић, Јовањдан, Горња Трнова/Угљевик
Припада хаплогрупи N2, док што се млађих грана тиче, за сада не можемо тврдити ништа испод FT182494, али би ваљало провјерити Y640797.
Хаплотип тестираног Симеуновића се на четири маркера разликује од модалног N2 хаплотипа. У питању су снижени DYS389I=13, DYS389II=28 и DYS458=17, те повишени DYS481=25.
С обзиром на, за N2 хаплогрупу, релативно висок број немодалних вриједности, Симеуновић практично нема потпуних поклапања вриједних помена, а када се искористе додатни критеријуми, попут крсне славе, остаје, као најважније поклапање, Филиповић из Кузмина, са славом Јовањдан, од ког се Симеуновић разликује на два од упоредива 23 маркера. Што је најважније, разлика се јавља на брзомутирајућим DYS458 и DYS481, на којима је Филиповић у модалу, док се на преостале двије немодалне вриједности Филиповић и Симеуновић поклапају.
Симеуновић није навео никакво предање, а Горња Трнова није обрађена у етнографској литератури.
Управо изостанак предања, уз славу и релативну блискост хаплотипа са Филиповићевим, може бити један од показатеља евентуалне припадности грани Y640797, јер код већине до сада потврђених припадника гране предање или у потпуности изостаје, или се односи на досељење из онога што бисмо могли назвати неочекиваним правцем.
У попису из 1850/51. године преци Симеуновића су вјероватно пописани у домаћинству под бројем 15, у ком је домаћин Симо, син Спасоје, са презименом несигурног читања Лавовић(?), са којим су пописани и брат Гаврило и синови Јован и Ристо.
У контексту евентуалме везе са Филиповићима из Кузмина, интересантно је погледати попис граничара из 1724/5. године, у ком у тадашњој аустријској Бијељини срећемо Симу и Филипа Браниловића, док у Броцу имамо Филиповиће. За Филиповиће знамо да су отишли у Кузмин (питање је јесу ли то Филиповићи из села Бродац, или потомци овог Филипа, посадника бијељинског утврђења), као и за Руњане, који су такође пописани и славе Јовањдан, али за сада нису тестирани. Помена су вриједни и Дрезгићи, јер су и они из Бијељине отишли у Кузмин послије повратка Турака, али је у току ове акције утврђено да у Сувом Пољу имају релативно блиске сроднике са истом славом – Радишиће. Премда се не ради о истој хаплогрупи, овај примјер наводим као један од могућих образаца расељавања у том периоду, ком можда и Симеуновић припада. На то ће одговор свакако дати додатна тестирања.
Приједлог за тестираног је да се уради дубинско тестирање, али ако не то, могло би се кренути од директног код YSEQ-a на Y640797.
-
Имамо потврду да Марјановићи, независно од упознатости са анализом овог резултата имају предање о досељењу из "јужне Србије", без неког конкретнијег одређења.
Бистрички и мокрогорски Бучевци су од једног рода Поповића из Бучја код Прибоја, одакле су се раселили тридесетих година 19. века. Није познато да је неко отишао ка Семберији, али није ни искључено да је неко прешао Дрину.
Предање о досељењу Марјановића из "јужне Србије" делује обесхрабрујуће па је тешко говорити о ближем сродству без дубинског тестирања.
-
214. Радић, Алимпијевдан, Обријеж, Бијељина, E-V13>Z1057
Хаплотип тестираног поседује повишене вредности маркера DYS385a=17, DYS389ii=31, DYS458=17, DYS570=21, DYS635=24 и DYS643=13 и снижену вредност маркера DYS456=17. На три маркера се разликује од хаплотипа Вукића (Тривуњдан, Отпочиваљка/Прњавор). Без дубљих генетичких тестова није могуће рећи да ли су ближе повезани, али то је ипак мало вероватно с обзиром на различите славе и солидну географску удаљеност.
Тестирани је навео да су се по предању браћа Анто, Радо и Писо доселила из Херцеговине. Од њих потичу са Антићи и Радићи у Обријежу и Писићи у Роћевићу.
Препорука за даље тестирање: BigY или WGS тест ради утврђивања млађе гране.
-
193. Савић, Ђурђевдан, Црњелово Доње, Бијељина, E-V13>Z5018>S2979>S2972>BY5423>Y128213
Припада роду Шопала. Хаплотип тестираног је модалан за овај род. Од раније имамо резултате Живановића и Петровића из истог села, који припадају овом роду.
Тестирани је навео да су Савићи дошли из Мачве, а тамо из Црне Горе.
Препорука за даље тестирање: BigY или WGS ради утврђивања млађе гране.
-
194. Михајловић, Ђурђевдан, Црњелово Доње, Бијељина, E-V13>Z5018>S2979>S2972>BY5423>Y128213
Припадају роду Шопала. Хаплотип тестираног поседује повишену вредност маркера DYS389ii=31 и снижену вредност маркера DYS456=15. Након Живановића, Петровића и Савића, ово је четврти тестирани припадник овог рода из Црњелова Доњег.
Тестирани Михајловић је навео да су њихови преци дошли из Херцеговине као Наранџићи. У Грбешима код Требиња има Наранчића, али они припадају грани I2-PH908.
Препорука за даље тестирање: BigY или WGS ради утврђивања млађе гране.
-
192. Љубојевић, Никољдан, Доње Црњелово, Бијељина, E-V13>Z5017>Z19851>A18833>A18844>FT104106
Припада генетичком роду Матаруга (E-FT104106). Хаплотип поседује повишену вредност маркера DYS390=26. Остатак хаплотипа је модалан за овај род, тако да има већи број поклапања на једном маркеру разлике. Тестирани је у пољу за порекло навео "Херцеговина (Лика-Кордун)", шта год то значило.
Препорука за даље тестирање: BigY или WGS ради утврђивања млађе гране.
-
192. Љубојевић, Никољдан, Доње Црњелово, Бијељина, E-V13>Z5017>Z19851>A18833>A18844>FT104106
Припада генетичком роду Матаруга (E-FT104106). Хаплотип поседује повишену вредност маркера DYS390=26. Остатак хаплотипа је модалан за овај род, тако да има већи број поклапања на једном маркеру разлике. Тестирани је у пољу за порекло навео "Херцеговина (Лика-Кордун)", шта год то значило.
Препорука за даље тестирање: BigY или WGS ради утврђивања млађе гране.
Јел сродан Љубојевићима из Ужица који су раније тестирани?
-
207. Анђић, Лазарева Субота, Суво Поље, Бијељина
Припада хаплогрупи R1a-Z280>Y2613>Y2608>FT110369>BY27373>BY33421>FTB80188>FTB79552. У односу на модални хаплотип одступа једино јако висока вредност DYS456=19. Од свих припадника хаплогрупе R1a-Z280 у нашој бази, ову вредност поседују још само двојица Даничића из Славковице и Цветановца код Љига. Анђић има потпуно поклапање на 17 упоредивих маркера са Даничићем из Цветановца, док се од Даничића из Славковице разликује на 2 релативно бржемутирајућа маркера од укупно 25, с тим да је на оба маркера разлика двострука. Оно што је најзначајније је да и Даничићи такође славе Лазареву Суботу, што несумњиво потврђује да Анђић и Даничићи припадају истом генетичком роду. Даничић из Славковице је радио и дубински WGS тест, а грану FTB79552 је формирао са непознатим резултатом који више није на YFull стаблу. С обзиром да је старост ове гране процењена на око 1650 година, Анђићу свакако препоручујем додатно тестирање путем WGS или BigY-700 теста, јер ће без икакве сумње формирати са Даничићем нову млађу подграну испод FTB79552.
Тестирани је у упитнику навео да су према породичном предању даљим пореклом из Црне Горе, а као најстарије познате претке је навео прадеду Владимира и чукундеду Милана.
-
Јел сродан Љубојевићима из Ужица који су раније тестирани?
Није.
-
201. Живановић, Никољдан, Суво Поље, Бијељина, J2b-M205>Y22059
Мислим да Суво Поље није обрађено код Радмиле Кајмаковић (Семберија, 1974), па можда Велибор Лазић има више информација о пореклу ове породице. Нажалост, хаплотип је потпуно модалан за подграну J-Y22059. Све вредности су типичне за модални хаплотип, без специфичности. Теоретски, због географске близине и исте крсне славе, могуће да постоји генетичка веза са Никољштацима из Батковића. Они ипак поседују неке препознатљиве вредности, али разлика није превелика (2 маркера).
У овом случају је неопходан дубински тест. Појединачни YSEQ тест на J-Y22063, или BIG Y-700.
-
Јел сродан Љубојевићима из Ужица који су раније тестирани?
Презиме је код ових Љувојевића формирано тек између 1850. и 1870, доста након досељења, тако да свакако тешко да може имати везе са Љубојевићима из било ког другог краја.
-
201. Живановић, Никољдан, Суво Поље, Бијељина, J2b-M205>Y22059
Мислим да Суво Поље није обрађено код Радмиле Кајмаковић (Семберија, 1974), па можда Велибор Лазић има више информација о пореклу ове породице. Нажалост, хаплотип је потпуно модалан за подграну J-Y22059. Све вредности су типичне за модални хаплотип, без специфичности. Теоретски, због географске близине и исте крсне славе, могуће да постоји генетичка веза са Никољштацима из Батковића. Они ипак поседују неке препознатљиве вредности, али разлика није превелика (2 маркера).
У овом случају је неопходан дубински тест. Појединачни YSEQ тест на J-Y22063, или BIG Y-700.
На жалост, нема много доступних података. У необјављеном катстарском попису из 1873/75. године по свему судећи недостаје страница на којој је пописан предак Живановића (помиње се Милан Живановић, син Живана, са браћом (неименованом), као посједник куће и млина (претпостављам воденице на Јањи), али у питању су несродни Живановићи из истог села). У попису из 1850/51. године у Сувом Пољу нема ни Живана ни Живановића. Перица Николић, који истражује тај крај, има неке претпоставке и вези са домаћинством пописаним под бројем 77, али ту имамо читање Цвијан, умјесто Живан, а презиме је наведено као Максимовић, по Живановом/Цвијановом оцу Максиму. Дакле, може бити да је то, а да је заиста умјесто Живан прочитано Цвијан. У аустроугарским докумемтима из времена успоставе земљишних књига (1879-1888), предак Живановића пописан је као Живан Ђогић, син Максима. Ђогић је наставило да постоји као породични надимак, а Живановић се очигледно тек крајем 19. вијека усталило као презиме.
Уколико се могу правоти паралеле са батковљанским никољштацима, могући правац досељења је из Старог Влаха, преко Мачве. То у Сувом Пољу, очигледно, не би био изузетак.
-
218. Јовановић, Тривуњдан, Доња Трнова, Угљевик, E-V13>Z5018>S2979>FGC11450>BY68094>Y160784>FTC27220
Припада роду Ђурица. Хаплотип тестираног поседује снижену вредност маркера DYS456=16 и повишену вредност маркера DYS635=23, које одступају од модалног хаплотипа овог рода.
Породица тестираног нема предање о даљем пореклу.
-
225. Теофиловић, Никољдан, Модран, Бијељина, E-V13>Z5017>Z19851>A18833>A18844>FT104106>FT287248>CTS11222
Припада генетичком роду Матаруга (E-FT104106), односно подроду Драгошевића (E-CTS11222) из Грахова у Старој Херцеговини. Хаплотип тестираног је модалан за овај род.
Породица тестираног нема предање о даљем пореклу.
-
216. Матић, Никољдан, Бродац Горњи, Бијељина
Припада хаплогрупи R1a-Z280>CTS1211>CTS3402>Y33>CTS8816>Y2902>Y3219. Од модалног хаплотипа одступа једино нешто нижа вредност DYS576=16. Најближе поклапање има са двојицом тестираних који су такође из околине Бијељине, од Иванића из Батковића (Никољдан) разликује се на само 1 од 25, а од Бјелцановића из Попова (Михољдан) на 2 од 25 маркера. И Иванић и Бјелцановић такође поседују ниску вредност DYS576=16, па нема сумње да сва тројица припадају истом генетичком роду. За Иваниће се и у литератури наводи да су досељени из Бродца. Било би добро да се утврди млађа подграна којој овај род припада, па из тог разлога препоручујем Матићу додатно тестирање помоћу неког од дубинских тестова (WGS или BigY-700).
За Матиће се у литератури наводи да су даљим пореклом из Брда у Црној Гори:
Доселила три брата — један у Бродац, други у Свињаревац (Остојићево), а трећи у Хасе. Од три брата, Матије, Максима и Иве, досељених из Брда, потичу –Матићи, –Максимовићи и –Ивићи (Никољдан).
https://www.poreklo.rs/2014/10/05/poreklo-prezimena-selo-brodac-gornji-bijeljina/ (https://www.poreklo.rs/2014/10/05/poreklo-prezimena-selo-brodac-gornji-bijeljina/)
-
221. Милановић, Мратиндан, Доња Трнова, Угљевик
Припада хаплогрупи R1a-Z280>CTS1211>CTS3402>CTS8816>L1280>Y5647>FT148265>YP611>YP3987. Од модалног хаплотипа одступају повишене вредности DYS389=14-31 и DYS481=24. Нема блиских поклапања у нашој бази (са мање од 4 разлике на 23/25 маркера). Како би прецизно утврдио терминалну подграну којој припада, препорука Милановићу је додатно тестирање помоћу неког од дубинских тестова (WGS или BigY-700).
Тестирани је у упитнику навео да им се предак доселио у Доњу Трнову пре 120 година из Љешња, а у Љешањ су се према предању доселила три брата негде из Љешанске нахије.
-
222. Пешаљевић, Лазаревдан, Доња Трнова, Угљевик
Припада хаплогрупи R1a-Z280>CTS1211>Y35>YP4278>Y109474>BY30743>Y144943, роду Шаренаца. Поседује у потпуности модалан хаплотип, без неких специфичних вредности. Самим тим има и блиско поклапање (1-3 маркера разлике) са већином припадника овог рода, а потпуно поклапање на 23 маркера има са Бабићем из Селишта код Билеће и Стајићем из Сливаља код Гацког, обојица такође славе Лазареву Суботу. Препорука је додатно тестирање помоћу неког од дубинских тестова (WGS или BigY-700).
Тесирани је у упитнику навео само да су према предању даљим пореклом из Херцеговине, на шта и резултат тестирања недвосмислено указује.
-
194. Михајловић, Ђурђевдан, Црњелово Доње, Бијељина, E-V13>Z5018>S2979>S2972>BY5423>Y128213
Припадају роду Шопала. Хаплотип тестираног поседује повишену вредност маркера DYS389ii=31 и снижену вредност маркера DYS456=15. Након Живановића, Петровића и Савића, ово је четврти тестирани припадник овог рода из Црњелова Доњег.
Тестирани Михајловић је навео да су њихови преци дошли из Херцеговине као Наранџићи. У Грбешима код Требиња има Наранчића, али они припадају грани I2-PH908.
Препорука за даље тестирање: BigY или WGS ради утврђивања млађе гране.
Јел од ових комадант Маузер ?
-
Јел од ових комадант Маузер ?
Командант Маузер нити је Михајловић, нити је из Црњелова.
-
Господине Лазићу све похвале за ваш труд и неизмеран допринос у истраживању порекла становништва Семберије и Мајевице.Лепо је приметити да се људи све више интересују за своје порекло иако се тешко одлучују на тестирање али ви сте главни покретач да људи сазнају своје порекло преко днк-а теста у Семберији.Надам се да ће се то догодити и у Мачви па и у самом мом селу Мајуру Шабачком где сам рођен. У самом Мајуру има пар фамилија које су се тестирале али то је изузетно мали број.
Срдачан поздрав и пуно успеха у даљем истраживању порекла становништва Семберије,надам се да ће се ту негде пронаћи и моји сродници :).
Михаило Т.Даниловић
I2-I>FT34788
-
Ако се укаже могућност сигуран сам да ће госн Лазић прећи границу и обрадити мало и братску Мачву.
-
Господине Лазићу све похвале за ваш труд и неизмеран допринос у истраживању порекла становништва Семберије и Мајевице.Лепо је приметити да се људи све више интересују за своје порекло иако се тешко одлучују на тестирање али ви сте главни покретач да људи сазнају своје порекло преко днк-а теста у Семберији.Надам се да ће се то догодити и у Мачви па и у самом мом селу Мајуру Шабачком где сам рођен. У самом Мајуру има пар фамилија које су се тестирале али то је изузетно мали број.
Срдачан поздрав и пуно успеха у даљем истраживању порекла становништва Семберије,надам се да ће се ту негде пронаћи и моји сродници :).
Михаило Т.Даниловић
I2-I>FT34788
Господине Даниловићу, хвала Вам на љубазним ријечима. Мачва и шабачка Посавина сасвим сигурно имају много људи који имају и енергије и средтсава да сличну акцију покрену и изнесу. Надам се да ће се и то десити, а надам се и да ћемо успјети да Ваш труд крунишемо продубљивањем сазнања о поријеклу Ваше породице.
-
Ако се укаже могућност сигуран сам да ће госн Лазић прећи границу и обрадити мало и братску Мачву.
Давног септембра 1876. године Лазићи пређоше ту границу као избјеглице и остадоше скоро двије године у Клењу, прије коначног повратка на спаљена огњишта у Семберији. Уколико Мачвани крену путем неке организоване акције, свакако ће ми бити драго да у складу са могућностима симболично вратим дио дуга за гостопримство у тим тешким временима. :)
-
Прије него што кренемо са објавама резултата најновије туре, ево и списка тестираних:
226. Зарић, Лучиндан, Црњелово Горње, Бијељина
227. Мирковић, Никољдан, Црњелово Доње, Бијељина,
228. Мијић, Ђурђевдан, Црњелово Доње, Бијељина,
229. Павловић, Ђурђевдан, Црњелово Горње, Бијељина,
230. Максимовић, Мратиндан, Горњи Драгаљевац, Бијељина,
231. Бабић, Марковдан, Попови, Бијељина,
232. Божић, Јовањдан, Горња Чађавица, Бијељина,
233. Стевановић, Никољдан, Суво Поље, Бијељина,
234. Деспотовић, Стевањдан, Крћина, Угљевик,
235. Јовић, Никољдан, Горња Трнова, Угљевик,
236. Јосиповић, Никољдан, Суво Поље, Бијељина,
237. Савић, Лазаревдан, Суво Поље, Бијељина,
238. Алагић, нема крсну славу, Атмачићи, Угљевик,
239. Лазић, Илиндан, Глиње, Угљевик,
240. Јозић, нема крсну славу, Бијељина.
-
234. Деспотовић, Стевањдан, Доња Крћина, Угљевик, J1-M267>P58
Деспотовић има блиско поклапање са осталима из овог генетичког рода, чији припадници сви славе управо Стевањдан. У питању су: Дроњак, Зрмања Врело, Лика; Зурковић, Сомбор; необјављен, Костадиновац, Крижевци, као и један резултат из Y-STR студије о Хрватима, са простора Централне Хрватске.
Croatian national reference Y-STR haplotype database
(https://www.researchgate.net/profile/Dragan-Primorac/publication/221889294/figure/fig1/AS:341166911442944@1458351938030/Map-of-Croatian-regions_Q320.jpg)
Маркерима су сви веома блиски (до 2 разлике на 23 маркера), па је претпоставка да старост читаве групе није већа од 1000 година. Било би свакако корисно да неко уради дубински тест како би сазнали о којој је тачно грани J1 реч. Специфична вредност овог хаплотипа је веома ниска вредност на маркеру 385ab = 12-12. Нисам код Миленка Филиповића (Мајевица, 1969) нашао вишо о пореклу становништва Доње Крћине. Откривањем даљег порекла Деспотовића, можда сазнајемо више о матици читаве ове групе, која је свакако део динарске миграционе струје.
-
233. Стевановић, Никољдан, Суво Поље, Бијељина, J2b-M205>Y22059
Стевановићев хаплотип одликују две веома ретке вредности, које не поседује нити један припадник J-Y22059 у табели пројекта. У питању су 393=11 и 390=24. Остатак маркера упада у модални хаплотип, па ове вредности треба схватити као "приватну" мутацију. Вероватно да постоји генетичка веза са раније тестираним Живановићем из истог места. Суво Поље није обрађено у стручној литератури.
Поставља се питање каква је њихова веза са Никољштацима из Батковића и да ли је било неке интеракције на овом потезу. Није искључено да су у питању две независне групе Никољштака из Семберије. Савет за даље је свакако дубински тест (BIG Y-700).
201. Живановић, Никољдан, Суво Поље, Бијељина, J2b-M205>Y22059
Мислим да Суво Поље није обрађено код Радмиле Кајмаковић (Семберија, 1974), па можда Велибор Лазић има више информација о пореклу ове породице. Нажалост, хаплотип је потпуно модалан за подграну J-Y22059. Све вредности су типичне за модални хаплотип, без специфичности. Теоретски, због географске близине и исте крсне славе, могуће да постоји генетичка веза са Никољштацима из Батковића. Они ипак поседују неке препознатљиве вредности, али разлика није превелика (2 маркера).
У овом случају је неопходан дубински тест. Појединачни YSEQ тест на J-Y22063, или BIG Y-700.
На жалост, нема много доступних података. У необјављеном катстарском попису из 1873/75. године по свему судећи недостаје страница на којој је пописан предак Живановића (помиње се Милан Живановић, син Живана, са браћом (неименованом), као посједник куће и млина (претпостављам воденице на Јањи), али у питању су несродни Живановићи из истог села). У попису из 1850/51. године у Сувом Пољу нема ни Живана ни Живановића. Перица Николић, који истражује тај крај, има неке претпоставке и вези са домаћинством пописаним под бројем 77, али ту имамо читање Цвијан, умјесто Живан, а презиме је наведено као Максимовић, по Живановом/Цвијановом оцу Максиму. Дакле, може бити да је то, а да је заиста умјесто Живан прочитано Цвијан. У аустроугарским докумемтима из времена успоставе земљишних књига (1879-1888), предак Живановића пописан је као Живан Ђогић, син Максима. Ђогић је наставило да постоји као породични надимак, а Живановић се очигледно тек крајем 19. вијека усталило као презиме.
Уколико се могу правоти паралеле са батковљанским никољштацима, могући правац досељења је из Старог Влаха, преко Мачве. То у Сувом Пољу, очигледно, не би био изузетак.
-
Прије него што кренемо са објавама резултата најновије туре, ево и списка тестираних:
226. Зарић, Лучиндан, Црњелово Горње, Бијељина
227. Мирковић, Никољдан, Црњелово Доње, Бијељина,
228. Мијић, Ђурђевдан, Црњелово Доње, Бијељина,
229. Павловић, Ђурђевдан, Црњелово Горње, Бијељина,
230. Максимовић, Мратиндан, Горњи Драгаљевац, Бијељина,
231. Бабић, Марковдан, Попови, Бијељина,
232. Божић, Јовањдан, Горња Чађавица, Бијељина,
233. Стевановић, Никољдан, Суво Поље, Бијељина,
234. Деспотовић, Стевањдан, Крћина, Угљевик,
235. Јовић, Никољдан, Горња Трнова, Угљевик,
236. Јосиповић, Никољдан, Суво Поље, Бијељина,
237. Савић, Лазаревдан, Суво Поље, Бијељина,
238. Алагић, нема крсну славу, Атмачићи, Угљевик,
239. Лазић, Илиндан, Глиње, Угљевик,
240. Јозић, нема крсну славу, Бијељина.
Туре су све обимније и неизмерно вам на томе хвала госн Лазићу. Да ли бисте могли следећи пут да тестирате Пантиће из Доње Трнове?
-
Туре су све обимније и неизмерно вам на томе хвала госн Лазићу. Да ли бисте могли следећи пут да тестирате Пантиће из Доње Трнове?
Заиста не утичем на избор тестираних на југозападу "захваћене области", али ако знате неког Пантића који је вољан да се тестира о свом (или Вашем) трошку, радо ћу обезбиједити логистику.
Имају ли Пантићи неки шири значај, који превиђам?
-
Искључиво због овог човека. Отац му је из Доње Трнове коју сте захватили у најновијим турама па ме заинтригирало порекло те породице.
https://www.danas.tv/
-
Искључиво због овог човека. Отац му је из Доње Трнове коју сте захватили у најновијим турама па ме заинтригирало порекло те породице.
https://www.danas.tv/
Млади сарадник задужен за крајеве са нмв преко 100 метара ће Вам ускоро појаснити ситуацију са Пантићима, који су, заправо, покривени досадашњим тестирањима.
-
У Доњој Трнови постоје двије фамилије Пантића.
Прва је истог поријекла као и Тешићи из засеока Јаковић:
145. Тешић, Ђурђевдан, Доња Трнова/Бијељина
Друга је истог поријекла као и Николићи и Јовановићи из засеока Милијаш:
218. Јовановић, Тривуњдан, Доња Трнова, Угљевик
Рекао бих да су шансе 90% да Жељко припада Јовановићевој фамилији.
Слава би отклонила сумње.
-
Бабић (Марковдан), Попови/Бијељина
Припада хаплогрупи R1b-PF7562>PF7563>FT44409. https://www.yfull.com/tree/R-FT44409/ (https://www.yfull.com/tree/R-FT44409/)
Прошле године је тестиран још један Бабић, из истог места и исте крсне славе (они су иначе једини из ове хаплогрупе који славе Марковдан). Разликују се на 2 СТР маркера, јер је други измутирао на DYS576 и DYS549, па има ниже вредности од свих осталих из гране FT44409, па тако и од овог Бабића. Заједничко за Бабиће је ретка и повишена вредност DYS481=24. Постоји доста тестираних од којих се Бабић разликује на 2 или три маркера, а то су они који славе Митровдан у западнијим крајевима и са славом Алимпијевдан и Мратиндан у ближој околини (Мачва/Подриње, Војводина). Тешко је одредити ко би им од ових био сроднији.
Има и трећи тестирани Бабић из Попова који слави Марковдан, али је друга хаплогрупа - I2a-PH908. У литератури се налази да су Бабићи из Попова пореклом из Црне Горе, што се не слаже са хаплогрупом R1b-PF7562>PF7563>FT44409.
-
239. Лазић, Илиндан, Глиње, Угљевик
Највероватније припада хаплогрупи R1a-FT288648, чији је филогенетски низ R1a-M458>L1029>YP417>YP728>YP6047>FT285270>FT288648. Хаплотип тестираног карактеришу смањене вредности на маркерима DYS458=15 и YGATAH4=10 у односу на модални хаплотип гране R1a-FT288648. Тестираном је најближи необјављени резултат из суседног села Горња Трнова са истом славом, са којим је несумњиво у сродству. Њих двојица деле горенаведене карактеристичне вредности и од 17 упоредивих маркера разликују се на једном, где тестирани из Горње Трнове има повишену вредност DYS635=24.
На 2 маркера од 23 упоредива, тестирани је удаљен од двојице Драшковића (Сливља/Гацко и Осија/Калиновик) и двојице Жарковића (Бодежишта/Гацко и Крушчица/Калиновик), који су тестом Драшковића из Сливље потврђени на СНП FT288648. Сви су никољштаци из Херцеговине и сви имају модални хаплотип за грану R1a-FT288648.
С друге стране, од нејавног тестираног из Тушина/Шавник, који такође слави Светог Николу и потврђен је на сестринску грану R1a-M458 >FT285270> FTB41036/Y290723> FTA41717> Y289137, тестирани Лазић се разликује на 3 од 25 маркера (YGATAH4, DYS570 и DYS533), па постоји нешто мања шанса да припада и овој грани.
Гране R1a-M458 >FT285270>FTB41036/Y290723 и R1a-M458 >FT285270>FT288648 су се раздвојиле пре око 1.400 година, према YFULL проценама.
Може се рећи да генетика потврђује предање из Херцеговине.
Тестирани је дао следеће податке о свом пореклу:
У сусједно село Горња Трнова долази Цвијан, који је имао три сина: Тешу / Теју, Јову и Лазу. Сматра се да је Цвијан дошао из Херцеговине, крајем 18. вијека. Лазо, због непослушности бегу, бива протјеран у сусједно село Глиње, заселак Жуге. Имао је четири сина: Перу, Алексу, Максима и Лазара, који је мој чукундјед и који је рођен 1856. године. Лазо је пописан у османском попису из 1850/51. године у Горњој Трнови у кући бр. 9, под презименом Ковачевић (Цвијо је био ковач. На надгробном споменику пише Лазо Цвијић).
У доступној литератури нисам нашао додатне податке о породици тестираног.
Предлог за тестираног је да се уради дубинско тестирање ради утврђивања временске удаљености од тестираних Драшковића и нејавног тестираног из Тушина/Шавник или ако не то, могло би се кренути од директног код YSEQ-a на FT288648, ради потврђивања припадности овој грани.
-
235. Јовић, Никољдан, Горња Трнова, Угљевик
Припада хаплогрупи G2a-L497>Y128480.
Јовићев хаплотип поседује комбинацију две ретке вредности, YGATAH4=9 и DYS635=21. Сем њега још свега један хаплотип у бази има идентичне вредности на тим маркерима, али га друге маркерне разлике и географска удаљеност искључују из приче о ближој повезаности са Јовићем. У Јовићевој околини Аранђеловштаци Марковић из Патковаче и Вучковић из Горњег Црњелова такође поседују DYS635=21, док се у остатку хаплотипа упоредивих разликују на 4 маркера. На основу изнетих података не бих се усудио да Јовића повежем са конкретним Y128480 хаплотиповима.
Препорука за даље тестирање: Big Y-700 или WGS тест.
-
237. Савић, Лазаревдан, Суво Поље, Бијељина
Припада хаплогрупи I1-M227>A11380>BY169301 (https://www.yfull.com/tree/I-BY169301/). Има прилично модалан хаплотип за ову хаплогрупу, уз изузетак маркера DYS458 на којем има вредност 14, док сви остали до сада тестирани припадници ове хаплогрупе имају вредност 15 или нешто ређе 16. То би значило да је ова мутација релативно скоро настала и да се на основу теста ове резолуције не може рећи ништа више осим да припада овој хаплогрупи, која је једна од чешћих грана хаплогрупе I1 код Срба, а најскоријој заједнички предак свих њених припадника је према процени YFull-а живео пре око 1650 година.
На основу породичне славе Лазаревдан би се тестирани Савић ипак могао повезати са Јелићем из Бање Врућице код Теслића, јер једино још он слави Лазаревдан од свих до сада тестираних припадника ове хаплогрупе. Јелић је приликом тестирања навео предање о пореклу из подручја око тромеђе Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине, што и јесте област са повишеним присуством ове хаплогрупе код нас. Јелић је урадио дубински тест и припада грани I1-M227>A11380>BY169301>Y263675 (https://www.yfull.com/tree/I-Y263675/), којој припадају још и Мараши из Полимља, о којима је писано детаљније на теми о старом становништву жупе Лим.
Хаплогрупа I1-CTS6364>М227>BY169301 би могла потенцијално имати средњовјековну старост на подручју жупе Лим. На овом подручју припадају јој два рода: православци Нововићи и муслимани Шукурице.
Нововићи, Аранђеловдан, присутни су у Костићима, Побретићима и Бистрици (Бијело Поље), најстарији су у Костићима и ту кажу да су поријеклом из Брда.
Шукурице, муслимани у Брестовику, Костићима, Ракљи и Бијелом Пољу. У Костићима се сматрају старинцима, мада се наводи и предање да су доселили са Хајдар пашом из неког села Шукурова.
Из горе наведених података, евидентно је да је матица и Нововића и Шукурица у Костићима и да је мала шанса да нису повезани.
Иначе, на подручју жупе Лим у селу Пријелозима је најстарија матица рода Мараша, који су исељени у Штавицу и даље у Топлицу. Овом роду вјероватно припадају и муслимани Календери из Календера/Рожаје, који су раније боравили у Мојстиру, гдје је било и Мараша.
Није искључено да све ове наведене породице припадају једном средњовјековном роду чија је матица могла бити у селу Пријелозима, у јужном подручју жупе Лим. За ово је потребно још генетичких потврда, али мислим да се Нововићи и Шукурице могу убројити у старинце жупе Лим. Миленковићи Мараши су иначе позитивно тестирани на нижу подграну I1-BY169301>Y263675
-
235. Јовић, Никољдан, Горња Трнова, Угљевик
Припада хаплогрупи G2a-L497>Y128480.
Јовићев хаплотип поседује комбинацију две ретке вредности, YGATAH4=9 и DYS635=21. Сем њега још свега један хаплотип у бази има идентичне вредности на тим маркерима, али га друге маркерне разлике и географска удаљеност искључују из приче о ближој повезаности са Јовићем. У Јовићевој околини Аранђеловштаци Марковић из Патковаче и Вучковић из Горњег Црњелова такође поседују DYS635=21, док се у остатку хаплотипа упоредивих разликују на 4 маркера. На основу изнетих података не бих се усудио да Јовића повежем са конкретним Y128480 хаплотиповима.
Препорука за даље тестирање: Big Y-700 или WGS тест.
Može li od ovih bit fudbaler Luka Jović? On je iz tih krajeva…
-
Мислим да је он родом из села Батар у Семберији.
-
230. Максимовић, Мратиндан, Горњи Драгаљевац, Бијељина, E-V13>Z5017>CTS9320>A10952>BY4566>BY148067
Хаплотип тестираног поседује снижене вредности маркера DYS458=16, DYS449=29, DYS458=16 и DYS570=19, које одступају од модалног хаплотипа гране E-BY148067, којој највероватније припада: https://www.yfull.com/tree/E-BY148067/
Најближа поклапања има са припадницима поменуте гране:
- Савић, Ђурђиц, Шуме/Ивањица (20/24, при чему је разлика на DYS570 за 2 вредности)
- Вуковић, Стевањдан, Саничани/Приједор (20/25)
Свакако није ближе повезан ни са једним од њих.
Тестирани је навео да Максимовићи потичу из Богутовог Села код Угљевика, а да су тамо дошли из Херцеговине.
Препорука за даље тестирање: дубљи генетички тест (WGS или BigY) ради утврђивања млађе гране.
-
223. Ђокић, Ђурђевдан, Доња Трнова/Угљевик,
Припада хаплогрупи I2-PH908, по свему судећи грани FT16449.
Хаплотип тестираног Ђокића има чак осам немодалних вриједности – повишене DYS458=18, DYS576=19 и DYS570=19, те снижене DYS393=12, DYS385=13-15, DYS437=14, DYS449=30 и DYS533=12.
Нарочито је специфична снижена вриједност DYS393, тим прије што се ради о прилично стабилном маркеру и што је Ђокић дијели са малим бројем осталих тестираних.
С обзиром на број немодалних вриједности не чуди што Ђокић нема потпуних поклапања. Битнијих поклапања нема ни међу тестиранима који су му географски блиски, а када гледамо комбинацију маркера и крсне славе једино што би било вриједно помена јесте један род из околине Билеће, са чијим представницима Ђокић дијели и крсну славу и одређен број специфичних вриједности.
Треба поменути следеће тестиране:
1. Достинић, Ђурђевдан, Краварево/Гацко (1/25)
2. Кундачина, Ђурђевдан, Хатељи/Берковићи (1/23)
3. Хајровић, Ђурђевдан, Хатељи/Берковић (2/23)
4. Кундачина, Ђурђевдан, Хатељи/Берковићи, (2/23)
Како је наведено у односу на све поменуте Ђокићев резултат се разликује на једном или два од упоредивих 23 или 25 маркера, с тим што је разлика углавном на специфичном DYS393.
Наравно, најбоље би било потврдити припадност овом роду даљим тестирањем.
Тестирани није навео никакво предање о старијем поријеклу, а ни раније помињана монографија Доње Трнове не нуди много конкретних података. Наиме, помињу се Ђокићи, који су у заселак Буковац досељени из Ћетковића у истом селу, али нема помена о томе одакле су раније дошли у Ћетковиће. Помињу се и други Ђокићи насељени у засеоку Милијаши. На жалост ни ту нема више података, а ни за једне није поменута ни крсна слава.
Перица Николић је у османском попису из 1850/51. године претка Ђокића пронашао у кући број 88, гдје је пописан Ђорђе Васић, рођен 1812, син Василија, са синовима Симом, Јованом и Јефтом.
Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова, или директни код YSEQ-a да се провјери припадност грани FT16449.
-
224. Старчевић, Ђурђевдан, Ченгић/Бијељина,
Припада хаплогрупи I2-PH908, док је нижу грану тешко одредити без додатних тестова.
Хаплотип тестираног Старчевића има свега три немодалне вриједности – повишену DYS449=32 и снижене DYS576=17 и DYS481=30.
Уз то што је хаплотип Старчевића прилично близак модалном, и три немодалне вриједности се односе на маркере који спадају у групу оних који нешто брже мутирају, па не можемо рећи да је било која од њих специфична у мјери да помаже у одгонетању припадности тестираног некој конкретној млађој грани.
Због свега наведеног Старчевић има релативно велики број резултата који су, ако гледамо само број разлика у STR маркерима, наизглед блиски.
Избор не сужава превише ни додатни критеријум географске блискости, јер би му тако био близак само један резултат:
- Стевић, Ђурђевдан, Вршани/Бијељина, од ког се разликује на два од 25 упоредивих маркера.
Ако посматрамо само резултате са истом крсном славом, треба поменути следеће:
1. Необјављени резултат, Ђурђевдан, Обзир/Љубиње (Херцеговина) (1/23)
2. Рудан, Ђурђевдан, Горња Дубока/Бурмази/Столац (2/23)
3. Необјављени резултат, Ђурђевдан, Каменица/Маглај (2/23)
4. Необјављени резултат, Ђурђевдан, Капавица/Љубиње, (2/23).
Ради се о разлици на једном до два маркера од 23 упоредива, а већина поменутих је сврстана у грану FT14506.
Тестирани је, што се старијег поријекла тиче, навео само оквирно да су досељени из Херцеговине. Ако се у обзир узме назив села, географски распоред потенцијалних сродника у Херцеговини, али и распоред посједа беговске породице Ченгић, предање је вјероватно тачно.
На жалост, Ченгић је још једно од рубних семберских села које етнолози нису обрађивали, тако да конкретне податке о Старчевићима можемо тражити само у пописима, земљишним и црквеним књигама.
У османском попису становништва из 1850/51. године у Ченгићу су пописана два домаћинства Старчевића, што то презиме сврстава у релативно мали број оних која су преживјела до данас у неизмјењеном облику, односно била формирана још средином 19. вијека.
Ради се о домаћинствима Миће Старчевића, сина Јована, рођеног 1776. године, са којим је пописан син Зарија, те о домаћинству другог Мићиног сина, Раде Старчевића, са којим је пописан његов син Васо.
Поред овога треба поменути да је у Сувом Пољу пописан Марко Старчевић, рођен 1771. године, син Јована, као и Мићо, што отвара пут претпоставци да се ради о браћи. Пар домаћинстава Старчевића пописано је о у Загонима, а имена у свим овим домаћинствима прате одређене шаблоне, па се можда ради о истом роду. Даља тестирања у Сувом Пољу и Загонима можда доведу до открића потомака некадашњих Старчевића.
Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова, или директни код YSEQ-a да се за почетак провјери припадност грани FT14506.
-
237. Савић, Лазаревдан, Суво Поље, Бијељина
Припада хаплогрупи I1-M227>A11380>BY169301 (https://www.yfull.com/tree/I-BY169301/). Има прилично модалан хаплотип за ову хаплогрупу, уз изузетак маркера DYS458 на којем има вредност 14, док сви остали до сада тестирани припадници ове хаплогрупе имају вредност 15 или нешто ређе 16. То би значило да је ова мутација релативно скоро настала и да се на основу теста ове резолуције не може рећи ништа више осим да припада овој хаплогрупи, која је једна од чешћих грана хаплогрупе I1 код Срба, а најскоријој заједнички предак свих њених припадника је према процени YFull-а живео пре око 1650 година.
На основу породичне славе Лазаревдан би се тестирани Савић ипак могао повезати са Јелићем из Бање Врућице код Теслића, јер једино још он слави Лазаревдан од свих до сада тестираних припадника ове хаплогрупе. Јелић је приликом тестирања навео предање о пореклу из подручја око тромеђе Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине, што и јесте област са повишеним присуством ове хаплогрупе код нас. Јелић је урадио дубински тест и припада грани I1-M227>A11380>BY169301>Y263675 (https://www.yfull.com/tree/I-Y263675/), којој припадају још и Мараши из Полимља, о којима је писано детаљније на теми о старом становништву жупе Лим.
Поменути Јелићи, колико је мени познато, раније су били Кузмановићи који такође славе Лазареву суботу. Према породичном предању, родоначелник је био извјесни Кузман.
Писана историја рода Кузмановић из Теслића и околине, Република Српска, детаљно је обрађена у књизи "Кузмановићи (породични родослов)", чији је аутор Душан В. Кузмановић. Књига је објављена 2015. године.
-
229. Павловић, Ђурђевдан, Црњелово Горње, Бијељина
Припада хаплогрупи R1a-Z280>CTS1211>Y35>YP4278>Y109474>BY30743. Од модалног хаплотипа одступа једино нешто виша вредност DY576=20. Oд припадника ове гране са славом Ђурђевдан најближе поклапање има са претходно тестираним Павловићем из истог села, разликују се на само 1 од 25 маркера. На 1 од 23 маркера разликује се од Кешеља из Раникућа код Невесиња, док са Тадићем из Црне Баре код Богатића има потпуно поклапање на 17 упоредивих маркера. С обзиром да још увек ниједан припадник ове гране са славом Ђурђевдан није SNP/дубински тестиран, препорука Павловићу је додатно тестирање помоћу неког од дубинских тестова (WGS или BigY-700). Тестирани је у упитнику навео само да су према не нарочито поузданом предању даљим пореклом из Црне Горе. Раније тестирани Павловић је у упитнику навео да су према предању даљим пореклом из Херцеговине, чему би у прилог ишло и блиско поклапање обојице Павловића са Кешељом.
-
240. Јозић, католик, Вареш
Припада хаплогрупи R1a-Z280>CTS1211>CTS3402>CTS8816>L1280>Y5647>YP611>YP3987. Од модалног хаплотипа одступа снижена вредност DYS390=24, и повишене вредности DYS570=20 и DYS533=13. Нема претерано блиских поклапања у нашој табели. Како би се утврдила терминална подграна којој тестирани припада, препорука је додатно тестирање помоћу неког од дубинских тестова (WGS или BigY-700). Вареш није детаљније обрађиван у етнографској литератури, па нисам успео пронаћи више информацији о Јозићима, а тестирани је у упитнику навео само да су према предању даљим пореклом из Херцеговине.
-
240. Јозић, католик, Вареш
Припада хаплогрупи R1a-Z280>CTS1211>CTS3402>CTS8816>L1280>Y5647>YP611>YP3987. Од модалног хаплотипа одступа снижена вредност DYS390=24, и повишене вредности DYS570=20 и DYS533=13. Нема претерано блиских поклапања у нашој табели. Како би се утврдила терминална подграна којој тестирани припада, препорука је додатно тестирање помоћу неког од дубинских тестова (WGS или BigY-700). Вареш није детаљније обрађиван у етнографској литератури, па нисам успео пронаћи више информацији о Јозићима, а тестирани је у упитнику навео само да су према предању даљим пореклом из Херцеговине.
Samo da nadodam da je mutacija DYS390=24 određujuća za ovu podgranu:
https://www.yfull.com/tree/R-Y84849/
Tu imamo jedan uzorak iz Đakova i drugi isto iz Vareša, samo drugo prezime.
-
Митровић Мезграја, Угљевик пробан на нешто па па на free добио CTS10228 + и такође V4023+ пишем ово јер је ако се добро сјећам скроз друга хаплогрупа од претходно објављеног Митровића.
-
Митровић Мезграја, Угљевик пробан на нешто па па на free добио CTS10228 + и такође V4023+ пишем ово јер је ако се добро сјећам скроз друга хаплогрупа од претходно објављеног Митровића.
Нисам сигуран на ког Митровића мислите. У Бази СДНКП нема тестираних Митровића из Мезграје (за сада само Марковић, старог презимена Лазић).
-
219. Тодоровић, Ђурђевдан, Доња Трнова/Угљевик,
Припада хаплогрупи I2 PH908, грани Y260989, генетском роду који смо у табели СДНКП назвали родом Трновских ђурђевштака.
Тодоровићев хаплотип има седам немодалних вриједности, када говоримо о општем модалном хаплотипу за I2 PH908, али у односу на модални хаплотип поменутог рода једине разлике су на DYS458 и DYS570, који мутирају нешто брже од већине осталих STR маркера, тако да ни те разлике не уносе сумњу у припадност истом ширем роду.
Како је и било за очекивати на основу припадности поменутом роду, Тодоровић у су најближи резултати других припадника рода – Симића и Глигоревића из Доње Трнове и Грбића из Јање. Нека друга поклапања углавном не дају много основа за изношење претпоставки о ближој повезаности, упркос „математичкој“ блискости, тим прије што се ради о различитим слвама и релативно великој географској удаљености.
У монографији „Доња Трнова“, Тодоровићи су поменути међу породицама које не потичу од тројице-четворице предака већине трновских породица, него „потичу од других предака... или су досељени у Трнову из сусједних мјеста...“. Из тога, на жалост, не сазнајемо много, али имамо потврду да су Тодоровићи, као и Симићи и Глигоревићи изворно били насељени у засеоку Милијаши.
На жалост, тестирани не наводи предање о даљем поријеклу, па ми није познато да ли је свијест о повезаности са Симићима и Глигоревићима сачувана.
Према оцјени Перице Николића, Тодоровићи су 1850/51. године пописани под тим презименом, у кућама 34. и 35, гдје налазимо Перу (1823) и Раду (1833), синове Симе Тодоровића. Треба поменути да су ове куће пописане релативно близу куће Глигоревића и донекле Симића, што није без значаја, мада је већ помињано да редослијед пописивања код овог пописа не одражава увијек стварни распоред кућа на терену.
Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова, или директни код YSEQ-a да се провјери припадност грани Y260989.
-
Нисам сигуран на ког Митровића мислите. У Бази СДНКП нема тестираних Митровића из Мезграје (за сада само Марковић, старог презимена Лазић).
Заборавих написати слава, св.Јован
-
217. Симић, Никољдан, Доња Трнова/Угљевик,
Припада хаплогрупи I2-PH908, док припадност некој од нижих грана за сада није могуће утврдити.
Хаплотип тестираног Симића има 6 немодалних вриједности – снижене DYS19=14, DYS391=10, DYS385=14-14, DYS481=29 и DYS635=22, те повишену DYS439=14.
Сам број немодалних вриједности није превелики, али је од нарочитог значаја то што су са изузетком DYS481 све друге немодалне вриједности на маркерима који нешто спорије мутирају, па су и ове вриједности рјеђе код осталих тестираних. Ово се прије свега односи на DYS19 и још више на DYS385.
Сходно наведеном јасно је да тестирани не припада ни једном од до сада добро профилисаних родова. Потпуних поклапања нема, а са већином осталих тестираних је на три и више разлика.
Помена су вриједни Јосиповић из Сувог Поља, који и слави Никољдан, али и Бабић, са славом Јовањдан, из Прибоја код Лопара (Североисточна Босна). Од оба поменута Симићев се резултат разликује на по 3 од упоредивих 25 маркера. Треба поменути и то да су Јосиповићи по свему судећи у Суво Поље стигли из Кореташа на Мајевици, што може бити додатни траг када се разматра евентуална повезаност Бабића са једнима и другима.
Тестирани наводи да су по предању Симићи потомци Брке, који је у Трнову (заселак Буковац) стигао прије око 250 година.
У монографији “Доња Трнова” наводи се сљедеће: “...да су у садашњи заселак Буковац из Гаћина доселили Милко, Брко и Јосип. У Гаћине су стигли однекле из “брда” па су одатле прешли у садашњи заселак Буковац...” Монографија не наводи ни вријеме досељења, нити њихову међусобну везу, или крсну славу/славе. И податак о томе које породице данас потичу од њих тројице дат је збирно, тако да без познавања локалне историје није могуће рећи које породице потичу од кога, а помињу се Стевановићи, Мићићи, Симићи, Марковићи, Стевићи, Јевтићи, Милановићи, Илићи, Лазићи, Тешићи, Петровићи, Јовановићи и Благојевићи. Уколико се овдје помињу Мићићи и Јевтићи који су већ тестирани, можемо са сигурношћу рећи да су бар двојица од ове тројице родоначелника разнородни и да њихови потомци славе различите славе.
У османском попису из 1850/51. године предак Симића је по свему судећи пописан у домаћинству под бројем 89, као Симо Кореташевић, син Јована, рођен 1827. године. Узевши у обзир да и предак Јосиповића у истом попису такође носи топонимско презиме, које указује на Кореташе, покушао сам сазнати више о томе да ли постоји локалитет назива Гаћине у или у околини Кореташа, па сам од господина Тешановића, познаваоца локалне историје и топонимије, добио информацију да на тромеђи Кореташа, Мртвице и Пипераца постоји локалитет Гајине (са кратким акцентом на гласу а) што би требало узети у обзир код даљег истраживања поријекла ових породица.
Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова, или директни код YSEQ-a за почетак на Y56203.
-
232. Божић, Јовањдан, Чађавица Горња/Бијељина, I2-Y3120, род Петковића - Чађавичана
Тестирани наводи да су Божићи старином из Старе Херцеговине, одакле су се прво доселили у лозничку Лешницу, а одатле једна грана у Горњу Чађавицу а друга у Славонски Брод.
ДНК тест показује да тестирани припада роду Петковића - Чађавичана из Чађавице Горње о којем смо на овој теми писали у више наврата. До сада је тестовима пронађено 11 припадника овог рода, међу којима је још један Божић, из Забрђа код Угљевика. Он је по хаплотипу и најближи тестираном Божићу из Чађавице Горње, са поклапањем на 22 од 25 упоредивих маркера.
117. Божић, Јовањдан, Забрђе/Угљевик, I2-Y3120, род Петковића - Чађавичана
Према информацији добијеној од Велибора Лазића, неко од предака тестираног Божића је у Забрђе прешао из Чађавице, где их бележи попис из 1850/1851. године. Имају надимак Ђорђиловићи по Ђорђу. По предању, старије порекло им је из Херцеговине.
Као и велика већина породица из Чађавице Горње са славом Јовањдан и Божићи припадају роду Петковића - Чађавичана. Хаплотип Божића сасвим се уклапа у модални хаплотип овог рода, осим на маркеру DYS389ii=31, на којем нема повишену вредност. Све остале карактеристичне вредности су ту: DYS19=17, DYS389i=12 и DYS635=25. Божић је девети припадник рода Петковића - Чађавичана којег смо пронашли у истраживању порекла становништва Семберије.
Хаплотип тестираног карактеришу маркери DYS389i=12, DYS437=14 и DYS635=25, а у мањој мери и вредности DYS19=17 и DYS389ii=30. За маркере DYS389i=12, DYS635=25 и DYS19=17 смо већ утврдили да представљају карактеристику модалног хаплотипа рода Петковића - Чађавичана, док су остали поменути личне карактеристике тестираног Божића.
Надамо се да ћемо ускоро имати први дубински тест овог рода, па ћемо сазнати и млађу грану којој припадају.
-
227. Мирковић, Никољдан, Црњелово Доње/Бијељина, I2-Y3120, род Којића - Црњеловаца
Мирковићи из Доњег Црњелова су огранак фамилије Којић из истог села. На попису становништва БиХ из 1991. године Којићи су са 225 чланова били најбројнија фамилија у Црњелову Доњем, док је са презименом Мирковић пописана 41 особа.
Тестирани Мирковић је навео да су им по предању преци дошли из Старе Херцеговине. У својој монографији из 1974. године Радмила Кајмаковић у Црњелову Доњем не помиње Мирковиће, а за Којиће наводи да су старином од Фоче. У оквиру пројекта генетичко-генеалошког истраживање порекла становништва Семберије тестирана су до сада двојица Којића, па се можемо подсетити шта смо тада писали о њима:
104. Којић, Никољдан, Црњелово Доње/Бијељина, I2-Y3120
104. Којић, Никољдан, Црњелово Доње/Бијељина, I2-Y3120
Тестирани је навео предање по коме су пореклом из Фоче, по неким усменим изворима из села Филиповићи. Предање о пореклу из Фоче се може пронаћи и у етнографској литератури.
У селу Филиповићи које помиње тестирани 1991. године је пописано свега шест српских становника: петоро из фамилије Бурило која слави Ђурђевдан и један Ђурђевић. У Засеоку Цапе раније су живели и Вуковићи - Пивљани, који славе Аранђеловдан, али их на поменутом попису тамо више није било. Нема дакле назнака да би нека од породица које су до недавно живеле у Филиповићима могле бити у вези са Којићима.
Велибор Лазић је допунио сазнања о Којићима на основу османских дефтера:
Претка тестираног Којића проналазимо пописаног већ у османском попису из 1850/51. године, гдје налазимо и потврду још једног породичног предања - да Јеремићи и Мирковићи такође потичу од Којића. Већ у попису из 1873/75. ове двије гране породице носе нова презимена, која носе и данас. Чињеница да су већ 1850/51. године Којићи имали четири домаћинства у Црњелову (тада пописаном као јединствено село) свакако говори у прилог релативно раном досељењу, вјероватно у другој половини 18. вијека.
Што се генетике тиче, хаплотип тестираног Којића карактеришу три веома ретке повишене вредности DYS385a=16, DYS385b=17 и DYS570=21. Од свих припадника хаплогрупе I2-Y3120 у табели Српског ДНК пројекта, маркер DYS385=16-17 поседује једино Којић. Поред поменутих ретких маркера, код хаплотипа Којића се уочавају и нешто ређе вредности DYS19=17 и DYS389II=30. Због изражених специфичности овај резултат нема посебно блиских у табели СДНКП.
Нека блага сличност се уочава у односу на хаплотипове тестираних из рода који чини група крајишких породица које претежно славе Никољдан, а у којој су Паројчић, Пепић, Лабус, Гаћеша (FTDNA), Јапунџић и Стокић (FTDNA). Дубинским тестом је утврђено да овај род припада грани I2-Y3120>Z17855>...>A20030>Y135654. Код хаплотипа овог рода се такође уочавају повишене вредности на маркеру DYS385, које су додуше нешто ниже, DYS385=15-16. Подударање постоји и на маркерима DYS19=17 и DYS389II=30. Но, мора се ипак рећи да ова делимична назнака сличности не може водити ка закључку да Којић припада поменутом генетичком роду. Срећна околност је да је крајишки род СНП профилисан, па би Којић могао проверити да ли им припада, било дубинским тестом, било испитивањем СНП маркера.
Резултат Мирковића карактеришу исте веома ретке вредности као и хаплотипове двојице Којића, па нема никакве сумње да је предање о њиховом сродству тачно и да припадају истом роду. Разлика њихових хаплотипова постоји на једном, односно два маркера од 25 упоредивих. Све друго што је раније написано за хаплотип Којића важи и за хаплотип Мирковића.
Мирковићима и Којићима препоручујем да размисле о неком од великих геномских тестова.
-
Није тестиран у склопу ове акције, већ на 23andMe, али јесте из овог краја:
Василић, Томиндан, Угљевик, I2-S17250.
Василића са овом славом било је у Семберији (Црњелово, Бијељина), непознатог су порекла. Вероватно не постоји веза са овим Василићима, али пробаћу да сазнам више о пореклу.
-
238. Алагић, Бошњак, Атмачићи/Угљевик
Припада хаплогрупи I2 PH908, док је у погледу млађе гране могуће изнијети пар претпоставки, али је свакако неопходно даље тестирање.
Хаплотип тестираног Алагића има осам немодалних вриједности, када говоримо о општем модалном хаплотипу хаплогрупе I2 PH908. Ради се о повишеним DYS19=17, DYS460=11, DYS570=21 и DYS481=32, те о сниженим DYS385=13-15, DYS449=30, DYS533=12 и DYS635=22.
На жалост, већина немодалних вриједности је на маркерима који мутирају нешто брже, док бисмо као стабилније могли издвојити DYS19, DYS385 и DYS533, па би њима можда и требало посветити нешто више пажње код оцјене наизглед блиских резултата Алагићевом.
Као што је било и за очекивати, с обзиром на укупан број немодалних вриједност, Алагић нема много блиских резултата, па су му најближи тестирани на 5 и више разлика.
Уколико покушамо да из овакве ситуације извучемо било какве смјернице за евентуална даља тестирања, можда би вриједило поменути генетски род који смо назвали Старовлашким јовањштацима, који има веома интересантну распрострањеност, а од чије двојице припадника (из околине Пријепоља и Шавника) се Алагић разликује на пет од 25, односно 23 упоредива маркера. При томе на DYS 533 и DYS385 се поклапају, док су на DYS19 двојица поменутих у модалу, за разлику од Алагића. Већина осталих разлика је на брзомутирајућим маркерима, тако да је незахвално цијенити значај таквих разлика без додатних тестирања.
Уколико гледамо резултате осталих Бошњака тестираних у оквиру Пројекта, можемо рећи да нема блиских. Најближи је један нејавни резултат из околине Бихаћа, са којим је Алагић на 6 од 20 упоредивих, при чему су разлике и на неким од поменутих карактеристичних немодалних вриједности Алагићевог хаплотипа.
Тестирани није навео никакво предање, док ни Атмачићи нису обрађени у мени познатој литератури, тако да је једино што се може рећи то да су Атмачићи пописани у попису из 1850/51. године, и то заједно са данас сусједним Јањарима (преводилац је „читао“ – Џемат Атмаџић са Јањарима). Међутим, иако су пописана презимена свих домаћина, нема презимена Алагић. Уколико су Алагићи и тада живјели у истом насељу, вјероватно би претка требало тражити у неком од домаћина који се зове Алија, или чији се отац звао Алија, а таквих је неколико – Алија Ибрић, син Ибрахима, Салих Зечевић, син Алије, Алија Мујић, син Мехмеда, Алија Шејхић, син Омера (најбројнија породица у конкретном насељу), Рамо Бећировић, син Алије. Уз дужну дозу опреза, поменућу да су пописане и двије куће са презименом које је прочитано као Балагић, али са упитником, што значи да је читање ипак неизвјесно. Ради се о домаћинству Атиулаха Балагића, сина Абдулаха и домаћинству његовог сина Салиха Балагића. Наравно, може бити да се ради заиста о презимену Балагић, али свакако би добар познавалац локалних родослова лако преознао о чему се ради.
Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова, али би се могло кренути и од директних тестова код YSEQ-a, за почетак можда на I-FT174826.
-
236. Јосиповић, Никољдан, Суво Поље/Бијељина
Припада хаплогрупи I2 PH908, вјероватно грани FT25907.
Хаплотип тестираног Јосиповића има пет немодалних вриједности – снижене DYS19=14, DYS481=29 и DYS635=22 и повишене DYS439=14 и DYS458=18.
Као најкарактеристичније вриједности Јосиповићевог хаплотипа треба поменути DYS19, због тога што се ради о једном од стабилнијих маркера, али и DYS481, који спада у оне који мутирају нешто брже, али је Јосиповић на њему за двије вриједности испод модалног хаплотипа.
Најближи резултати Јосиповићевом су резултати неколицине тестираних припадника генетског рода Бејата и Чихорића, које одликује иста слава – Никољдан, карактеристична вриједност на DYS19 – 14, као и код Јосиповића, те снижена вриједност на DYS481 (мада не за 2 као код Јосиповића). Јосиповић се на 3 од 25 упоредива маркера разликује од Драгина из Чуруга и Плавшића из Сомбора, а на 4 од 25 упоредива од Пенда из Чваљина код Требиња и једног нејавног никољштака из околине Србца – сва четворица припадници поменутог генетског рода.
На три разлике од 25 упоредивих Јосиповић је и у односу на географски блиског Симића из Доње Трнове, сусједног села, који такође слави Никољдан. Њих двојица се поклапају на немодалним DYS481 и DYS635, a разликују се на DYS458, на ком се Симић уклапа у модални хаплотип Бејата и Чихорића, затим на DYS391 на ком Симић има веома ријетку мутацију, која је можда и одлика неке његове уже гране, те на DYS385, на ком Симић дијели немодалну врииједност 14-14 са још једним никољштаком из истог села – Ристићем, за ког је већ речено да има релативно необичан хаплотип, али да ако се за било кога може рећи да му је близак, то би био, условно речено, генетси род Бејата и Чихорића.
Тестирани је навео да су његови преци по предању у Суво Поље дошли из Кореташа, данас у општини Лопаре, почетком 19. вијека.
За овакво предање налазимо потврду и у писаним изворима. У османском попису из 1850/51. године преводилац је читао (са упитником) презиме Косташ/Госташ у два домаћинства у Су вом Пољу. Најприје, к и г је релативно лако замијенити у читању са османског турског, а већ имамо и у преводу Трнове ситуацију да је одређена презимена читао као Кореташ/Гореташ. Даље, поменута домаћинства су домаћинство Миће (Кореташа), сина Јосипа и Стевана (Кореташа) сина Јосипа. Ради се о прецима данашњих Јосиповића и Стевановића из Сувог Поља, који славе Никољдан и дијеле предање о досељењу из Кореташа.
Треба подсјетити и да су преци Симића и Ристића из Доње Трнове такође пописани као Кореташевићи/Кореташи, док је за Симића битно напоменути и то да се досељење његовог претка везује за заједничко досељење са извјесним Јосипом, о чијим директним потомцима у Трнови можемо само нагађати, па није искључено да је управо тај Јосип наставио даље на исток и преселио се у сусједно Суво Поље.
Веома вриједан резултат, који доприноси даљем склапању мозаика када су Доња Трнова и Суво Поље у питању.
Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова, или директни тест код YSEQ-a на I-FT25907.
-
228. Мијић, Ђурђевдан, Црњелово Доње/Бијељина
Припада хаплогрупи N2, грани Y254546.
Тестирани Мијић има четири немодалне вриједности, што је за хаплогрупу N2 релативно висок број. Ради се о повишеним DYS391=11 и DYS439=13 и сниженим DYS385=11-15 и DYS458=17.
Вриједност на DYS385b Мијић дијели са свега неколицином тестраних, који при том не припадају његовој грани, тако да је она вјероватно особеност његовог ужег рода и нема нарочит значај за сагледавање укупне слике. С друге стране повишена вриједност DYS391, мада одступа од општег модала, јесте одлика великог броја припаднка Мијићеве пројектоване гране. DYS458 има релативно високу стопу мутације, па ни та разлика не представља нарочито изненађење, а одређену тежину има немодална вриједност на DYS439.
Међу блиским резултатима треба издвојити Јевтића, из околине Гпрњег Милановца, са двије разлике на упоредива 23 маркера, те Сокнића из Зовог Дола, код Невесиња, од ког се Мијићев резултат разликује на 3 од упоредивих 25 маркера. Због могућег дијељеног правца досељавања и условно речено географске близине, није на одмет поменути и Ерића из Тољенка код Вареша, са 3 разлике на 23 упоредива маркера. Сви поменути славе Ђурђевдан, као и тестирани Мијић.
Тестирани је навео да зна да му је још прадјед рођен у Црњелову, али да за даље није сигурно. Ради се о генерацији рођеној средином 19. вијека.
Уз доста комбиновања извора овај навод тестираног је потврђен и добили смо једну од најинтересантнијих прича у досадашњем тестирању људи из Црњелова. Од значаја је био и податак добијен од тестираног да су раније преслављали (преслуживали) Никољдан, с тим да није знао разлоге. Како се испоставило, претка Мијића проналазимо у османском попису из 1850/51. године, пописаног као Мићо Летуновић, син Глигора. Са њим у домаћинству је и син Станко, још дјечак. Летуновић је једна од варијанти како је у овом попису пописиван род Летуна, који смо и генетски профилисали у овој акцији и за који знамо да припада хаплогрупи I2, те да слави Никољдан. Ради се о томе, да најмање двије породице у Црњелову Доњем, које данас славе Ђурђевдан, потичу из домаћинстава која су у овом попису пописана као Летуновићи, те је Глигор Летуновић у оба случаја отац домаћина. Данас су то Мартићи и Мијићи. Потврду да се ради баш о тим породицама налазимо у каснијим изворима, кроз подударност имена и релативну подударност година рођења чланова обје породице. С обзиром на помињање преслављања Никољдана, биће да се овдје ради о томе да су браћа, преци Мијића (Мићо-Мијо Летуновић) и Мартића (Ђоко Летуновић – презиме је по свему судећи настало по његовој удовици 1870-их) доведени у кућу неког Летуновића, који је, претпостављамо, ступио у брак са њиховом мајком. Остаје недоумица да ли је Глигор, који је наведен као отац обојице и њихов биолошки отац, чије нам презиме онда остаје непознато, или је у питању очух-усвојилац Глигор Летуновић. Судећи по неким показатељима, а ту прије свега мислим на најстарија кумства у овим породицама, постоји могућност да су Мијо и Ђоко рођени у Средњем Драгаљевцу, у ком постоји релативно велики број ђурђевштака и што представља могући нови кластер семберских N2. Остаје да ова теза буде провјерена будућим тестирањима.
Препорука за тестираног је да уради неки од дубинских тестова, или, за почетак, директни тест на Y254546 код YSEQ-a.