Проблем је у томе што веома мало има оних који су по директној мушкој линији потомци бронзанодопског становништва. Већина E-V13, J2a, J2b грана које доминирају код Срба су вероватно касноантичке, попут неких I1, R1b грана, где има и оних које су чак и средњовековне. У сваком случају по мушкој линији тог "аутохтоног" отиска по мом мишљењу нема више од 20%, а и то је дискутабилно. Ако се мисли на аутосомалну ДНК, она је свакако статистика, где се управо то касноантичко становништво мешало са старијим слојем, преносећи касније и нама део тог наслеђа. Дакле о Србима се може говорити једино као
о словенском становништву, у генетичком, културолошком, лингвистичком смислу, који је инкорпорирао добар део старијег становништва из разног периода, а пре свега касне антике, а које је везано за ширење Римског царства. Зато се треба у разговору и тумачењима инсистирати на томе да је генетика доказала и потврдила историјски наратив , јер овако се само оставља простор оваквим насловима. Сећам се једног мог интервјуа, где сам споменуо ретку грану међу неким породицама из Штрпца, која се може везати за Сардинију или пре за Каталонију и Шпанију. Наслов у jедном листу је био нешто као "Срби имају шпанске гене" или слично томе, са све илустрацијом Србина са шајкачом и матадора, који држе српску и шпанску заставу.