Од ових Пејатовића је пореклом Танасије (Атанасије) Пејатовић, историчар, сарадник Јована Цвијића, човек који је оставио велики траг када је истраживање порекла становништва Средњег Полимља и Потарја у питању.
Још по нека о Ћузовићима:
Ћузовићи су род из Отиловића код Пљеваља, где су давно дошли из Забрдњих Толаца у Доњем Полимљу (на половини пута између Пријепоља и Прибоја). У Отиловићима су међу најстаријим родовима, старији су од других родова који су ту дошли после Велике сеобе 1690. године. Братствено предање говори да су се у Тоце доселили из Мораче и да потичу од тамошњих Радуловића. Чињеница да су се још у Тоцима ови Радуловићи разгранали на Ћузовиће и Пејатовиће, говори да су и ту живели неколико генерација, што указује да је досељење из Мораче било знатно давније, почетком 17. или још у 16. веку, иако предање једног дела Пејатовића који су се из Толаца преселили у Расну код Нове Вароши говори да је долазак о Тоце био крајем 17. века. Презиме Пејатовић је заправо назив за један део Ћузовића који потичу од претка Пејата. Да су они огранак Ћузовића, говори податак да су се неки Пејатовићи, они из Отиловића, звали Ћузи све до 1945. године. Од отиловићких Пејатовића је наш познати географ, припадник Цвијићеве школе, Атанасије Пејатовић (1875-1903), који је написао познати етнографски рад „Средње Полимље и Потарје“ (1898). Оба ова братства, односно огранка старијег рода, славе Ђурђевдан.
Двојица братственика Ћузовића, Ратомир и Миланко, објавили су 2012. године родословну књигу о свом братству. Правац сеобе, према овом родослову, је: Кањон Мораче – Тоци – Ограде – Црљенице, Заград – Отиловићи – Поље. Родослов наводи још једну грану отиловићких Ћузовића – Марковиће.
И ово презиме налазимо у прошлости у два облика, са и без наставка -ић. Рекло би се да је Ћузо старији облик, такав наводи и Пејатовић (у множини: Ћузи), иако у милешевском Поменику налазимо оба облика, па тако Ћузовић (1864) раније него Ћузо (1884) – и једни и други су из Отиловића. Вероватно је Ћузо најпре било надимак родоначелника, које су касније потомци узели за презиме.
Презимена са основом ћуз- налазимо на западном Балкану и код Срба и код Хрвата. Тако имамо презимена Ћузулан у Попову (Орашје; славе Јовањдан), Ћуза у селу Бочац код Бањалуке (Свети Стефан), као и римокатоличке родове Ћуз у Згалишћу код Врбовца у Хрватској и Ћузела у Тијесном код Шибеника.
Прва асоцијација при помену ове презименске основе је реч ћуза – затвор, затворска ћелија, од италијанског придева chiuso – зaтвoрeнo, зaкључaнo. Но, постоји још неколико речи које би могле бити корен овог презимена. Ћусела или ћузела је турцизам, назив за штављену говеђу кожу од које су некада прављени ђонови за обућу. Ћузел је такође и један одлик придева на турском, који се чешће чује као ђузел – леп. Ћузи (или џузи) је такође турцизам, придев који означава неког малог, ситног, незнатног. Шта је од свега овога, или пак нешто друго, било основ за надимак претка Ћузовића, није познато.
https://www.poreklo.rs/2021/01/26/o-nekim-neobicnim-prezimenima-kod-srba-6-deo/Дакле, прича о пореклу из Мораче је, вероватно, без основа, осим ако предак Ћузовића није тамо боравио привремено.
