Лутовац не помиње Радовановиће у свом раду. Да ли је можда познато које им је старо презиме?
Радовановићи су тзв. Шубутани, и под овим презименом у континуитету постоје од средине 19. века. У време Лутовчевог истраживања су под тим презименом живели у Варагама. Радован је рођен око 1812. године, и имао је синове Јована, Милована и Милију.
Милија се синовима иселио у Топлицу 1889. године и настанио у Вучу (добродолску) (Куршумлија), а један под његових синова, Видоје, се иселио даље у Прекорађе (Куршумлија).
Јован и Милован су остали у Варагама, где су засновали породице. Две задруге Радовановића су пописане 1911. године – Радовановић Милована, са 10 члана, и Радовановић Јована са 8 члана. Обе задуге су обрађивале своју земљу. Пет задруга Радовановића које потичу од Милована и Јована су пописане 1944. године.
Када смо већ код Лутовца, Лекићи и Радовићи нису исти род. Лекићи јесу Шибутани, и потичу од Раденка, сина Ђока, који је унук Милована. Радован је такође унук Милована, и они су две паралелне гране једног рода - нису проистекле једна од друге, а исељених Лекића „Шибутана“ такође има у Ђакама (Куршимлија), где се као иселио Лекин син Никодин.
Радовићи нису Шибутани. Такође, Брадићи у Гргуру (Блаце) нису огранак Лекића нити су исељени из Варага већ из Паваштице (Брус). Док неко даље заједничко порекло Брадића и Шибутана не може бити искључено и врло је могуће, извесно је да оно предатира 18. век, када су Милован, предак Шибутана из Варага, и Радосав, предак Брадића, који данас настањују Гргуре (Блаце) и Претрешњу (Блаце), живели у Варагама (Зубин Поток) и Паваштица (Брус).
Лутовац је направио велику конфузију наизменично користећи презимена и надимке, или стара презимена за неке родове, који су у време његовог истраживања имали устаљена презимена. Поред претходно наведених, Лутовац наводи Цветниће, уместо Миловановиће, којима се патронимичко презиме усталило још крајем 19. века, под којим су 1911. године пописане две задруге – Миловановић Радосава, са 22 члана, и Миловановић Арсенија, са 11 члана. Обојица су рођена и досељена из Јагњенице (Зубин Поток) 80-их година 19. века. Од те две задруге је настало 7 нових задруга Миловановића које су пописане 1944. године.
Слободан и неуједначен начин и метод бележења и класификовања родова по појединим селима, потпуно испуштање родова у другим селима, и селектовно навођење неких, а изостављање других фамилија у трећим селима, заједно са нетачним бележењима крсних слава неких родова, и слично све заједно чини Лутовца, колико год значајно његово дело о Колашину било, недовољно поузданим казивачем о стању становништва у Старом Колашину у време његових истраживања, као и њиховим међусобним везама, и генерално, пореклу, те се већина навода мора верификовати пре него што се на њих позива.