Ајмо овако: Јован / Иван су наше верзије хебрејског имена Јоханан. Верзија Јован по свој прилици долази преко грчког језика, односно утицаја православне Цркве, од грчког Јоан(ис). Иван долази од латинске рецепције овог имена, с обзиром да у латинском не постоји знак Ј, овом име би требало да је писано као Ioannus, што је у читању код словенских народа дало облик Иван.
Откуд верзија Иван код Руса? Можда као последица немачког утицаја, или можда Светог Антонија Римљанина, великог светитеља Новгорода, по рођењу Римљанина, који је имао велики духовни утицај на Русе у 11. веку.
Недавно сам радио анализу именослова једног великог државног предузећа у Србији, где се показало да је име Иван међу запосленима бројније од имена Јован. Име Иван је 9-то по заступљености, а имена Јован нема ни међу првих 20.
https://www.poreklo.rs/2022/11/23/imenoslov-jednog-drzavnog-preduzeca-u-srbiji-muska-imena/
Занимљиво је да је и међу дамама из ове фирме име Ивана безмало четири пута бројније од имена Јована.
https://www.poreklo.rs/2023/01/19/imenoslov-jednog-drzavnog-preduzeca-u-srbiji-deo-treci-zenska-imena/
Облик имена обавезно прати историјске гласовне промене.
Облик Миховил без сумње указује на потекло из Дубровника и острва, јер показује превој а> о. И како се у тих областих каже глова и оли уместо глава, али, тако је и Михаил постало Михоил а ондаре је по словенскому обичају устављено [в] између самогласника. У других областих је остајало Михаил и менило се у Мијајло и сл.
Грчко име Γεώργιος на грчком звучи [ʝeˈoɾ.ʝi.os]. Одатле су Романи учинили Iurio, а Бугари Јуриј. Од Бугара узели источни и западни Словени. У италијанском и далматском десило се преметање j > đ или ž, како где. Тако је у Приморју постало ђурђи и журжи то су преузели Срби који су с овими граничили, а у севернијих областих по Босни и Кајкаваца, као и Бугара било је Јур(а)ј.
Тако је у њих и Joan постало Ђоан и Ђован или Жован, Жван. Срби су пак позајмили облик Јован пређе е наступило романско презвучавање ј>ђ,ж. Албанци пак касније Ђоан. Облик Иван потиче изравно из грчкога од Ī'oan једначењем оа>а и типичним словенским уметањем [в]. Тамо где није уметнуто [в] добило се је Јан. Руси имају Иван од Бугара, како и Јуриј.
Не само по звуку [Ј] се види да су Срби усвојили име Јован у ранијем стадију ноЂурађ него и из назива славе, јер Јовањдан има старији облик изражавања припадности, а Ђурђевдан има млађи с (-ев). Да је то име усвојено када и Јован, празник би гласио Јуријдан.
У исто позније време са Ђурђем усвојено је и Арханђеловдан. Тому сведочи облик "анђел" а не ангел, као и да се каже Арханђелов дан, ане архангељдан. Тако и Срђевдан има то фамозно ђ из романскога извора.
Архаичност суфикса указује на то да су првље усвојени Јовањдан /Ивањдан, Михаљдан, Степањдан, Трипуњдан и Никољдан, а у каснијем наврату Ђурђевдан, Арханђеловдан, Срђевдан, Видовдан, Марковдан итд.
Гласовна промена j > đ / ž дешавала се у италијанском и далматинском током 10.-11. века. Последично име Јован усвојено је пређе 10. в. а Ђурађ, Срђе, Анђа, после 11 в.
Као да су постојала два вала покршавања Срба. У оба случаја извор су јужнији приморски романски краји. Не мора неминовно бити да је то унос учињен политичким путем, него се можда ради о културном наслеђу које је домородочко влашко становништво унесло у процесу прелазка на словенски језик.
