124. Мићић, Јовањдан, Пељаве, Лопаре
Припада хаплогрупи N2-Y7310>Y7313>FT182494>FT213937.
Тестирани Мићић има хаплотип веома близак модалном, са јединим битним одступањем на маркеру DYS570, на ком има повишену вриједност 20. Блискост хаплотипа са модалним условљава и велики број блиских резултата. Гледајући резултате на упоредивих 24 маркера (изузимајући разлику на DYS390, гдје Мићић има 24.3, што смо до скора заокруживали на 25, па тиме нисмо третирали као разлику), тестирани Мићић има потпуно подударање са двојицом тестираних из Врлике, који славе Никољдан. По једну разлику на истом броју упоредивих маркера има са седморицом тестираних, од коијх су му географски блиски Крстић из Велике Обарске (Лазаревдан), Петровић из Кацевца (Јовањдан) и Вуковић из Кованлука (Јовањдан). Разлика у односу на наведене тестиране је управо на поменутом DYS570.
На жалост, за сада још нико од именованих није потврђено позитиван на нижу подграну FGC28435, па је у овом тренутку незахвално изностити претпоставке у том правцу.
У монографији „Пељаве“ Радивоје Тојић биљежи сљедеће: „По причи потомака ове фамилије, они су узели презиме по првом претку Мићи, а он се у Пељаве доселио са братом Благојем из Црне Горе крајем осамнаестог вијека, негдје око 1880. године (прим. В.Л. – грешка, вјероватно се мисли око 1780. године, али по родослову Мићића, не може се искључити ни да је грешка у вијеку, а не у години, тј. да се мислило на 19. вијек). Кажу да је Мићо био старији и његови потомци су узели презиме по његовом имену. Благоје је био млађи, а његови потомци се презивају Благојевић. Ове фамилије славе крсну славу Светог Јована Крститеља Јовањдан 20. јануара.“
У монографији „Мајевица“ Миленко С. Филиповић за ове Мићиће наводи сљедеће: „Благојевићи (8 дом.) и Мићићи I (12 дом.) су један род (славе Јовањдан сада) и огранак од Бобара у Лопарама: дошла одатле удовица са синовима.“
Тојић се у својој монографији, новијој од Филиповићеве за око пола вијека, осврће и на предање које је Филиповић забиљежио, те каже да сјећање на везу са Бобарима није сачувано и да осим исте славе, која је, уосталом на Мајевици веома честа, ништа не указује на постојање такве везе.
Османски попис становништва из 1850/51. године, међутим, поново односи превагу у корист „старијег сјећања“. Наиме, у кући под редним бројем 27, за насеље Прибој пописан је Мићо Бобаревић, син Саве, рођен 1814. године, са својим синовима, те са братом Благојем, рођеним 1819. године и братовим сином. Да ствар буде интересантнија, попис имена Мићиних синова даје као Максим, Лако и Стево, док Тојић у својој монографији биљежи да је Мићо имао три сина, управо истих ових имена, с тим да је по предању које он биљежи Стево најстарији, док је по османском попису најмлађи. У сваком случају, нема сумње да је предање о поријеклу од Бобара, које биљежи Филиповић, овим потврђено. Лопаре као насеље какво данас знамо, настају знатно касније, па су дијелови онога што бисмо данас назвали Лопарама у сваком случају вјероватно пописани у оквиру околних тада већих насеља, какав је овдје случај са Прибојем. Једини дио предања које биљежи Филиповић, а који се не чини доказаним овим јесте онај који се односи на то да је из Лопара у Пељаве прешла удовица са синовима Мићом и Благојем, јер се чини да се пресељење десило значајно касније, у њиховим зрелим годинама.
Што се самих лопарских Бобара тиче, у монографији „Лопаре“ Радивоје Тојић биљежи: „Бобари је заједнички назив за групу родова који су постали од ове фамилије. Они су се доселили у Лопаре почетком 18. вијека. Поријеклом су из Рудника у Пиви на граници Црне Горе и Херцеговине. Неки потомци Бобара су остали у околини Шековића, а тамо и сада живе.“ Он даље наводи да Бобара има у околини Бијељине, а за ове лопарске, наводи да данас носе презимена: Филиповић, Томић, Божић, Костадиновић, Лукић, Симић, Ђукић, Николић итд. Каже да сви славе Јовањдан.
С обзиром на ову, рекло би се, солидно потврђену везу Мићића са Бобарима, можемо рећи да је резултат тестираног Мићића од великог значаја за подручје Семберије и Мајевице, управо због чињенице да велики број потомака Бобара живи на том простору. Код неких, као што су ови лопарски, свијест о том поријеклу је сачувана, код других, као што су они из Батра, на подручју града Бијељина, сачувано је и изворно презиме, али их има много, рекло би се, који су потпуно заборавили на поријекло од Бобара из Пиве, а као вјероватни примјер навешћу Васиће из Батковића, код којих је у османском попису из 1850/51. године наведено презиме Бобар, а који и данас славе Јовањдан. Вјерујем да ће тестирање и ове породице само потврдити ово што сада претпостављамо и показати да су Бобари N2 род који је допринио формирању генетске слике Семберије и Мајевице далеко изнад онога што се знало или претпостављало.
С обзиром на све наведено, не би било изненађење ако би се утврдило да тестирани припада грани Пивљана-јовањштака, али за сада је прерано доносити закључке.
Препорука за даље тестирање је неки од дубинских тестова, или директни тест на FGC28435 код YSEQ-a.
