Често се понавља наратив да свако може слободно да мења свој национални или етнички идентитет, јер се то сматра питањем културе и личне интиме. Слажем се да је право на промену идентитета једна од „најбезболнијих” ствари која се може догодити на папиру, али у пракси ствари стоје другачије. Проблем настаје када они који промене идентитет осете снажну потребу да другима, али и себи, непрестано доказују исправност тог поступка. Тада почињу да траже „виши смисао” у историји, извлачећи из контекста само оне делове који им одговарају, док се истих слепо држе како би оправдали нови положај.
Иако нисам стручњак за дефиниције, кризу идентитета видим пре свега као дубоку емотивну кризу. Она настаје када се човек одрекне онога што је суштински био, да би пригрлио нешто што (још увек) није – било то из личних побуда, фазе у животу или недовољног познавања сопствених корена. Уверење „могу са својим животом да радим шта желим” овде удара у зид реалности, јер идентитет није само одело које се пресвлачи, већ ткиво које се гради генерацијама.
Једна криза неминовно рађа другу. Особа почиње да одбацује све што је везује за претходни идентитет, али како људи у њеном окружењу и даље негују те старе вредности, то почиње да изазива иритацију и отпор. Настаје унутрашњи конфликт: Жеља за одласком: Како би побегли од подсетника на то ко су некада били или суочавање са околином тамо где јесу, али уз стални осећај угрожености од стране прошлости.
Овај процес се неизбежно прелива на најближе – родитеље, браћу, сестре и пријатеље. Када особа увиди да околина не прихвата њену нову истину као једину исправну, јавља се анимозитет. Та мржња према сопственом пореклу и онима који су у њему остали често је јача од љубави према новом идентитету. Нажалост, као што смо на нашим просторима небројено пута видели, тај ланац – од личне кризе преко породичног неразумевања до друштвене мржње – на крају води у најгори могући сценарио: отворени сукоб. Видели смо од 1992 године шта се десило а данас видимо последице да у Хрватској живи око 3% Срба, у Бошњачком делу Босне исто веома мало, дакле иде се на потпуном искорењавању народа, културе, споменика, и свега што би подсећало на њих. Тако да то да може свако може да се изјашњава како хоће обично долази до оног најгорег до краја јер ти људи постају залуђени унуштавању оног првог па смо поред великих сукоба између "народа" у нашем сличају смо видели да не смеш да се удаш или ожених Србом да су деца терана да убијају своје мајке јер су биле Српскиње, рушили су гробља својих Сроских рођака и много много разних примера које имамо на сваком кораку. А ако већ хоће да се изјашњака како хоће не сме и не треба да одбаци оно што су његови родитељи, пријатељи били јер ако почиње да то негира то је крај.
