Увек ме је збуњивало слављење Св. Стефана Дечанског, јер се није уклапало у причу о слави као дану када су преци примили хришћанство. Помињане су на форуму индиције да су ову славу преузимали католици (саски рудари, Дубровчани и сл.) при преласку у православље, због везе са култом Св. Мартина. Тиме би се и ова слава уклопила у теорију о слави као спомену на дан првог крштења рода. Међутим, када се мало размисли, има још чињеница које подривају ову теорију:
1. Већина породица слави славу у зимском делу године (рецимо од 15. октобра до 15. фебруара. Позваћу се на Platinovu статистику и проценити да 2/3 слава спада у тај период) - Зима није баш погодан период за погружавање у воду (па ни за шкропљење). Наравно, могуће је и да је из неког политичког разлога крштење Срба обављено у кратком периоду, и то баш зимском, па већина слави тада. Могуће, али не делује вероватно.
2. Упада у очи чињеница да су највећи број слава празници посвећени светитељима. Изузетно су ретке породице које славе неки Господњи или Богородичин празник као крсну славу. Занемаримо Божић и Ускрс који се посебно славе, али да ли је могуће да ниједан обред масовног крштења није обављен на Богојављење, Сретење, Благовести, Цвети, Спасовдан, Духове, Преображење, Малу и Велику Госпојину и Ваведење? То су стари и највећи хришћански празници које су истог датума обележавале и римска и цариградска црква, а и у народу се поштују као сеоске и градске славе.
Можда одговор ипак треба тражити негде у домену прославе имендана, која је у локалним оквирима добила неки други облик. Можда је у питању спајање имендана и култа предака, па је род наставио да слави светитеља чије је име на крштењу узео родоначелник? Томе би у прилог ишао и израз крсно име који се јавља у поменутим епским песмама и тестаменту госта Радина