Питање је само о ком периоду хроничар говори овде.
Овакав је слијед збивања:
Година 740: Сарацени разорише Епидаур, као и многе друге градове у заливу.
Година 743 Дојде доста народа из Босне са великим имањем, јер је краљ Радосав господарио тирански. Дошли су и "Мурлаци", из доњег дела изнад Неретве, већином "катунари" са својим вођом и с великим мноштвом разне стоке. Дана им је на испашу планина Светог Ђеорђија.
Година 743: У Дубровнику су до те године сви били као једна заједница; али онда богаташи од босанскога рода постаху правитељи. Живјеше по босански, весело у јелу и пићу, свака породица је имала свога светца, неки св Срђа, неки св Зено и Зенобија, неки св Ђорђа, неки св Николу, неки овога, неки онога; и живели су као сељаци. Касније, када су дошли људи од сваких Влаха, почели су дијелити сваки род за себе. Јер многи Власи дошли су богати у имовини, злату, сребру, стоци и другим стварима; међу њима је било много катунара и сваки од њих се сматрао као неки велможа, и сваки је имао своје "нарадбенике". Неко је био управник коња, неко крупне стоке, неко ситне, неко свиња, неко је био задужен за уређење домаћинства, неко за управљање својим поданицима. Ипак, постојао је један изнад свих, кога су звали велики катунар и био је из породице Pecorale, тако звани ради племства, јер су били богати нарочито овцама.
Речени катунари су учинили један збор и подијелили народ на троје:
Први су племићи, други прост народ, а трећи слуге;
Јер је много слуга је дошло из Влашке са стоком свакоме је било понизно да се зове као ови "пастири".
Други део су били служари, који су бринули о кући и коњима и служили господаревим потребама, а било их је мало.
Трећи део су постали племићи, јер је у почетку било доста значајних људи, који су дошли из свих крајева света,
највише из Албаније и Босне, јер нису били обичног рода, већ значајни људи, они који су били капетани поданицима, а преживјели су из многих ратова и разарања у различитим крајевима; и више од половине њих су били племенитога поријекла, и зато су подијелили сваки род за себе, као што је данас.
Племићи су управљали земљом и осталим слугама; и само племићи су улазили у "збор" а други не. Други део чинили су обични људи, тј. сељаци нижега сталежа, али неки су били подигнути у племићким кућама и због тога су имали одређене погодности. Били су стражи, кнежари, или други под влашћу племића а племићи су били богати и посвећени слављима и домаћинству; сваки је имао до два служара, једнога за коње, а други штитоноша; тако су ови напредовали, и од обичних људи постајали угледни, и њима су даване племићке копил-дијевице за жене.
Од тада није било могуће наћи племића који би се оженио из обичног народа, нити је икада било дозвољено да се обичан човек ожени племићком, већ су увек били раздвојени племенитом крвљу од обичне крви.Стога су Дубровчани увијек узимали за своје синове хћери племића из Далмације или Албаније или давали њима своје хћери, са обала мора на удаљености од 500 миља на исток и исто толико на запад: јер у то време је било доста племића у Дубровнику, и многи племићи су имали доста синова и ћерки, и нису могли да их удају у Дубровнику, јер су сви били у сродству до 15. покољења као што је случај са Морлацима или Босанцима; и никако нису хтели дати своје ћерке слугама, већ су их давали Далматинцима и Албанцима, из приморских крајева и племенитих породица; и због тога су Дубровчани увек били љубазни и добри према својим сусједима ради сродничких веза.”
