Аутор Тема: Село Мосна, општина Мајданпек  (Прочитано 1241 пута)

Ван мреже Мића

  • Члан Друштва
  • Помоћник
  • *****
  • Поруке: 185
  • R1b-PF7562
Село Мосна, општина Мајданпек
« послато: јануар 24, 2019, 01:12:05 поподне »
Идеја ми је да на једном месту објединим све доступне податке, што послужило као основа за текст о селу на нашем Порталу:
https://www.poreklo.rs/2012/06/11/majdanpek-i-okolna-sela/

Издвојио сам релевентне родословне и сродне податке из следећих текстова:

„Мосна“, Мирко Р. Барјактаровић, Зборник радова Етнографског института, књ. 8,Београд ,Етнографски институт САНУ, 1976. (стране 99-104):
(Подаци из 1963 године)

Цитат
     Насеље: Село Мосна налази се на десној страни Поречке реке (на утоку Мосњанског потока у ту реку), на 2,5 km узводно од њеног ушћа у Дунав. Удаљено је 8 km од Доњег Милановца. Старо је око 250 година. На време Турака као да подсећају топоними у оквиру села ― Бегова и Беглука, а на даљу старину као да нема успомена. Збијени део Мосне, године 1963, имао је 110 кућа. Осталих 130 сеоских кућа разасуто је по салашима пространог брдовитог и заталасаног сеоског атара. Кроз „село”, то јест збијени део Мосне, пролази колски пут који повезује Доњи Милановац и Неготин. Ту су и школа и црква. На периферији села, недалеко од Поречке реке, налази се и сеоско гробље. (...) За прелазак преко реке, до имања и салаша, постоје три жичана моста.
     Развитак насеља: Мосна је почетком XVIII столећа имала 10 кућа; тада се први пут и помиње. Наиме, прва писана вест о овоме селу, колико је нама познато, јавља се 1723 ―1735. године. Тада је поменута као сеоце парохије Пореч (Д. Руварац, Митрополија београдска око 1735. Споменик СКА 42, Београд 1900, 128, 152). Па и крајем тога столећа (1783) у извештајима аустријског уходе Ф. Покорног, Мосна је имала 10 хришћанских породица (чије су куће биле, извештач истиче од шибља направљене и земљом облепљене) (Д. Пантелић, Војно-географски опис Србије пред Кочину крајину од 1783 ― 1784, Споменик СКА 82, Београд 1936, 27. Видети и Глас СКА 103, Београд 1933, 133).
Од године 1888. село има и основну школу. После другог светског рата, до 1956, била је то шестогодишња, а сада је опет четворогодишња школа (око 80 ученика). Има и припремно одељење (25 ученика).
     Од године 1901. село има и црквицу (која је једно време користила и становницима Голубиња, Мироча и Топонице).
     У селу постоје и две кафане, две продавнице и три ковачке радње.
     Име:  Становници овога насеља кажу да име њихова села долази по неком мосту. За прелазак с једне стране Поречке реке на другу свагда је било потребе. Али, по кадашњем и којем мосту је ово име дато, тешко је рећи. Мада народ често има своја посебна етимологисања у тумачењу појединих речи, у овом случају, чини се да има права.
     Становништво: Становништво Мосне је влашког говорног језика, које се исказује за Србе. Једина два становника села, којима је српски матерњи језик, јесу Љубисав Драгојевић, родом из Штубика и Милутин Бранковић, родом из Срљига. То су већ стари људи, а својевремено су у ово село дошли као домазети. У Мосни има и шест породица Рома. Припадају такозваним „влашким” Ромима јер им је матерњи говор влашки.
     Најстарија породица у селу је, како недовољно очувана традиција казује, Балаћони, који су досељени пре 4 - 5 генерација из места Балаћа, у Румунији. После њих су досељени Бардакићи, Милосављевићи, Пољаковићи, Симеоновићи, (за ове се казује да су из Березаске у Румунији). Ове породице су најбројније па се вероватно зато и мисли да су оне најпре дошле. Да је ово становништво досељено из Влашке потврђују и ова презимена: Барбуловићи, Микуловићи, Царановићи, Ницуловићи, Журжевићи, Лападатовићи. Нека влашка презимена временом су посрбљена. Тако су од Балаћона делом настали Николићи. Ђорђевићи су се раније презивали Паурсу. Браћа Светозар и Живојин своју генеалогију данас овако казују: отац им је био Траила, дед Марко, прадед Ђорђе, прапрадед Илија и чукундеда Павле. Мисле да је Павле био син Урсулов па да је зато и добио презиме Паурсу. Петар Николић, кафеђија из Мосне (штампарска грешка, треба Мосне уместо Босне), овако наводи своје претке: отац му је Станимир, дед Петар, прадед Никола, а прапрадед  Јон чији се отац опет звао Никола. Поред Николића, од Балаћона су настали и Петровићи и Симоновићи. Пауновићи су се раније презивали Паљацони. Траиловићи су били Бужороњи. Неке породице су овде досељене из суседних села. Тако, на пример, Јовановићи су дошли из Корбова, а Барбуловићи из Плавне.
     Занимљиво је да Пољаковићи, који славе св. Петку, везују своју старину за Пољску. Или је ово презиме добијено по томе што је неки од њихових предака био пољак? Рељићи (св. Арханђео), које су раније називали „Арнаутима”, казују да су им преци дошли од Призрена. И иначе су раније по Србији досељенике из правца Арбаније ( „Арнаутлука” ) називали Арнаутима.
     У новије време није било приметног ни досељавања нити одсељавања, осим по којег домазета који је настањен у селу или одсељен из њега. Тако је углавном било све до коначне одлуке о грађењу ХЕ  „Ђердап”, заправо до њене интензивне изградње.
     Прираштај у Мосни, рекло би се, налази се у оквирима нормалних бројева за наше прилике; годишње се роди око 20 деце, а скопи се по десетак бракова. Нема видног ограничавања рађања деце као што је случај у неким другим селима Кључа.
     Говор:  Као и у суседним селима Кључа и уопште североисточне Србије, и у Мосни се говори „влашким” језиком. Међу старијим женама постоји знатан број оних који не знају српски. Да би лакше пратила наставу у школи (која се обавља на српскохрватском језику), деце прве године похађају такозвани „припремни” разред. Познато је да у влашком говору има знатан број словенских речи. На пример, за шамију кажу крпа, за кецељу ― опрег, за сито ― с'та, за цепаницу ― цапљига, за праг ― прагар, звоно ― клопот, нити ― ица итд.
Извор: https://www.paundurlic.com/forum.vlasi.srbije/index.php?topic=2010.0 (Сајт је имао периоде када је недоступан, па преносим текст).
"Превише интересовања, премало времена" И. Анђелковић

Ван мреже Мића

  • Члан Друштва
  • Помоћник
  • *****
  • Поруке: 185
  • R1b-PF7562
Одг: Село Мосна, општина Мајданпек
« Одговор #1 послато: јануар 24, 2019, 01:12:31 поподне »
"Мосна, са плавног подручја", Миодраг  Драгић часопис "Развитак" год 12, бр. 2. Зајечар, 1972 година, (стране 97-100):
Цитат
Нова Мосна релоцирана је недалеко од старог насеља, уз ток Поречке реке, код чијег се ушћа у Дунав налазила стара Мосна. (...)
Према објављеним подацима Етнографског института Српске Академије наука и уметности, (фуснота 1) у једном извештају Максима Ратковића београдском митрополиту о стању моснанске парохије у 1730 - 1933, стоји да Мосна има 11 кућа (Влаха). У аустријском извештају пред Кочину Крајину стоји да у Мосни има 12 - 15 кућа, да се становништво бави сточарством и земљорадњом уз нешто рибарења. У истоме раду стоји како становници Мосне, као и становници других насеља Ђердапа највише носе влашку унгуријанску ношњу, типичну за сточаре влашког становништва североисточне Србије, од  Дунава до Ртња, односно од Мораве до Поречке реке и Тимока, и да се до краја XIX века појављују две ношње, тј. поред унгуријанске појављује се и тзв. царанска ношња.(фуснота 2)
У Споменици Тимочке епархије (фуснота 3 )налазе се следећи подаци о Мосни:
„Парохију моснанску чини једно село. Оно лежи девет километара од утока Поречке реке у Дунав. По традицији насељено је најпре из Крајине, па су после насељеницима овим придошли бегунци из Влашке. Године 1783. била је Мосна мало место од 12 - 15 кућа. Сада, (1934) Мосна чини засебну парохију, политичку општину, има основну школу, цркву, споменик палим у ратовима и 792 становника.
У Мосни је саграђена црква 1907. године, посвећена сабору српских светитеља. Сем цркве, других црквених установа у селу нема. До 1905. године Мосна је припадала под Доњомилановачку парохију, а зна се да је још 1730. године потпала под поречку енурију, имала „хљебов 11“ и у њему су живели Власи „под комором". Старих цркава, црквишта и манастиришта нема. Постоје само мале рушевине на ушћу Поречке реке, где су до ослобођења биле граничне карауле".
ЛИТЕРАТУРА
1.   Етнолошка испитивања у Ђердапу 1965-1970. Етнографски институт Српске Академије наука и уметности, страна 9 10.
2.   Ибид, страна 23 - 24
3.   Споменица Тимичке епархије 1834 -1934. издање Књижевног фонда Тимочке епархије 1934, страна 350

Извор: https://www.poreklo.rs/2012/06/11/majdanpek-i-okolna-sela/
"Превише интересовања, премало времена" И. Анђелковић

Ван мреже Мића

  • Члан Друштва
  • Помоћник
  • *****
  • Поруке: 185
  • R1b-PF7562
Одг: Село Мосна, општина Мајданпек
« Одговор #2 послато: јануар 24, 2019, 01:13:16 поподне »
Очигледно је да Мирко Барјактаровић није пописао све родове у Мосни, јер у Попису становништва и имовине среза поречко-речког из 1863. године, налазимо следећа презимена. Подаци су наведени у формату Презиме - број домачинстава. Укупно 82 домаћинства:

Бадрка - 6
Милосављевић - 4
Илијић - 4
Воиновић - 3
Пауновић - 3
Николић - 3
Реља - 3
Миловановић - 3
Марковић - 3
Адамовић - 3
Станковић - 2
Петровић - 2
Цокић - 2
Думитровић - 2
Симоновић - 2
Думитру - 2
Траиловић - 2
Јовановић - 2
Вину - 2
Пољак - 1
Стојановић - 1
Србу - 1
Јоновић - 1
Димитријевић - 1
Калета - 1
Симеон - 1
Колета - 1
Станкуловић - 1
Ђорђевић - 1
Текијанац - 1
Бознан - 1
Зарија - 1
Мијајловић - 1
Голубовић - 1
Босијок - 1
Белча - 1
Флора - 1
Илић - 1
Гужуган - 1
Стефановић - 1
Муту - 1
Стојковић - 1
Барбуловић - 1
Јанковић - 1
Гицић - 1
Пауча - 1
Мојсен - 1
Марица - 1
Укупно домаћинстава-82
"Превише интересовања, премало времена" И. Анђелковић

Ван мреже Мића

  • Члан Друштва
  • Помоћник
  • *****
  • Поруке: 185
  • R1b-PF7562
Одг: Село Мосна, општина Мајданпек
« Одговор #3 послато: фебруар 23, 2019, 10:24:08 поподне »
„Пореч – привредно-географске одлике и саобраћајне везе“, Стеван Вујадиновић, Одељења природно-математичких наука , књ. 30, Београд , САНУ, 1962, страна 21:
Цитат
Становништво Пореча етнички је различито. По селима угланом живе Власи, а у Доњем Милановцу Срби. Власи нису старије становништво. Они су се овде населили у новије доба, било из Влашке („Царани“), било из источног Баната („Унгурјани“). У запустелом Поречу затекли су ретка и мала српска села, у којима су живели староседеоци или досељеници из јужних српских крајева. Ово малобројно српско становништво брзо је примило влашки језик и повлашило се, али је и оно врло снажно утицало на нове досељенике: локална традиција везана је за догађаје и личности само из српске историје, као што су предања о Милошу и Марку, о Милошевој кули, о Мирочу – Вилинској планини и др. Сем тога, сви Власи славе славу – изразито српски обичај. Међу поречким Унгурјанима има и Срба који су  услед турске најезде, ратова и насиља били пребегли у источни Банат, тамо примили језик, па се онда, у периоду мира, вратили на своја некадашња огњишта. Запустеле поречке планине, са пространим шумама и пашњацима, биле су врло привлачне, не само за српске, већ и за румунске сељаке, који су били бездушно експлоатисани од окрутних и бесних бољара.
Иако су границе чуване, ипак су сељаци, било у мањим или већим групама, било појединачно, налазили начина да их пређу.  Бежало се ноћу под заштитом мрака, а нарочито зими преко залеђеног Дунава. У документима Државне архиве има честих помена о пребегавању Влаха у Пореч. За владе кнеза Милоша, а и касније, Србија је радо примала ове бегунце. Наше власти давале су им бесплатно земљу, ослобађеле их више година од порезе и у свим грађанским правима потпуно изједначиле са осталим становништвом.
По Тихомиру Ђорђевићу насељавање Влаха почиње од друге половине 17. века. И. Пчелар пише да су се Румуни крајинског округа доселили „ нешто пре сто и педесет година, а нешто и у овом столетију“. Пре 1833. године, дакле пре ослобођења Крајине, Црне реке и Тимока, било је досељавања Влаха у Пореч и из тих делова Србије. За време рата између Русије и Турске, 1829. године, пребегло је у Пореч из Тимока и Црне реке много влашких и српских породица. Стефан Стефановић-Тенка, кнез поречки, 1828. године, пише кнезу Милошу: „Крајина се готово сасвим у бекство дала и испунила Поречку реку“.
"Превише интересовања, премало времена" И. Анђелковић

Ван мреже Мића

  • Члан Друштва
  • Помоћник
  • *****
  • Поруке: 185
  • R1b-PF7562
Одг: Село Мосна, општина Мајданпек
« Одговор #4 послато: фебруар 23, 2019, 11:23:38 поподне »
„Описание окружја крајинског“, Андрија П. Ивановић, Гласник друштва србске словесности , свезка 5, Београд , 1853.
На страни 228 пише:
Цитат
Мосна, са 58 кућа и 295 душа, Примирителым Судомъ и обштинскомъ кућомъ
На страни 230 пише, односећи се на срез поречко-речки или милановачки:
Цитат
Сва села овога среза леже или на обали Дунава или узъ Поречку рѣку. Жительи, изузимаюћи милановачке и добранске, сви су Власи (...)

"Превише интересовања, премало времена" И. Анђелковић

Ван мреже Мића

  • Члан Друштва
  • Помоћник
  • *****
  • Поруке: 185
  • R1b-PF7562
Одг: Село Мосна, општина Мајданпек
« Одговор #5 послато: фебруар 25, 2019, 10:15:48 поподне »
Географска енциклопедија насеља Србије (под руководством Србољуба Ђ. Стаменковића), Београд, Географски факултет/Агена/Стручна књига, 2001, стране 5 и 6:

Цитат
МОСНА (920 ст.), ратарско-сточарско (22,2% аграрног становништва) сеоско насеље разбијеног типа, 9 км јужно од ушћа Поречке реке у Дунав, у висинском појасу 80-420 м, 42 км источно од Мајданпека. Површина атара износи 3.799 ха. Првобитно насеље је потопљено 1968, када је премештено 2 км узводно, због изградње ХЕ "Ђердап I". Обједињује осам физиономских делова, "кулмја" - влашка реч са значењем коса, вис, брег, падина и сл. (Kорњет, Мосна, Селиште, Kорматура, Приод, Думбрава, Бауца и Папреница) и викенд- насеље Обљага Маре. Помиње се у аустријском извештају 1739. (11 домова) и попису 1893. (104 житеља). Ст. је српско (слави Петковицу, Митровдан и Св. Аранђела, сеоска слава Спасовдан; вашари 25. мај и 10. октобар), досељено у другој половини XVIII в. из Тимочке крајине. Индекс демографског старења  креће се у распону од 0,2 (1961) до 0,6 (1991). Православна црква Сабора српских Просветитеља изграђена је од 1967. до 1970. год. Електричну енергију, водовод и телефонске везе добија у периоду 1968-1970. год. Има четвороразредну ОШ, МK, дом културе, споменик борцима палим у II светском рату (изграђен 1970), три фабрике у којима ради укупно 1,6 хиљ. радника - за продукцију електропроизвода "ФЕП", за производњу металне галантерије "Мегапласт" и дрвна индустрија "Пореч", откупне станице Земљорадничке задруге "Слога" из Доњег Милановца и "Мироч-биље" (шумски плодови, вуна и др.).
"Превише интересовања, премало времена" И. Анђелковић

Ван мреже Мића

  • Члан Друштва
  • Помоћник
  • *****
  • Поруке: 185
  • R1b-PF7562
Одг: Село Мосна, општина Мајданпек
« Одговор #6 послато: фебруар 26, 2019, 10:21:34 поподне »
Када сам почео ову тему, претпоставио сам да ће личити на блог  :)

Покушаћу да од доступних података скицирам развој села. Наравно, ово ће бити само груба слика, многи делови слагалице никад неће бити пронађени.

18. век

1)   Прво помињање Мосне је почетком 18. века, за време аустријске окупације. Године 1730. је имала 10-ак кућа у којима су живели Власи (Барјакатровић 1963) „под комором", то јест као  насељеници на државним имањима (Драгић 1972)
2)   По традицији насељено је најпре из Крајине (Драгић 1972, позива се на: Споменица 1934)
3)   Почетак 18. века: могло би се  претпоставити да су и ђердапско подручје и његово залеђе тада били насељавани српским и влашким становништвом из прекодунавских предела и места (Стојанчевић 2003)
4)   Постоји дилема у којој мери је међу досељеницима са леве стране Дунава било оних српског порекла, који су се боравећи са друге стране Дунава повлашили, па вратили на десну обалу Дунава, у Пореч, у периодима мира, као што пише Тихомир Ђорђевић.
5)   Па су после насељеницима из Крајине придошли бегунци из Влашке (Драгић 1972, позива се на: Споменица 1934)
6)   Извори се не слажу да ли су први насељеници били из Крајине или прекодунавских предела и места. Више је питања него одговора.
7)    С обзиром да су први насељеници Власи, из Крајине  би могли бити „Унгурјани“ из западног дела Крајине, или „Царани“ из њеног источног дела. Овај закључак доносим на основу данашњег распореда становништва влашког порекла.
Може ли неко помоћи какав је био однос Влаха „Унгурјана“ и „Царана“ у Неготинској Крајини почетком 18-ог века?

Западни део Неготинске Крајине:

http://www.paundurlic.com/vlaski.recnik/img/02_padureni.jpg

Источни део Неготинске Крајине:

http://www.paundurlic.com/vlaski.recnik/img/03_kmpeni.jpg

8.)   Друга могућност је да записана традиција није тачна и да су насеље основали насељеници са леве обале дунава, или из источног Баната, „Унгурјани“ или из Влашке, одакле су „Царани“.
9)   Што се влашког говора у Мосни тиче, данас је он „унгурјански“, па можемо закључити да је у језичком смислу, у 18-ом или 19-ом веку преовладао  „угурјански“ дијалекат који су прихватили и говорници „царанског“ дијалекта, а вероватно и малобројно становништво српског порекла.
10)   Ово помињем зато што ћемо касније видети да се у Мосни јављају две народне ношње, и унгурјанска и царанска народна ношња, све до краја 19-ог века, што поред присуства презимена Царановић у селу и помињања досељавања Јовановића из Корбова у Кључу, указује на досељавање из Влашке и/или источне Крајине и/или Кључа, поред вероватно већинског „унгурјанског“ становништва, досељеног из источног Баната (нпр. Берзаска) и/или источне Крајине (нпр. Плавна, Малајница)
11)   У запустелом Поречу влашки досељеници из источног Баната („Унгурјани“) или из Влашке („Царани“) затекли су ретка и мала српска села, у којима су живели староседеоци или досељеници из јужних српских крајева. Ово малобројно српско становништво брзо је примило влашки језик и повлашило се. (Вујадиновић 1962). У прилог постојању вероватно танког слоја српског становништва, староседелачког и/или досељеничког, иду најмање три чињенице:
•   У попису 1863. постоји пописана је једна породица са презименом Србу (што има значење Србин)
•   У попису 1863. постоје три породице са презименом Реља, које се можда могу повезати са Рељићима пореклом од Призрена (Барјакатровић 1963)
•   У близини данашњег насеља Мосна, налази се поток Косовица, а 1723. постојало је и село са истим именом, што можда значи да су његови становници били пореклом са Косова, а у сваком случају морао је постојати барем некакав континуитет, барем по нека српска кућа, која би пренела влашким досељеницима локална имена потеса, топониме, хидрониме.

Историјска карта подручја општине Мајданпек:


http://www.muzejmajdanpek.com/img/e/%D0%BAarta-naselja.png

12)    Крајем 18. века, тачније 1783. године, Мосна има 10-ак кућа, пред 1788. годину имала је  12-15 кућа (Барјакатровић 1963; Драгић 1972)
13)    Крајем 18. века, становници Мосне, као и становници других насеља Ђердапа највише носе влашку унгуријанску ношњу, типичну за сточаре влашког становништва североисточне Србије, од  Дунава до Ртња, односно од Мораве до Поречке реке и Тимока, и да се до краја XIX века појављују две ношње, тј. поред унгуријанске појављује се и тзв. царанска ношња. (Драгић 1972)

« Последња измена: фебруар 26, 2019, 10:24:19 поподне Мића »
"Превише интересовања, премало времена" И. Анђелковић

Ван мреже Мића

  • Члан Друштва
  • Помоћник
  • *****
  • Поруке: 185
  • R1b-PF7562
Одг: Село Мосна, општина Мајданпек
« Одговор #7 послато: фебруар 26, 2019, 10:29:06 поподне »
19. век

14)   Међу становницима Мосне 1828. године били су записани Јован Алмаши и Адам Алмаши.  Међу овим повлашеним и влашким становницима у наведеним ђердапским насељима вероватно је било и оних који потичу од српских досељеника из Алмаша и Молдове. (Стојанчевић 2003, према Архив 1828)
15)   Пре 1833. године, дакле пре ослобођења Крајине, Црне реке и Тимока, било је досељавања Влаха у Пореч и из тих делова Србије. Године 1828. године, пише: „Крајина се готово сасвим у бекство дала и испунила Поречку реку“. (Вујадиновић 1962)
16)   За разлику од 1733. када су Пореч, Бољетин, Голубац и Добра била компактна српска, а Орешковица и Мосна компактана влашка насеља, сто година касније (око 1833.) у овим насељима запажа се знатно мешовитији састав становништва, што упућује на то да је у периоду мирног развоја Србије после другог српског устанка, на овом подручју почео снажнији процес етничког прожимања и асимилације. (Стојанчевић 2003)
17)   У селу је недовољно очувано патрилинеарно памћење, држи се да је најстарија породица Балаћони, досељени из места Балаћа у Румунији, период досељавања је најраније крајем 18-ог, а вероватније почетком 19-ог века (Барјакатровић 1963). Од Балаћона су делом настали Николићи. Поред Николића, од Балаћона су настали и Петровићи и Симоновићи.
Нисам успео да нађем место Балаћ у Румунији. Зна ли неко где се налази?
18)   После њих су досељени Бардакићи, Милосављевићи, Пољаковићи, Симеоновићи, (за ове се казује да су из Березаске у Румунији). Ове породице су најбројније па се вероватно зато и мисли да су оне најпре дошле. (Барјакатровић 1963)
Берзаска (рум. Berzasca) је насељено место у Румунији, седиште општине Берзаска. Налази се у округу Караш-Северин, у Банату.
Занима ме ваше тумачење, да ли се мисли да су све побројане породице из Берзаске или само Симеоновићи?
19)   По Барјактаровићу, ово становништво досељено је из Влашке, што потврђују презимена: Барбуловићи, Микуловићи, Царановићи, Ницуловићи, Журжевићи, Лападатовићи. (Барјакатровић 1963)
20)   Ђорђевићи су се раније презивали Паурсу. Пауновићи су се раније презивали Паљацони. Траиловићи су били Бужороњи. (Барјакатровић 1963)
21)   Неке породице су овде досељене из суседних села. Тако, на пример, Јовановићи су дошли из Корбова, а Барбуловићи из Плавне. (Барјакатровић 1963)
Корбово је насеље у Србији у општини Кладово (историјска област Кључ).
Плавна је насеље у Србији у општини Неготин (историјска област Крајина).

22)   Пољаковићи, који славе св. Петку, везују своју старину за Пољску. Или је ово презиме добијено по томе што је неки од њихових предака био пољак? (Барјакатровић 1963)
23)   Рељићи (св. Арханђео), које су раније називали „Арнаутима”, казују да су им преци дошли од Призрена. И иначе су раније по Србији досељенике из правца Арбаније ( „Арнаутлука” ) називали Арнаутима. (Барјакатровић 1963) Због  сличности презимена, можда се Рељићи (данас Релићи) могу повезати са презименом Реља којих је било 3 домаћинства у попису 1863.
24)   Мосна, са влашким становништвом, 1853. године има 58 кућа и 295 душа (Ивановић 1853)
25)   Очигледно је да Барјактаровић 1963. године није пописао све родове у Мосни, јер у Попису становништва и имовине среза поречко-речког из 1863. године, налазимо 48 презимена у 82 домаћинстава. (Попис 1863)
26)   У новије време, све до изградње  ХЕ  „Ђердап”, није било приметног ни досељавања нити одсељавања, осим по којег домазета који је настањен у селу или одсељен из њега. (Барјакатровић 1963)
"Превише интересовања, премало времена" И. Анђелковић

Ван мреже Мића

  • Члан Друштва
  • Помоћник
  • *****
  • Поруке: 185
  • R1b-PF7562
Одг: Село Мосна, општина Мајданпек
« Одговор #8 послато: фебруар 26, 2019, 10:30:56 поподне »
20. век

27)   Становништво Мосне је влашког говорног језика, које се исказује за Србе. Једина два становника села, којима је српски матерњи језик, јесу Љубисав Драгојевић, родом из Штубика и Милутин Бранковић, родом из Срљига. То су већ стари људи, а својевремено су у ово село дошли као домазети. У Мосни има и шест породица Рома. Припадају такозваним „влашким” Ромима јер им је матерњи говор влашки. (Барјакатровић 1963)

21. век

28)   Данас се скоро сви становници села изјашњавају као Срби. Према попису из 2002, Мосна је имала 787 становника, од чега су 767 или 97,45 % Срби, а 15 или 1,90 % Власи. (Википедија)

Извори:
Барјактаровић 1963 - „Мосна“, Мирко Р. Барјактаровић, Зборник радова Етнографског института, књ. 8,Београд ,Етнографски институт САНУ, 1976., стране 99-104, подаци из 1963 године.
Драгић 1972 - "Мосна, са плавног подручја", Миодраг  Драгић часопис "Развитак" год 12, бр. 2. Зајечар, 1972 година, стране 97-100
Споменица 1934 - Споменица Тимичке епархије 1834 -1934. издање Књижевног фонда Тимочке епархије 1934, страна 350
Вујадиновић 1962 - „Пореч – привредно-географске одлике и саобраћајне везе“, Стеван Вујадиновић, Одељења природно-математичких наука , књ. 30, Београд , САНУ, 1962, страна 21
Попис 1863 -   Попис становништва и имовине среза поречко-речког из 1863. године
Ивановић 1853 - „Описание окружја крајинског“, Андрија П. Ивановић, Гласник друштва србске словесности , свезка 5, Београд , 1853, стране 228-230
Стојанчевић 2003 - Стојанчевић, Видосава: „Етно историјски процеси у источној Србији у 19. веку“, Историјски архив Неготин, Неготин, 2003.
Архив 1828 - Архив Србије, ПО К-121/31, Арачки тефтер за Пореч и Поречку Реку из 1828. године.
В.Николић, Насеља и становништво Пореча и Поречке Реке у 19. веку, Развитак, Зајечар 1965, бр 3,4 стр:60-71, 71-77
« Последња измена: фебруар 26, 2019, 10:32:30 поподне Мића »
"Превише интересовања, премало времена" И. Анђелковић

Ван мреже Дробњак

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1110
  • I1 P109
Одг: Село Мосна, општина Мајданпек
« Одговор #9 послато: фебруар 26, 2019, 10:50:22 поподне »
Мићо, што се тиче Унгурјана и Царана, крајем 18. века, крај уз Дунав је био насељен Унгурјанима. Царани су се углавном насељевали у 19. веку и то претежно у крајевима Србије "наслоњеним" на Влашку - неготински и зајечарски крај. Вероватно је било појединачних случајева насељавана Царана и дубље, у територију која је традиционално насељена Унгурјанима и то доказује презиме Царановић у Вашем селу. Царани су се у Србију насељавали највише због ситуације у Влашкој, која се све више феудализовала и у којој су нестајала мала сеоска имања. Сељаци, као и у Русији, на више начина, законом везивани за феудалце, само што је то у Влашкој, а и касније Румунији било много суровије. Сељаци су малтене бивали срозани на статус робова. Србија је била примамљива јер је имала доста слободне земље и није било феудализма. Царани су се највише насељавали у периоду од 1820. до краја 1850-их.
Искушење баца људе с трона,
роба диже изнад фараона.

Ван мреже НиколаВук

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 4826
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Село Мосна, општина Мајданпек
« Одговор #10 послато: фебруар 27, 2019, 12:45:26 пре подне »
19. век

17)   У селу је недовољно очувано патрилинеарно памћење, држи се да је најстарија породица Балаћони, досељени из места Балаћа у Румунији, период досељавања је најраније крајем 18-ог, а вероватније почетком 19-ог века (Барјакатровић 1963). Од Балаћона су делом настали Николићи. Поред Николића, од Балаћона су настали и Петровићи и Симоновићи.
Нисам успео да нађем место Балаћ у Румунији. Зна ли неко где се налази?

Можда је ово место у питању:

https://en.wikipedia.org/wiki/Balaci
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже на Црвeњском путу

  • Познавалац
  • ******
  • Поруке: 547
Одг: Село Мосна, општина Мајданпек
« Одговор #11 послато: фебруар 27, 2019, 07:11:56 пре подне »

17)   У селу је недовољно очувано патрилинеарно памћење, држи се да је најстарија породица Балаћони, досељени из места Балаћа у Румунији, период досељавања је најраније крајем 18-ог, а вероватније почетком 19-ог века (Барјакатровић 1963). Од Балаћона су делом настали Николићи. Поред Николића, од Балаћона су настали и Петровићи и Симоновићи.
Нисам успео да нађем место Балаћ у Румунији. Зна ли неко где се налази?



Можда је ово место у питању:

https://en.wikipedia.org/wiki/Balaci

Па, баш интереснатно. Знам за породицу Балаћевић из Београда.

Било ми је помало необично то презиме.

Можда имају везе са овим што је Мића написао.

Ван мреже Мића

  • Члан Друштва
  • Помоћник
  • *****
  • Поруке: 185
  • R1b-PF7562
Одг: Село Мосна, општина Мајданпек
« Одговор #12 послато: април 01, 2019, 03:53:50 поподне »
Можда је ово место у питању:

https://en.wikipedia.org/wiki/Balaci
Вероватно си у праву.  :)

Поред наведеног места, можда и Балачу (Валча) https://ro.wikipedia.org/wiki/Balaciu,_V%C3%A2lcea долази у обзир, али ми се чини да је место које си навео, Балачи (Телеорман), изгледније.

"Превише интересовања, премало времена" И. Анђелковић

Ван мреже Златан

  • Члан Друштва
  • Писар
  • *****
  • Поруке: 313
  • Y: E-V13>А18833>А9739
Одг: Село Мосна, општина Мајданпек
« Одговор #13 послато: април 01, 2019, 04:25:51 поподне »
Очигледно је да Мирко Барјактаровић није пописао све родове у Мосни, јер у Попису становништва и имовине среза поречко-речког из 1863. године, налазимо следећа презимена.

Мићо, моја лична запажања из истраживања Љубомира Јовановића за моје место су да он није пописивао нужно презимена као таква, већ родове. То сам утврдио укрштањем његовог рада из 1901. године са матичним црквеним књигама за исти период.

Примера ради, презимена Мишић, Гачић и Јањић - тада имали око 60 (кућа) тј, 1/4 села села. За људе који су тада проверено били из тих родова се у црквеним књигама налазе сасвим друга, новија презимена. А ових горе наведених, готово и да нема.

Можда није заборавио, већ су били унети под неким старим презименом, под којим је цео род био познат.


Ван мреже Мића

  • Члан Друштва
  • Помоћник
  • *****
  • Поруке: 185
  • R1b-PF7562
Одг: Село Мосна, општина Мајданпек
« Одговор #14 послато: април 07, 2019, 11:07:19 поподне »
Мићо, моја лична запажања из истраживања Љубомира Јовановића за моје место су да он није пописивао нужно презимена као таква, већ родове. То сам утврдио укрштањем његовог рада из 1901. године са матичним црквеним књигама за исти период.

Примера ради, презимена Мишић, Гачић и Јањић - тада имали око 60 (кућа) тј, 1/4 села села. За људе који су тада проверено били из тих родова се у црквеним књигама налазе сасвим друга, новија презимена. А ових горе наведених, готово и да нема.

Можда није заборавио, већ су били унети под неким старим презименом, под којим је цео род био познат.
Златане, разумем шта хоћеш да кажеш. Ипак, у овом случају није могуће да је Барјактаровић пописао све родове у селу, то јест да сви потпадају под родове које је Барјакаровић пописао 1963, зато што су породични надимци које је навео познати и врло живи у селу и данас, али има и надимака/презимена, такође живих, које није навео, а сигурно су постојали 1963.
"Превише интересовања, премало времена" И. Анђелковић

Ван мреже Мића

  • Члан Друштва
  • Помоћник
  • *****
  • Поруке: 185
  • R1b-PF7562
Одг: Село Мосна, општина Мајданпек
« Одговор #15 послато: мај 01, 2019, 09:57:56 поподне »
Исељени из Мосне забележени су у Уровици (општина Неготин). Досељени су пре 19. века, и убрајају се у „Унгурјане и повлашћене старе српске породице".

Према књизи Косте Јовановића „Неготинска Крајина и Кључ“:
Цитат
Радулешти и Благојешти, Св. Петка, су један род. Прадед Марко са браћом дошао из Мосне у Поречу

Извор: https://www.poreklo.rs/2015/09/23/poreklo-prezimena-selo-urovica-negotin/
« Последња измена: мај 01, 2019, 09:59:41 поподне Мића »
"Превише интересовања, премало времена" И. Анђелковић

Ван мреже Мића

  • Члан Друштва
  • Помоћник
  • *****
  • Поруке: 185
  • R1b-PF7562
Одг: Село Мосна, општина Мајданпек
« Одговор #16 послато: мај 02, 2019, 04:40:30 поподне »
Исељени из Мосне забележени су у Уровици (општина Неготин). Досељени су пре 19. века, и убрајају се у „Унгурјане и повлашене старе српске породице".

Према књизи Косте Јовановића „Неготинска Крајина и Кључ“:

Радулешти и Благојешти, Св. Петка, су један род. Прадед Марко са браћом дошао из Мосне у Поречу

Извор: https://www.poreklo.rs/2015/09/23/poreklo-prezimena-selo-urovica-negotin/
Заборавих да напишем да их је било 20 кућа, у време истраживања, негде између 1912. и 1925. године.
"Превише интересовања, премало времена" И. Анђелковић

Ван мреже Мића

  • Члан Друштва
  • Помоћник
  • *****
  • Поруке: 185
  • R1b-PF7562
Одг: Село Мосна, општина Мајданпек
« Одговор #17 послато: мај 02, 2019, 04:58:16 поподне »
Постоји још једно тумачење настанка имена овог села:

     
Цитат
Мосна (село), топоним настао од моснени у значењу слободни сељаци тј. који нису кметови

Извор: ЉУБИША ЛУ БОЖА КИЋИ, ВЛАШКО-СРПСКИ  РЕЧНИК
 http://www.paundurlic.com/forum.vlasi.srbije/index.php?topic=1989.msg8716#msg8716
"Превише интересовања, премало времена" И. Анђелковић