Антонићи би требали да су унутар самог рода најближи Кочић-Дулићима које си споменуо (призећеници у праве Кочиће, раније се презивали Дулић). Наиме, по шематизму из 1882. године Дулића са славом Ђурђевдан једино има у Лусићима одакле је и Антонић, тако да не треба сумњати у њихову скорију повезаност, између осталог разликују се на једном од 23 упоредива маркера. Са резултатом Антонића је некако потврђено генетиком предање да су Кочићи са славом Ђурђевдан од Дулића из Лусића.
Немојте ми замјерити, али ја имам другачију теорију...
Већина Кочића на Змијању слави Игњатијевдан, мањи дио Ђурђевдан. Већина Антонића на Змијању слави Часне Вериге, мањи дио Ђурђевдан. Дулићи у Мроњићу славе Лучиндан, Дулићи у Лусићима славе Ђурђевдан. Кочићи, Антонићи и Дулићи који славе Ђурђевдан сасвим сигурно нису повезани са својим презимењацима, а повезани су са далматинским Синобадима, који славе исто Ђурђевдан, и који су према предању поријеклом из Херцеговине. Шта нам то говори?
На једном другом мјесту сам отворио тему:
https://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=2889.0. Поновићу дијелове:
Наиме, више пута Далмацију је у 18. вијеку захватила глад, те је становништво било приморано да напушта ове крајеве. У сљедећем раду Данице Божић-Бузанчић...
https://hrcak.srce.hr/file/76978...наведено је да је само 1782./1783. Далмацију напустило око
10.000 људи, а да су многи прелазили и на турску територију. Описују се и тешки услови с којима се суочавало становништво.
Ове околности су проузроковале значајне миграције, и доста породица у Крајини води поријекло из Далмације, а досељени су прије АУ окупације, те је ово сигурно један од могућих узрока преласка становништва из једне ипак хришћанске државе под турску власт, против које су се вијековима борили.
Мислим да је ово био један од разлога промјена презимена, да Турци не могу идентификовати новопридошло становништво и повезати досељенике са неким познатим далматинским родовима. Не знам да ли се овдје ради о миграцији из овог периода, али индикативан је примјер Кочића из Стричића који слави Ђурђевдан, који није повезан са "оригиналним" Кочићима са Змијања који славе Игњатијевдан, него са далматинским Синобадима који славе исту славу. Такође, имамо Милуновића из Лакташа, род зубачких старинаца, који је поријеклом из Босанског Грахова, који је за разлику од (могућих досељеника са Зубаца, али немамо генетску потврду) Пажина из Ливна и Кисина из Гламоча, вјероватно дошао из Далмације, а ови који су задржали презимена су могуће досељени преко турске територије.
Дакле, индикативно је да код Кочића и Антонића имамо двије породице са славом Ђурђевдан, које су мање бројне од својих презимењака који славе Игњатијевдан и Часне вериге, и који су дефинитивно дуже на Змијању, мислим дуже од 18. вијека. Кочићи, Игњатијевдан, су рана херцеговачка досељеничка струја - Малешевци, а Антонићи, Часне вериге, су (вјероватно) Васојевићи дербенџије, који су ту дошли дефинитивно прије Кандијског рата, јер њихових рођака и исељеника имамо у Лици.
Мислим да је сценарио сљедећи: појединци Синобади, или с њима патрилинеарно повезани, долазе на Змијање 1782. године. Не могу задржати презиме познате сердарске породице која се на страни Венеције борила против Турака, узимају презимена околних Кочића, Антонића, Дулића, а задржавају стару славу Ђурђевдан.
Кад се погледа хаплотип Антонића, он је баш "синобадски" и ближи је неким Синобадима него поједини Синобади између себе. Рецимо на 439 имамо једног Синобада (нумеришимо га са број 1) који има 11, друга двојица (број 2 и број 3) имају модалну вриједност 13. Антонић има 12. Онда на 456-576-570 Двојица Синобада (број 1 и број 2) и Антонић имају комбинацију 15-18-17, док Синобад број 3 има 15-17-17. Антонић од осталих Синобада има једино нешто нижу 26 на 481, али то је један од бржих маркера.
