Нови тестирани на Српском ДНК Пројекту

[Сол]

Петровић, Ђурђевдан, Горња Пилица, Зворник

Припада хаплогрупи R1a-M458. Хаплотип му је близак модалу па у општем роду А има доста блиских поклапања са 2 (Павковић, Чајетинац) и 3 маркера разлике (Панић, Новаковић, Мандић, Благојевић). Једине необичније вредности су благо снижена DYS389ii=28 и благо повишена DYS533=13. На основу географске расутости ових блиских поклапања на широком простору и чињенице да скоро сви славе различите славе јасно је да је код овог рода на основу 23 маркера готово немогуће направити неке детаљније поделе, и да су нам неопходни тестови на више маркера и/или Велики Ипсилони.

С обзиром да је у зворнички крај било досељавања Пивљана, и иста слава са пивским Благојевићима - Св. Ђурђе, сродство је извесно. Напоменуо бих једну опаску академика Обрена Благојевића, да постоји предање, да су пивски Благојевићи првобитно носили име по граду Благају (касније промењено у Благојевић).

[Sergius]

С обзиром да је у зворнички крај било досељавања Пивљана, и иста слава са пивским Благојевићима - Св. Ђурђе, сродство је извесно. Напоменуо бих једну опаску академика Обрена Благојевића, да постоји предање, да су пивски Благојевићи првобитно носили име по граду Благају (касније промењено у Благојевић).

Узе ми ријеч из уста. Јутрос сам детаљно прегледао све објављене и необјављене хаплотипове, и закључио исто за везу Петровића и Благојевића, али не стужем да напишем.

И ја сам имао у виду миграције у подручје регије Бирча, с обзиром да је Петровић навео у пријави да су његови доселили у Пилицу из Коњевић поља, те да су Херцеговина, Црна Гора (Дробњак, Бањани, Пива...) добри кандидати за насељавање ове регије. Код објављених и необјављених резултата R1a M458 из Херцеговине са славом Ђурђевдан нисам могао наћи везу с Петровићем. Међутим, она код Благојевића врло је могуће да постоји. Петровић, поред благо снижене DYS389ii=28 и благо повишене DYS533=13, се од Благојевића разликује само на маркеру DYS576, истина за двије вриједности, али ради се о најбржем маркеру са вјероватноћом мутације од 0,011087.

[Лука 992]

Презиме Штетић је постојало до последњег рата у Срачковом Селу, Подлапача, Лика...мислим да им је слава Свети Никола

[Црна Гуја]

Миловановић, Св. Врачи, Земаница, Лепосавић

Припада хаплогрупи E-V13>Z5018, дубља подграна не може се са сигурношћу утврдити. Нема блиских поклапања на Пројекту, а од неуобичајених вредности издвајају се висока DYS19=14 и јако ниска DYS635=20. Међу страним хаплотиповима има неколико релативно блиских поклапања која припадају грани Z5018>Z16242, међутим припадници ове гране су ограничени углавном на Велику Британију, па се не може са сигурношћу тврдити да јој припада и Миловановић.

Благоје Павловић је забележио две куће Миловановића у Земаници, и каже да су досељени из Бозољина (Брус), као и остало данашње становништво села, или након Српско-турских ратова 1876-78 или непосредно пре 1912. године. Сами Миловановићи из Земанице немају предање о даљем пореклу.

[Босанац]

Предојевић, Алимпијевдан, Лушци Паланка, Сански Мост

Припада хаплогрупи R1a-Z280>YP237>YP951. Најближа поклапања има са тестиранима из рода Д, од Шљивара се разликује на само 1 од 23 маркера, од Панића на 3 од 23, а како сва тројица славе Алимпијевдан нема сумње да припадају истом роду. Није му далеко ни Проле из Пљеве код Шипова (4/23), али се слава разликује па није сигурно да су баш близак род.

Интересантно, Предојевићи су иначе сврстани међу влахе тако да бих очекивао неке друге хаплогрупе типа Е и сл. а не Р1а

[Свевлад]

Интересантно, Предојевићи су иначе сврстани међу влахе тако да бих очекивао неке друге хаплогрупе типа Е и сл. а не Р1а

Власи у које су били сврстани Предојевићи су били социјална категорија, а не етнички романофони Власи као што су Цинцари, Куцовласи, Шепави Власи, Мегленски Власи, Ћићи и Румуни.

Један од социјалних сталежа у српској средњовековној држави су били власи (са малим в), они су били сточарски сталеж.

https://sr.wikipedia.org/wiki/Себри#%D0%92%D0%BB%D0%B0%D1%81%D0%B8

Влашки сточарски статус је наставио да егзистира и за време османске владавине.

[Милош]

Миловановић, Св. Врачи, Земаница, Лепосавић

Припада хаплогрупи E-V13>Z5018, дубља подграна не може се са сигурношћу утврдити. Нема блиских поклапања на Пројекту, а од неуобичајених вредности издвајају се висока DYS19=14 и јако ниска DYS635=20. Међу страним хаплотиповима има неколико релативно блиских поклапања која припадају грани Z5018>Z16242, међутим припадници ове гране су ограничени углавном на Велику Британију, па се не може са сигурношћу тврдити да јој припада и Миловановић.

Благоје Павловић је забележио две куће Миловановића у Земаници, и каже да су досељени из Бозољина (Брус), као и остало данашње становништво села, или након Српско-турских ратова 1876-78 или непосредно пре 1912. године. Сами Миловановићи из Земанице немају предање о даљем пореклу.

Koпaoник Eвpoпa у мaлoм... Нe биx иcкључиo нeки "вaнбaлкaнcки" E-V13.

[симо]

Предојевић, Алимпијевдан, Лушци Паланка, Сански Мост

Припада хаплогрупи R1a-Z280>YP237>YP951. Најближа поклапања има са тестиранима из рода Д, од Шљивара се разликује на само 1 од 23 маркера, од Панића на 3 од 23, а како сва тројица славе Алимпијевдан нема сумње да припадају истом роду. Није му далеко ни Проле из Пљеве код Шипова (4/23), али се слава разликује па није сигурно да су баш близак род.

Веома значајан резултат за крајишке Србе. Поред чињенице да је постојање генетски профилисаног рода Алимпијевштака у Крајини потврђено, још је битније генетско профилисање породице Предојевић која је у једном периоду, можемо слободно рећи,  предводила српски народ у Крајини. Породица је дала више значајних личности на крају 16. и у првој половини 17. вијека. Једног пашу, једног санџакбега, тројицу владика и читав низ војних лица у аустријском царству од којих су неки постали и племићи. По појави на историјској сцени су били нешто слично Соколовићима, које и наслеђују у Крајини.

Хасан Паша Предојевић, наслиједио је као босански паша, Ферхат пашу Соколовића у Бања Луци 1590. године. Прије тога је био сегедински санџакбег. За разлику од Ферхат паше, Хасан Паша је био склонији ратовању. Брат Хасан Пашин је био Џафер бег, санџакбег цернички (пакрачки). Тако су у једном моменту двојица браће држала сву турску крајину према Аустрији. Познато је да је Хасан Паша 1592. године освојио Бихаћ, што је задње турско освајање у Европи, а затим је  сљедеће 1593. године кренуо на Сисак и неславно прошао, заједно са братом Џафер бегом се удавио у Купи. У памћењу српског народа у Крајини Хасан паша је остао упамћен по добру, као помагач српским манастирима Рмњу (гдје је Гаврило Предојевич, био игуман) и Моштаници. Неки турски извори га описују као меланхолика, алкохоличара и наркомана, мада Тома Поповић у својој студији о Хасан Паши напомиње да су турски аутори, узрок турском поразу под Сиском, настојали пронаћи у личности Хасан пашиној. За Хрвате је Хасан Паша, наравно злочинац и крвник, онај који је, осим што је попалио старе хрватске градове, насељавао око њих Србе. Ипак, у општој помами похрваћивања свега и свакога, ни Хасан Паша није измакао да га прогласе потурченим Хрватом.

Поријекло Хасан Паше није до краја разјашњено, међутим оно што се чини највјероватнијим јесте да је био повезан са православном породицом Предојевић из Лушци Паланке под Грмечом. Лопашић још крајем 19. вијека наводи опште вјеровање народа у Крајини да је Хасан Паша рођен у Лушцима, да је по рођењу био православац и да су његови сродници Предојевићи са Предојевић главице у Лушцима ( а то су управо ови тестирани) били повлаштени за вријеме турске владавине посебним правима. У прилог овом иде и чињеница да су Предојевићи једна од ријетких старих породица која се одржала под Грмечом и која није досељена у 18. и 19. вијеку из Лике или Далмације. Да су Предојевићи своје презиме истицали још за турског земана, говоре подаци из турског пописа 1604. године, гдје се у нахији Врбашки помиње неколицина Предојевића, иако је познато да Турци у пописима нису уносили презимена.

Како год, послије пропасти Хасан Пашине, очигледно је да неки његови сродници ипак нису били у већој мјери сигурни као раније. Познато је да је почетак 17. вијека , период кад се значајно мијења однос Турака према Србима. Игуман Гаврило Предојевић (за којег се вјерује да је Хасанов брат) са монасима и народом почетком 17. вијека из Рмња прелази у Марчу и постаје марчански владика. Слиједе још двојица владика Предојевића, Василије и Максим, на марчанском трону и то су једина тројица марчанских владика која се и данас сматрају искључиво православним , без веза са папама.

У том периоду, почетком 17. вијека читав низ војника Предојевића прелази на хрватску и славонску границу, неки су обични војници, неки су хусари. Хусар Иван Предојевић добија у Жумберку племство и потврђен грб- старих Предојевића из Илирског грбовника. Ових Предојевића и данас има под презименом Предовић међу гркокатолоцима  у Жумберку, славе Никољдан, као и херцеговачки Предојевићи.

Ово отвара и питање везе крајишких Предојевића са власима Предојевићима у Херцеговини. Засад нема генетске потврде ове везе, нити се слава поклапа, међутим чињеница је да је у неким изворима Хасан Паша Предојевић поменут као Херцегли и да се говорило о његовом поријеклу из херцеговачког Клобука, па чак да постоји и његова џамија у Билећи (све ово је засновано на предањима, а не на историјским изворима).

Наравно, постоји могућност да је у Крајини били и више неповезаних линија Предојевића, или да су неке очинске линије биле прекинуте.

Старина крајишких Алимпијевштака је свакако простор Босанске Крајине, што је и Бачкова студија о овом роду показала. И генетски резултати су засад на том трагу.

[Свевлад]

Веома значајан резултат за крајишке Србе. Поред чињенице да је постојање генетски профилисаног рода Алимпијевштака у Крајини потврђено, још је битније генетско профилисање породице Предојевић која је у једном периоду, можемо слободно рећи,  предводила српски народ у Крајини. Породица је дала више значајних личности на крају 16. и у првој половини 17. вијека. Једног пашу, једног санџакбега, тројицу владика и читав низ војних лица у аустријском царству од којих су неки постали и племићи. По појави на историјској сцени су били нешто слично Соколовићима, које и наслеђују у Крајини.

Хасан Паша Предојевић, наслиједио је као босански паша, Ферхат пашу Соколовића у Бања Луци 1590. године. Прије тога је био сегедински санџакбег. За разлику од Ферхат паше, Хасан Паша је био склонији ратовању. Брат Хасан Пашин је био Џафер бег, санџакбег цернички (пакрачки). Тако су у једном моменту двојица браће држала сву турску крајину према Аустрији. Познато је да је Хасан Паша 1592. године освојио Бихаћ, што је задње турско освајање у Европи, а затим је  сљедеће 1593. године кренуо на Сисак и неславно прошао, заједно са братом Џафер бегом се удавио у Купи. У памћењу српског народа у Крајини Хасан паша је остао упамћен по добру, као помагач српским манастирима Рмњу (гдје је Гаврило Предојевич, био игуман) и Моштаници. Неки турски извори га описују као меланхолика, алкохоличара и наркомана, мада Тома Поповић у својој студији о Хасан Паши напомиње да су турски аутори, узрок турском поразу под Сиском, настојали пронаћи у личности Хасан пашиној. За Хрвате је Хасан Паша, наравно злочинац и крвник, онај који је, осим што је попалио старе хрватске градове, насељавао око њих Србе. Ипак, у општој помами похрваћивања свега и свакога, ни Хасан Паша није измакао да га прогласе потурченим Хрватом.

Поријекло Хасан Паше није до краја разјашњено, међутим оно што се чини највјероватнијим јесте да је био повезан са православном породицом Предојевић из Лушци Паланке под Грмечом. Лопашић још крајем 19. вијека наводи опште вјеровање народа у Крајини да је Хасан Паша рођен у Лушцима, да је по рођењу био православац и да су његови сродници Предојевићи са Предојевић главице у Лушцима ( а то су управо ови тестирани) били повлаштени за вријеме турске владавине посебним правима. У прилог овом иде и чињеница да су Предојевићи једна од ријетких старих породица која се одржала под Грмечом и која није досељена у 18. и 19. вијеку из Лике или Далмације. Да су Предојевићи своје презиме истицали још за турског земана, говоре подаци из турског пописа 1604. године, гдје се у нахији Врбашки помиње неколицина Предојевића, иако је познато да Турци у пописима нису уносили презимена.

Како год, послије пропасти Хасан Пашине, очигледно је да неки његови сродници ипак нису били у већој мјери сигурни као раније. Познато је да је почетак 17. вијека , период кад се значајно мијења однос Турака према Србима. Игуман Гаврило Предојевић (за којег се вјерује да је Хасанов брат) са монасима и народом почетком 17. вијека из Рмња прелази у Марчу и постаје марчански владика. Слиједе још двојица владика Предојевића, Василије и Максим, на марчанском трону и то су једина тројица марчанских владика која се и данас сматрају искључиво православним , без веза са папама.

У том периоду, почетком 17. вијека читав низ војника Предојевића прелази на хрватску и славонску границу, неки су обични војници, неки су хусари. Хусар Иван Предојевић добија у Жумберку племство и потврђен грб- старих Предојевића из Илирског грбовника. Ових Предојевића и данас има под презименом Предовић међу гркокатолоцима  у Жумберку, славе Никољдан, као и херцеговачки Предојевићи.

Ово отвара и питање везе крајишких Предојевића са власима Предојевићима у Херцеговини. Засад нема генетске потврде ове везе, нити се слава поклапа, међутим чињеница је да је у неким изворима Хасан Паша Предојевић поменут као Херцегли и да се говорило о његовом поријеклу из херцеговачког Клобука, па чак да постоји и његова џамија у Билећи (све ово је засновано на предањима, а не на историјским изворима).

Наравно, постоји могућност да је у Крајини били и више неповезаних линија Предојевића, или да су неке очинске линије биле прекинуте.

Старина крајишких Алимпијевштака је свакако простор Босанске Крајине, што је и Бачкова студија о овом роду показала. И генетски резултати су засад на том трагу.

И ја сам приметио да Хрвати говоре врло негативно о Хасан Паши Предојевићу (слично као Бошњаци о Омер Паши Латасу).

Фрустрирани су што је он харао по Хрватској па се ограђују од њега и говоре да је био Србин или Влах (чешће Влах).  Да није њих нагазио сигурно би га трпали у Хрвате, као што раде са многим истакнутим турским великодостојницима који су били пореклом са ових простора, укључујући и Мехмед Пашу Соколовића.

[Milojko1973]

Дечковић, Никољдан, Врточе, Милићи

Припада хаплогрупи E-V13>Z5017. Има блиско поклапање са Тодићем из Милића (3/23; општи род А), који такође слави Никољдан, па су без сумње повезани. Такође му је врло близак и Кузмановић из Осипаонице код Смедерева (1/17). Нисам успео пронаћи више података о овом презимену, па ако неко зна више нека напише.

Хвала на анализи

[Небојша]

Веома значајан резултат за крајишке Србе. Поред чињенице да је постојање генетски профилисаног рода Алимпијевштака у Крајини потврђено, још је битније генетско профилисање породице Предојевић која је у једном периоду, можемо слободно рећи,  предводила српски народ у Крајини. Породица је дала више значајних личности на крају 16. и у првој половини 17. вијека. Једног пашу, једног санџакбега, тројицу владика и читав низ војних лица у аустријском царству од којих су неки постали и племићи. По појави на историјској сцени су били нешто слично Соколовићима, које и наслеђују у Крајини.

Хасан Паша Предојевић, наслиједио је као босански паша, Ферхат пашу Соколовића у Бања Луци 1590. године. Прије тога је био сегедински санџакбег. За разлику од Ферхат паше, Хасан Паша је био склонији ратовању. Брат Хасан Пашин је био Џафер бег, санџакбег цернички (пакрачки). Тако су у једном моменту двојица браће држала сву турску крајину према Аустрији. Познато је да је Хасан Паша 1592. године освојио Бихаћ, што је задње турско освајање у Европи, а затим је  сљедеће 1593. године кренуо на Сисак и неславно прошао, заједно са братом Џафер бегом се удавио у Купи. У памћењу српског народа у Крајини Хасан паша је остао упамћен по добру, као помагач српским манастирима Рмњу (гдје је Гаврило Предојевич, био игуман) и Моштаници. Неки турски извори га описују као меланхолика, алкохоличара и наркомана, мада Тома Поповић у својој студији о Хасан Паши напомиње да су турски аутори, узрок турском поразу под Сиском, настојали пронаћи у личности Хасан пашиној. За Хрвате је Хасан Паша, наравно злочинац и крвник, онај који је, осим што је попалио старе хрватске градове, насељавао око њих Србе. Ипак, у општој помами похрваћивања свега и свакога, ни Хасан Паша није измакао да га прогласе потурченим Хрватом.

Поријекло Хасан Паше није до краја разјашњено, међутим оно што се чини највјероватнијим јесте да је био повезан са православном породицом Предојевић из Лушци Паланке под Грмечом. Лопашић још крајем 19. вијека наводи опште вјеровање народа у Крајини да је Хасан Паша рођен у Лушцима, да је по рођењу био православац и да су његови сродници Предојевићи са Предојевић главице у Лушцима ( а то су управо ови тестирани) били повлаштени за вријеме турске владавине посебним правима. У прилог овом иде и чињеница да су Предојевићи једна од ријетких старих породица која се одржала под Грмечом и која није досељена у 18. и 19. вијеку из Лике или Далмације. Да су Предојевићи своје презиме истицали још за турског земана, говоре подаци из турског пописа 1604. године, гдје се у нахији Врбашки помиње неколицина Предојевића, иако је познато да Турци у пописима нису уносили презимена.

Како год, послије пропасти Хасан Пашине, очигледно је да неки његови сродници ипак нису били у већој мјери сигурни као раније. Познато је да је почетак 17. вијека , период кад се значајно мијења однос Турака према Србима. Игуман Гаврило Предојевић (за којег се вјерује да је Хасанов брат) са монасима и народом почетком 17. вијека из Рмња прелази у Марчу и постаје марчански владика. Слиједе још двојица владика Предојевића, Василије и Максим, на марчанском трону и то су једина тројица марчанских владика која се и данас сматрају искључиво православним , без веза са папама.

У том периоду, почетком 17. вијека читав низ војника Предојевића прелази на хрватску и славонску границу, неки су обични војници, неки су хусари. Хусар Иван Предојевић добија у Жумберку племство и потврђен грб- старих Предојевића из Илирског грбовника. Ових Предојевића и данас има под презименом Предовић међу гркокатолоцима  у Жумберку, славе Никољдан, као и херцеговачки Предојевићи.

Ово отвара и питање везе крајишких Предојевића са власима Предојевићима у Херцеговини. Засад нема генетске потврде ове везе, нити се слава поклапа, међутим чињеница је да је у неким изворима Хасан Паша Предојевић поменут као Херцегли и да се говорило о његовом поријеклу из херцеговачког Клобука, па чак да постоји и његова џамија у Билећи (све ово је засновано на предањима, а не на историјским изворима).

Наравно, постоји могућност да је у Крајини били и више неповезаних линија Предојевића, или да су неке очинске линије биле прекинуте.

Старина крајишких Алимпијевштака је свакако простор Босанске Крајине, што је и Бачкова студија о овом роду показала. И генетски резултати су засад на том трагу.

Зар не постоји прича да је Хасан-паша од херцеговачких Предојевића? Рођен доле као Никола Предојевић и сл?

[симо]

Зар не постоји прича да је Хасан-паша од херцеговачких Предојевића? Рођен доле као Никола Предојевић и сл?

Управо тако- прича.

[Небојша]

Управо тако- прича.

Не знам да ли постоји неки извор о поркелу Хасан-паше? Уврежено је мишљење да је он родом из Херцеговине и да је са "својим" Херцеговцима одселио пут западне Босне. Видим да ни Карановић није сигурн у ту везу: Хасан-паша - Предојевићи (Св. Алимпије).

У сваком случају, рекло би се да је реч о старијој породици на простроу Босанске Крајине. Занимљиво да су још бројнији ови Пилиповићи, који су опет били доста стари на подручју Унца.

[симо]

Не знам да ли постоји неки извор о поркелу Хасан-паше? Уврежено је мишљење да је он родом из Херцеговине и да је са "својим" Херцеговцима одселио пут западне Босне. Видим да ни Карановић није сигурн у ту везу: Хасан-паша - Предојевићи (Св. Алимпије).

У сваком случају, рекло би се да је реч о старијој породици на простроу Босанске Крајине. Занимљиво да су још бројнији ови Пилиповићи, који су опет били доста стари на подручју Унца.

Података из директних историјских извора нема. И једна и друга веза се више заснива на предањима или на накнадно саопштеним подацима.

Међутим, чињеница је да крајем 16. вијека на подручју Крајине постоји и у изворима забиљежен род Предојевића, прилично разгранат, а почетком 17. вијека огранци тог рода у Аустрији.

Присуство рода у Крајини у 16. вијеку, не негира раније херцеговачко поријекло.

[Свевлад]

Срба Предојевића је било у Обровцу и Ервенику, а Хрвата Предојевића изгледа да има у Новој Градишци  https://actacroatica.com/hr/surname/Predojević/

[Jelic]

Следећа два хаплотипа су генетски повезана и припадају истом роду:

Мишковић, Свети Врачи, Граничане, Лепосавић

Гвозденовић, Свети Врачи, Копориће, Лепосавић

Припадају хаплогрупи I2-M223. Генетски су несумњиво повезани са раније тестираним Кадићима из Лешка, затим са Ђорђевићима из Јариња и са Јеленићима из Лешка. Мада сви поменути имају неких међусобних разлика на 23 упоредива маркера, несумњиво су генетски повезани и представљају један род.

О Мишковићима је забележено:

Благоје Павловић је забележио две куће Мишковића у Граничану и каже, да су као и већина данашњег становништва тог села, досељени из Борчана после Балканских ратова.

У Борчану је Б. Павловић забележио следеће стариначке родове који славе Св. Враче, и са којима би Мишковићи могли потенцијално бити у сродству:

Аксентијевићи (4 куће) који су досељени из Брзанца, а који су у сродству са Николићима (2 куће), који за себе кажу да су старинци, и са Радосављевићим (2 куће), за које је забележено да су прешли из суседног Брзанца и населили се на земљиште породица које су се 1879. године иселиле у Гргуре у Топлици. У Радосављевићима су забележени остаци предања о даљој старини из околине Призрена, одакле су се доселили прво у Вучитрн, а затим у Брзанце, где су се кратко задржали. Благоје Павловић наводи да је Радослав Љ. Павловић забележио да су даљим пореклом из Црнољеве у Неродими, а најдаљом старином из Црне Горе.

О Гвозденовићима:

Гвозденовићи су се у Копорић доселили из Брзанца (Лепосавић) 1918. године.

Благоје Павловић је забележио да су Гвозденовићи један од родова који су досељени у Копориће након Првог балканског рата, и то из Брзанца на Борчанској висоравни. Поред Гвозденовића, у Копоприће су у исто време досељена још два род који славе Св. Враче:

Милетићи (3 куће) из Пресеке у Ибарском Колашину и то у „време Турака“, и

Јанковићи (1 кућа) из Брзанца, где су се давно доселили из Оклаца у Ибарском Колашину.

Данас у Брзанцу живе следећи родови који славе Св. Враче са којима би Говзденовићи могли бити у даљем сродству:

Левентијевићи (3 куће) који сматрају да су ту од давнина, па су заборавили место досељења, и

Алексићи (2 куће), Милутиновићи (1 кућа), Јанићијевићи (1 кућа) и Јанковићи (1 кућа), који су сви род и који су у Брзанце досељени из Ибарског Колашина.

[Милош]

Следећа два хаплотипа су генетски повезана и припадају истом роду:

Мишковић, Свети Врачи, Граничане, Лепосавић

Гвозденовић, Свети Врачи, Копориће, Лепосавић

Припадају хаплогрупи I2-M223. Генетски су несумњиво повезани са раније тестираним Кадићима из Лешка, затим са Ђорђевићима из Јариња и са Јеленићима из Лешка. Мада сви поменути имају неких међусобних разлика на 23 упоредива маркера, несумњиво су генетски повезани и представљају један род.

О Мишковићима је забележено:

Благоје Павловић је забележио две куће Мишковића у Граничану и каже, да су као и већина данашњег становништва тог села, досељени из Борчана после Балканских ратова.

У Борчану је Б. Павловић забележио следеће стариначке родове који славе Св. Враче, и са којима би Мишковићи могли потенцијално бити у сродству:

Аксентијевићи (4 куће) који су досељени из Брзанца, а који су у сродству са Николићима (2 куће), који за себе кажу да су старинци, и са Радосављевићим (2 куће), за које је забележено да су прешли из суседног Брзанца и населили се на земљиште породица које су се 1879. године иселиле у Гргуре у Топлици. У Радосављевићима су забележени остаци предања о даљој старини из околине Призрена, одакле су се доселили прво у Вучитрн, а затим у Брзанце, где су се кратко задржали. Благоје Павловић наводи да је Радослав Љ. Павловић забележио да су даљим пореклом из Црнољеве у Неродими, а најдаљом старином из Црне Горе.

О Гвозденовићима:

Гвозденовићи су се у Копорић доселили из Брзанца (Лепосавић) 1918. године.

Благоје Павловић је забележио да су Гвозденовићи један од родова који су досељени у Копориће након Првог балканског рата, и то из Брзанца на Борчанској висоравни. Поред Гвозденовића, у Копоприће су у исто време досељена још два род који славе Св. Враче:

Милетићи (3 куће) из Пресеке у Ибарском Колашину и то у „време Турака“, и

Јанковићи (1 кућа) из Брзанца, где су се давно доселили из Оклаца у Ибарском Колашину.

Данас у Брзанцу живе следећи родови који славе Св. Враче са којима би Говзденовићи могли бити у даљем сродству:

Левентијевићи (3 куће) који сматрају да су ту од давнина, па су заборавили место досељења, и

Алексићи (2 куће), Милутиновићи (1 кућа), Јанићијевићи (1 кућа) и Јанковићи (1 кућа), који су сви род и који су у Брзанце досељени из Ибарског Колашина.

Види ce дa cу Kaдићи cтap и вeлики poд.

Имaмo тecтиpaнe Aлeкcићe из Бpзaнцa. Taкoђe мoжe бити и интepecaнтaн peзултaт Xoџe, K. Mитpoвицa, кojи cвoje пopeклo вeзуje зa Paдocaвљeвићe из Бopчaнa. Њeгoвoг пpeткa кojи je биo нajмлaђe дeтe, узeo je xoџa из Вучитpнa, a зa узвpaт cу дoбили зeмљу.

[Jelic]

Види ce дa cу Kaдићи cтap и вeлики poд.

Имaмo тecтиpaнe Aлeкcићe из Бpзaнцa. Taкoђe мoжe бити и интepecaнтaн peзултaт Xoџe, K. Mитpoвицa, кojи cвoje пopeклo вeзуje зa Paдocaвљeвићe из Бopчaнa. Њeгoвoг пpeткa кojи je биo нajмлaђe дeтe, узeo je xoџa из Вучитpнa, a зa узвpaт cу дoбили зeмљу.

По мом мишљењу, највероватније потомци рудара Саса. Ово везивање за Црну Гору је вероватно прихваћено предање од родова који заиста јесу из ЦГ даљим пореклом.

[Милош]

По мом мишљењу, највероватније потомци рудара Саса. Ово везивање за Црну Гору је вероватно прихваћено предање од родова који заиста јесу из ЦГ даљим пореклом.

Дa, cвaкaкo... To и ja миcлим.

[симо]

Срба Предојевића је било у Обровцу и Ервенику, а Хрвата Предојевића изгледа да има у Новој Градишци  https://actacroatica.com/hr/surname/Predojević/

Дијелови муслиманске крајишке народне пјесме Хасанпаша Предојевић осваја Бихаћ. У пјесми је јасно назначено поријекло Хасан Паше из Лушци Паланке. Наравно по пјесми, као српско чобанче он својевољно прихвата ислам и ставља се султану у службу. Познато је оно Његошево: "потурчи се плахо и лакомо". У пјесми се конкретно обрађује случај "лакомо".

Пашалија од Рисовац глену,
Под њим влашчић биле овце чува,
Овце чува, а јасно попива:
„Биа, овце, поклали вас вуци,
Ја вас горски појели хајдуци!
Кад цар за ме не зна у Стамболу!
Да цар за ме знаде у Стамболу,
Да ме тахту зовне и Стамболу,
Потурчи ме, метне у медресу,
Да научим илум у медреси,
Да ми дадне хаир-дову своју,
Да ми хазну дадне и топове,
Да ми дадне своју силну војску,
Ја би њему Бихаћ освојио...

„Еј влашчићу, дај се право кажи!
Оклен јеси, име како ти је?
Како ли се зовеш по имену,
По имену и племену своме?“
Њему влашче руку пољубило:
„Пашалија цара честитога!
Ово ј’ главом Предојевић Ниче
Са Главице са Предојевића,
Са Корита повише Лужаца.“...

Ја кад чуо Предојевић Ниче,
Ниче ћаћи потекао руци:
„Хоћеш ли ми, ћаћа, халалити,
Што с’ родио, сина охранио.“
„Хоћу, Ниче, моје дие драго,
Халал т’ било на обадва свита!“
Па му ћаћа на ноге скочио,
Извади му стотину дуката:
„Троши, сине, мекане дукате,
Јер сам стеко све у здрављу царском
 А на царској башчи под Грмечом.“