Станишић, Петковдан, Винићи, Даниловград, E-V13>Z5017>CTS9320>Z16988>BY155704>Z13591
Станишић, Петковдан, Винићи, Даниловград, E-V13>Z5017>CTS9320>Z16988>BY155704>Z13591
Станишић, Петковдан, Винићи, Даниловград, E-V13>Z5017>CTS9320>Z16988>BY155704>Z13591
Сва тројица тестираних припадају роду Бјелопавлића. Хаплотипови на 23 маркера су им истоветни, са изузетком маркера DYS576 на коме један има модалну вредност 17, а хаплотип двојице тестираних има веома снижену вредност 14.
Петар Шобајић је забележио следеће о Бубићима у Вражегрмцима (западни део племенске области Бјелопавлића) у свом раду о Бјелопавлићима и Пјешивцима:
Из Мартинића је прешао у Вражегрмце Раслав, син Бубин. Он се био наљутио на оца и побегао. Буба пошаље слуге да га траже и доведу. Они га нађу на Калиној Главици у Миокусовићима у једном "вражјем грмену", позову га да иде кући, али он нехтедне. По томе се кажу зову Вражегрмци. И за њега у Вражегрмцима причају, да се био оженио кћером Ивана Црнојевића. Наишли су били већ и Турци. Из Босне наиђе некакав бег Соколовић, побратими се са Раславом и затражи од њега земље колико може покрити волујска кожа. Тако га превари и притисне цело Добро Поље поред Зете. Кад за то дочује Иван-бег, пође с војском на Раслава, бег побегне а војска опколи кућу на Калиној Главици. Било тада у Раслава 24 чељади. Издајом слуге Раславова, неког Госаљића Лужанина, војска уђе у кућу и све у њој побије. Оставе само Раславову жену, која је била трудна. Једни казују да је она после тога имала два сина, Носака и Станишу, а други да су Раславу остала два сина у животу, један је био Вујмило, он је имао Носака, а од другог, ком име не знају, је Станиша. Мајка је понела Носака у Вранеш, тамо су живели неко време, по томе му је име остало. Носак је имао Милана и Дамјана, од њих су Милановићи и Дамјановићи; од Станише су Станишићи. К овим се браствима прибијају још три: Вујадиновићи, Мандићи и Миљевићи, причају да су од Аврама, брата Раславова.
Од два поменута предања о Раславовом потомству, очито је тачније оно према коме су Раславу у животу остала два сина. Да од Раслава потиче једино дете које је његова трудна жена одвела у Вранеш (како се наводи у првом предању), Станишићи не би припадали роду Бјелопавлића.
Шобајић наводи следеће податке о Станишићима:
Станишићи 60 к. у селу Винићима до Павковића. Станишина мајка се удала за војводу бјелопавлићског, Ненезу Ђурова. Ненезу помиње Маријан Болица као војводу 1614. г. Значило би да је Станиша био најдаље у другој половини 16. века. Броје пасове: Богић - Одо - Саво - Милован - Васко - Урош - Ђураш - Дамјо - Вукадин - Раде - Станиша - Раслав - Буба - Шћепан - Бијели Павле. Пре око 90 година из села су неки предигли у Драгићевину до Пожара, ту их има 7 к., презивају се Бубаловићи. До њих у Дракуловини живи 13 к. Дракуловића, и они су од Станишића из Винића. Станишића је селило: пре око 90 година једна кућа у Петровац у Србији, једна (1863. г.) у Међулужје код Маденовца, тада две у Гунцате близу Београда и у Барајево 1. После 1878. год. по једна кућа у село Враце (Добитак), Раковицу код Београда, Чачак и Јагодину. Има их и у Никшићу 2 к. и у Спужу 4. Веље војне, 1768. године, одвели су Турци неке њихове у Босну (у Власеницу) и кажу да тамо има од њих потурица.
Један од првих, али и најзагонетнијих резултата који смо добили из Црне Горе, јесте резултат једног Станишића који припада роду Дробњака - Новљана и хаплогрупи I1. За тај резултат је од почетка било упитно да ли је репрезентативан за Станишиће, не само јер није био у складу са предањем, већ и зато што тај тестирани слави Савиндан. Сада са великом сигурношћу можемо претпоставити да поменути тестирани потиче по мушкој линији од неке породице из разгранате групе Косовчића из Дробњака, који славе Савиндан (по чему су јединствени у Црној Гори, поред Вуковића из Вранеша) и припадају генетичком роду Дробњака - Новљана (за разлику од Вуковића).
Код петог тестираног Станишића из Винића, чији ће резултат такође бити објављен ускоро, утврђена је трећа хаплгорупа, што додатно компликује ствари. Међутим, на основу ова три резултата је јасно да Станишићи изворно потичу од Бубића, који су једна од две основне гране Бјелопавлића.