Милетић, Аранђеловдан, Међухана, Блаце
Припада хаплогрупи I2-PH908. Од карактеристичнх вредности могу се издвојити DYS19=15 и DYS439=14. Најближи на пројекту су му Вановац из околине Високог 3/23 и Николић из околине Трстеника 4/23. Са њима дели и споменуте маркере. Николић би му и због географске близине могао бити близак, али им се славе не поклапају. Николић је генетски несумњиво повезан са Шљивићима из Ботуње код Бруса (слава Ђурђиц) и Милосављевићем такође из Ботуње код Бруса (слава Ђурђевдан). Овоме у прилог иде и то што је Николић навео да је старином из Парчина код Александровца који је суседно село Ботуњи. Иначе треба напоменути да Николић има DYS561=16 и DYS557=17. Па би и евентуално тестирање ових маркера од стране Милетића дало одговор о повезаности ових горе поменутих родова.
О самим Милетићима из Међухане код Блаца, даљим пореклом из Требића на Рогозни, рећи ће нешто више Милован.
Тестирани је директан потомак јелечког војводе Радосава из Првог српског устанка који ке држао линију на планини Рогозни и у долини Средњег Ибра, која је требала да онемогући пролазак турских одреда из правца Приштине.
О војводи Радосав јелечком има више писаних трагова од који је највреднији помена запис, и разматрање порекла војводе Радосава који је оставио Аврама Поповића.
Поповић лоцира место одакле потиче Војвода Радосав у Требићу и наводи драгоцене информације о расељавању његових синова након Српско-турских ратова.
Радосав је, по казивању његовог унука, Арсенија Милетића (деде тестираног Милосава) досељеног 1879. године у село Међухана (Блаце) у Топлици, имао три сина - Саву, Милету и Морђа чији су се потомци раселили у два правца. Сави потомци су се иселили у оближње Кончулиће, док су се Милетини и Ђорђеви потомци иселили у Међухану и Трнаву.
Тестирани броји следећа колена од Војводе јелечког Радосава:
Радосав-Милета-Арсеније-Андреја-Милосав.
Нажалост, предање о даљем пореклу, па чак и војводи Радосаву је ишчезло код његових исељених потомака.
Међутим, два податка које је тестирани саопштио нам дефинитивно могу помоћи да реконструишемо даље порекло Војводе Радосава као и миграције његових потомака. Наиме, тестирани памти да је чуо да су његови стари пореклом из “Јасенице”, као и да имају рођаке Ковачевиће, у Горњој Трнави ( Прокупље) са којима су вези одржавали његов деда и отац, крајем 19. и почетком 20. века.
Ковачевићи јеси пописани у првом попису топличког округа 1884. године у селу Горња Трнава који су досељени из Требића и који славе исту славу као и потомци Војводе Радосава.
Петар Петровић је током својих теренских истраживања у Требићима забележио следеће фамилије које славе Аранђеловдан, и то:
У Горњем Требићу, Ковачевиће (10 кућа, Св. Аранђео), Морачани, који су по предању добили презиме по претку који је био рударски ковач, и који имају своје одељке у Горњој Трнави у Топлици, и
У Доњем Требићу, Вукадиновиће (10 кућа) који су досељене из Каменице (Лепосавић).
На крају разматрања о становништву Требића, Петровић наводи следеће породице које потичу од Вукадиновића и које су исељене у првој десетини 19. века:
Ранковићи, Кнежевићи и Живковићи (Св. Арханђео) у Закуту у Доњој Гружи
Требићани: Марковићи и Минићи
(Св. Арханђео) у подибарску Ратину
Вукадиновићи (Св. Арханђео) у Баничину у Доњој Јасеници.
У монографији “Јасеница” Боривоје Дробњаковић у опису становништва села Баничина наводи Вукадиновиће 2 к. Слава: св Аранђел, који су досељени 1865. г. из Требића (код Н. Пазара). Такође наводи да их има их у Требићу, као и да су се четири куће населиле у Велику Плану (добрички-топлички [срез]).
Када се све ове чињенице укрсте, јасно се оцртава еволуција породице, односно рода војводе јелечког Радосава [Вукадиновића] која је готово идентична са описом повратних миграција породица истакнутих устаника из Првог српског устанка у ибарској области.
Велика је вероватноћа да је род војводе Радосава управо род Вукадиновића, које је П. Петровић назвао Морачанима, који су се у Требиће доселили из оближње Каменице (највероватније током 18. века) и чији су се представници након неуспелих акција на Рогозни иселили у Шумадију, а затим се вратиле у стари крај, као и Ћирковићи из Лозне и друге фамилије које су избегле у Србији након пропасти устанка у новопазарском санџаку.
