Бранко Јокић, Велика и Величани, историјско-етнолошка хроника, Подгорица, 2015. стр. 37.
О настанку братства Радевића, према казивању Веселина Вучетића, постоје различита предања.
По једноме, њихов предак Раде био је Столетин пасторак. Према другoм, Радева мајка била је удата за Петра Вучетића, па ју је преотео неки Гојковић. Повела је и Рада (Вучетића), коме је, када је одрастао, казала истину. Вучетићи су кренули да освете Петра, али су Гојковићи затражили кумство и (за опроштај крви) донијели пред њихове куће десетак колијевки (преврнутих на лучац). Послије дужег договарања, Вучетићи су то прихватили и од тада траје њихово кумство с Гојковићима. Рада је очух (Гојковић) насе-лио под Приједолом, гдје се зачело братство Радевића.
У Велици је уочи балканских ратова живјело 16 фамилија Радевића, а 4 у Чокотини, (Јабланички срез) у Србији, гдје су се одселили крајем XIX вијека.
Поп Богдан Лалевић и Иван Протић, Васојевићи у турској граници, СКА, Београд, 1905. стр. 86.
Први досељеници у Велику, пре 250 – 300 година, затекли су 5 кућа. Тада се доселило неколико породица из Црне Горе – Ријечке нахије. Пре ових ту су живели неки Драговићи, који су по предању забележеном у Дечанском Првијенцу, били Мађупи. Село је тада било под шумом. Данас су у селу Црногорци – Бошковићи, Томовићи, Стешевићи – од тројице Столетиних синова; Вучетићи, Радевићи, Пауновићи, Огњановићи, Попадићи.
У Велики их има 108 кућа. Славе Св. Алимпија. По причању неких, Радевићи су доводци.