За разлику од језика Бугарске и Македоније, србски чува свим словјенима исти падежни склоп. Но облик датива, инструментала и локатива одудара. У сљедећем излагању образложавам зашто је то тако.
номинатив кто что На корен къ и чь качила се честица -то. Срби су преметли у тко,. Что се је изговарало као што, јер се ч пред т изговара као ш. Нпр. чтјети (читати) изговара се штјети, а чтиво - штиво..
генеитив кога чега
датив кому чему
аккузатив кога что
вокатив ој!
инструментал с кијем чим
локатив о/у/на ком чем
Не треба се тко ассоциирати само с хрватским, јер довољно је повеља на србском гдје пише "тко";Исто тако је много досљедније казати што а не шта.
Ваља у генитиву -га не скраћивати на крње "г": њега, мојега, доброга, злога, а "њег, мог, доброг, злог".
Ваља у дативу -му не скраћивати на "м" или "ме": "њему, мојему, доброму, злому, а не доброме, зломе, јер исто не иде ни њеме или мојеме. Облици њем, мојем, добром, злом треба користити за локатив.
ном. вук вуци I влъкъ влъци I vlk vlci I volk volki I волк волки
ген. вука вука I влъка влъкъ I vlka vlků I volka volkov I волка волков
дат. вуку вуцима I влъку влъкомъ I vlku vlkům I volku volkom I волку волкам
акк. вука вуке I влъка влъкы I vlka vlky I volka volkom I волка волки
вок. вуче вуци I влъче влъци I vlče vlci I ------ ------ I ------- --------
инс. с вуком с вуцима I съ влъцемь съ влъки I s vlkem s vlky I s volkem s volki I с волком с волками
лок. у вуку у вуцима I о влъце о влъцехъ I o vlku o vlcich I o volku o volkih I о волке о волках
Зашто је у србском -има, -има, -има док у осталим језицима -ом, -и, -ех?
За образложење потребно је погледати и склањање женскога рода
ном. жена жене I жена жены I žena ženy I žena žene I жена жены
ген. жене жéна I жены жен I ženy žen I žene žen I жены жен
дат. жени женама I жене женамъ I ženě ženam I ženi ženam I жене женам
акк. жену жене I жену жены I ženu ženy I ženo žene I жену жены
вок. жено жене I жено жены I ženo ženy I ------ ------ I ------- --------
инс. с женом с женама I съ женою съ женами I s ženou s ženami I s ženo s ženami I с женою с женами
лок. у жени у женама I о жене о женахъ I o ženě o ženach I o ženi o ženah I о жене о женах
КАКО СЕ ЈЕ ШТО ИЗМИЈЕНИЛО
У средњевјековним писањима облици падежа изгледају сасвим другачије.
Прва измјена около 12. в.
Гдје је старословенски имао с женоју, чешски с женоу, словеначски с жено, србски је имао с женов. У повељи Кулина Бана пише "разве што ми кто да својев вољов поклон". У црквенословенском би било "разве што ми кто да(ст) својеју вољеју поклон" а послије 13.в. прелази у "разве што ми кто да својом вољом поклон".
Друга измјена 14-15. в.
"кто иде с нами на кладенац" постаје " с нама". Оба облика "с нами" и "с нама" дуго се држе упоредо до стандардизације "с нама". "Врати се кући са сузами". Но за мужски и средњи род казивало се је "Идемо у цркву с добрими вјерники". Будући да се је у номинативу говорили вјерници, аналогијом се је ки>ци примјенило и на инструментал.
Почели су качити ту "м" да се некако слаже с наставком придјева " идемо у цркву с добрим' вјерницим". На крају се по аналогији са женским обликом "ами" или "ама" почело говорити "с добрима вјерницима",
Сљедећа промјена.
Некада се је говорило "Бог је милостив према вјерником и вјерницам". Дакле у дативу мужски род. -ом, а женски род -ам.
Будући да су датив и инстументал женскога рода слични толико да су се изједначили из првобитнога "Дајем књигу лијепим женам. Читам с лијепими женами (потом "с лијепима женама)" почели су и "ам" и "ама" користити за оба падежа, како кому драго рећи.
Ово изједначење датива и инструментала множине пренесло се је и на мужски и средњи ред. Тако је из првобитнога "Дајем кољиво вјерником" по узору на инструментал " с мајстоцим" постало "Дајем кољиво вјерницим", а потом по узору на женске именице настало "вјерницима".
Најмлађа промјена.
Локатив указује локацију гдје се врши радња. у мојих њивах, пољих", шумах. У једно доба почело се је говорити "у мојим њивам, пољим, шумам". Но користио се старији локатив дуго и до краја 18. вијека, а највише у Сријему и Брдима.