Аутор Тема: Свакодневни живот у Османском царству  (Прочитано 2833 пута)

Ван мреже Свевлад

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1737
  • Аутошовинизам је тешка болест!
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #20 послато: новембар 01, 2017, 10:49:14 поподне »
Свевлад је заиста непоновљив! Одошмо сад на Италијане.

Погрешно, Италијане први поменуо Грк а ја сам се само надовезао, поглед мало боље претходне поруке.
« Последња измена: новембар 01, 2017, 10:51:08 поподне Свевлад »

Ван мреже Грк

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 758
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #21 послато: новембар 01, 2017, 10:51:00 поподне »
Да ја сам улетио клизећи у тему.  ::)

Ван мреже Зрно

  • Помоћник уредника
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1293
  • R1b>BY611>YZ2705>BY200954
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #22 послато: новембар 01, 2017, 10:52:36 поподне »
Само да додам, кад смо већ излетили из орбитале, да су након Италијана у Далмацију дошле Швабе. Срби и Хрвати из четничко-усташких крајева, у којима није било значајно партизана, па самим тим ни одмазди од стране Шваба, кажу да је то била најбоља и најдисциплинованија војска у рату. Једина која није дирала нити отимала од цивила.

Ван мреже НиколаВук

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 4910
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #23 послато: новембар 01, 2017, 10:55:26 поподне »
Јако Османско царство - добро за живот.
Стагнација и опадање моћи Османског Царства (угрубо, након владавине Сулејмана) - лоше за живот, поготово немуслимана.

Заправо, јако је било све до Великог бечког рата (1682-1699), од када почиње непрекидно опадање и слабљење.

Немојмо замењивати тезе. Не можемо као насиље према Србима у време османске окупације узимати само случајеве кад су то насиље вршили локални моћници, представници турске власти, а не званична турска власт.

Не оправдавам ја њих, далеко од тога, али мислим да не треба на ствари гледати ни црно-бело. Чињеница је да су постојали Срби који су у време јаке османлијске државе били у њеној служби, најчешће војној, и то као војнуци, мартолози али и спахије, и да они нису нужно морали да пређу у ислам, већ је то било добровољно (нешто слично као у Аустроугарској касније - као православни хришћанин си могао да у војној хијерархији напредујеш до одређеног степена, али након те границе си морао да се покатоличиш да би догурао до највиших чинова). Тим људима је очигледно одговарало да та држава и даље буде јака и да не пропадне, и нису их нужно гледали као окупаторе већ као оне који им дају хлеб и могућност за даље богаћење и напредак њих и њихове породице. Такође је наша црква за време Османлија проширила своју јурисдикцију на подручје које је било веће и од Душановог царства и где у средњем веку та јурисдикција није постојала, а то се није могло десити без "сарадње са окупатором". У народу је, наравно, и даље живела традиција о изгубљеној средњовековној државности, а и сама црква је одржавала то сећање и у приликама које је сматрала погодним дизала народ на устанак и на поновно успостављање српске државе, па макар и под страним хришћанским владаром, дакле на неки начин је играла "двоструку игру" - сарадња са турском државом и покорност али и непрестано планирање збацивања њихове власти; управо због тога је након два века постојања и укинута од стране султана. Што се тиче гушења устанака, Турска се понашала као и свака империја у таквој ситуацији, разрачунавала се са тиме немилосрдно, огњем и мачем, јер би у супротном остала без освојених поседа, тј. они би највероватније припали другој империји (Хабзбурзима нпр.); ништа боље нису поступали ни Шпанци, Енглези, Французи, а богами ни Руси (пример - уништавање и расељавање Черкеза са Кавказа 1864. године) у таквим ситуацијама, тако да је излишно представљати да су Турци неке "бабароге" док су ови други "цвећке" само зато што су хришћани; сви они су се понашали искључиво империјалистички.

Из народног предања из Средачке Жупе се очувало сећање на тај период када су Турци, какви год грозоморни били као окупатори, ипак поштовали законе које је донео султан, чак и када им се нису свиђали, за разлику од каснијег периода безвлашћа и самовоље обласних паша; нарочито је занимљив онај детаљ када султан шаље Синан-паши гајтан и избор - да обнови манастир и поруши џамију или да буде задављен тим гајтаном, зато што га је преварио; иако се ово вероватно није збило на описани начин (питање је да ли је до тога уопште дошло, јер ми ипак не делује вероватно да би султан тако реаговао због једног урушеног православног манастира), на леп начин приказује како је народ тог краја доживљавао султана из ранијег периода, као правдољубивог и спремног да казни сваког ко се огреши о његов закон, макар у питању био један високи османлијски достојанственик као кривац и "бедна раја" као оштећени. 
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Грк

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 758
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #24 послато: новембар 01, 2017, 10:56:39 поподне »
Ма све су то окупатори!

На мрежи Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7250
  • I1 P109 FGC22045
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #25 послато: новембар 01, 2017, 11:28:47 поподне »
Свевлад је заиста непоновљив! Одошмо сад на Италијане.

Заиста! ;D

Свевладе, држи се теме! :D

Ван мреже НиколаВук

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 4910
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #26 послато: новембар 02, 2017, 12:03:13 пре подне »
Додао бих и да је тек од 18. века, тачније од краја Аустро-турског рата 1735-1739. Порта покренула процес насељавања подобног муслиманског становништва дуж стратешких комуникација на Балкану, у селима напуштеним од православних хришћана или тамо где су они и даље живели, да би се након неког времена одатле иселили; ово је учињено из практичних разлога, наиме након 3 рата са Аустријом и устанака хришћанске раје против Турака и њиховог прикључивања Аустријанцима, Порта више није имала никакво поверење у лојалност хришћана и зато је превентивно уместо њих на главним путним правцима кренула да насељава лојално муслиманско становништво. Типичан пример су Јуруци, туркоманско племе из унутрашњости Анадолије (највећим делом околина Коније) који су насељени дуж и око вардарског путног правца, ради његове ефикасније контроле као и надзора над околном хришћанском рајом, која је била потпуно окружена њиховим насељима и тиме онемогућена у успешном подизању неког новог устанка. Слично се може рећи и за Арбанасе, који су се насељавали далеко од своје матице још за време и непосредно након Великог бечког рата крајем 17. века, а тај процес је нарочито интензивиран средином и у другој половини 18. века; они су се такође лоцирали у близини главних путних праваца и својим груписањем су пресецали и окруживали до тада хомогени српски елемент. Ово насељавање, за разлику од јуручког и черкеског, вероватно није било само Портино "масло", већ и локалних паша, валија и осталих великодостојника, који су често и сами били арбанашког порекла. Дакле као што сам напоменуо раније, са приближавањем Аустрије расте и неповерење и непријатељство према хришћанском становништву, које се још више повећава са оснивањем самосталних српских држава Србије и Црне Горе када се, нарочито од 1878, већ почиње са радом на што већем исељавању српског становништва са простора Старе Србије.
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Pavo

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 915
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #27 послато: новембар 02, 2017, 05:45:38 пре подне »
Zanimljiv je raspored muslimanskog stanovništva u BiH i njihova odsutnost s granice prema Hrvatskoj.  Ovu kartu ispod sam napravio prije 7-8 godina prema rezultatima popisa iz 1885. godine.  Može se vidjeti da idući od Sutorine do Rače, u smjeru kazaljke na satu, muslimanskog stanovništva na granici ima samo u utvrđenim gradovima i njihovim podgrađima.

https://s1.postimg.org/2g4mok3jr1/1885small.png

Južno od Trebinja ima jedna manja muslimanska enklava oko Bihova, ali uz samu granicu živi pravoslavni živalj.  Kad krenemo od Trebinja prema sjeverozapadu, muslimana općenito nema južno od Trebišnjice.  U Popovu muslimana jedva da ima.  Jedan zaseok u Trnčini i nešto u Kotezima.  Idući dalje, muslimana je bilo u Čapljini i neposrednoj okolici ali ne uz samu granicu.  Izuzetak je selo Jasenica sjeverno od Metkovića gdje žive tzv. Travari.  Ti ljudi su izlazili sa stokom na planine oko Konjica pa pola godine i onako nisu živjeli tu kraj granice.  Dalje imamo samo grad Ljubuški i nešto muslimana u Vitini.  Ovi u Vitini su bili begovi i iza njih su ostale kule.  Sjeverno od Ljubuškog je i naselje Gradska gdje su opet živjeli Travari.  U posuško-grudskom kraju muslimana nije bilo.  Na Duvnu ih je bilo u samom gradu Županjcu i nekoliko okolnih sela.  Uz samu granicu su isključivo katolici.  Muslimana je bilo u Livnu i ponešto u okolnim selima, ali samo po sjevernoj strani Livanjskog polja.  S južne strane ih uopće nije bllo.  U grahovskom i drvarskom kraju muslimana uopće nema, sve dok ne dođemo do Kulen Vakufa.  Tu muslimana ima u samom Kulen Vakufu i podgrađima, u Bjelaju i Orašcu.  Sva ova naselja su bila tvrđavna.  Dalje imamo Ripač, pa Bihać s okolnim selima, pa onda opet utvrđene gradove Izačić, Tržac, Šturlić, Kladušu, Podzvizd i Vrnograč.  Onda ide Suha Međa gdje su sva sela uz granicu pravoslavna.  Na Uni su muslimani u Bosanskom Novom, Kostajnici i Dubici.  Sve tvrđavna naselja bez muslimanskog stanovništva u okolici.  Orahovo na Savi je naseljeno muhadžirima prije 150 godina i ranije nije postojalo.  Muslimani su u Bos. Gradišci i 4 sela u samoj pozadini Gradiške.  Inače ih dalje nema na jug sve do Banje Luke.  Poslije toga muslimana ima u Bos. Kobašu, Dubočcu i Brodu.  Opet samo varošice.  Kod Broda postoje još Sijekovac i Donje Kolibe.  Oba naselja su 1717-1737. bila na austrijskoj teritoriji i naseljena su muslimanima tek oko 1750.  Južno od Kobaša, prilično duboko u pozadini, postoji manja muslimanska enklava oko Prnjavora.  U okolici Dervente su muslimanski samo Kalenderovci i Velika.  Velika je nekad isto bilo varošica.  Dalje blizu Save imamo samo gradove Odžak i Modriča kao muslimanske, s par sela izmeđju njih.  Bos. Šamac i Orašje su naseljeni muhadžirima i prije 150 godina nije bilo muslimana u tim krajevima.  Brčko je bila muslimanska varoš, s nešto muslimanskih sela u pozadini uz rijeku Brku.  Brezovo Polje je muhadžirsko i dalje do Rače opet muslimana ima samo u gradu Bijeljini.

S jedne strane bi bilo logično da su vlasti naseljavale muslimane uz granicu kao pouzdanije stanovništvo, ali izgleda da se to nije dogodilo.  U nekim od ovih pograničnih krajeva je bilo više muslimana ali su izgleda stradali 1687-1737. i da se nisu vratili.  Tako imamo kasniju situaciju da vrlo malo muslimana živi u tom području 10-15km od granice s Austrijom i Mlecima. 

симо

  • Гост
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #28 послато: новембар 18, 2017, 07:40:05 пре подне »
Предање које је сачувано код нас Љешњана у области Роваца и обе Мораче поклапа се са том уопштеном причом о повлачењу пред Турцима из жупног дела области Љешанске нахије у планинску камену област Роваца и Мораче. Оно што сам ја до сада успео да закључим из досадашњег истраживања врло је извесно да је Богданово досељавање било у време када Турака у области Љешанске нахије још није било Турака. Догађај који се у предањима помиње као разлог његовог досељавања у ровачко Лијешње (које је тада припадало жупи Морача) се заправо догодио нешто касније у време његових унука, када је у тој области заиста већ била турска власт.

Прије свега сам мислио на честу причу, коју  можемо чути ( и у коју сам и сам својевремено вјеровао) а то је да су се са доласком Турака из равница повукли Срби у планине да би ту сачували идентитет и борили против Турака. Имајући у виду велики број објављених турских пописа из тог најранијег периода, можемо закључити да такав наратив није тачан.

Пред Турцима је побјегло практично само богатије племство, али не у брда већ у заштићене комуне далматинских градова или даље у Италију и Европу. Један дио истих је и прелазио на ислам ( не велик како се то често настоји приказати).

Главнина ситнијег племства и обичног народа је прихватила турску власт и уклопила се у турски систем. Не да се нису повлачили у планине, већ су неки који су били по планинама добили и земљу у равници (примјер влашких старјешина у Херцеговини и Црној Гори). У том првобитном периоду многи су постали турске спахије. Стасавала је читава нова генерација српског племства која је проистицала из влашких групација (Храбрени, Бакићи, Предојевићи). Око Требиња чак се и старим баштиницима и ситном племству од Турака нуди прелазак на влашки статус јер је то најбоље што им Турци као хришћанима могу понудити.

Значи, у првих 100-150 година турске владавине на нашим просторима, нема сукоба Срба са Турцима, нема устанака, а одвија се масовна исламизација српског живља, српски је малтене службени језик Порте, српски исламизовани кадрови заузимају највише позиције у Турском царству. Интензитет те исламизације говори да тензије између две вјере у том периоду нема. Зашто се завршио српско-турски "златни вијек"? Мислим да је разлог у чињеници да је турска војна сила поклекла и да од краја 16. вијека практично није освојила ниједну нову територију, почело је њено опадање,а самим тим и унутрашњи проблеми су дошли до изражаја.

Три догађаја која падају у исти период, направила су ову прекретницу: устанак Срба у Банату 1594. године, са њим повезано спаљивање моштију св. Саве и устанак Срба у Херцеговини под Грданом 1597. године. Након овог периода, двије заједнице исламизованих и православних Срба се све више удаљавају, исламизација нагло јењава, и све кулминира правим великим сукобима једних и других у ратовима 1683. године.

Тек у том периоду имамо заиста повлачење неких Срба у брда, гдје кохабитација једних и других није више тако сигурна по Србе. Кад су муџахири из Боке дошли у околину Требиња, потискивали су Србе из плодних поља око града према околним брдима. Негдје су се и сами Срби одлучивали на повлачење у сигурније крајеве или бар мимо битнијих комуникација.

Наша перцепција односа са Турцима се готово по правилу односи на ову потоњу, непријатељску фазу. Ону прву идиличну фазу, сем ријетких историчара (Олга Зиројевић) мало ко и спомиње.

Ван мреже dko

  • Писар
  • *****
  • Поруке: 220
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #29 послато: новембар 18, 2017, 12:17:19 поподне »
Сећам се да је основни наратив Олге Зиројевић, који је изнела у неком интервјуу, био пласиран као похвала турској власти из раног периода, то јест, да је сељацима било лакше под Турцима него под српском властелом. Помислио сам да се ради о класичном марксистичком наративу, уз југословенски, идеолошки агресивни односом спрам српства...Сада ми ова варијанта о златном добу годи...били смо и спахије, и цењени као ратници док нисмо почели да се бунимо и дижемо устанке...

Са друге стране, чини ми се, можда грешим, да је основни наратив код Радована Самарџића да је у српским земљама владао хаос крајем 15-ог и у првој половини 16-ог века, све док није успостављена Пећка патријаршија.

Да ли се ове два наратива косе?

симо

  • Гост
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #30 послато: новембар 18, 2017, 02:22:02 поподне »
Сећам се да је основни наратив Олге Зиројевић, који је изнела у неком интервјуу, био пласиран као похвала турској власти из раног периода, то јест, да је сељацима било лакше под Турцима него под српском властелом. Помислио сам да се ради о класичном марксистичком наративу, уз југословенски, идеолошки агресивни односом спрам српства...Сада ми ова варијанта о златном добу годи...били смо и спахије, и цењени као ратници док нисмо почели да се бунимо и дижемо устанке...

Са друге стране, чини ми се, можда грешим, да је основни наратив код Радована Самарџића да је у српским земљама владао хаос крајем 15-ог и у првој половини 16-ог века, све док није успостављена Пећка патријаршија.

Да ли се ове два наратива косе?

Не знам да ли се косе, нисам читао шта је писао Самарџић. Могуће је да он мисли на војне покрете под српским деспотима Бранковићима у Угарској. Међутим, ти покрети су били ван матичних српских подручја и главнина српског народа није у њима учествовала. Сем тога, до 1526. године и ти су покрети мање више замрли.

Оно што може да се закључи из примарних извора,а и догађаја из тог периода јесте да практично од 1465. године па до 1593. године немамо никаквих већих покрета против Турака на тлу српских земаља. Имамо у првој половини 16. вијека само два случаја преласка на мађарско-аустријску територију, Павла Бакића, ранијег влашког старјешине у Шумадији и Срба из Крајине који су прешли у Жумберак.

Овим кретањима бисмо могли као супротност навести и примјер Срба Истрије који су се нешто прије 1530. године вратили у Далмацију, на турску територију, са подручја Истре гдје су претходно били одселили.

Крмпотићи у западној Херцеговини се приликом турске најезде 1465. године привремено повлаче, али се већ 1477. године враћају на своје старе баштине, прихватају влашки статус и видимо их касније као Влахе Крмпотиће у Далмацији и Лици, гдје ће чинити основ потоње буњевачке популације.

У овом периоду исламизација захвата и влашке катуне (џемате), па имамо велик број вјерски мјешовитих катуна. Из пописа се види да је исламизација доста рано начела и Дробњаке, који су били у војнучком статусу. Можда су од тих исламизованих Дробњака муслиманске породице дробњачког хаплотипа у околини Пријепоља. Слични процеси се дешавају и са осталим српским племенима.

Мјешовита насеља и катуни указују на мирну кохабитацију православних и муслимана.

Ван мреже dko

  • Писар
  • *****
  • Поруке: 220
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #31 послато: новембар 19, 2017, 12:28:24 поподне »
Филозоф и религиозни мислилац Жарко Видовић је, можда на трагу Радована Самарџића, пред крај живота потенцирао значај Пећке патријаршије као стожерне политичке институције Срба и као доказ да су Турци толерантнији од Латина.

Пошто видим да је Олга Зиројевић оријенталиста (биће и туркофил) да ли се ово деда Жаретово потенцирање Пећке патријаршије (1557-1766) као кључне за ред и смисао у животу српског народа бар хронолошки коси са 'златним добом' (1465-1593) које потенцира Олга?

Моја запитаност је и генерална. Наиме, при свакој окупацији и уласку странаца у нечији простор долази до смакнућа поретка и дестабилизације реда у друштву, што укључује и духовну сферу. То се можда не испољава кроз физички сукоб (буна, устанак) али се свакако осећа интимно. Чињеница да је морала да се успостави Пећка патријаршија на врхунцу моћи Османлија указује да је нешто фалило у функционисању српског друштва пре тога. Мој пријатељ недићевац, који је уз то и исламофил, ми прича како су се деца играла са немачким војницима у Београду (причао му ћале). Подметне клинац ногу да се војник саплете а војнику буде симпатично. И заиста, у Београду је убијен један Немац у току окупације. Наизглед, милина. Али, материјалне чињенице (близина становања) могу да преваре. Рецимо, поенту о варљивости материјалне културе су Симо и Небојша образложили и на овој теми и на оној о Романији.

Да будем јасан, још немам став у вези златног доба у односу на доба Пећке патријаршије, само запитаност. Исто важи за конкретне аргументе које сам навео (физичка близина суживота као одраз интиме или зашто оснивање духовне институције ако/кад је све већ било у реду) Тако да је ово више моје размишљање наглас и позив другима на заједничко размишљање.

Ван мреже dko

  • Писар
  • *****
  • Поруке: 220
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #32 послато: децембар 09, 2017, 10:41:05 пре подне »
Овде смо писали о златном веку Срба под Турцима (15. и 16. век) у тумачењу Олге Зиројевић, као и о златном веку у тумачењу Радована Самарџића, по коме је такав настао тек после успостављања Пећке Патријаршије (1557).
Овај линк има везе са тим, не са Озреном. Ако модератор сматра да треба, могло би неколико сродних постова да се изместе другде или нова тема?
Елем, линк је из данашњих Новости, историчар Турчин и Милош Ковић причају о Мехмед-паши Соколовићу. Турчин је донео и 2 нова документа из турских архива.
Ковић лепо описује значај Пећке Патријаршије за Србе (почетак чланка) а Ковић је иначе ученик покојног деда Жарета Видовића, филозофа и историчара уметности, чије сам тумачење значаја Пећке Патријаршије изнео раније.
Она моја запитаност - да ли је било боље по Олги или по Радовану - се само продубљује пошто и сам Ковић наводи датуме и пре и после оснивања Пећке Патријаршије у духу некаквог континуитета...

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:700131-Mehmed-pasa-Sokolovic-podigao-Srbe-iz-pepela

Ван мреже Tsar

  • Гост
  • *
  • Поруке: 11
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #33 послато: април 05, 2019, 02:05:16 пре подне »
Ваљало би на ову тему прочитати зборник радова Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, прир. А. Фотић, Београд 2005.

Ван мреже Sirius

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 57
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #34 послато: април 19, 2019, 11:01:51 пре подне »
Не знам да ли се косе, нисам читао шта је писао Самарџић. Могуће је да он мисли на војне покрете под српским деспотима Бранковићима у Угарској. Међутим, ти покрети су били ван матичних српских подручја и главнина српског народа није у њима учествовала. Сем тога, до 1526. године и ти су покрети мање више замрли.


Било је по Војводини сукоба Срба и Османлија.
Самозвани српски цар Јован Ненад који је успоставио краткотрајну српску државу нако Мохача(1526-27) са седишем у Суботици је имао сукобе са Османлијама, штавише, успешно их је избацио из Бачке али то није дуго потрајало.
Такође мора да се узме у обзир да је пуно српске властеле прешло да ратује за Угаре против Османлија. Па тако имамо пример чувених Хусара, који су углавном били сачињени од српских војника и властеле прво у служби Угара а онда су прешли код Пољака.

Ван мреже Tsar

  • Гост
  • *
  • Поруке: 11
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #35 послато: мај 18, 2019, 04:04:05 пре подне »
Било је по Војводини сукоба Срба и Османлија.
Самозвани српски цар Јован Ненад који је успоставио краткотрајну српску државу нако Мохача(1526-27) са седишем у Суботици је имао сукобе са Османлијама, штавише, успешно их је избацио из Бачке али то није дуго потрајало.
Такође мора да се узме у обзир да је пуно српске властеле прешло да ратује за Угаре против Османлија. Па тако имамо пример чувених Хусара, који су углавном били сачињени од српских војника и властеле прво у служби Угара а онда су прешли код Пољака.

Да ли је то било баш тако?







http://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/handle/123456789/3273/Disertacija.pdf?sequence=1&isAllowed=y.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8023
  • I2a S17250 A1328
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #36 послато: мај 21, 2019, 03:47:08 поподне »
http://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/handle/123456789/3273/Disertacija.pdf?sequence=1&isAllowed=y[/url].

Заиста одличан рад који у многоме помаже разумевању друштвених односа у османском друштву и њиховог утицаја на политичка, демографска и друга дешавања у оно време. У већини ствари о којима је писано, Сремски санџак представља минијатуру ако не целог Османског царства, али барем западног Балкана у османским границама.

Препоручујем свима. Занемарити статистичке таблице и сконцентрисати се на текстуални део.
"Наша мука ваља за причешћа"