Аутор Тема: Свакодневни живот у Османском царству  (Прочитано 2183 пута)

На мрежи НиколаВук

  • Уредник СДНКП
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4459
  • I2-PH908>Y52621, род Никшића
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Зрно

  • Помоћник уредника
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1202
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #1 послато: октобар 29, 2017, 02:44:19 пре подне »
Значи истина је да смо цветали под Турцима. Кад су они отишли, почео је суноврат српског народа. Писао сам већ писмо Ердогану да се што пре врате. Има да их дочекамо као Хрвати Швабе 1941. у Загребу!

Ван мреже Sergio

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1719
  • Y-DNA: I2-PH908* | mtDNA: K1a-C150T
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #2 послато: октобар 29, 2017, 09:57:30 пре подне »
Значи истина је да смо цветали под Турцима. Кад су они отишли, почео је суноврат српског народа. Писао сам већ писмо Ердогану да се што пре врате. Има да их дочекамо као Хрвати Швабе 1941. у Загребу!

;D

Ван мреже vojinenad

  • Етнолог
  • *********
  • Поруке: 2211
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #3 послато: октобар 30, 2017, 02:13:27 поподне »
Одломак из књиге ''Гаре-Заплање'', аутора Матеје Цветковића, јасно описује стање у време некадашње турске владавине у области Заплања, а слично је било и у другим областима Србије, што је и било главни разлог подизања устанка.

''У жељи да добију званичну помоћ и подршку устаника од Кне–
жевине Србије, штаб завереника је 1840. године преко 'Борђа Стоја–
новића, пароха лесковачког, упутио писмо књазу Михајлу Обреновићу,
у коме поред осталог стоји: „Ако знате Бога и светога, турске муке нама
одолеше, веће више не можемо трпети турски зулум! Робље доста
бесмо, турски зулум не можемо више трпети; молимо тебе, светли
государу: молимо и ногу ти љубимо и дугачку светлу руку, Бог да
поклони и нас на твоју светлу руку, и ти за нас милостив да будеш, и на
светлога цара да покажеш, како нам Турци досађују: како Турци на Бога
не гледају, нашу веру и закон растурише, не ни давају у цркву да идемо,
Бога да молимо: не ни дају празник да пропразнујемо, ни да се веселимо;
ако дође велик празник, Турци нас сас пушке на црквена врата чекају,
и гледају која је девојка полена; они гу узнеју силом те гу потурчују, и
ми што да чинимо? Земља тврда а небо високо; Светли цар не знаје
Турци што чинију, и нема кој да каже; најубави мужи пробирају који су
мало на есап Турци не ги остављају живи, но ги утепају преко ноћ
кришећом: да не се нађе кавурин јунак и убав и речовит. Која жена убава
они Турци вој мужа утепају, па гу узнеју те гу потурчују; Турци на нас
инсаф не учинише наше жене изсилуваше; наше сестре под себе турише;
наше ћерке изсилуваше. Сваки спаија, сваки господар, сваки субаша, кр
сердар у свако село оро играју сас девојке када која најлепа девојка сас
силу тера: ако се нађе неки татко или брат те не пушта своју девојку а
они га убију преко ноћ и девојке докарају при себе, те им играју и поију,
ракију им служију до колико сахата па после ги накарају те се свучеју
голе те при њи спију сву ноћ. Такав зулум не можемо више трпети, аман
Бог да види, да ли има цар на земљу или нема? Нама дође веће само да
рипамо у в0ду да се издавимо; не можемо трпети више турски зулум
мутлак аман!“441

На мрежи НиколаВук

  • Уредник СДНКП
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4459
  • I2-PH908>Y52621, род Никшића
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #4 послато: октобар 30, 2017, 04:18:28 поподне »
Одломак из књиге ''Гаре-Заплање'', аутора Матеје Цветковића, јасно описује стање у време некадашње турске владавине у области Заплања, а слично је било и у другим областима Србије, што је и било главни разлог подизања устанка.

''У жељи да добију званичну помоћ и подршку устаника од Кне–
жевине Србије, штаб завереника је 1840. године преко 'Борђа Стоја–
новића, пароха лесковачког, упутио писмо књазу Михајлу Обреновићу,
у коме поред осталог стоји: „Ако знате Бога и светога, турске муке нама
одолеше, веће више не можемо трпети турски зулум! Робље доста
бесмо, турски зулум не можемо више трпети; молимо тебе, светли
государу: молимо и ногу ти љубимо и дугачку светлу руку, Бог да
поклони и нас на твоју светлу руку, и ти за нас милостив да будеш, и на
светлога цара да покажеш, како нам Турци досађују: како Турци на Бога
не гледају, нашу веру и закон растурише, не ни давају у цркву да идемо,
Бога да молимо: не ни дају празник да пропразнујемо, ни да се веселимо;
ако дође велик празник, Турци нас сас пушке на црквена врата чекају,
и гледају која је девојка полена; они гу узнеју силом те гу потурчују, и
ми што да чинимо? Земља тврда а небо високо; Светли цар не знаје
Турци што чинију, и нема кој да каже; најубави мужи пробирају који су
мало на есап Турци не ги остављају живи, но ги утепају преко ноћ
кришећом: да не се нађе кавурин јунак и убав и речовит. Која жена убава
они Турци вој мужа утепају, па гу узнеју те гу потурчују; Турци на нас
инсаф не учинише наше жене изсилуваше; наше сестре под себе турише;
наше ћерке изсилуваше. Сваки спаија, сваки господар, сваки субаша, кр
сердар у свако село оро играју сас девојке када која најлепа девојка сас
силу тера: ако се нађе неки татко или брат те не пушта своју девојку а
они га убију преко ноћ и девојке докарају при себе, те им играју и поију,
ракију им служију до колико сахата па после ги накарају те се свучеју
голе те при њи спију сву ноћ. Такав зулум не можемо више трпети, аман
Бог да види, да ли има цар на земљу или нема? Нама дође веће само да
рипамо у в0ду да се издавимо; не можемо трпети више турски зулум
мутлак аман!“441

У чланку из "Новости" је реч о томе да је горе описано стање било карактеристично за време опадања османлијске државе, у 18. и 19. веку, док су за време њеног полета, од 15. до краја 17. века, закони много строже спровођени и анархија није постојала; такође, многи православни Срби су били део турских војних снага, са привилегијама које су уз тај статус ишле:

"Тек рашчитана документа сведоче да је Београд био транзитни центар, а да је велики број Срба служио у османској војсци. Османска држава била је толерантна према свим грађанима. То потврђује и ферман султана Сулејмана, законодавца из 1560, којим спречава злоупотребе при сакупљању пореза у Смедеревском санџаку. У ферману се наводи да се сваки починилац има казнити, чак и ако је то санџак-бег! Ипак, у националној свести, казују историчари, остало је сећање на посрнулу и ослабљену османску државу из 18. и 19. века. Најновија документа, међутим, потврђују да је у 15, 16. и делу 17. века она била снажно устројена, а владар заштитник свих њених становника, без обзира на верску или националну припадност!"

"Преузете копије докумената османске државне администрације, путем којих се одвијала службена кореспонденција на свим нивоима државне управе, у највећем делу се састоје од дефтера, затим докумената који су издавани на највишем државном нивоу - фермана, разних хукмова и берата - говори Ениса Аломеровић. - Из такозваних Јоклама дефтера из 15, 16. и 17. века може се закључити да су у османској војсци важно место имали хришћански војници."

"Из богатих извора може се видети да су Срби били закупци државних прихода од солана, скела, пиринчаних поља и рудника. На наведене податке указује дефтер главне канцеларије за закуп скела и солана у Нишу из 1694. године.

- Војна снага Османског царства није била садржана само у копненој војсци, већ и у морнарици - објашњава Аломеровићева. - Поред морнарице постојала је и речна флотила на великим рекама, нарочито на Дунаву. У дунавској флотили служили су хришћански мартолоси као посебан војни ред који је од 15. до 18. века био обавезан да иде у војску. У замену за службу, имали су нешто повољнији статус од осталог становништва."
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7495
  • I2a S17250 A1328
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #5 послато: новембар 01, 2017, 09:32:21 пре подне »
Свим поштоваоцима Османског царства желим да честитам данашњи "празник" - 95. годишњицу укидања истог  :D
"Наша мука ваља за причешћа"

симо

  • Гост
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #6 послато: новембар 01, 2017, 09:47:57 пре подне »
Свим поштоваоцима Османског царства желим да честитам данашњи "празник" - 95. годишњицу укидања истог  :D

Је ли могуће да је тако брзо пролетило? Баш прије неки дан уз соган долму и туфахије сјетих се старих добрих времена кад су Мали Радојица и Бећир-агиница једно другом, све уз шаргију, под нокте клинце забијали.  ;)

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7495
  • I2a S17250 A1328
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #7 послато: новембар 01, 2017, 01:18:49 поподне »
Немој тако, Симо. Нису Турци били такви, мислим на ове клинце под нокте. Они су били фини и културни окупатори и деловали су окрепљујуће по наш народ измучен вишевековним ропством под домаћом властелом  ;)

И још нас научили да шаргијамо и једемо права јела!

Мало носталгије за тим славним данима:

<a href="https://www.youtube.com/v/fSqM4HHAPNE" target="_blank" class="new_win">https://www.youtube.com/v/fSqM4HHAPNE</a>
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 6742
  • I1 P109 FGC22045
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #8 послато: новембар 01, 2017, 02:32:15 поподне »
Немој тако, Симо. Нису Турци били такви, мислим на ове клинце под нокте. Они су били фини и културни окупатори и деловали су окрепљујуће по наш народ измучен вишевековним ропством под домаћом властелом  ;)

И још нас научили да шаргијамо и једемо права јела!

Мало носталгије за тим славним данима:

<a href="https://www.youtube.com/v/fSqM4HHAPNE" target="_blank" class="new_win">https://www.youtube.com/v/fSqM4HHAPNE</a>

Тако сам ганут последњим стиховима, да само што не пустих сузу, оста Сарај Босна без падишаха. ;D

Ван мреже Зрно

  • Помоћник уредника
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1202
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #9 послато: новембар 01, 2017, 03:06:01 поподне »
Само се ви спрдајте док Ердоган подмазује колац.

На мрежи НиколаВук

  • Уредник СДНКП
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4459
  • I2-PH908>Y52621, род Никшића
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #10 послато: новембар 01, 2017, 03:49:25 поподне »
Свакако су били окупатори, али не треба поједностављивати ствари. Да су Турци заиста хтели да нас притисну да сви постанемо муслимани, они су имали и довољну силу и више него довољно времена да то ураде, не би нам против голе силе уперене у један циљ помогли ни хајдуци ни ускоци, док би Црква била просто затрта, истребљена. Њима то очигледно није био циљ, напротив, имали смо своју самосталну црквену организацију у оквиру њихове државе од 1557. до 1766. године (Пећка Патријаршија); сем тога, прећуткује се улога војнука и мартолога који су задржавали своју православну веру а учествовали су у турским походима против тадашњих хришћанских сила и због тога били награђивани и пленом и ослобађањем од плаћања одређених дажбина које су остали хришћани у оквиру Империје плаћали. У археолошким истраживањима локалитета Ђурине ћелије на Руднику, где је пронађен манастир из времена пре Велике сеобе Срба, нађена је 2015. године надгробна плоча са именом Јована спахије, дакле православног Србина који је носио звање спахије и све привилегије које уз то иду (уживање поседа-тимара), а тај човек је сахрањен 1633. године и вероватно је био приложник или ктитор горе поменутог манастира. Како је ово могуће ако су сви Срби били бедна раја без икаквих права и стално прогањана и убијана, а једини начин за напредак или остајање у животу је био прелазак у ислам?  ;) Очигледно није све баш било црно-бело како се често представља, нарочито у периоду када је османлијска држава била снажна а њене границе далеко на северу и западу од Србије, од 15/16. до краја 17. века.

Стање се мења са доласком границе између Хабзбурга и Османлија на Саву и Дунав, а потом и са опадањем економске и сваке друге моћи турске државе од 18. па све до почетка 20. века, тај период је остао упамћен по злу, по самовољи обласних крупних феудалаца (паша) који нису хајали за султанове наредбе и поштовање закона, по томе што су спахије своја имања претворили у наследна (а не по заслузи, што је раније била пракса, док се сваки спахилук сматрао султановим поседом који је он давао "у закуп" спахији у замену за ратну службу), а слободне сељаке кренули да "почифчују" (претварају их у зависне сељаке без сопствене земље), што је довело до опште правне и сваке друге несигурности у односу на ранији колико-толико стабилнији период. Не кажем да није било устанака и у периоду пре 18. века, и турских злодела повезаних са њиховим гушењем, напротив, забележено их је неколико, али се мора признати да је у односу на анархију која је била карактеристична за скоро цео 18. и прву половину 19. века (до доношења Танзиматских реформи 1839, које су привидно ублажиле/укинуле анархију, али заправо до стварног побољшања положаја обичних људи, нарочито хришћана, није дошло) тај период био "мед и млеко". Мислим да смо којим случајем били окупирани од стране, нпр, у односу на Турску врло непрагматичне католичке Шпаније из тог времена, много бисмо горе прошли, нешто слично Астецима, Мајама и Инкама у Средњој и Јужној Америци; два века самосталне православне црквене организације у оквиру окупаторске државе би било само пуста жеља или виц, а милом или силом би се кроз највише 100 година сви крстили целом шаком и ишли на мису.  ;) Ако ми не верујете, само прочитајте како су прошли Сефарди или шпански муслимани који нису протерани, тј. који су одлучили да остану у завичају.

С друге стране, дан укидања Отоманске Империје није баш неки разлог за славље, јер је геноцидну политику отоманске државе из 20. века (према Јерменима 1915, али и Грцима, Асирцима и осталим немуслиманским мањинама) само наставила нова Ататуркова Република Турска прогоном и масакром великог броја малоазијских Грка 1922-23, а затим докусуривањем преосталих цариградских Грка у Истанбулском погрому 1955. године. Да смо којим случајем били под влашћу Ататуркове "демократске" Турске, мислим да би горе прошли него под Османлијама - они који не би били протерани у масовном егзодусу можда не би одмах прешли у ислам, али би били језички и културно асимиловани у Турке, јер су за разлику од Османлија Ататуркисти били и остали тешки националисти, а може се слободно рећи и - шовинисти. Ердоганова Турска, по мени, представља "ђаволски" микс ататуркистичког национализма и неоосманизма, као и исламског фундаментализма.
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7495
  • I2a S17250 A1328
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #11 послато: новембар 01, 2017, 03:52:25 поподне »
С друге стране, дан укидања Отоманске Империје није баш неки разлог за славље, јер је геноцидну политику отоманске државе из 20. века (према Јерменима 1915, али и Грцима, Асирцима и осталим немуслиманским мањинама) само наставила нова Ататуркова Република Турска

Ма, Ниџо, ја се то мало шалим с неким нашим турконосталгичарима...
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7495
  • I2a S17250 A1328
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #12 послато: новембар 01, 2017, 03:54:05 поподне »
Истражујући неке изворе данас, нађох један исечак из те лепе прошлости, који сликовито описује какве су прилике биле:

« Последња измена: новембар 01, 2017, 03:55:46 поподне Nebo »
"Наша мука ваља за причешћа"

На мрежи НиколаВук

  • Уредник СДНКП
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4459
  • I2-PH908>Y52621, род Никшића
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #13 послато: новембар 01, 2017, 04:47:13 поподне »
Ово горе је карактеристичан догађај из времена када је већ наступила самовоља локалних обласних господара (1733. година). Што се тиче 16. и 17. века, на памет ми пада Синан-пашино спаљивање моштију Св. Саве на Врачару 1594, мада је то била одмазда због Банатског устанка Срба, тако да се не може сматрати самовољом неког локалног моћника; с друге стране, изградња Синан-пашине џамије у Призрену (није у питању исти Синан-паша као пређашње поменути, већ Софи Синан-паша) почетком 17. века би се можда могла подвести под незаконит поступак, јер је за њену изградњу искоришћен камен са зарушене Душанове задужбине, манастира Св. Архангела. Према султановим законима, није било дозвољено верски објекат хришћанских поданика уништавати ако је он био у употреби, уредно плаћао порез, итд. Према званичној верзији, у Синан-пашино време је манастир био у рушевинама и одавно напуштен и без богослужења, па Синан-паша није прекршио закон тиме што је узимао грађевински материјал одатле за потребе грађења своје џамије; с друге стране, у Средачкој Жупи постоји предање да је Софи Синан-паша лукавством успео да код султана издејствује потпуно рушење манастира кога је користило локално српско становништво, на следећи начин:

Sinan-pasa je bio veoma ucen covek, te je zato nazvan Sofi. Bio je dva puta pomocnik velikog vezira, ucestvovao je u ratovima i bio gubernator Ofena (Peste), te je i Prizren, u administrativnom pogledu, spadao pod njegovu upravu. Tako mu se i dala prilika da porusi tu carsku zaduzbinu. Ukoliko ima istine u predanju, koje se odrzalo u Sredackoj Zupi, on je tu svoju zlu nameru izvrsio na jedan podli nacin, toboze po molbi samih hriscana Sredacke Zupe.

Prokletstvo baceno na Vujice

Sinan-pasa je napisao tuzbu Sultanu, kako se u tome manastiru kriju razbojnici i na putu pored njega za Sredacku Zupu, Tetovo i Kacanik, pljackaju i ubijaju putnike, pa se moli za dozvolu da taj manastir porusi. A da bi za taj smer utvrdio istinitost svojih navoda potpisima staresina Sredacke Zupe, on pozove jednu najvidjeniju licnost iz porodice Vujica u selu Lokvici, da mu te potpise pokupi.  Za tu uslugu on obeca Vujicu da ce mu dati (kao) nagradu punu karlicu dukata. (Karlica je bila mera u Prizrenu za merenje zita; iznosila je 25-35 oka zita prema tezini pojedinih vrsta zita; oka - 1280 grama.) Vujic se polakomi na tu nagradu, pa pokupi trazene mu potpise i preda ih Sinan-pasi, a ovaj posalje Sultanu u Carigrad.  Kad je Sultan iz pomenute tuzbe video kakvo ,zlo potize iz manastira', on dozvoli Sinan-pasi da ga porusi.

Tada Sinan-pasa, mesto da nagradi Vujica karlicom dukata, on je karlicu napunio prosom, pa ga je pokrio dukatima. Zbog te prevare ucinjene Vujicu, ostali Srbi stanu koriti Lokvicane sto su ,prodali sv. Arhangela za karlicu prosa'.

Zbog prokletstva koje je baceno na Vujicevu porodicu, kazu da nikad nije imala vise od petorice svojih clanova, pa ni sada (krajem tridesetih godina 20. veka - pr. pr.).

Kad je Sinan-pasa poceo rusiti manastir, onda je cela Sredacka Zupa ustala, napisala tuzbu Sultanu protivu Sinan-pasinog zuluma. I kad je Sultan video kako ga je Sinan-pasa ljuto prevario, on mu posalje svilen gajtan sa naredbom: ,ili da porusi dzamiju i obnovi manastir, ili da se obesi o svilen gajtan, koji je za to dobio'.
Sinan-pasa je radije pristao da se obesi, nego da porusi svoju zaduzbinu i obnovi manastir. 
Od materijala Dusanove zaduzbine Sinan-pasa je sazidao u Prizrenu dzamiju koja se po njegovom imenu zove Sinan-pasina dzamija. Kako se po predanju govori, dzamija je sazidana u obliku kakvoga je bio manastir sa jednostavnim kubetom. 

Ако је ово предање тачно, већ сама чињеница да је један паша морао да се довија и лукавством, лажима и поткупљивањем издејствује рушење једног хришћанског црквеног објекта код султана речито говори о томе да је у то време централна власт била јака и да су се закони морали поштовати. Да је Синан-паша живео током 18. или 19. века, вероватно би само покупио локални башибозук и потпуно разградио цркву и манастир, не питајући било кога за дозволу (на простору Космета је било сличних примера, када су локални арбанашки моћници разграђивали старе српске цркве, од којих је велики број и даље био у употреби, како би градили или џамије или ћуприје преко Ситнице, Лаба, Белог Дрима итд.).
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Бакс

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1508
  • E-V13>Z5017>Z19851
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #14 послато: новембар 01, 2017, 06:04:28 поподне »
Јако Османско царство - добро за живот.
Стагнација и опадање моћи Османског Царства (угрубо, након владавине Сулејмана) - лоше за живот, поготово немуслимана.
"Не може се царство задобити на душеку све дуван пушећи"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7495
  • I2a S17250 A1328
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #15 послато: новембар 01, 2017, 08:36:08 поподне »
Ово горе је карактеристичан догађај из времена када је већ наступила самовоља локалних обласних господара (1733. година). Што се тиче 16. и 17. века, на памет ми пада Синан-пашино спаљивање моштију Св. Саве на Врачару 1594, мада је то била одмазда због Банатског устанка Срба, тако да се не може сматрати самовољом неког локалног моћника;

Немојмо замењивати тезе. Не можемо као насиље према Србима у време османске окупације узимати само случајеве кад су то насиље вршили локални моћници, представници турске власти, а не званична турска власт.

Треба ли да оправдамо поступак Синан-паше зато што је он представник званичне турске власти, а као његов одговор на побуну банатских Срба? Је ли то била побуна поданика против њихове државе коју званичник те државе треба да казни? Не, то је била побуна окупираног народа против непожељног окупатора.

Срби никада турску окупацију нису прихватили као неко редовно стање (за разлику, рецимо, од Грка и Бугара и још неких народа), већ као привремено зло против којег су се борили од почетка до краја окупације. Зато, не видим никакву разлику између 15, 16, 17. века и 1733. године, јер, иако је било одређених мирних раздобља (а тај мир је повезан са турским ратовањем на другим странама, а не са неким стабилним поретком у окупираним подручјима, а понајмање пристајањем окупираних Срба на окупацију), свима нам је познато да су Срби користили сваку прилику да се побуне против неприродне окупације. То показује да Срби ни званичну турску власт нису признавали, а још мање локалне силеџије који су ту власт и чињеницу да су њен део користили за личну корист, те да свака репресија те власти (централне или локалне) нема оправдање.

Дакле, самовоља локалних господара или казнене експедиције турске војске – суштински су исти из перспективе окупираног народа. А тај народ је својим односом према насиљу из оба та извора показао да ту разлике нема.

Пресликајмо то на аустријску окупацију 1915-18, или немачку 1941-44, па ће све бити јасније. Окупатор је окупатор, званичан или башибозучки, и без обзира трајала његова окупација три или 300 година.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Свевлад

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1737
  • Аутошовинизам је тешка болест!
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #16 послато: новембар 01, 2017, 09:25:46 поподне »
Људи из мог краја који памте Аустро-Угарску се углавном нису жалили на њихову власт, а главни разлог је то што их нису давили са порезима а то је  била велика ствар у време кад је владала константна глад.   Кад бих написао како се у мом крају живело до почетка седамдесетих година док није дошла струја сви би мислили да лажем, а у крашким крајевима као што је Буковица се живело још горе због недостатка земље, воде, шуме, пашњака ит.

Кад су дошли комунисти после Другог светског рата и кад су почели да узимају стоку мом прадеди, он је почео да виче "Ајме Фрањо, ајме љута рано" алудирајући на тај начин да је Аустро-Угарска била боља од комуниста, а ови убили бога у њему, једва је остао жив.

Међу народом из мог краја је било јако мало сећања или предања у вези догађаја из времена време турске владавине, ваљда зато што је било давно, сећања на догађаје и времена млетачке владавине је било пуно више.  О периоду под Турцима су људи имали представу углавном кроз народне епске песме, они који су били писмени су читали епске песме на прелима, гувнима или док чувају овце а ови што су били неписмени су слушали, тако да моја мајка памти старије жене које су биле неписмене а које су на памет знале еспске народне песме.
« Последња измена: новембар 01, 2017, 09:32:58 поподне Свевлад »

Ван мреже Грк

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 664
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #17 послато: новембар 01, 2017, 09:57:13 поподне »
И у Херцеговини у другом свјетском рату, осим усташа и понекад Нијемаца, најзаступљенија је била Талијанска војска. Они су за разлику од усташа били много блажи према домицијелном становништву. Данас кад се слободно може изнијети мишљење, у односу на вријеме социјализма, многи људи имају теорије да су Италијани били добри и да Срби ( читај партизани) нису требали да нападају њихове једенице. Ја сам мишљења да их је требало нападати, тј. ослободити се било какве окупације. Према томе и Аустро-Угари и Турци су окупатори, а према окупаторима се зна како се  понаша.

Ван мреже Свевлад

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1737
  • Аутошовинизам је тешка болест!
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #18 послато: новембар 01, 2017, 10:07:04 поподне »
И у Херцеговини у другом свјетском рату, осим усташа и понекад Нијемаца, најзаступљенија је била Талијанска војска. Они су за разлику од усташа били много блажи према домицијелном становништву. Данас кад се слободно може изнијети мишљење, у односу на вријеме социјализма, многи људи имају теорије да су Италијани били добри и да Срби ( читај партизани) нису требали да нападају њихове једенице. Ја сам мишљења да их је требало нападати, тј. ослободити се било какве окупације. Према томе и Аустро-Угари и Турци су окупатори, а према окупаторима се зна како се  понаша.

У Далмацији је војвода Ђујић у сарадњи са Италијанима спасио много Срба.
Баба ми је причала да су Италијани били добри према локалном становништву а поготово према деци, каже да су давали деци храну.
Једног мог даљег рођака је одвео италијански војник у Италију уз договор са родитељима, тај мој рођак је живео у Милану и умро је пре неколико година.

Прадеда  (отац од очеве мајке) је знао италијански и био је преводилац Италијанима, а пред крај рата је отишао са Ђујићем и завршио у Енглеској. где је живео до смрти.

Ван мреже Зрно

  • Помоћник уредника
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1202
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #19 послато: новембар 01, 2017, 10:46:06 поподне »
Свевлад је заиста непоновљив! Одошмо сад на Италијане.

Ван мреже Свевлад

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1737
  • Аутошовинизам је тешка болест!
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #20 послато: новембар 01, 2017, 10:49:14 поподне »
Свевлад је заиста непоновљив! Одошмо сад на Италијане.

Погрешно, Италијане први поменуо Грк а ја сам се само надовезао, поглед мало боље претходне поруке.
« Последња измена: новембар 01, 2017, 10:51:08 поподне Свевлад »

Ван мреже Грк

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 664
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #21 послато: новембар 01, 2017, 10:51:00 поподне »
Да ја сам улетио клизећи у тему.  ::)

Ван мреже Зрно

  • Помоћник уредника
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1202
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #22 послато: новембар 01, 2017, 10:52:36 поподне »
Само да додам, кад смо већ излетили из орбитале, да су након Италијана у Далмацију дошле Швабе. Срби и Хрвати из четничко-усташких крајева, у којима није било значајно партизана, па самим тим ни одмазди од стране Шваба, кажу да је то била најбоља и најдисциплинованија војска у рату. Једина која није дирала нити отимала од цивила.

На мрежи НиколаВук

  • Уредник СДНКП
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4459
  • I2-PH908>Y52621, род Никшића
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #23 послато: новембар 01, 2017, 10:55:26 поподне »
Јако Османско царство - добро за живот.
Стагнација и опадање моћи Османског Царства (угрубо, након владавине Сулејмана) - лоше за живот, поготово немуслимана.

Заправо, јако је било све до Великог бечког рата (1682-1699), од када почиње непрекидно опадање и слабљење.

Немојмо замењивати тезе. Не можемо као насиље према Србима у време османске окупације узимати само случајеве кад су то насиље вршили локални моћници, представници турске власти, а не званична турска власт.

Не оправдавам ја њих, далеко од тога, али мислим да не треба на ствари гледати ни црно-бело. Чињеница је да су постојали Срби који су у време јаке османлијске државе били у њеној служби, најчешће војној, и то као војнуци, мартолози али и спахије, и да они нису нужно морали да пређу у ислам, већ је то било добровољно (нешто слично као у Аустроугарској касније - као православни хришћанин си могао да у војној хијерархији напредујеш до одређеног степена, али након те границе си морао да се покатоличиш да би догурао до највиших чинова). Тим људима је очигледно одговарало да та држава и даље буде јака и да не пропадне, и нису их нужно гледали као окупаторе већ као оне који им дају хлеб и могућност за даље богаћење и напредак њих и њихове породице. Такође је наша црква за време Османлија проширила своју јурисдикцију на подручје које је било веће и од Душановог царства и где у средњем веку та јурисдикција није постојала, а то се није могло десити без "сарадње са окупатором". У народу је, наравно, и даље живела традиција о изгубљеној средњовековној државности, а и сама црква је одржавала то сећање и у приликама које је сматрала погодним дизала народ на устанак и на поновно успостављање српске државе, па макар и под страним хришћанским владаром, дакле на неки начин је играла "двоструку игру" - сарадња са турском државом и покорност али и непрестано планирање збацивања њихове власти; управо због тога је након два века постојања и укинута од стране султана. Што се тиче гушења устанака, Турска се понашала као и свака империја у таквој ситуацији, разрачунавала се са тиме немилосрдно, огњем и мачем, јер би у супротном остала без освојених поседа, тј. они би највероватније припали другој империји (Хабзбурзима нпр.); ништа боље нису поступали ни Шпанци, Енглези, Французи, а богами ни Руси (пример - уништавање и расељавање Черкеза са Кавказа 1864. године) у таквим ситуацијама, тако да је излишно представљати да су Турци неке "бабароге" док су ови други "цвећке" само зато што су хришћани; сви они су се понашали искључиво империјалистички.

Из народног предања из Средачке Жупе се очувало сећање на тај период када су Турци, какви год грозоморни били као окупатори, ипак поштовали законе које је донео султан, чак и када им се нису свиђали, за разлику од каснијег периода безвлашћа и самовоље обласних паша; нарочито је занимљив онај детаљ када султан шаље Синан-паши гајтан и избор - да обнови манастир и поруши џамију или да буде задављен тим гајтаном, зато што га је преварио; иако се ово вероватно није збило на описани начин (питање је да ли је до тога уопште дошло, јер ми ипак не делује вероватно да би султан тако реаговао због једног урушеног православног манастира), на леп начин приказује како је народ тог краја доживљавао султана из ранијег периода, као правдољубивог и спремног да казни сваког ко се огреши о његов закон, макар у питању био један високи османлијски достојанственик као кривац и "бедна раја" као оштећени. 
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Грк

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 664
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #24 послато: новембар 01, 2017, 10:56:39 поподне »
Ма све су то окупатори!

Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 6742
  • I1 P109 FGC22045
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #25 послато: новембар 01, 2017, 11:28:47 поподне »
Свевлад је заиста непоновљив! Одошмо сад на Италијане.

Заиста! ;D

Свевладе, држи се теме! :D

На мрежи НиколаВук

  • Уредник СДНКП
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4459
  • I2-PH908>Y52621, род Никшића
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #26 послато: новембар 02, 2017, 12:03:13 пре подне »
Додао бих и да је тек од 18. века, тачније од краја Аустро-турског рата 1735-1739. Порта покренула процес насељавања подобног муслиманског становништва дуж стратешких комуникација на Балкану, у селима напуштеним од православних хришћана или тамо где су они и даље живели, да би се након неког времена одатле иселили; ово је учињено из практичних разлога, наиме након 3 рата са Аустријом и устанака хришћанске раје против Турака и њиховог прикључивања Аустријанцима, Порта више није имала никакво поверење у лојалност хришћана и зато је превентивно уместо њих на главним путним правцима кренула да насељава лојално муслиманско становништво. Типичан пример су Јуруци, туркоманско племе из унутрашњости Анадолије (највећим делом околина Коније) који су насељени дуж и око вардарског путног правца, ради његове ефикасније контроле као и надзора над околном хришћанском рајом, која је била потпуно окружена њиховим насељима и тиме онемогућена у успешном подизању неког новог устанка. Слично се може рећи и за Арбанасе, који су се насељавали далеко од своје матице још за време и непосредно након Великог бечког рата крајем 17. века, а тај процес је нарочито интензивиран средином и у другој половини 18. века; они су се такође лоцирали у близини главних путних праваца и својим груписањем су пресецали и окруживали до тада хомогени српски елемент. Ово насељавање, за разлику од јуручког и черкеског, вероватно није било само Портино "масло", већ и локалних паша, валија и осталих великодостојника, који су често и сами били арбанашког порекла. Дакле као што сам напоменуо раније, са приближавањем Аустрије расте и неповерење и непријатељство према хришћанском становништву, које се још више повећава са оснивањем самосталних српских држава Србије и Црне Горе када се, нарочито од 1878, већ почиње са радом на што већем исељавању српског становништва са простора Старе Србије.
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Pavo

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 915
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #27 послато: новембар 02, 2017, 05:45:38 пре подне »
Zanimljiv je raspored muslimanskog stanovništva u BiH i njihova odsutnost s granice prema Hrvatskoj.  Ovu kartu ispod sam napravio prije 7-8 godina prema rezultatima popisa iz 1885. godine.  Može se vidjeti da idući od Sutorine do Rače, u smjeru kazaljke na satu, muslimanskog stanovništva na granici ima samo u utvrđenim gradovima i njihovim podgrađima.

https://s1.postimg.org/2g4mok3jr1/1885small.png

Južno od Trebinja ima jedna manja muslimanska enklava oko Bihova, ali uz samu granicu živi pravoslavni živalj.  Kad krenemo od Trebinja prema sjeverozapadu, muslimana općenito nema južno od Trebišnjice.  U Popovu muslimana jedva da ima.  Jedan zaseok u Trnčini i nešto u Kotezima.  Idući dalje, muslimana je bilo u Čapljini i neposrednoj okolici ali ne uz samu granicu.  Izuzetak je selo Jasenica sjeverno od Metkovića gdje žive tzv. Travari.  Ti ljudi su izlazili sa stokom na planine oko Konjica pa pola godine i onako nisu živjeli tu kraj granice.  Dalje imamo samo grad Ljubuški i nešto muslimana u Vitini.  Ovi u Vitini su bili begovi i iza njih su ostale kule.  Sjeverno od Ljubuškog je i naselje Gradska gdje su opet živjeli Travari.  U posuško-grudskom kraju muslimana nije bilo.  Na Duvnu ih je bilo u samom gradu Županjcu i nekoliko okolnih sela.  Uz samu granicu su isključivo katolici.  Muslimana je bilo u Livnu i ponešto u okolnim selima, ali samo po sjevernoj strani Livanjskog polja.  S južne strane ih uopće nije bllo.  U grahovskom i drvarskom kraju muslimana uopće nema, sve dok ne dođemo do Kulen Vakufa.  Tu muslimana ima u samom Kulen Vakufu i podgrađima, u Bjelaju i Orašcu.  Sva ova naselja su bila tvrđavna.  Dalje imamo Ripač, pa Bihać s okolnim selima, pa onda opet utvrđene gradove Izačić, Tržac, Šturlić, Kladušu, Podzvizd i Vrnograč.  Onda ide Suha Međa gdje su sva sela uz granicu pravoslavna.  Na Uni su muslimani u Bosanskom Novom, Kostajnici i Dubici.  Sve tvrđavna naselja bez muslimanskog stanovništva u okolici.  Orahovo na Savi je naseljeno muhadžirima prije 150 godina i ranije nije postojalo.  Muslimani su u Bos. Gradišci i 4 sela u samoj pozadini Gradiške.  Inače ih dalje nema na jug sve do Banje Luke.  Poslije toga muslimana ima u Bos. Kobašu, Dubočcu i Brodu.  Opet samo varošice.  Kod Broda postoje još Sijekovac i Donje Kolibe.  Oba naselja su 1717-1737. bila na austrijskoj teritoriji i naseljena su muslimanima tek oko 1750.  Južno od Kobaša, prilično duboko u pozadini, postoji manja muslimanska enklava oko Prnjavora.  U okolici Dervente su muslimanski samo Kalenderovci i Velika.  Velika je nekad isto bilo varošica.  Dalje blizu Save imamo samo gradove Odžak i Modriča kao muslimanske, s par sela izmeđju njih.  Bos. Šamac i Orašje su naseljeni muhadžirima i prije 150 godina nije bilo muslimana u tim krajevima.  Brčko je bila muslimanska varoš, s nešto muslimanskih sela u pozadini uz rijeku Brku.  Brezovo Polje je muhadžirsko i dalje do Rače opet muslimana ima samo u gradu Bijeljini.

S jedne strane bi bilo logično da su vlasti naseljavale muslimane uz granicu kao pouzdanije stanovništvo, ali izgleda da se to nije dogodilo.  U nekim od ovih pograničnih krajeva je bilo više muslimana ali su izgleda stradali 1687-1737. i da se nisu vratili.  Tako imamo kasniju situaciju da vrlo malo muslimana živi u tom području 10-15km od granice s Austrijom i Mlecima. 

симо

  • Гост
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #28 послато: новембар 18, 2017, 07:40:05 пре подне »
Предање које је сачувано код нас Љешњана у области Роваца и обе Мораче поклапа се са том уопштеном причом о повлачењу пред Турцима из жупног дела области Љешанске нахије у планинску камену област Роваца и Мораче. Оно што сам ја до сада успео да закључим из досадашњег истраживања врло је извесно да је Богданово досељавање било у време када Турака у области Љешанске нахије још није било Турака. Догађај који се у предањима помиње као разлог његовог досељавања у ровачко Лијешње (које је тада припадало жупи Морача) се заправо догодио нешто касније у време његових унука, када је у тој области заиста већ била турска власт.

Прије свега сам мислио на честу причу, коју  можемо чути ( и у коју сам и сам својевремено вјеровао) а то је да су се са доласком Турака из равница повукли Срби у планине да би ту сачували идентитет и борили против Турака. Имајући у виду велики број објављених турских пописа из тог најранијег периода, можемо закључити да такав наратив није тачан.

Пред Турцима је побјегло практично само богатије племство, али не у брда већ у заштићене комуне далматинских градова или даље у Италију и Европу. Један дио истих је и прелазио на ислам ( не велик како се то често настоји приказати).

Главнина ситнијег племства и обичног народа је прихватила турску власт и уклопила се у турски систем. Не да се нису повлачили у планине, већ су неки који су били по планинама добили и земљу у равници (примјер влашких старјешина у Херцеговини и Црној Гори). У том првобитном периоду многи су постали турске спахије. Стасавала је читава нова генерација српског племства која је проистицала из влашких групација (Храбрени, Бакићи, Предојевићи). Око Требиња чак се и старим баштиницима и ситном племству од Турака нуди прелазак на влашки статус јер је то најбоље што им Турци као хришћанима могу понудити.

Значи, у првих 100-150 година турске владавине на нашим просторима, нема сукоба Срба са Турцима, нема устанака, а одвија се масовна исламизација српског живља, српски је малтене службени језик Порте, српски исламизовани кадрови заузимају највише позиције у Турском царству. Интензитет те исламизације говори да тензије између две вјере у том периоду нема. Зашто се завршио српско-турски "златни вијек"? Мислим да је разлог у чињеници да је турска војна сила поклекла и да од краја 16. вијека практично није освојила ниједну нову територију, почело је њено опадање,а самим тим и унутрашњи проблеми су дошли до изражаја.

Три догађаја која падају у исти период, направила су ову прекретницу: устанак Срба у Банату 1594. године, са њим повезано спаљивање моштију св. Саве и устанак Срба у Херцеговини под Грданом 1597. године. Након овог периода, двије заједнице исламизованих и православних Срба се све више удаљавају, исламизација нагло јењава, и све кулминира правим великим сукобима једних и других у ратовима 1683. године.

Тек у том периоду имамо заиста повлачење неких Срба у брда, гдје кохабитација једних и других није више тако сигурна по Србе. Кад су муџахири из Боке дошли у околину Требиња, потискивали су Србе из плодних поља око града према околним брдима. Негдје су се и сами Срби одлучивали на повлачење у сигурније крајеве или бар мимо битнијих комуникација.

Наша перцепција односа са Турцима се готово по правилу односи на ову потоњу, непријатељску фазу. Ону прву идиличну фазу, сем ријетких историчара (Олга Зиројевић) мало ко и спомиње.

Ван мреже dko

  • Писар
  • *****
  • Поруке: 211
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #29 послато: новембар 18, 2017, 12:17:19 поподне »
Сећам се да је основни наратив Олге Зиројевић, који је изнела у неком интервјуу, био пласиран као похвала турској власти из раног периода, то јест, да је сељацима било лакше под Турцима него под српском властелом. Помислио сам да се ради о класичном марксистичком наративу, уз југословенски, идеолошки агресивни односом спрам српства...Сада ми ова варијанта о златном добу годи...били смо и спахије, и цењени као ратници док нисмо почели да се бунимо и дижемо устанке...

Са друге стране, чини ми се, можда грешим, да је основни наратив код Радована Самарџића да је у српским земљама владао хаос крајем 15-ог и у првој половини 16-ог века, све док није успостављена Пећка патријаршија.

Да ли се ове два наратива косе?

симо

  • Гост
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #30 послато: новембар 18, 2017, 02:22:02 поподне »
Сећам се да је основни наратив Олге Зиројевић, који је изнела у неком интервјуу, био пласиран као похвала турској власти из раног периода, то јест, да је сељацима било лакше под Турцима него под српском властелом. Помислио сам да се ради о класичном марксистичком наративу, уз југословенски, идеолошки агресивни односом спрам српства...Сада ми ова варијанта о златном добу годи...били смо и спахије, и цењени као ратници док нисмо почели да се бунимо и дижемо устанке...

Са друге стране, чини ми се, можда грешим, да је основни наратив код Радована Самарџића да је у српским земљама владао хаос крајем 15-ог и у првој половини 16-ог века, све док није успостављена Пећка патријаршија.

Да ли се ове два наратива косе?

Не знам да ли се косе, нисам читао шта је писао Самарџић. Могуће је да он мисли на војне покрете под српским деспотима Бранковићима у Угарској. Међутим, ти покрети су били ван матичних српских подручја и главнина српског народа није у њима учествовала. Сем тога, до 1526. године и ти су покрети мање више замрли.

Оно што може да се закључи из примарних извора,а и догађаја из тог периода јесте да практично од 1465. године па до 1593. године немамо никаквих већих покрета против Турака на тлу српских земаља. Имамо у првој половини 16. вијека само два случаја преласка на мађарско-аустријску територију, Павла Бакића, ранијег влашког старјешине у Шумадији и Срба из Крајине који су прешли у Жумберак.

Овим кретањима бисмо могли као супротност навести и примјер Срба Истрије који су се нешто прије 1530. године вратили у Далмацију, на турску територију, са подручја Истре гдје су претходно били одселили.

Крмпотићи у западној Херцеговини се приликом турске најезде 1465. године привремено повлаче, али се већ 1477. године враћају на своје старе баштине, прихватају влашки статус и видимо их касније као Влахе Крмпотиће у Далмацији и Лици, гдје ће чинити основ потоње буњевачке популације.

У овом периоду исламизација захвата и влашке катуне (џемате), па имамо велик број вјерски мјешовитих катуна. Из пописа се види да је исламизација доста рано начела и Дробњаке, који су били у војнучком статусу. Можда су од тих исламизованих Дробњака муслиманске породице дробњачког хаплотипа у околини Пријепоља. Слични процеси се дешавају и са осталим српским племенима.

Мјешовита насеља и катуни указују на мирну кохабитацију православних и муслимана.

Ван мреже dko

  • Писар
  • *****
  • Поруке: 211
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #31 послато: новембар 19, 2017, 12:28:24 поподне »
Филозоф и религиозни мислилац Жарко Видовић је, можда на трагу Радована Самарџића, пред крај живота потенцирао значај Пећке патријаршије као стожерне политичке институције Срба и као доказ да су Турци толерантнији од Латина.

Пошто видим да је Олга Зиројевић оријенталиста (биће и туркофил) да ли се ово деда Жаретово потенцирање Пећке патријаршије (1557-1766) као кључне за ред и смисао у животу српског народа бар хронолошки коси са 'златним добом' (1465-1593) које потенцира Олга?

Моја запитаност је и генерална. Наиме, при свакој окупацији и уласку странаца у нечији простор долази до смакнућа поретка и дестабилизације реда у друштву, што укључује и духовну сферу. То се можда не испољава кроз физички сукоб (буна, устанак) али се свакако осећа интимно. Чињеница да је морала да се успостави Пећка патријаршија на врхунцу моћи Османлија указује да је нешто фалило у функционисању српског друштва пре тога. Мој пријатељ недићевац, који је уз то и исламофил, ми прича како су се деца играла са немачким војницима у Београду (причао му ћале). Подметне клинац ногу да се војник саплете а војнику буде симпатично. И заиста, у Београду је убијен један Немац у току окупације. Наизглед, милина. Али, материјалне чињенице (близина становања) могу да преваре. Рецимо, поенту о варљивости материјалне културе су Симо и Небојша образложили и на овој теми и на оној о Романији.

Да будем јасан, још немам став у вези златног доба у односу на доба Пећке патријаршије, само запитаност. Исто важи за конкретне аргументе које сам навео (физичка близина суживота као одраз интиме или зашто оснивање духовне институције ако/кад је све већ било у реду) Тако да је ово више моје размишљање наглас и позив другима на заједничко размишљање.

Ван мреже dko

  • Писар
  • *****
  • Поруке: 211
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #32 послато: децембар 09, 2017, 10:41:05 пре подне »
Овде смо писали о златном веку Срба под Турцима (15. и 16. век) у тумачењу Олге Зиројевић, као и о златном веку у тумачењу Радована Самарџића, по коме је такав настао тек после успостављања Пећке Патријаршије (1557).
Овај линк има везе са тим, не са Озреном. Ако модератор сматра да треба, могло би неколико сродних постова да се изместе другде или нова тема?
Елем, линк је из данашњих Новости, историчар Турчин и Милош Ковић причају о Мехмед-паши Соколовићу. Турчин је донео и 2 нова документа из турских архива.
Ковић лепо описује значај Пећке Патријаршије за Србе (почетак чланка) а Ковић је иначе ученик покојног деда Жарета Видовића, филозофа и историчара уметности, чије сам тумачење значаја Пећке Патријаршије изнео раније.
Она моја запитаност - да ли је било боље по Олги или по Радовану - се само продубљује пошто и сам Ковић наводи датуме и пре и после оснивања Пећке Патријаршије у духу некаквог континуитета...

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:700131-Mehmed-pasa-Sokolovic-podigao-Srbe-iz-pepela

Ван мреже Tsar

  • Гост
  • *
  • Поруке: 10
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #33 послато: април 05, 2019, 02:05:16 пре подне »
Ваљало би на ову тему прочитати зборник радова Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, прир. А. Фотић, Београд 2005.

Ван мреже Sirius

  • Почетник
  • **
  • Поруке: 49
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #34 послато: април 19, 2019, 11:01:51 пре подне »
Не знам да ли се косе, нисам читао шта је писао Самарџић. Могуће је да он мисли на војне покрете под српским деспотима Бранковићима у Угарској. Међутим, ти покрети су били ван матичних српских подручја и главнина српског народа није у њима учествовала. Сем тога, до 1526. године и ти су покрети мање више замрли.


Било је по Војводини сукоба Срба и Османлија.
Самозвани српски цар Јован Ненад који је успоставио краткотрајну српску државу нако Мохача(1526-27) са седишем у Суботици је имао сукобе са Османлијама, штавише, успешно их је избацио из Бачке али то није дуго потрајало.
Такође мора да се узме у обзир да је пуно српске властеле прешло да ратује за Угаре против Османлија. Па тако имамо пример чувених Хусара, који су углавном били сачињени од српских војника и властеле прво у служби Угара а онда су прешли код Пољака.

Ван мреже Tsar

  • Гост
  • *
  • Поруке: 10
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #35 послато: мај 18, 2019, 04:04:05 пре подне »
Било је по Војводини сукоба Срба и Османлија.
Самозвани српски цар Јован Ненад који је успоставио краткотрајну српску државу нако Мохача(1526-27) са седишем у Суботици је имао сукобе са Османлијама, штавише, успешно их је избацио из Бачке али то није дуго потрајало.
Такође мора да се узме у обзир да је пуно српске властеле прешло да ратује за Угаре против Османлија. Па тако имамо пример чувених Хусара, који су углавном били сачињени од српских војника и властеле прво у служби Угара а онда су прешли код Пољака.

Да ли је то било баш тако?







http://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/handle/123456789/3273/Disertacija.pdf?sequence=1&isAllowed=y.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7495
  • I2a S17250 A1328
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #36 послато: мај 21, 2019, 03:47:08 поподне »
http://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/handle/123456789/3273/Disertacija.pdf?sequence=1&isAllowed=y[/url].

Заиста одличан рад који у многоме помаже разумевању друштвених односа у османском друштву и њиховог утицаја на политичка, демографска и друга дешавања у оно време. У већини ствари о којима је писано, Сремски санџак представља минијатуру ако не целог Османског царства, али барем западног Балкана у османским границама.

Препоручујем свима. Занемарити статистичке таблице и сконцентрисати се на текстуални део.
"Наша мука ваља за причешћа"