Аваризовани Словени 
После Хунгаризовани Словени.
А када су и како (којим процесима) припадници И2 хаплогрупе постали Словени - о томе ће се још много у науци "думати" и писати.
У покушају преживљавања слабији се приклања јачем и врши мимикрију.
Све помало тужно. Да не нађоше те Аварске гробове не би нам нашли кости "ђедова" у овом делу Европе.
Шта ту има да буде тужно? То што је нечији предак сахрањен са аварским мачем или медаљоном не значи нужно да је себе сматрао Аваром. Што би рекао Флорин Курта, иако ми данас класификујемо генетске налазе као Panonia Avar Slavic - ми не знамо како се ту људи идентификовали, на којем језику су говорили, и о чему су мислили. Керамика, накит и мачеви у овим гробовима не говоре ништа о томе. Осим да су ови људи припадали одређеном типу материјалне културе. Па, шта је било на пијачним тезгама - то је било и у гробовима.
А што се тиче тих такозваних "ратничких елита": увек се сетим филма "Седам величанствених" (опет Холивуд, опет филм, али шта да радим кад волЕм то) (односно "Седам самураја" Акира Куросаве).
Укратко, сељаци живе по селима, својим животима, гаје кукуруз, узгајају стоку, раде од ујутру до увече, пеку прасиће, пију за празнике, у неком моменту појави се група бандита, учтиво именованих као "ратничка дружина", "револвераши" (или неки слични еуфимизам), који, као осведочени нерадници, морају да живе о нечијем трошку (кога другог него о трошку сељака пошто су они у то време били једини који су правили "додату вредност", како се то у економској теорији данас зове), у замену за "услуге заштите". То тако траје неко време, док сељацима не прекипи, онда сељаци позову другу групу бандита (ови додуше имају нешто части и поноса) да се расправе са овим првима: сељаци то опет плаћају, нема проблема, већ смо закључили да они праве "вишак вредности", за разлику од свих других (од аристократије - која само иде у ратне походе, и то да отму земљу, или покупе харач од других феудалаца), од попова (који ленчаре и воде дубокоумне расправе о томе колико анђела може да стане на врх игле... или слично).
Ови други дођу, пококају се овим првима, ослабе и једни и други, сељаци се дигну на оружје, побију гамад, и тако - опет. Кроз векове.
На крају филма, преживели вођа ове друге "ратничке дружине" (који, додуше, има осећање части, већ смо рекли) окреће се, гледа на сељаке како опет сеју кукуруз уз песму (без обзира на погинуле) и каже: "Опет смо изгубили. Победа припада њима. Не нама."
Нема ничег тужног у томе, напротив, то је тријумф жилавости, биологије и духа над бандитима. Кроз векове.