Аутор Тема: Свети Немањићи  (Прочитано 8140 пута)

Ван мреже НиколаВук

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 4881
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Свети Немањићи
« Одговор #20 послато: новембар 12, 2017, 10:26:25 пре подне »
Треба напоменути и да су Драгутин и Милутин међусобно ратовали од 1301. до 1312. јер Милутин није хтео да се придржава одредбе Дежевског споразума, да његов наследник буде Драгутинов син.

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%82%D0%B5%D1%84%D0%B0%D0%BD_%D0%A3%D1%80%D0%BE%D1%88_II_%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D1%83%D1%82%D0%B8%D0%BD#.D0.93.D1.80.D0.B0.D1.92.D0.B0.D0.BD.D1.81.D0.BA.D0.B8_.D1.80.D0.B0.D1.82_.D1.81.D0.B0_.D0.B1.D1.80.D0.B0.D1.82.D0.BE.D0.BC_.D0.94.D1.80.D0.B0.D0.B3.D1.83.D1.82.D0.B8.D0.BD.D0.BE.D0.BC_.281301.E2.80.941312.29
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7989
  • I2a S17250 A1328
Одг: Свети Немањићи
« Одговор #21 послато: новембар 13, 2017, 08:05:12 поподне »
Треба напоменути и да су Драгутин и Милутин међусобно ратовали од 1301. до 1312. јер Милутин није хтео да се придржава одредбе Дежевског споразума, да његов наследник буде Драгутинов син.

То је један од догађаја који би могли бити на теми - Пресудни догађаји у историји Срба.

Ко зна каква би повест наша била да је Милутин испоштовао Дежевски споразум и омогућио да након њега србски краљ буде Драгутинов син Владислав.

Владислав не би дуго владао, јер је умро свега 5 година после Милутина, али би догађаји сигурно добили другачији ток.
С обзиром да је био под јаким угарским утицајем, можда би Срби за његове владавине прешли у римокатоличку веру.
Не би било Душанове Србије.
Можда не би било Лазаревића и Бранковића, већ неке друге властеле.
Можда би европске земље послале одговарајућу помоћ Србији против Турака, па турске окупације никад не би ни било, ни Турака у Европи.
А, опет, можда би Србија била слабашна државица коју би Турци смлатили очас посла, као нпр Бугарску, па не би било косовског завета, Милоша Обилића, ни сећања на силну Душанову државу, и отуд не би било те епске силе које је терала Србе на сталне побуне...

Можемо маштати шта би било, разни су сценарији...
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Мића

  • Члан Друштва
  • Помоћник
  • *****
  • Поруке: 185
  • R1b-PF7562
Одг: Свети Немањићи
« Одговор #22 послато: новембар 13, 2017, 08:26:29 поподне »

То је један од догађаја који би могли бити на теми - Пресудни догађаји у историји Срба.

Ко зна каква би повест наша била да је Милутин испоштовао Дежевски споразум и омогућио да након њега србски краљ буде Драгутинов син Владислав.

Владислав не би дуго владао, јер је умро свега 5 година после Милутина, али би догађаји сигурно добили другачији ток.
С обзиром да је био под јаким угарским утицајем, можда би Срби за његове владавине прешли у римокатоличку веру.
Не би било Душанове Србије.
Можда не би било Лазаревића и Бранковића, већ неке друге властеле.
Можда би европске земље послале одговарајућу помоћ Србији против Турака, па турске окупације никад не би ни било, ни Турака у Европи.
А, опет, можда би Србија била слабашна државица коју би Турци смлатили очас посла, као нпр Бугарску, па не би било косовског завета, Милоша Обилића, ни сећања на силну Душанову државу, и отуд не би било те епске силе које је терала Србе на сталне побуне...

Можемо маштати шта би било, разни су сценарији...
Недавно сам прочитао књигу "Алтернативна историја Србије". Аутори су историчари, Чедомир Антић и Предраг Марковић. То је засад једина књига наших аутора која се бави оваквим питањима у нашој историји. У сваком случају, врло занимљива тема.
"Превише интересовања, премало времена" И. Анђелковић

Ван мреже Sharelock

  • Члан Друштва
  • Писар
  • *****
  • Поруке: 386
  • I2a1b PH908 narod Ozrihne i njegove braće
Одг: Свети Немањићи
« Одговор #23 послато: новембар 21, 2017, 10:50:29 поподне »
Можда би европске земље послале одговарајућу помоћ Србији против Турака, па турске окупације никад не би ни било, ни Турака у Европи.
А можда је било Турака баш зато да не бисмо постали католици.
Пријатељ мог непријатеља, мој је пријатељ!

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7989
  • I2a S17250 A1328
Одг: Свети Немањићи
« Одговор #24 послато: новембар 21, 2017, 11:11:04 поподне »
А можда је било Турака баш зато да не бисмо постали католици.

Свиђа ми се тај начин размишљања  :)
Сасвим вероватан сценарио.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Sharelock

  • Члан Друштва
  • Писар
  • *****
  • Поруке: 386
  • I2a1b PH908 narod Ozrihne i njegove braće
Одг: Свети Немањићи
« Одговор #25 послато: новембар 21, 2017, 11:21:43 поподне »
А можда је било Турака баш зато да не бисмо постали католици.
Наравно, Небо, не зато што су католици мање вредни, него зато што нам је Господ очигледно наменио неку другачију Мисију. ::)
Пријатељ мог непријатеља, мој је пријатељ!

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7989
  • I2a S17250 A1328
Одг: Свети Немањићи
« Одговор #26 послато: новембар 24, 2017, 03:36:01 поподне »
Данас наша Црква прославља Светог краља Стефана Дечанског.



Свети Стефан Дечански, фреска из Манастира Високи Дечани (око 1350)


Син краља Милутина, рођен је, по неким изворима 1274, по другим 1276. (Љушић, Станојевић), а по неким 1284. године (Ћоровић, Фајфрић).

Везивање за ове различите године зависи од претпоставке ко је била мајка краља Стефана - Јелена Дука (у том случају је рођен 1274), Јелена кћер србског властелина (1276) или Ана Тертер (1284). Уколико је мајка Стефанова била Јелена, кћер непознатог србског властелина, Стефан би био један од малог броја Немањића чија мајка није била странкиња.

На крштењу је добио име Урош, а име Стефан му је додато као знак Милутинове претензије да његов син постане краљ, уместо Владислава, сина краља Драгутина, како је било предвиђено Дежевским споразумом.

Као дечака или младића, отац га је послао татарском кану Ногају, као таоца уз још један број представника властеоских породица, чиме је Србија гарантовала да неће угрожавати татарске поседе и вазалне државе. Вероватно је то било 1293. или 1294. године, и Стефан је код татарског владара био највероватније све до Ногајеве погибије 1299. године. О овом периоду Стефанове младости је књижевница Светлана Велмар Јанковић написала једну лепу приповетку за децу („Плаветна рибица“, у збирци „Књига за Марка“). 

Након повратака кући, Милутин жени Стефана Теодором кћерком бугарског цара Смилца и даје младом краљу на управу Зету. Ту су им се родила деца - Душан, Душиц (који је умро као дечак) и Јелена (касније удата за Младена Шубића).

Због побуне против оца (вероватно 1313/14. године), са циљем да преузме власт, а о којој постоји мало података, Стефан је по суровом наређењу оца ослпељен и прогнан у Цариград, а Зета му је одузета и дата на управу најстаријем Милутиновом сину Константину. У Цариграду су Стефан и његова породица добро примљени од цара Андроника, а сам Стефан је цариградске године провео готово монашким начином живота у Манастиру Христа Пантократора. Историчари сматрају да, грешком или захваљујући поткупљеном извршитељу казне, Стефан није био сасвим ослепљен, док Црква сматра да се радило о чуду, у којем је Свети Никола умољен од Стефана, овога исцелио и вратио му вид.

Тек, Стефан се враћа у Србију и након грађанског рата око права на престо против Константина, у којем су уз Стефана били и већи део властеле и Црква и народ, победник је крунисан 1322. године у Неродимљу као краљ Стефан Урош III. Уследио је и грађански рат против Владислава Драгутиновог, који је трајао све до 1324. године, и из којег је Стефан поново изишао као победник.

Након смиривања стања у Србији, Стефан није дуго владао, свега седам година. У том раздобљу, бележи се његов успешан рат против Бугара и сјајна победа код Велбужда 1330. године, након које је, у знак захвалности Богу, даровао Дечански манастир великим поседом. Изградња Манастира Високи Дечани у Метохији испод Проклетија, посвећеног Христу Сведржитељу (Пантократору) и Вазнесењу Његовом, започета је 1327. године, а окончана је по упокојењу Стефановом, од стране краља Душана 1335. године.



Високи Дечани
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7989
  • I2a S17250 A1328
Одг: Свети Немањићи
« Одговор #27 послато: новембар 24, 2017, 03:37:21 поподне »
Током припрема за рат против Бугара, Стефан је, по наговору својих саветника, против удружене бугарско-византијске војске, унајмио један број плаћеника из западне Европе – Нормана, Немаца и Каталонаца, који су се показали као одлични ратници, те је ову праксу касније преузео и његов син, створивши тако ударне јединице србске војске и своје личне гарде.

Након што му је умрла жена, Стефан се оженио други пут, Маријом Палеолог, с којом је добио сина Симеона - Станишу и кћер Теодору.

О његовој кончини се нагађа. Као и неке друге појединости из живота краља Стефана Дечанског, тако и за његову смрт постоје најмање две верзије.

Прва је писана од стране неименованог настављача архиепископа Данила, у његовим житијима Немањића, по којој је дошло до сукоба између краља Стефана и његовог сина, у којем је Душанова странка превладала, те је након битке код Породимљa дошло до измирења, а Стефан се повукао у двор у Звечанu, препустивши сину престо, где се убрзо упокојио. Ова верзија је писана за време Душанове владавине, па то изазива сумњу у њену веродостојност.

Према другој, писаној почетком 15. века од стране бугарског црквеног књижевника, дечанског игумана и каснијег митрополита кијевског – Григорија Цамблака, Стефан је након војног пораза у сукобу против присталица Душанових, заточен и, по наређењу свог сина – задављен. С обзиром да је ова верзија Стефановог житија писана у време деспота Стефана Лазаревића, опште је мишљење да је онa веродостојнијa, јер се аутор није морао плашити да изнесе овакве појединости од тада одавно покојног цара Душана, што би се могло помислити за аутора прве верзије. С друге стране, Цамблак је уопште узев – проблематична историјска личност, имајући у виду његово касније пристајање за унију с Римом и раскол према Руској цркви. У сваком случају, Цамблакова верзија је прихваћена и у нашим црквеним и народним круговима, те се краљ Стефан Дечански сматра мучеником – „од оца ослепљеним, од сина задављеним“.

Иначе, Цамблак за Стефаново ослепљење и прогонство од оца Милутина оптужује тадашњу србску краљицу Симониду, и не спомиње никакву побуну, већ краљичине сплетке. Веровање је да је краљ Стефан онога дана кад су Душанови људи дошли да га убију, бацио клетву на свог сина и његово потомство, услед чега је касније пропала средњевековна србска држава.

Мошти Светог краља Стефана почивају у његовој задужбини, Манастиру Високи Дечани, а његова круна у Цетињском манастиру.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7989
  • I2a S17250 A1328
Одг: Свети Немањићи
« Одговор #28 послато: новембар 24, 2017, 03:38:50 поподне »
Иначе, данашњи празник се назива и – Мратиндан, или Свети Мрата.

Свети „Мрата“ је, заправо, Свети Мартин епископ турски (али не – епископ Турака, већ епископ града Тура – Tours, у средњем делу Француске). Култ Светог Мартина је био изузетно јак међу Словенима, с обзиром да је Светитељ  родом био са западог обода Паноније.

Мартин (316 – 395) био је по оцу Римљанин и, мимо своје воље, постао је римски војник. Касније се крстио и замонашио, а затим, и поред тога што се опирао тој црквеној одлуци, сматрајући се недостојним тог чина, постављен за епископа у Туру. Као епископ водио је тешке борбе против аријанаца и других јереси 4. века. Остао је упамћен по врлинском животу и милосрђу.

За време јединствене Цркве и јулијанског календара, Светог Мартина Црква је прослављала 11. новембра, што одговара данашњем 24-ом дану новембра. РК црква и данас успомену на Светог Мартина обележава 11. новембра, а православна Црква 12. октобра. Но, код Срба је успомена на овог светог оца и на стари датум његовог прослављања остала да живи и након црквеног раскола, те је празник који се обележава 24/11. новембра и до данас назива – Мратиндан, а дани између Ђурђица и Мратиндана – мратинци или вучји дани, вероватно јер су се (некад кад су зиме биле оштрије и раније почињале) у ово доба године почели спуштати вуци са планина у ниже крајеве, а Свети Мартин се сматрао заштитником вукова. С обзиром на древну митску идентификацију Срба са вуковима (отуд и толико вучјих имена код Срба), не чуди велико поштовање које Свети Мартин – Мрата ужива међу Србима.


Енглеска икона Светог Мартина
« Последња измена: новембар 24, 2017, 03:41:00 поподне Nebo »
"Наша мука ваља за причешћа"


Ван мреже НиколаВук

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 4881
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Свети Немањићи
« Одговор #30 послато: новембар 24, 2017, 04:02:44 поподне »
Можда не би било лоше да се напише нешто и о Светом Мини, који се исто данас прославља.  :)
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7989
  • I2a S17250 A1328
Одг: Свети Немањићи
« Одговор #31 послато: новембар 24, 2017, 04:16:06 поподне »
Можда не би било лоше да се напише нешто и о Светом Мини, који се исто данас прославља.  :)

Ја сам се усредсредио на Немањиће, а Свети Мартин је поменут у контексту објашњења зашто се данашњи празник зове још и Мратиндан и народног веровања да је Мрата тобож надимак Светог Стефана Дечанског.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7989
  • I2a S17250 A1328
Одг: Свети Немањићи
« Одговор #32 послато: новембар 24, 2017, 04:22:38 поподне »
Иначе, помињући Светог мученика Мину, данашњи се прославља уз још двојицу мученика с њим пострадалих - Виктора и Викентија, а има још један Свети мученик Мина у календару.

Мина је код Срба увек било мушко име, управо по овим светитељима, по грчки - Минас.
Тек од Караџићеве (Вилхел)мине, ово име се почиње давати и женској деци.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7989
  • I2a S17250 A1328
Одг: Свети Немањићи
« Одговор #33 послато: децембар 15, 2017, 07:03:35 поподне »
Црква данас прославља последњег владара династије Немањића, Светог цара Стефана Уроша V.

Рођен је 1336. или 1337. године. Син је цара Стефана Душана и царице Јелене. Када се Душан крунисао за цара, тада тек деветогодишњи дечак Урош је крунисан за (младог) краља. Око 1351. године, Урош добија део државе на управу, како би се обучио за будућу управу целим царством. Међутим, он није наследио очев владалачки таленат. Био је тих, благе нарави и слабо заинтересован за управљање тада још увек силном државом. Оновремени записи о њему углавном говоре сажаљивим тоном, истичући његову лепу спољашњост (по чему је сасвим био на оца) и добру душу, али и наивност и незрелост за обавезу коју је наследио. Због свега тога, Урош је понео надимак – Нејаки. Кад је Душан изненада умро, Урош је тек постао пунолетан.



Цар Душан и царица Јелена са сином Урошем
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7989
  • I2a S17250 A1328
Одг: Свети Немањићи
« Одговор #34 послато: децембар 15, 2017, 07:05:43 поподне »
Све ове околности искористиће ојачала србска властела да се постепено осамостали од средишње власти. Први је своју прилику искористио Урошев стриц Синиша – Симеон „Палеолог“, полубрат цара Душана, који је, уз помоћ Византије, покушао да дође на царски престо у Србији. Захваљујући царици Јелени, већи део србске властеле и Црква стали су уз Уроша, и након пораза Синишине војске код Скадра 1358. године, Урошева власт није довођена у питање. Међутим, Синиша је овладао јужним деловима Србског царства (Епир, Тесалија) и Србија их је тада бесповратно изгубила. Држава Немањића је тада, практично, била подељена на два царства – правог цара Уроша и самопроглашеног цара Синише - Симеона.

Осим њега, царску власт престају поштовати и Балшићи у Зети, који се већ од 1361. године понашају као самостална држава. Главни ударац Урошевој власти задаће браћа Мрњавчевићи – Вукашин и Угљеша, синови властелина Мрњана из Хумске земље. Угљеша је био велмож у време цара Душана. Према неким изворима, Вукашин је био Урошу венчани кум. Под притиском, Урош пристаје да крунише Вукашина за краља, практично – савладара, 1365. године. Од тада, појављују се заједно, како у државним пословима, тако и у иконографији: на фресци у Манастиру Псача насликани су један поред другог, као савладари. Урошев лик је, додуше, насликан импозантније, - ипак је он био цар, али је од тог царског достојанства остала само фреска и - сенка. Стварно је остацима царства управљао краљ Вукашин.



Урош и Вукашин

Ко зна којим правцем би даље ишла повест Срба у средњем веку да се није догодила Маричка битка, крајем септембра 1371. године, у којој су погинули обојица Мрњавчевића. Иза Угљеше остао је син Марко, такође са титулом краља, којем је, по свој прилици, био намењен престо након Уроша, с обзиром да Урош у браку с царицом Аном (кћерком влашког кнеза Александра) није имао потомства. Међутим, као ни цар Урош, ни Марко (и поред све његове епске славе) није био личност са потребном снагом и способношћу да води државу.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7989
  • I2a S17250 A1328
Одг: Свети Немањићи
« Одговор #35 послато: децембар 15, 2017, 07:07:11 поподне »
Не дуго након погибије Мрњавчевића, упокојио се и цар Урош, под нејасним околностима. Хронике не бележе да је од нечега боловао, а био је у најбољим година – у средини 30-их. Народно предање је на становишту да је цара убио краљ Вукашин (у лову итсл), што је немогуће, јер је Урош надживео Вукашина за два и по месеца. Захваљујући овом предању, Црква је Уроша прогласила мучеником.

Иако је био побожан, захваљујући васпитању које је добио од мајке, царице Јелене, Урош за разлику од већине Немањића, није оставио значајније задужбине. Јавља се као сузадужбинар неколико манастира уз своје родитеље: Свети архангели код Призрена, Свети архангели код Леснова, Богородичин манастир у Матејчу у Скопској Црној Гори, црква Свете Тројице у Скопљу.

Урош се упокојио 4. децембра (17-ог по грегоријанском календару, односно на данашњи датум) 1371. године. Сахрањен је у манастиру Успења Пресвете Богородице у Неродимљу. Град Урошевац који се данас налази на том подручју, понео је свој назив управо по цару Урошу.

Његове мошти су откопане 1584. године. Потврду светости цара Уроша дале су управо његове свете мошти, над којима су многи верни добили исцељење и духовну помоћ. У Стихири србским светитељима с краја 17. века, цар Урош се помиње као светитељ. 1705. године, мошти Светог цара Уроша монах Христифор је пренео на Фрушку Гору, у Манастир Јазак, док је један део похрањен у Студеници. У пролеће 1942. године, усташки безбожници су опљачкали, попалили и оскрнавили више фрушкогорских манастира. Том приликом су расули и мошти србских светитеља на које су у свом походу наишли. Професор протојереј Радослав Грујић је послат од тадашње србске владе, уз подршку немачке окупационе власти, да из похараних манастира пренесе светиње у Београд. 14. априла 1942. године, заједно са моштима Светог кнеза Лазара и Светог кнеза Стефана Штиљановића, мошти Светог цара Уроша су донете у Београд и свечано похрањене у Саборној цркви, где су остале све до 2001. године. Септембра 2001. године, уз чинодејствовање патриарха Павла и владике сремског Василија, мошти Светог цара Уроша су враћене у Манастир Јазак, где и данас почивају. Један делић моштију задржан је у београдској Саборној цркви.



Кивот са моштима Светог цара Уроша у Манастиру Јазак
"Наша мука ваља за причешћа"


Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7989
  • I2a S17250 A1328
Одг: Свети Немањићи
« Одговор #37 послато: децембар 15, 2017, 07:14:19 поподне »


Србско царство у време цара Уроша, распрачано на велмошке државице
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7989
  • I2a S17250 A1328
Одг: Свети Немањићи
« Одговор #38 послато: јануар 27, 2018, 11:09:18 пре подне »
Шта написати о Светом Сави, а да није већ написано.



Но, да буде и о њему на овој теми где су и остали Свети Немањићи, тек основни подаци:

Рачуна се да је рођен око 1175. године (а можда и нешто раније), као најмлађе дете великог жупана Стефана Немање и Ане. На крштењу је добио име Растко. Њему је Стефан Немања наменио да управља Хумском земљом, где Растко стиже 1191. године (по тој традицији се касније Стјепан Вукчић Косача, 1448. године, након што је Манастир Милешева са моштима Светог Саве припао његовој држави, титулисао као „херцег од Светог Саве“, по чему је његова држава прозвана - Херцеговина).

Међутим, Растко је од малих ногу показивао више склоности ка вери, цркви, монаштву, него према владарским обавезама. Према житију, Растко 1192. или 1193. године године бежи у Манастир Светог Пантелејмона на Светој Гори (Атос). Но, његов отац шаље војну потеру да Растка врати кући. Кад су стигли у манастир, било је доцкан: Растко је био већ замонашен, добивши име Сава, по свом узору Светом Сави Освећеном, великом духовнику и црквеном научитељу из 5/6. века. На крају се Немања помирио са синовљевим избором.

Житије Светог Саве (Доментијан) говори да је Растко био омиљено дете Немањи. Када се повукао са власти, предавши престо сину Стефану (1196), Немања се замонашио у својој велелепној задужбини, Манастиру Студеница. Међутим, због велике љубави према Сави, он ипак одлази на Свету Гору и придружује се сину уз којег проводи последње године свог живота (1197).

Стефан Немања, сада монах Симеон, и Сава добили су од византијског цара Алексија III Анђела запустели Манастир Хелaндарион (касније се јавља у облику: Хиландар) на Светој Гори и 1198. године кренули са његовом обновом. Убрзо је у Хиландару засновано братство србских монаха (почетком 13. века, већ их је било око 90).



Сава је сахранио оца Немању (1200) и њему се пројавило чудо нетрулежности и чудотворства очевих моштију. Над тим моштима је 1208. године измирио браћу Стефана и Вукана, завађене око превласти у земљи. Сава се тада вратио у Србију и посветио просветитељском раду.

Веома много се трудио да уреди монашки живот у србским манастирима, те је саставио типике за неке манастире (Кареја, Хиландар, Студеница). Састављао је и зборнике црквених и световних прописа (први србски писани зборник прописа - Законоправило / Номоканон / Крмчија, 1219), писао посланице, а најзначајније дело му је „Житије Светог Симеона“, које је било узор за касније србске хагиографије (житија светих).

Сава је постављен за првог архиепископа србског након што је, 1219. године, србска црква (три епископије) на његово залагање, од никејског цара Теодора Ласкариса и васељенског патриарха Манојла добила самосталност у односу на Охридску архиепископију, и ранг архиепископије (и тако се ослободила грчког црквеног утицаја).

Сава је крунисао свог брата Стефана за краља (1220), истога је и сахранио (1227. или 1228), а затим је крунисао и свог братанца Радослава за краља.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7989
  • I2a S17250 A1328
Одг: Свети Немањићи
« Одговор #39 послато: јануар 27, 2018, 11:10:52 пре подне »
Два пута је ишао у ходочашће у Свету Земљу. У Манастиру Светог Саве Освећеног на Синају међу монасима је постојало предање, које им је завештао сам Свети Сава Освећени, да ће са севера доћи принц-монах, владарског рода, који ће носити његово име, и да њему треба дати његов жезал (игумански штап) и икону Пресвете Богородице Млекопитатељницу (6. век). Седам векова је требало да прође да се овај Савин налог оствари. Тај принц са севера био је Сава Немањић. Приликом првог путовања, 1229. године, Сава је обишао и синајски манастир. Уз жезал и Млекопитатељницу, од братије је добио још једну велику светињу - икону Пресвете Богородице Тројеручице (8. век). Те реликвије је Сава однео у Хиландар, и оне се и данас налазе на Светој Гори.



Приликом повратка са другог ходочашћа у Свету Земљу (1233-36), на данашњи датум (27/14. јануара) 1236. године, Сава се мирно упокојио пролазећи кроз Бугарску. Достојанствено је сахрањен у бугарској престоници Трнов од стране цара Јована Асена II. Читавих годину дана је требало да тадашњи србски краљ Владислав убеди свој таста Асена да тело Светог Саве буде пренето у Србију.

О светости архиепископа Саве говорило се још за његовог живота. Тако да је култ његовог прослављања као светитеља заживео одмах по упокојењу. Мошти су му похрањене у Манастир Милешева, Владислављеву задужбину, и ту су биле читава три и по века. Познато је свима да су мошти Турци отели од монаха и по наређењу београдског Синан-паше спалили их на Врачарском брду код Београда 1595. године, како би Срби, који су узимали учешћа у редовима Турцима непријтељских војсци били застрашени и духовно обезглављени (Врачарско брдо у то време био је знатно шири појам него данас; место где су спаљене Савине мошти није на Врачару, где се налазе два храма посвећена Светом Сави, већ у данашњем парку Ташмајдан, на потесу између Руске цркве Свете Тројице и ресторана „Шанса“).

Постоје на неколико места честице (делићи) моштију за које се тврди да припадају Светом Сави. У Манастиру Свете Тројице код Пљеваља чува се шака (лева) за коју одређени црквени кругови тврде да је Савина, што је мало вероватно.

Светом Сави су посвећене многе цркве и манастири. Њему је посвећен највећи православни храм на Балкану, на Врачару у Београду. Све православне цркве га прослављају као светитеља. Прослављају га као крсну славу неки србски родови, тако на пример део братстава Дробњака - Новљана. У Републици Србији и Републици Српској, Савиндан је школска слава.
"Наша мука ваља за причешћа"