Често се помиње да су Немањићи, па и каснији српски владари имали негативан однос према јерархији цркве босанске. И вјероватно је то, укупно гледано, и тачно. С тим у вези интересантан је један историјски детаљ који показује да у одређеним политичким околностима ни та граница није била толико непремостива.
Краљ Милутин је 15. марта 1306. године у Котору својом повељом потврдио посједе
бенедиктинској опатији св. Марије Ратачке у српском Приморју. Првобитно је посједе овој опатији даровала краљица Јелена Анжујска крајем 13. вијека. Том приликом приликом издавања повеље наводи се листа свједока, а међу њима се између осталих налазе и римокатолички барски надбискуп Мартин, православни епископи, Михајло Други зетски и Јован хумски, али и
дјед босанске цркве Мирослав. Краљ Милутин се у римокатоличким изворима често наводи као непријатељски настројен према римокатолицима.У овом случају видимо на једном мјесту окупљене све три конфесије у својству угледних свједока при издавању повеље једној римокатоличкој опатији. Присуство барског надбискупа не треба да чуди, јер се сама опатија налазила у његовој надбискупији, али је крајње интересантно присуство босанског дједа том приликом. Како се он нашао у овом друштву и то у својству свједока, прилично далеко од зоне дјеловања босанске цркве, на тлу краља и цркве која на дјеловање босанских крстјана није гледала благонаклоно?
Рушевине Богородице Ратачке између Бара и Сутомора
Ипак, ако се мало погледа историјски контекст, постаће јасно како се то могло десити. У вријеме потписивања ове повеље 1306. године, Босну су скоро у потпуности захватили Шубићи. Босански бан Стјепан Први Котроманић морао се најприје склонити на исток земље, према ријеци Дрини, гдје су му највећу подршку у борби против католичких Шубића пружили босански крстјани. На тај начин су се Котроманићи и сам врх босанске цркве нашли између двије ватре, православних Немањића на истоку и католичких Шубића на западу. С обзиром да су и сами Немањићи ратовали са Шубићима за превласт у Хуму, логично је да је у том периоду постојало неко савезништво босанских крстјана и православних, а против католичких Шубића. Ово тим прије што је и босанска краљица Јелисавета, супруга бана Стефана Првог Котроманића била ћерка Драгутина Немањића. Тако се и босански дјед могао обрести у Котору (као избјеглица) и бити свједок приликом потписивања повеље. По редослиједу наведен је након зетског епископа, али прије хумског, што значи да му је указивана од стране краља Милутина висока част.
Без обзира на овакву политичку констелацију, занимљиво би било видјети како је уживо текао тај скуп у Котору приликом којег су се на истом мјесту под покровитељством српског владара, нашли поглавари три конфесије (које су се иначе међусобно оптуживале што за јерес што за шизму) и потписале тај даровни документ. Каква је уопште била комуникација између њих?
