Аутор Тема: Југославија у стварности  (Прочитано 10189 пута)

Ван мреже Дејан Ратковић

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 61
Одг: Југославија у стварности
« Одговор #120 послато: октобар 02, 2018, 09:12:51 поподне »
dko

За Грахово сам споменуо, јер је моја мајка пореклом из Кривошија, у сродству (али не из, тако да је то опет братимљење то чувено) Самарџићима одатле, тако да ми не треба никакво даље истраживање - довољно сам упознат да знам и где је и ко живи и која је историја тих крајева. Рекао сам да одете у Грахово и споменете им да нису комунисти, а не четници. Ту ме нисте разумели. Не знам да ли сте упознати да је Сава Ковачевић управо из Грахова, као и многи други - лепо сам рекао да су сва места околна сем Кривошија које није Грахово била партизанска. Ту ме вероватно нисте разумели али бих препоручио да погледате опет јер сам потенцирао колико су ти крајеви били комунистички. Узгред, за источну Херцеговину је био лапсус - мислио сам на стару Херцеговину, мада је историјски де факто била источна Херцеговина.

Поводом Херцеговине - само ћу вас цитирати " да је у јесен дошло до наставка борбе против усташа и Италијана под вођством комуниста". Зашто комуниста? Где могу комунисти да делују, идеолошки, ако не у сиромашнијим крајевима или евентуално у крајевима који су против централне власти из неких других разлога (што крајеви у, нпр, Херцеговини свакако нису)? Поводом идеолошког терора - не негирам то уопште, тако да бих вас замолио да већ не убацујете у причу ствари које нисам изрекао. Тамо где су комунисти доминантнији, не значи да нема терора и да искључујем из приче то што се дешавало - али ја причам о периоду пре Другог светског рата и то непосредно и где је буктао комунистички покрет. Не мора он да буде униформно распоређен по територији, како би то неко олако посматрао игноришући елементарно познавање стања у том делу, тако да такве ствари не треба
подједностављивати.

Моја је теза да је комунистички покрет имао потпалу за варту због сиромаштва и веома лошег економског стања у одређеним деловима Југославије за шта је крива, као што сте рекли, власт. Само ћу вас цитирати: "већ да смо политички неуки и културолошки невични нечему што се звало Југославија," Када кажем кадар, не гледајте плитко, јер не мислим само на обичан кадар већ на кадар као одраз једне политике, што он свакако у многим елементима и јесте.

Али, поново се враћам на тему - не видим још увек довољне аргументе да ми нисмо могли мање од 100,000 католика од Пељешца, на историјски српским територијама, у средњем веку некада Срби, код којих је постојао снажан интелектуални покрет окренут ка Србима који је могао да дејствује кроз образовање, уклињен у етнички српске територије и тада економски везан за њих, да окренемо ка Србима. Са друге стране, слажем се да због многих ствари које сте навели, утицаја Ватикана (разјаснили смо шта то заправо значи, мада сам у почетку заиста мислио да идете мало претерано са перпективе "сукоба цивилизација" што је по мени претерана апстракција, а не реалне ситуације утицаја Хрвата у том делу) то доста теже ишло, али мислим да је било могуће реализовати уз тиху реасимилацију какву сам споменуо. Моја критика је била управо преусмерена да нисмо водили рачуна и имали зрелости за сопствене националне програме - да смо имали, реализовали би. Тако да, ако узмемо у обзир то да нисмо ово прво променили и побољшали, ту бих се сложио са вама. Али сматрам да смо могли, да се нисмо трошили на неке друге, далеко небитније, а и горе ствари.


Ван мреже Дејан Ратковић

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 61
Одг: Југославија у стварности
« Одговор #121 послато: октобар 02, 2018, 09:15:37 поподне »
Дејан је вероватно мислио на планску мађаризацију која је спровођена од Аустро-Угарске Нагодбе (Ausgleich) 1867. године па до пропасти те државе, на територији Краљевине Угарске (земље под управом круне Св. Стефана).
Да.

Ван мреже Дејан Ратковић

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 61
Одг: Југославија у стварности
« Одговор #122 послато: октобар 02, 2018, 09:16:58 поподне »
Притом да се исправим када кажем Кривошије као место, јер мислим заправо на област, а не на места у оквиру њега.

Ван мреже сɣнце

  • Познавалац
  • ******
  • Поруке: 549
  • I-S17250>Y4882>A1328
Одг: Југославија у стварности
« Одговор #123 послато: октобар 02, 2018, 10:13:59 поподне »
Zasto ne treba zaliti za tim je Juga postojala? Stvorivsi Jugoslaviju, Srbi su postupili srbski i kako je po slovjenskom obicaju i navadi. Pomozi bratu u nevolji i saberi se u pleme ili rod. To je bilo vrijeme jedne dobre etike inteligencije.
Srbe i Hrvate spajalo je njihovo slovjensko porijeklo i slicna kobna sudba, tako da su jedni druge razumjeli;
U slijed te sudbe Hrvati i Srbi su divergirali k raznim krajevima; U Zagrebu je Hrvat i bez Svaba slusao svabske slagere, a Srb je i bez Turka zavijao kao Turak;
Jedino je inteligencija joste stvarala sveslovenski duh, doduse ne na svojoj staroj osnovi, no na osnovi protivopoloznosti i prkosu Svabama i Turcima.
Hrvat je gledao na slovjenstvo kroz naocare nemacke kulture, a Srb kroz naocare istocne kulture;
A u tom svemu osobito tezko bilo je Hrvatu Hercegovcu, kojega dosavsu u Zagreb smatrali su istim turskim varvarom kao sto su Srbi.
Ideja jugoslovjenstva nije sama po sebi neblagodatna i pogresna, dapace sama sobom je prirodna, no se jugoslovjenstvo moze tvoriti samo na osnovi slovjenstva, a to znaci onda kada Zagrebcanin zrtvuje svoju priljubljenost svabinstvu, Dalmatinac talijanstvu, a Srbin i Bosnjak turcinstvu.
Sagledamo li bez pristrasti prizor toga kako gomila Bosanaca i Hecegovaca dolazi u Zagreb i nepitomo i neskromno ziveci svoje navike i osjecajuci se doma izbjegavaju postovati domacina, biti malo pristojnijim i pokazati zanimanje za njegov jezik i kulturu, po cemu se to razlici od prizora Turaka koji tutnje Berlinom i Frankfurtom urlajuci po svom kako ni u samoj Turskoj ne bi; ili po cemu se razlici kada gomila Arbanasa po svojemu obicaju urla po Beogradu ili Podgorici (mada cini mi se, da su Arbanasi se dobro uklapali u sredinu svagdje gdje sami nijesu bili vecinom). Jugoslovjesntvu je najveca prepreka nedostatak etike, koji se ocituje u tvrdoglavosti, inatu, samohvali, tudjehuli, nesposobnosti slusati i doslusati sagovornika ili partnera i uzeti obzir na njegove potrebe i zelje, nesposobnosti paziti na to sobstveni dobit nije na ustrb partnera, brata, srodnika.


Jovan Jovanovic - Zmaj

Шта се оно чује из Загреба града?


Не чује се добро где год правда страда... Знамо ми то добро како се раками: „Хрвати су слаби кад остану сами!

И глас један српски превари се, кличе: „Тâ хрватска борба Срба се не тиче“. (Глас је овај само тренут бола кренô — Ал’ то не би било српски ни поштено).

На Хрвата с’ дижу лажи и клевети, А то само зато да му с’ лакше прети; На Хрвата дижу вериге и мрежу, Ил’ да га улове или да га вежу,

Јуче била претња, а хајка већ данас, А при овој хајци рачунају на нас, На увреде оне, боле српског рода — Али стан’те мало: крв још није вода.

Копрену ми дајте да покријем њоме Све што није братско у народу томе, А истина стара да с’ покаже јача: У невољи знаћеш који су ти браћа.

Хрват се не бори да што отме коме: Чува свети огањ на огњишту своме. И док тако чини, у најтежи дани И Бог је и правда на његовој страни.

А куда ће Србин? — Зар он да се даде Путу на ком нема закона ни правде. Шта се нама пати, то ми Срби знамо, Ал’ у патњи нашој поноса имамо,

А тај понос не дâ да примимо дара Који браћу нашу хоће да обара. Хрвати су данас на отпору чисти, А невољом њином ко би да с’ користи

Тај би драг и мио хајкачима био — Али би поштење српско погазио. Тргујући жидски, рана се не вида: На поштењу само будућност се зида.

Данаске нам браћа на прелому пате, Тешко им је рећи: помози нам, брате Ал’ ми разумемо и ко збори немо — Будућности нашој ми то дугујемо.

Зато, Срби, чујте: чврсто стојте сада На бранику где је и закон и правда; Ојачајте снагу патника Хрвата, Нека зна да има у невољи брата;

Нек’ се једном види каква ј’ слога благо, А они ће после... како им год драго.
« Последња измена: октобар 02, 2018, 10:15:57 поподне сунце »

Ван мреже Дејан Ратковић

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 61
Одг: Југославија у стварности
« Одговор #124 послато: октобар 02, 2018, 10:26:39 поподне »
Zasto ne treba zaliti za tim je Juga postojala? Stvorivsi Jugoslaviju, Srbi su postupili srbski i kako je po slovjenskom obicaju i navadi. Pomozi bratu u nevolji i saberi se u pleme ili rod. To je bilo vrijeme jedne dobre etike inteligencije.
Srbe i Hrvate spajalo je njihovo slovjensko porijeklo i slicna kobna sudba, tako da su jedni druge razumjeli;
U slijed te sudbe Hrvati i Srbi su divergirali k raznim krajevima; U Zagrebu je Hrvat i bez Svaba slusao svabske slagere, a Srb je i bez Turka zavijao kao Turak;
Jedino je inteligencija joste stvarala sveslovenski duh, doduse ne na svojoj staroj osnovi, no na osnovi protivopoloznosti i prkosu Svabama i Turcima.
Hrvat je gledao na slovjenstvo kroz naocare nemacke kulture, a Srb kroz naocare istocne kulture;
A u tom svemu osobito tezko bilo je Hrvatu Hercegovcu, kojega dosavsu u Zagreb smatrali su istim turskim varvarom kao sto su Srbi.
Ideja jugoslovjenstva nije sama po sebi neblagodatna i pogresna, dapace sama sobom je prirodna, no se jugoslovjenstvo moze tvoriti samo na osnovi slovjenstva, a to znaci onda kada Zagrebcanin zrtvuje svoju priljubljenost svabinstvu, Dalmatinac talijanstvu, a Srbin i Bosnjak turcinstvu.
Sagledamo li bez pristrasti prizor toga kako gomila Bosanaca i Hecegovaca dolazi u Zagreb i nepitomo i neskromno ziveci svoje navike i osjecajuci se doma izbjegavaju postovati domacina, biti malo pristojnijim i pokazati zanimanje za njegov jezik i kulturu, po cemu se to razlici od prizora Turaka koji tutnje Berlinom i Frankfurtom urlajuci po svom kako ni u samoj Turskoj ne bi; ili po cemu se razlici kada gomila Arbanasa po svojemu obicaju urla po Beogradu ili Podgorici (mada cini mi se, da su Arbanasi se dobro uklapali u sredinu svagdje gdje sami nijesu bili vecinom). Jugoslovjesntvu je najveca prepreka nedostatak etike, koji se ocituje u tvrdoglavosti, inatu, samohvali, tudjehuli, nesposobnosti slusati i doslusati sagovornika ili partnera i uzeti obzir na njegove potrebe i zelje, nesposobnosti paziti na to sobstveni dobit nije na ustrb partnera, brata, srodnika.


Jovan Jovanovic - Zmaj

Шта се оно чује из Загреба града?


Не чује се добро где год правда страда... Знамо ми то добро како се раками: „Хрвати су слаби кад остану сами!

И глас један српски превари се, кличе: „Тâ хрватска борба Срба се не тиче“. (Глас је овај само тренут бола кренô — Ал’ то не би било српски ни поштено).

На Хрвата с’ дижу лажи и клевети, А то само зато да му с’ лакше прети; На Хрвата дижу вериге и мрежу, Ил’ да га улове или да га вежу,

Јуче била претња, а хајка већ данас, А при овој хајци рачунају на нас, На увреде оне, боле српског рода — Али стан’те мало: крв још није вода.

Копрену ми дајте да покријем њоме Све што није братско у народу томе, А истина стара да с’ покаже јача: У невољи знаћеш који су ти браћа.

Хрват се не бори да што отме коме: Чува свети огањ на огњишту своме. И док тако чини, у најтежи дани И Бог је и правда на његовој страни.

А куда ће Србин? — Зар он да се даде Путу на ком нема закона ни правде. Шта се нама пати, то ми Срби знамо, Ал’ у патњи нашој поноса имамо,

А тај понос не дâ да примимо дара Који браћу нашу хоће да обара. Хрвати су данас на отпору чисти, А невољом њином ко би да с’ користи

Тај би драг и мио хајкачима био — Али би поштење српско погазио. Тргујући жидски, рана се не вида: На поштењу само будућност се зида.

Данаске нам браћа на прелому пате, Тешко им је рећи: помози нам, брате Ал’ ми разумемо и ко збори немо — Будућности нашој ми то дугујемо.

Зато, Срби, чујте: чврсто стојте сада На бранику где је и закон и правда; Ојачајте снагу патника Хрвата, Нека зна да има у невољи брата;

Нек’ се једном види каква ј’ слога благо, А они ће после... како им год драго.

Не треба жалити јер је заиста била очекивана, а и шта је било, било је, али игнорисати чињенице да смо веома лошу политику имали у то време због које смо доста ствари изгубили, то је сигурно. То је била наша шанса, коју нисмо реализовали како треба, јер смо узели потпуно друге ствари за аскиоме нашег политичког деловања. Лош економски развој нас је покопао и довео до уплива комунизма - шта је било после са Лијевим скретањима и другим причама, то је већ предмет рата, а не расправе одозго. А и то су последице комунистичког деловања, а не узроци. Надам се да је то јасно из онога што сам причао, а не да ми се убацује оно што нисам говорио.

Ван мреже Дејан Ратковић

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 61
Одг: Југославија у стварности
« Одговор #125 послато: октобар 02, 2018, 10:27:49 поподне »
Причама свакако мислим на као теме за разговор, а не алудирам на некакав "митолошки карактер".

Ван мреже сɣнце

  • Познавалац
  • ******
  • Поруке: 549
  • I-S17250>Y4882>A1328
Одг: Југославија у стварности
« Одговор #126 послато: октобар 02, 2018, 10:38:34 поподне »
Gornja pjesma Jovanovića Jovana predstavlja duh sveslovjenske (panslavističke) svijesti onoga vremena.
Lijep je i plemenit taj duh, no u narodnom tijelu,
kojemu nedostaje etika bilo hrišćanska, bilo islamska, bilo filozofska ili domaća narodna makar ona iz poslovica, bilo koji naumljen oblik jedinstva ni na uravnju doma, sela, zadruge, obćine, župe, republike, savezne republike niti bilo koji oblik vlasto- ili društvouredjenja, ne može biti sproveden s krepkim ishodom niti može dugo potrajati usljed nedostatka etičke discipline i časti potrebnih za održanje u dogovoru date riječi.
Ovo znači da je u jednoj alternativnoj istoriji srbskomu družstvu / narodu data prilika da imaju svoju Srbiju od Knina do Pirota, uslijed manjkave etike i besčašća i vlastele i naroda država bi ili prebivala u jadu i bijedi, dok je mafija ne razdijeli na svoje plase (zone) uticaja ili dok je ne zajmu u plijen neki novi Turci ili Švabe.

Ван мреже Душан

  • Помоћник
  • ****
  • Поруке: 162
  • I2a1b-PH908
Одг: Југославија у стварности
« Одговор #127 послато: октобар 02, 2018, 11:32:05 поподне »
Zasto ne treba zaliti za tim je Juga postojala? Stvorivsi Jugoslaviju, Srbi su postupili srbski i kako je po slovjenskom obicaju i navadi. Pomozi bratu u nevolji i saberi se u pleme ili rod. To je bilo vrijeme jedne dobre etike inteligencije.
Srbe i Hrvate spajalo je njihovo slovjensko porijeklo i slicna kobna sudba, tako da su jedni druge razumjeli;


Да ли је ово била иронија и цинизам, или неко заиста, након свега што нам се десило, има овакво размишљање?

Ван мреже ДушанВучко

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 3474
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Југославија у стварности
« Одговор #128 послато: октобар 02, 2018, 11:59:35 поподне »
Да је Јован Јовановић Змај знао шта ће се десити, не би написао ову лепу песму...Имали смо "слепу љубав" и емпатију према "браћи" , не тражећи да нам се узврати...У том заносу препорода, свесно смо прихватили улогу спасиоца јужнословенске браће, у тој мери, да нам није било ни потребно одобрење оних које смо хтели да ослобађамо...Овде причамо о Југославији у ставрности, али би било добро знати и тадашње ставове осталих јужних Словена по том питању, када смо ми били пуни ентузијазма...Хрвати у аустроугарској војсци се нису баш понашали као да не желе више да живе у тој држави и да их ослободимо...Напротив, понашали су се као да очајнички желе у њој да остану...У тој аустроугарској војсци су били и Чеси и Словаци, који су се за разлику од Хрвата, понашали као да не желе да буду више у тој држави и као да су на силу одвучени у неки рат...
« Последња измена: октобар 03, 2018, 12:05:24 пре подне ДушанВучко »

Ван мреже ДушанВучко

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 3474
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Југославија у стварности
« Одговор #129 послато: октобар 03, 2018, 12:11:18 пре подне »
"U carskoj Rusiji, koja je bila najverniji saveznik Srbije i u kojoj je pravoslavlje poprimilo oblik državne ideologije, nisu mogli da shvate da se u Beogradu tako olako prihvata ideja o stvaranju države u kojoj bi trebalo da zajedno žive narodi koje su delile ozbiljne konfesionalne razlike. Jedan od najuticajnijih ruskih političara, Sergej Dimitrijevič Sazonov, koji je za vreme rata obavljao dužnost ministra inostranih poslova a pre toga bio ruski poslanik u Rimu i dobro poznavao prozelitističku politiku Vatikana, energično se suprotstavljao stvaranju države u kojoj bi zajednički živeli pravoslavci i katolici.
Predsednik srpske vlade Nikola Pašić, u to vreme jedan od najvatrenijih zagovornika srpsko-hrvatsko
-slovenačkog ujedinjenja, saznao je iz diplomatskih krugova u Nišu, gde su na početku rata bile smeštene sve srpske državne ustanove, da Sazonov koji je imao veliki uticaj na ruskog cara Nikolu II uporno odbija mogućnost stvaranja jedne pravoslavno-katoličke države na balkanskom prostoru. Vrlo uznemiren, Pašić je telegrafisao srpskom poslaniku u Petrovgradu Miroslavu Spalajkoviću i zahtevao od njega da proveri vesti koje su kolale po Nišu, kao i da zamoli ruskog ministra inostranih poslova za objašnjenje.
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279611-Rusi-protiv-ujedinjenja

Ван мреже ДушанВучко

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 3474
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Југославија у стварности
« Одговор #130 послато: октобар 03, 2018, 12:15:08 пре подне »
POLITIKA, 7. 9. 1904. - Prvi jugoslovenski kongres

O Jugoslovenima i jugoslovenstvu govorilo se još mnogo pre Jugoslavije. U Beogradu su se skupljali Hrvati, Slovenci i Bugari na kongresima gde se razgovaralo o kulturi, umetnosti, politici... Vest o "Prvom jugoslovenskom kongresu" izašla je u "Politici" davne 1904. godine.

Izveštaj o govoru Janka Pretničara - Slovenca

"On iznosi pregledno istoriju slovenačkog naroda, razvitak slovenačke književnosti, borbu sa Germanstvom, zatim govori o sadašnjim odnošajima u Slovenačkoj, o odnošajima prema vladi, o unutrašnjim stranačkim odnošajima u narodu i omladini. Govori o potrebi narodnih škola među Slovencima, kao i o neraspoloženju vlade da ih otvara, o kulturnim i socijalnim odnosima u Slovenačkoj..."

"U svojoj borbi obraćamo se na jug i računamo na vaše simpatije" rekao je. Zatim se među okupljenima čulo "Živeli Slovenci" i buran aplauz.

Izveštaj o govoru Miška Derkosa - Hrvata

"U Gundulića nema zasebnog hrvatskog ili srpskog naroda, oba čine slovenski narod (...) U toku čitave književnosti nalazi on borbu između svetovnog - slobodnog duha s klerikalizmom, a ta je borba i danas na dnevnom redu."

"Govornik je pozdravljen sa burnim 'Živeo!' i 'Živeli Hrvati!'"

Izveštaj o govoru M. Smiljanića - Srbina

"Govori o kulturnim, o političkim i o privrednim prilikama Srbije pred ustanak 1804. pa onda opisuje današnje".

Zaključni govor

"Ovi referati daju nam približnu sliku o životu jugoslovenskog naroda (...) Sutra ćemo ukratko govoriti o ekonomskim prilikama u Jugoslovena".
http://www.telegraf.rs/zanimljivosti/zabavnik/2989235-u-srbiji-se-jos-1904-uzvikivalo-ziveli-hrvati-a-kada-smo-postali-jugoslavija-pisalo-se-o-ujedinjenoj-evropi-foto

Ван мреже ДушанВучко

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 3474
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Југославија у стварности
« Одговор #131 послато: октобар 03, 2018, 12:40:20 пре подне »
Став хрватског историчара Твртка Јаковине:
"Јakovina kaže da se Hrvatska tada mogla prepustiti sudbini i ne djelovati, ali to bi, zapravo, značilo prepustiti da njen najveći dio etničkog i povijesnog bude dodijeljen ili podijeljen između dviju zemlja pobjednica Italije i Srbije, koje su očekivale da budu teritorijalno nagrađene za svoje sudioništvo u ratu na “pravoj strani”.

- Znamo da su Velika Britanija i Francuska hrvatsku obalu, zapravo formalnopravno austrijsku, obećale Italiji za njezin ulazak u rat na strani Antante, a da je i Srbija kao zemlja saveznica očekivala nagradu u obliku teritorijalnog proširenja i izlaska na more, što je bila želja Srbije još od Balkanskih ratova - objašnjava Jakovina. Hrvatska bi, nastavlja on, bila podijeljena te bi Italija i Srbija imale granicu negdje na “hrvatskom prostoru” Dalmacije i Hercegovine. - Hrvatskoj bi vjerojatno ostao, ako i to ne bi bilo kome dodijeljeno, tek manji dio oko Zagreba s okolicom, a Slavonija i Baranja ili bi ostale u Mađarskoj ili bi, što je vjerojatnije, pripale Srbiji. To je realna opcija položaja Hrvatske u tom trenutku - ističe Jakovina.

U kontekstu kraja Prvog svjetskog rata, u okolnostima kad je jasno da će Austro-Ugarska biti poražena te da su sile Antante odlučile da se ta država neće obnavljati u postojećim granicama, a imajući u vidu obećanja Italiji i Srbiji na račun Hrvatske, postavlja se pitanje što se moglo učiniti.

- U tim okolnostima - kaže Jakovina - Hrvatska je bila ratna gubitnica s vrlo neizvjesnom budućnošću. Recimo, Češka i Slovačka imale su “sreću” što su bile okružene zemljama koje su rat gubile – Austrijom, Mađarskom i Njemačkom te “odmetnutom” Rusijom, u kaosu vlastitih problema i unutarnjih sukoba, pa na njihov teritorij nije bilo aspiranata, odnosno poražene zemlje ga nisu mogle ostvariti. Hrvatska je pak bila između dvije zemlje pobjednice, Italije i Srbije, koje su se namjeravale proširiti, i to baš za račun našeg teritorija, poglavito jadranske obale i njezina zaleđa. Stoga su tadašnje šanse za nekom neovisnom hrvatskom državom na cijelom nacionalnom, etničkom, povijesnom teritoriju bile svedene praktički na nulu - kaže Jakovina.
https://www.jutarnji.hr/globus/Globus-politika/projekt-jugoslavija-kako-su-hrvati-i-srbi-na-grckom-otoku-skovali-plan-o-zajednickoj-drzavi-pod-krunom-karadordevica/6414848/

Ван мреже ДушанВучко

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 3474
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Југославија у стварности
« Одговор #132 послато: октобар 03, 2018, 12:45:00 пре подне »
Став хрватског историчара Хрвоја Класића:
"Postojale su neke, uglavnom zakasnjele, tendencije o reformi Austro-Ugarske, gdje bi Hrvati dobili veća prava, ali to je bilo igranje na pogrešnog konja, jer su pobjednici odlučili da se Austro-Ugarska neće održati - kaže povjesničar dr. Hrvoje Klasić.

U tom trenutku jedina koliko-toliko dobitna kombinacija da Hrvati i Hrvatska ostanu na okupu bio je, ističe Klasić, što god mi danas o tome mislili i govorili, Jugoslavenski odbor i tendencija južnoslavenskog ujedinjenja ili okupljanja."
Исти чланак из Глобуса...
Ово су историчари који износе ставове који се не свиђају многима у Хрватској, али су објективно изнели, да је Хрватска ушла у заједничку државу не из неке жеље, него из последице самог стања при крају рата...Као што је Јаковина рекао, прихватили су једино могуће решење у том тренутку...
« Последња измена: октобар 03, 2018, 12:50:22 пре подне ДушанВучко »

Ван мреже ДушанВучко

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 3474
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Југославија у стварности
« Одговор #133 послато: октобар 03, 2018, 01:28:45 пре подне »
"Već samo formiranje Srpskog dobrovoljačkog korpusa, u leto 1916. godine u Rusiji, ukazivalo je da će nova država biti potresana velikim problemima. To potvrđuje i istoričar Dragoslav Janković, koji konstatuje da su "dobrovoljci bili barometar pravog raspoloženja hrvatskog i slovenačkog naroda u prvom kolektivnom susretu sa Srbima u toku Prvog svetskog rata". Svi oni problemi koji su opterećivali odnose između Srba, Hrvata i Slovenaca u Kraljevini Jugoslaviji, mogli su se uočiti u ovoj dobrovoljačkoj jedinici. Svako ko je imao iole političkog sluha mogao je, iz ponašanja vojnika i oficira, Slovenaca i Hrvata, pripadnika austrougarske vojske, izvući korisne pouke za budućnost.
HRVATI i Slovenci, austrijski vojnici, od kojih je većina učestvovala na srpskom ratištu, gde su mnogi od njih činili grozne zločine nad ženama i decom i nije im padalo na pamet da se predaju, postali su zatim ruski zarobljenici. Jedini način da se izbave iz zarobljeništva je bio da dobiju status srpskih dobrovoljaca.

Međutim, stavovi hrvatskih i slovenačkih političara u Jugoslovenskom odboru u Londonu, koji je formalno zastupao interese Južnih Slovena iz Austrougarske, bili su različiti od stavova srpske vlade u pogledu ciljeva i zadataka Srpskog dobrovoljačkog korpusa. Dok su vlada i vrhovna komanda na Krfu smatrali da su dobrovoljci neophodni za popunu desetkovane srpske vojske, uoči operacija na Solunskom frontu, hrvatskim predstavnicima u Jugoslovenskom odboru, formiranje ovog korpusa trebalo je da posluži za postizanje njihovih političkih ciljeva. Svrstavanje bivših austrougarskih vojnika u jednu srpsku jedinicu trebalo je, naime, da pokaže spremnost hrvatskog i slovenačkog naroda da napusti svoje dotadašnje pokrovitelje - Habzburšku monarhiju i nemačko carstvo i da se priključi silama Antante (Rusije, Engleske i Francuske), čija je pobeda bila na vidiku.
ANTE Trumbić, predsednik Jugoslovenskog odbora, 19. aprila 1917. godine uputio je pismo predsedniku srpske vlade Nikoli Pašiću, u kojem mu je otvoreno saopštio: "Ne žalimo žrtve našeg (hrvatskog) naroda u ovome ratu za našu zajedničku stvar... ali želimoda te žrtve budu iskorišćene, što je više moguće, za naš politički cilj, jer se krv u ratu ne proliva zato da se ratuje, nego zato da se postigne cilj, kome su žrtve namenjene.
Veliko razočaranje je nastalo kada se nisu ispunila Trumbićeva obećanja da će se "na hiljade Hrvata i Slovenaca" koji su kao iseljenici živeli u Americi i Kanadi prijaviti u srpske dobrovoljačke jedinice. Na Krf je, naime, iz Amerike stiglo samo 200 Hrvata i još manje Slovenaca, dok je u ovom dobrovoljačkom transportu bilo više od 4.000 Srba.
Kada je posle niza peripetija Srpski dobrovoljački korpus konačno formiran, uz veliku podršku ruskog cara Nikole II, međunacionalni problemi u njemu, ne samo da nisu otklonjeni nego su se zaoštrili. Malobrojna "slovenska katolička braća" iz Habzburške monarhije koja su pristupila ovoj jedinici ispoljila su nepoverljiv i netrpeljiv stav prema srpskim oficirima i vojnicima. Mada je u Korpusu bilo 90 odsto Srba, novopridošli dobrovoljci su zahtevali da se ova jedinica više ne zove "srpska", nego "jugoslovenska". Postavljali su i druge zahteve, koji su odisali šovinizmom i verskom netrpeljivošću. U tom pogledu karakterističan je "ultimatum" koji su hrvatski i slovenački dobrovoljci iz 4. puka II dobrovoljačke divizije uputili komandantu Korpusa generalu Mihailu Živkoviću u kojem su zahtevali sledeće:

 "1. Korpus mora da se zove Jugoslovenski.

2. Da se odvoje hrvatski i slovenački vojnici od srpskih i da se formiraju zasebni pukovi sa istonacionalnim oficirima;

 3. Da se ne mješaju katolici i pravoslavni;

4. Da se Korpus nikako ne smatra vojskom pravoslavne Srbije već zasebnom jugoslovenskom revolucionarnom vojskom, kojoj je jedini zadatak da bude realna političko-vojnička baza u budućim mirovnim pregovorima, poslije završetka Prvog svjetskog rata."
Neke od ovih zahteva srpska vlada je usvojila po hitnom postupku. To se, pre svega, odnosilo na traženje hrvatskih i slovenačkih oficira da im se priznaju činovi koje su imali u Austrougarskoj vojsci i da im se plate izjednače sa srpskim oficirima. I pored toga što je udovoljeno mnogim njihovim željama, veći broj Hrvata i Slovenaca napustio je Korpus i vratio se u zarobljeničke logore. Više su voleli da budu ruski zarobljenici nego srpski vojnici.
https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/3078003/hrvati-nisu-hteli-u-srpsku-vojsku-kako-je-prosla-ideja-o-ujedinjenju-svih-slovena-u-jednu-drzavu
« Последња измена: октобар 03, 2018, 01:32:04 пре подне ДушанВучко »

Ван мреже ДушанВучко

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 3474
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Југославија у стварности
« Одговор #134 послато: октобар 03, 2018, 01:56:39 пре подне »
Gornja pjesma Jovanovića Jovana predstavlja duh sveslovjenske (panslavističke) svijesti onoga vremena.
Lijep je i plemenit taj duh, no u narodnom tijelu,
kojemu nedostaje etika bilo hrišćanska, bilo islamska, bilo filozofska ili domaća narodna makar ona iz poslovica, bilo koji naumljen oblik jedinstva ni na uravnju doma, sela, zadruge, obćine, župe, republike, savezne republike niti bilo koji oblik vlasto- ili društvouredjenja, ne može biti sproveden s krepkim ishodom niti može dugo potrajati usljed nedostatka etičke discipline i časti potrebnih za održanje u dogovoru date riječi.

У сваком случају , глас народа је пресудан...Тада није глас народа одлучивао...Нема то везе са етиком...Народ је свуда на свету исти. Нисмо ми на Балкану ништа гори од људи у осталим деловима Европе. Само је разлика што су на малом простору сконцентрисане три религије и три светоназора...Наша кривица је што је наше руководство било наивно да то може да опстане, а код њих је била јасна ситуација што се њих тиче и њихових жеља...Лепо је бити утописта, али маса је механизам који ваља све пред собом...Видимо како јача десница у Европи после мигрантске кризе...А та иста Европа је нас оцрњавала због нетрпељивости на Балкану, где су различитости присутне вековима...Нико није ни бољи ни гори, али ми смо испали наивни 1918те
« Последња измена: октобар 03, 2018, 01:59:23 пре подне ДушанВучко »

Ван мреже ДушанВучко

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 3474
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Југославија у стварности
« Одговор #135 послато: октобар 03, 2018, 02:57:14 пре подне »
https://www.nezavisne.com/novosti/bih/Sta-se-desilo-u-Sarajevu-nakon-atentata-1914/218265
MOSKVA - Prije i nakon sarajevskog atentata, 28. juna 1914. godine, u Beču je krenula medijska propaganda neviđenih razmjera protiv Srbije, dok je u BiH počeo strašni pogrom Srba.
Oni su bili izloženi napadima dijelova hrvatskog i muslimanskog stanovništva, svjedoče medijski napisi iz tog doba.
Dok su u Beču tvrdili da iza svega stoji Srbija i da joj pomaže Rusija, počeo je linč Srba u Sarajevu i širom BiH.

"Na ulicama Sarajeva pojavila se grupa hrvatske omladine i studenata špartajući gradom sa povicima: 'Živjeli Habsburzi'. Malo po malo, gomila se uvećavala. Skandiralo se 'Dole Srbi'. Omladini se pridružila i muslimanska gomila, zavedena, očigledno, pasivnošću organa reda. Niko od prestupnika nije uhapšen.

Prve žrtve pogroma bile su srpske prodavnice. Cio njihov kvart je bio razrušen. Nakon toga, opijena masa je počela da atakuje na srpske javne zgrade i stanove u kojima nije mogla očekivati veliki otpor. Na kraju, nije ostala cijela ni jedna srpska kuća.

Svuda po ulicama vukle su se gomile otpadaka od zidova razrušenih prodavnica, polomljeni nameštaj i drugi tragovi razgroma. Linč je trajao sve do večeri, kada je proglašeno vanredno stanje", glasili su novinski izvještaji sa lica mjesta.

Svako ko nije znao šta se juče dogodilo, pisao je dopisnik bečkog lista "Noje fraj prese" dan nakon atentata, pomislio bi da se ovdje dogodio zemljotres.

"Lojalni" elementi u BiH - dio Hrvata-katolika i muslimana, neprijateljski raspoloženih prema Srbima, željeli su da pokažu svoju lojalnost prema vlastima. Oni su bosanskom parlamentu bili spremni da se odreknu svih prava garantovanih ustavom kako bi dali mogućnost (austrougarskim) vlastima da uhapse najistaknutije parlamentarne predstavnike srpskog stanovništva.

Dopisnik "Ruskih vedomosti" izvještavao je sa lica mjesta iz Beča: "Velike razmjere antisrpskih demonstracija primoravaju dobronamjernu štampu da ukaže na opasnost od propagande koju vode šovinistički organi. Ovi posljednji za sve optužuju Srbiju, uplićući tu i Rusiju... Trećeg dana nakon atentata, grupa maloljetnika je držala pod opsadom ambasadu i uzvikivala 'Dole Srbija!' Ponekad bi se čuli i povici: 'Dole Rusija!' Paljene su srpske zastave..."

Austrijske novine su tada vodile aktivnu propagandu. Cilj je bio da dokažu da iza atentata na nadvojvodu Franca Ferdinanda stoje uticajni političari iz Srbije. Kampanja je bila toliko efikasna da je izazvala neviđeni linč Srba i velike demonstracije ispred srpske ambasade u Beču.

Ako bi neko i posumnjao u to da je Srbija zaista odlučila da zaigra opasnu igru sa mnogo jačom Austrijom, odmah im je objašnjavano da je Srbija "samo eksponent Rusije".

O manipulacijama austro-ugarske propagande tog doba opširno je pisala ruska štampa, navodi Glas Rusije i podsjeća da se u propagandi išlo tako daleko da su i prije atentata izmišljani napadi i navodne provokacije Srbije.

List "Ruske vedomosti" od 21. juna 1914 piše: "Kada je 20. maja stigao glas da je minirana austrijska ambasada u Beogradu, mnogi su u to povjerovali. Počeo se širiti strah 'Znači, rat! Nema druge'."
Tako je počeo /prvi/ pogrom Srba u 20. vijeku.

Devastated and robbed shops owned by Serbs in Sarajevo 1914 following Sarajevo assassination. The Bezistan of Baščaršija can be seen in the background.
« Последња измена: октобар 03, 2018, 02:59:09 пре подне ДушанВучко »

Ван мреже сɣнце

  • Познавалац
  • ******
  • Поруке: 549
  • I-S17250>Y4882>A1328
Одг: Југославија у стварности
« Одговор #136 послато: октобар 03, 2018, 03:09:23 пре подне »
Да ли је ово била иронија и цинизам, или неко заиста, након свега што нам се десило, има овакво размишљање?

Niti ironija, niti cinizam, no urazumljenje postignuto ne bjeglim dugom ljutine povredjene duše i mehanizmima zaštite koji instinktivno teži položiti identifikacioni Ego u položaj žrtve, no urazumljenje postignuto dubokim razmišljanjem, cilj kojega je razrješenje problema ne samo u krošnji korova, no u njegovu samomu korjenu.

Molim dobro obratiti pažnju na smisao sljedećega sažetka mojega izloženja misli:
Ohrabravam one klonule i posumljale u sebe i svoje predke, da uzdignu glavu i ne sumnjaju u to da je želja pomoći bilo kojemu bratu bila pogrešna odluka;
JER, kako navodi Jovan Jovanović, "srbski je pomoći bratu u nevolji". To znači, da oni koji su tada htjeli pomoći, nijesu izdali srbstvo, no su ga živjeli, jer ta nesebična pomoć i samopožrtvovanost za brata, je ono što Srbina čini Srbinom, jer je takav morao biti i tako se razviti u rodu, gdje ako ti tvoga suplemennika taknu, cijeli rod i pleme idu u osvetu i zaštitu.
Da je naš, tada vjerovani brat, isto svojstvo izgubio iz vida i zaslijepio se njemačkom, italijanskom ili čijom god malodušnošću, te grijeh počinio, znači li da moramo se mi Srbi radi toga mijenjati i svoje velikodušije i svoju etiku, koja nas je Srbima tvorila, odbaciti? Zar da je odbacimo kao što su je oni odbacili radi toga što je nekada davno i njih neko ranio? Zar u tu zamku gubljenja svoje časti, da ulazimo?
Predci su nam stvarali Jugoslaviju i iskreno htjeli pomoći vjerovanomu  bratu, ne radi svoje gluposti, nego radi toga što je to srbski običaj i navika.
A što razlikuje Srbina od Bošnjaka ili od Hrvata ili od Austrijanca ili Arbanasa? Ne genetika, jer ima onih Srba koji su bliži i jednomu i drugomu i trećemu nego drugomu Srbinu, no Srbina tvori i definira njegova osobita navika ili običaj, kao što i Austrijanca tvori njegova osobitost a Arbanasa njegova; neke navike i običaji su nam jedni, al nas tvore tek one razlike i osobenosti. To je osnova roda i plemena a tim i naroda - njegov običaj, njegovo pravilo ili zakon.
Ako se mi radi grijeha, u prošlosti vjerovanoga brata izmjenimo, postavši isto jadnici, koji se osjećaju žrtvom a istovremenno krivca išću nalazeći ga u sebi, počet će bolestno štititi sebe od samoga sebe i na kraju završiti kao ta izgubljena braća; te ćemo takvi, kad-tad izvršiti isti grijeh nad nekim nedužnim, kakav su i oni izvršili.

Naša inteligencija je postupila pravilno i imala pravilne namjere; hrvatska inteligencija je isto imala dobre i pravilne namjere u svoje vrijeme; Nije nikakav grijeh da se dva naroda toliko blizka i istoga koljena spoje i drug drugu čuvaju ledja od gladnih vukova;
Jugoslavija nije propala zbog dugova, dugove je ima i grčka pa se ne raspada; nije propala ni zbog nečastnih namjera pojedinaca ili pogrešnosti sveslovjenske zamisli; propala je zbog toga što su neobrazovane narodne mase bile nespremne i previše različite, a jedine sličnosti su im bile tvrdoglavost, inat, osvetoljubivost i sve protivohrišćansko i protivoislamsko i protivomudroljubivo; premalo čovjestva, blagorazumlja i blagovolja, a previše gnjeva, uporstva i samoljublja.

I ako nedostatak etičkih vrlina, koji onemugaćava da dva načelnika postojeći problem riješe razumom i dogovorom, umjesto da proglase rat, po istini nije korijenom sve nesreće i zlotvorstva, ne bi li nam sada, kada smo sami medju sobom, bilo bolje nego što jest? Ovijem tvrdim da izmedju masovne svjesti o etici i blagostanju te narodne mase stoji izravna zaimozavisnist.
« Последња измена: октобар 03, 2018, 03:17:21 пре подне сунце »

Ван мреже Душан

  • Помоћник
  • ****
  • Поруке: 162
  • I2a1b-PH908
Одг: Југославија у стварности
« Одговор #137 послато: октобар 03, 2018, 08:18:26 поподне »
Много апстрактности и филозофије, а мало конкретних чињеница, господине Сунце.

Нисмо ми ништа лошији народ од других народа, а ни морално бољи од других као што Ви тврдите да имамо ту неку апстрактну "пожртвованост за заблуделу браћу". То није етика, то је лудост и мазохизам.

Хрвати и Муслимани нису наша браћа и саплеменици. Нису наш народ. Колико још морамо да имамо жртава од њихове руке да то поједини схвате?

Чак и пре Југославије, иако живећи са њима у Аустроугарској, држали смо се одвојено од њих, имали своје институције, своју Српску банку, свој Савез српских земљорадничких задруга, своје Српско привредно друштво Привредник, свој лист „Србобран”.

Вирус југословенства нас је само уназадио и ослабио.

Ван мреже Душан

  • Помоћник
  • ****
  • Поруке: 162
  • I2a1b-PH908
Одг: Југославија у стварности
« Одговор #138 послато: октобар 03, 2018, 08:44:21 поподне »

Ovo znači da je u jednoj alternativnoj istoriji srbskomu družstvu / narodu data prilika da imaju svoju Srbiju od Knina do Pirota, uslijed manjkave etike i besčašća i vlastele i naroda država bi ili prebivala u jadu i bijedi, dok je mafija ne razdijeli na svoje plase (zone) uticaja ili dok je ne zajmu u plijen neki novi Turci ili Švabe.

Зашто таква наша Србија не би опстала? Како сад опстају наше Србија и Република Српска упркос свих притисцима? 

Опстају јер, како је рекао господин Мољевић:

Цитат
Снагу државе не чини ни пространство њене територије, ни број њеног житељства, па ни богатство земље, колико независност погледа, смисао и љубав за државу, њену слободу и независност, унутрашња слога и духовна повезаност народа у часу спољне опасности, те спремност његова да за државу и њену слободу жртвује све што има па и себе сама.

Ту хармоничну унутрашњу слогу и хомогеност не можеш имати ако си у држави са лажном браћом, већ само кад си сам са собом у тој држави.

Дража ми је просторно мала Република Српска од милион великих Југославија. Камо среће да је опстала и наша Република Српска Крајина.
« Последња измена: октобар 03, 2018, 08:49:53 поподне Душан »

Ван мреже НиколаВук

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 4709
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Југославија у стварности
« Одговор #139 послато: октобар 09, 2018, 08:27:09 поподне »
Са странице "Историја Срба", поводом 84 године од убиства краља Александра Карађорђевића у Марсеју:

"СЛАВА НАЈВЕЋЕМ СРПСКОМ ДРЖАВНИКУ ПОСЛЕ ЦАРА ДУШАНА!

На данашњи дан навршава се 84 године од дана када српски народ није чуо добру вест. Тог 9. октобра 1934. пала је друга политичка жртва међународне нацифашистичке завере у свету после убиства аустријског канцелара Енгелберта Долфуса (који је и сам био клерофашиста, али је сметао нацистима) јула те године. Великог победника Првог светског рата и јединог српског политичара од глобалног значаја (после цара Душана) краља Александра I Карађорђевића су убиле хрватске усташе у сарадњи са бугарском профашистичком револуционарном организацијом ВМРО. Сам атентат је извршио Бугарин Величко Димитров Керин, познатији као Владо Черноземски. Уплетене у то убиство највећег заштитника српског народа биле су и тајне полиције Мађарске, Италије, а по свему судећи и Француске која је нечињењем, ликвидацијама и аљкавом истрагом омогућила трагедију у којој је заједно са витешким краљем Југославије убијен и њен министар спољних послова Луи Барту у марсејској луци. Потпуна међунардона истрага овог злочина никада није спроведена до краја.

Краљ Александар је био личност која је по први пут окупила готово сав српски народ у једну државу (уз болне предаје Скадра, Печуја као главног града Барање, и Темишвара као главног града Баната које је заузела српска војска), а неке од српских земаља попут Далмације, Лике, Баније, Кордуна и Славоније су се по први пут нашле уједињене са матицом. Поведен великом идејом уједињења на основама заједничког језика и порекла (слично уједињењу језички разнородне Италије и верски подељене Немачке на римокатолике и протестанте) краљеви Петар и Александар и целокупна српска политичка (Нишка и Крфска декларација), војна и интелектуална елита прихватају ту идеју и замисао великих сила победница Првог светског рата и уједињују се са друга два јужнословенска народа истог или сличног језика и римокатоличке вере који су готово један миленијум били под страном доминацијом Хрватима и Словенцима. Тим уједињењем велике силе су избегле формирање крње Аустроугарске, а Срби избегли формирање још једне антагонистичке словенске земље попут Бугарске, овога пута на њеној западној граници, са којом су српски народ и његова краљевина имали огромних проблема деценијама.

Краљ Александар као победник и веома успешан државник је сметао многим моћним структурама. Данас се у његовој критици издвајају хрватски националисти свих облика, посебно неострачевићевци и усташе; затим разни комунисти и социјалисти свих боја од интернационалиста до изолациониста; и на крају комунистичком пропагандом опустошени и разправослављени кругови српских националиста који у својој ускогрудости не схватају значај достигнућа овог великог државника и не разумеју законитости његовог времена. Лако је данас сукобљавати се са мртвим, од усташа убијеним, краљем мучеником и њега кривити за огромне губитке које је српски народ претрпео од 1944. и повлачења авнојевских граница кроз његово народно ткиво до несрећних ратова за опстанак народа у тим авнојевским републикама 1990их година. Визија српских бановина (са седиштем у Скопљу) и идеја о ампутацији Хрвата које су се стално наметале краљу Александру и српској политичкој елити би вероватно у потпуности заживеле под огромном германском претњом за коју се краљ Александар као највећи државник Европе изван великих сила тог времена већ припремао кроз војно-политичке савезе Малу Антанту и Балкански пакт, а такође и кампање модернизације наоружања његове војске.

Када видимо ко данас критикује краља мученика, није лоше поменути и ко га је хвалио, и то не хвалио као неког обичног човека, већ истинског српског јунака неизбрисиво одвојеног од судбине свог народа са којим се ономад болестан од трбушног тифуса повлачио кроз албанске гудуре одбијајући одлазак у Бриндизи на лечење. Међу највећим љубитељима његовог лика и дела налазе се личности неприкосновеног угледа у српском народу: Михаило Пупин, Никола Тесла, Арчибалд Рајс, Св. Николај Велимировић, Св. Јустин Поповић, и Св. Јован шангајски и санфранцишки. Штавише, Св. Јован је, заједно са својим избеглим Русима које је у највећем броју после Француске примила управо његова краљевина, славио лик и дело краља Александра мученика на исти начин као и цара Николаја II Романова. Док је живео у Паризу 1950их година и предавао на Богословији Светог Сергија, Св. Јован је одлазио сваке године на дан 9. октобра у Марсеј, заустављао саобраћај на тамошњем Булевару краља Александра и служио помен на месту на коме је убијен. Данас, град Београд (за разлику од Париза и Марсеја) нема ни споменик, ни улицу посвећену највећем српском нововековном државнику, победнику Великог рата, ујединитељу српског народа и врховном команданту пет српских војвода: Путнику, Степановићу, Мишићу, Бојовићу и Депереу који су о њему, његовој храбрости и способности да слуша реч искуснијих официра имали само речи хвале и поштовања.

На крају, време краља Александра је било најблагословеније доба српског народа у његовој историји. Просто, народ је био задовољан и просперитетан, све његове институције су функционисале на најбољи начин, много тога се доброг и квалитетног градило, много се деце рађало и осећао се велики полет. Меци нацифашистичких злочинаца и њихова каснија инвазија су сав његов рад бацили у пропаст.

Послушајте шта о витешком, вољеном и од српског народа никад прежаљеном краљу Александру каже Св. Николај охридски и жички двадесет година након атентата и исто толико година накнадне памети."
<a href="https://www.youtube.com/v/krh1UIrJaeA" target="_blank" class="new_win">https://www.youtube.com/v/krh1UIrJaeA</a>

https://www.facebook.com/istorijasrba/posts/10156397618356628?__tn__=K-R
Чињеницама против самоувереног незнања.