https://www.poreklo.rs/2017/12/24/naseljavanje-duklje-zete-i-bosne-iz-makedonije-fragmenti-iz-materijala-za-novu-knjigu/Насељавање Дукље (Зете) и Босне из Македоније (фрагменти из материјала за нову књигу)
ПИШЕ: Бранко Новаков Медојевић
Такође, цио простор данашње јужне Србије и сјеверне Македоније је одвајкада био познат по ископавању различитих врста руде. Због те чињенице треба претпоставити и да се ту насељавало становништво које је у другим областима имало дуже традиције прераде метала од домицилног становништва. Таква пресељавања је вршила власт и сасвим је логично да је једно од њих могло бити у времену владавине, примјера ради, византијских царева Јустина I (518-528) и његовог сестрића Јустинијана I (527-565), који су били родом са територије данашње Македоније или јужне Србије. То даје повода вјеровању да су тако из источних крајева византијског царства доведени преци Сермезијана.
Само један историчар са ових простора је 1968. године поставио питање без одговора – шта се десило са око 100.000 Словена који су провалили византијске границе и послије неуспјеле опсаде Солуна 586. године стигли до обала Егејског и Јонског мора, “да ли се враћају у Подунавље, или се негде у близини насељавају, или се деле у пљачкашке одреде и одлазе у разним правцима ?“.
Слично овом могућем словенском насељавању из овог правца, не говори се ни о великом присилном пресељавању Влаха из Тесалије у долину Лима током Самуилове владавине над том територијом 985.године, иако постоји доказ да је краљ Твртко I послије четири вијека тамо затекао сто моћних влашких катуна, колико их тада није било ни у источној Херцеговини. Још на првом научном скупу југословенских историчара са темом Влаха, 1961.године, установио се значај ове сточарске популације, изузетно значајне за формирање каснијих модерних нација на Балканском полуострву. Једино несловенско насељавање простора данашње Херцеговине и Црне Горе из правца сјеверозапада је било у познатом продору Авара почетком VII вијека када су заједно са Словенима порушили далматинске градове.
Тада су са њима били и Дакоромани из данашње сјеверне Бугарске.
Састављени су били од становника из свих крајева Римског Царства, насељени у доба цара Трајана. Повлачењем римских легија 257.године, протјерани су изнад Дунава у сјеверни дио Дакије (Влашка), између Дунава и Карпата. Словенизовани Дакоромани, по Андрији Јовићевићу “стари Зећани“ су се у Црној Гори и Херцеговини, гдје су се населили, бавили бирегионалним сточарством. Оставили су писане трагове у которским архивима, препознатљиви по именима (на пример Јон, син Деминов).
Због прихватања тезе о насељавању са сјевера, нема ни анализе суживота Словена и домородаца на територији између Македоније и Драча, макар у погледу прожимања језика и обичаја.
Само Словени и Сермезијани су могли прије Протоалбанаца примати и преносити језик и обичаје старосједјелаца према Дукљи и Рашкој. Само су они могли бити мост између Илира и Протоалбанаца.
Међутим, због непознавања језика старосједјелаца, све што се не уклапа у старословенске рјечнике, па било да се ради и о топонимима и властитим именима, са простора на којима су живјели Сермезијани и Словени је објављено као арбанашко. Ради се о вијековима који су претходили појавом Протоалбанаца.
Због свега тога, неопходно је редефинисати појмове и јасно одредити шта се то од њих односи на стари географски појам Албаније (настао прије појаве народа који се данас зову Албанцима), шта на Протоалбанце и Албанце као народ. Не може се, само на основу тога што се неко у Котору уписао као, напримјер Ђон или Љеш, априори тврдити да је Арбанас. Јесу ли та имена, у словенској средини, примљена прије појаве Протоарбанаса или су их они донијели?
Насељавање територије данашње Албаније Сермезијанима је морало бити плански спроведено од стране византијских власти, у циљу одбране Царства, размјештањем поузданих стратиота по линији утврђења и прије стварања теме Драч.
Уз ове војнике-земљопосједнике су морали ићи и пратећи дјелатници попут прерађивача руда, израђивача оруђа за обраду земље, оружја, и других дјелатности, као и промотери хришћанске вјере.
Заједно са војним дисциплиновањем, то је била најефикаснија тактика за увлачење Словена у византијску државну заједницу. Осим тога, за Царство је од изузетног значаја био и сигуран и несметан саобраћај на путу Драч-Цариград (Via Egnatia), гдје су могли бити кориштени ови потомци Византијаца. То се и доказује, не само по нађеним оставама, него и до сада откривеним налазиштима Комани културе.
Словенизовање Сермезијана је почело на Керамезијском пољу (мада се не искључују контакти и у Панонији), наставило се преласком у већинску словенску Албанију, у вријеме када нема ни трага од Протоалбанаца.