Не знам, оно што сма прегледао нигдје нисам наишао да је ласица уопште битна животиња у словенској митологији. Можда нисам детаљно гледао. Има ли неки извор за ово присуство култа ласице код Словена?
При свем почтовању не могу уложити толико времена, да би изнашао све могуће изворе; много је лакше рећи да нечега нема, док се не докаже да има, него рећи да има, па да ти онда бреме доказа лежи на плећих. За ово мало времена које могу уложити, наводим ти
https://rcin.org.pl/Content/154696/PDF/WA248_187960_F-18-545_cerny-istoty_o.pdf ; обрати пажњу на страницу 22. Ту се таже да је ласица поред смока то јест бјелоушке, пјетла и лептира један од облика у којем се може јавити кућни дух kobolt. Судећи по стр. 57 ове књиге [size=78%]
https://www.google.de/books/edition/Sagenbuch_der_Lausitz/n2EAAAAAcAAJ?hl=de&gbpv=1&pg=PA3&printsec=frontcover[/size] (кључна ријеч Wiesel) находило се у Лужичана над вратима штале објешено крзно ласице за коју се вјеровало, да је олицетворење духа штале.
У стр. 177 прве књиге налази се текст који продубљује исту појаву: Каже се да враг краде дијете које је некрштено и подмеће своје вражије дијете, које убрзо умире и чији дух по својој вражијој природи остаје у кући и чини поган, сасе крави млијеко, заврће коњима гриву, краде кокошима јаја итд. Против њега помаже једино мртва ласица коју вјешају у обору.
W Łuźycach niemieckich przemienek opisuje się po dobnie jak u Serbów łużyckich. Dzieciątko niechrzczone kradnie czart i zamiast niego kładzie przemienki, które spłodził z czarownicami „in der Walpurgisnacht.“ Dziecko to, lubo przez rodziców chowane podobnie jak inne dzieci, zawsze zachowuje swą naturę piekielną i rozmaitych psot się dopuszcza. Na szczęście, nie żyje długo. Po śmierci rozmaite psoty wyrządza po świecie, przebywa w oborach, gdzie krowom mleko wysysa, konie okulawia, owce nabawia kołowacizny, sprawia także, iż kury jaj nie niosą, krowy krwią się doją itd. Na niego pomaga jedyna martwa łasica (weisses Wiesel), którą w oborach wie szają.
Стр. 392Z wierzeniem w przemienianie się czarownic ma związek dziki obyczaj pr z y bi jan i a niektórych zwierząt na wrotach,jak oto: sów, n ie toperzó w, łasic. O tym, że to ostatnie zwierzę ma związek z czarownicą, świadczy także i to, com zapisał w Koszynie: Gdy krowa ma grube wymię, dziewka powiada: „Panienka (łasica) wymię opryskała.“
Што се тиче подметања дјетце то исто вјерују и Срби, али њима дјетцу подмећу виле нагоркиње. Лужичани казују да дјетцу подмећу niewiesty z lasow albo gor (невјесте из шуме или гора), а Пољаци их зову богињкама или мамунама. ( стр. 178 при крају)
Источни Словени заиста не везују ласицу са женитбеним обредима и обичајима, али у тој улози у њих наступа куница. стр. 211,
https://www.booksite.ru/fulltext/gura1/text.pdfВ ряде фольклорных текстов куница изображается как не веста, например в украинских и белорусских шуточных песнях о женитьбе зайца на молодой куне.
...
Особенно часто образ куницы встречается в свадебном обряде. Так, например, в Черниговском р-не обряд выкупа невесты на свадьбе называется куница.
...
Так, в Смоленской губ. дружка входит в дом невесты со словами: «Да мы вот ездим па барам, па лесам, за лисицами, за куницами, за чорными гарнастаями: мы ими таргуем»
В Житомирской обл. дружка спрашивает: «Чи ми сюди попали? Беглa куница — прекрасна девиця, да сюди у двор» (Народичский р-н, Новая Радча, зап. Т. В. Годованец и др.). Мотив охоты на куницу или на белку, олицетворяющих собой не весту, встречается и в песнях.
Што се тиче бугарскога и влашкога повезивања ласице с невјестом која је била лијена, а вољела само прести, тај исти сиже и исто и још више развијено повезивање са предењем јавља се и у источних Словена, само примјењен на куницу. Стр. 220. горе приложене русске књиге. Колико ми је познато, таква вјеровања везана за предење или повезивање ласице и кунице с браком и шумским дусима, нису својствена Медитеранцима и Грцима, но сачињавају дио словенских вјеровања усвојен власима о чему свједочи и усвојено назвање невастујка од невестуљка. Овим не тврдим, да све то није могло имати дубљи ИЕ коријен, јер и Езоп наводи басну о ласици, да се је једном заљубила у младића, па ју је Афродита сажаливши се претворила у дјеву (нимфи), а када је била на вјенчању с њим, па видјела миша, прорадили јој инстинкти и пошла га је ловити оставивши момка на свадби. Смисао басне био је показати, да су љубавни идеали моћни, али да су природни инстинкти моћнији било које љубави.