Чињеница да неко говори албански или србски језик у средњем веку не може бити одлучујућа да би се он или његово потомство сматрало Албанцима или Србима. Језик се мењао у зависности од средине у којој је нека особа или група људи (рецимо, братство или племе) живела. Управо код носилаца хаплогрупе E1b-V13 имамо случај да је део живећи у словенском окружењу временом примио србски / црногорски идентитет (Кучи, Васојевић, итд), док је део, и то у непосредном суседству (Клименти) албанизован. Којим су језиком они говорили у средњем веку, можемо да нагађамо. Мало нам је јасније које су вероисповести били (о томе смо писали више пута), док из самих имена родоначелника ових племена и племеника пописаних крајем средњег века по турским дефтерима можемо извући најозбиљнији закључак.
Неопходно је да направимо разлику између генетског и националног порекла.
- Када се говори о "албанској генетици" на Балкану, то може да се односи једино на R1b-BY611 и J2b2-L283 које су по свему судећи формирале албанску нацију и које се код других балканских народа налазе у занемарљивом броју. Акса је рецимо говорио о "озбиљном" утицају албанске генетике код Црногораца, а код њих је R1b-BY611 око 0,5%, док је J2b2-L283 на чистих 0%.
Иако се хаплогрупе генерално не могу везивати за народе, чињеница је да је сваки народ формиран од једне или више грана неких хаплогрупа (код Срба су то поједине гране I2a и R1a) тако да се гране могу на одређеним подручјима
условно везивати за поједине народе.
- Када се говори о "албанском пореклу", то може да се односи и на генетско порекло, али и на етничко порекло. А етничка припадност је на Балкану у том периоду првенствено била одређена матерњим језиком. Има изузетака, али нису бројни.
Примера ради, већина данашњих Бошњака из Рожаја који су досељени из племена Клименти имају албанско порекло, али не и албанску генетику јер су Е-V13 (прецизније Е-Z16988). С друге стране, за поједине Клименте из околине Рожаја (Мурићи) се може рећи да имају и албанску генетику (BY611) и албанско порекло.
Дакле, да би се за некога рекло да највероватније има албанско порекло по мени мора да буде испуњен барем један од два услова:
1. Да је R1b-BY611 или J2b2-L283.
2. Да су му преци у одређеном периоду говорили искључиво албанским језиком
код куће.
С друге стране, имамо Куче и Бјелопавлиће. За Куче већина аутора сматра да им је и племенски назив албанске етимологије. Из млетачког пописника 1416. године, налазимо поприличан број људи са родовским именом Кучи, и по личним именима (већине њих) би се могло закључити да су албанофони. Даље, Дрекаловићи: ако је родоначелник Дрекаловића носио име или надимак Дрекал (од алб. Ндре = Андрија) у 16. веку, онда би се могао извући закључак да долази из средине где живе Албанци и где се говори албански, јер би се у супротном звао Андрија / Андријица, а не Дрекал.
Име Бијелог Павла мени звучи као превод са албанског на србски, нарочито јер у албанском језику имамо конструкцију Палебарди која означава Бјелопавлиће, која указује да име Бјелопавлића није преузето из србског, већ изведено од имена и патронимика или братственог имена (Pal + Bardi), што је у албанском чест случај (као Љуљђурај или Никмараш). Сам придев „бијели“ звучи као превод албанског родовског имена Барди, које налазимо као прилично често нпр. у Скадарском земљишнику из 1416-те, а које би се могло превести као Б(иј)елић. Мени све ово слути да је и Бијели Павле дошао у Брда из албанофоне средине (и то под именом Пал Барди, које је у лужанској славенофоној средини преведено), а то и само предање говори.
Око Дрекаловића се никако не бих сложио. Прича о надимку Дрекал од албанског имена Ндре је само покушај да се поткрепи предање о пореклу од Кастриота. Надимак Дрекале се појављивао у више црногорских племена и даван је деци која су се, логично, доста драла као мала. Црногорци су склони томе да лична имена готово у потпуности замене надимцима, тако да није изненађујуће што није запамћено које му је било право име. Дрекаловићи су од Мрњавчића што је потврђено са више ДНК резултата, а приде је постојало и предање о томе које је било мање прихваћено од већ наведеног. Такође, назив племена (који је врло могуће заиста албански) нема везе ни са Мрњавчићима ни са Дрекаловићима јер су Мрњавчићи каснији досељеници у племе, а Дрекаловићи њихова грана. Мрњавчићи су у једном периоду говорили и српски и албански због средине у којој су привремено живели (околина Скадра, а касније и мешовито племе Кучи), али није познато да су икада говорили искључиво албански нити да су имали албански идентитет. Поређења ради, огромна већина Срба мушкараца са Косова су знали и албански пре 100 година, али то ништа не значи по питању идентитета.
За Бјелопавлиће заиста има основа за претпоставку да су албанског порекла. Понављам, има основа, јер је немогуће утврдити чињенично стање на основу доступних података. Поред већ наведених индиција да је име Бијели Павле само превод са албанског, на ту страну вуку и следеће две ствари:
- Бјелопавлићи кажу са себе да су Дукађинци и да су досељени из околине Пећи из Дукађина. Срби су одувек ту област називали Метохија, тако да нема логике да исељени Срби из Метохије користе албански назив за ту област тим пре што су у то време Срби били огромна већина у Метохији.
- Припадају истој грани Е-V13 (Е-Z16988) као и Клименти који су Албанци.
Што се Богићиваца тиче, њихова грана R1b (R-PF7563) je хиљадама година далеко од гране која је типична за Албанце (R-BY611). Истина је да R-PF7563 грани припадају и поједини Шаљани (иста су грана, али не и род), али то у овом случају није довољно за било какве озбиљније претпоставке јер као што рекох, ради се о грани која није много распрострањена ни код Албанаца и велико је питање какве су миграције биле у оквиру ове гране.