Форум - Порекло
ДНК порекло => Историја и генетика => Тему започео: drajver Јануар 17, 2025, 09:30:51 поподне
-
Слично претходним темама овог типа отварам тему о старом српском становништву средњовјековне жупе Брсково. За почетак мапа обухвата жупе на основу доступних извора.
(https://i.postimg.cc/Y0qHQ3nj/zupa-brskovo.png)
Краћи коментар на границе жупе. Жупа је обухватала цјелокупну територију данашње општине Мојковац, половину општине Колашин (тј. све осим морачко-ровачког дијела ове општине), а од бјелопољске општине насеља: Раките, Церова, Равна Ријека, Бојишта, као и подручје Веруше у подгоричкој општини. Средњовјековни извори не дају пуно података за сву територију жупе. Највише се помињу насеља у мојковачкој општини, и она су најмање спорна. За подручје Колашина, први писани подаци се јављају тек у турском периоду, а за подручје у на изворишту Таре (Матешево, Опасаница, Веруша), ти подаци недостају све до новијег доба. Што се бјелопољског дијела жупе тиче, он је за средњовјековни период не толико јасан, јер се ради о тромеђи три жупе: Љубовиђе, Брскова и Лима. Граница између Брскова и Љубовиђе је по средњовјековним изворима ишла негдје између села Пали и Јабучно сјевероисточно од Мојковца, док ће се у турском периоду оба та села наћи у нахији Лимских Никшића (територијалног насљедника жупе Брсково). Истовремено, у нахији Лимских Никшића наћи ће се села у доњем току ријеке Љубовиђе: Равна Ријека, Раките, Церова, Бојишта, па се и за њих може претпоставити да су у средњем вијеку припадале жупи Брсково. То се не може тврдити и за Крушево јужно од Бијелог Поља, које иако је од самих почетака припадало нахији Лимских Никшића, у турским пописима је јасно назначено да оригинално припада средњовјековној жупи Лим. Везано за крај јужно од Колашина, уз Тару, који прелази дијелом и у подгоричку општину (Веруша), сврстао сам га у жупу Брсково, јер је везан за слив Таре и Колашин.
-
Жупа Брсково у средњем вијеку позната је највећим дијелом због њеног градског центра, трга и рудника Брсково. Ово су неки основни помени у изворима брсковске жупе и мјеста у њој из средњег вијека.
- први писани помен Брскова, у одлуци градског вијећа Котора из 1243. године
- у уговору краља Уроша I и Дубровчана помиње се Брсково 1254. године
- у повељи Уроша I манастиру св. апостола Петра и Павла из 1254-1264. године, помиње се Брсково као предио и неколико насеља у њему: Прошћење, Бистрица, Добриловина?, Гостиловина, Стричина, Плавковина, Селце, Јасеново и планина Коњ
- у дечанској хрисовуљи из 1330. године, први пут се помиње Брсково као жупа и село Палеж(Пали) у њој
Наравно, бројни су помени брсковског трга и рудника, гдје постоји католичка колонија рудара Саса, Дубровчана и Которана. За ужи простор Колашина у средњовјековним изворима нема помена, али се основано може претпоставити да је улазио у обухват жупе Брсково.
-
Чини се да је подручје Брскова веома рано дошло под турску власт, убрзо након слома Вука Бранковића, 1396. године. Већ тада се као убирачи царине на Брскову помињу турски достојанственици, у првом реду Пашајит бег, управник Скопског крајишта. Често се помиње да је ово период турско-српског двовлашћа на територији некадашње области Бранковића, гдје Турци држе одређене тврђаве и пунктове, али упоредо функционише и власт Деспотовине. Турци по први пут тада остварују и контакт са појединим групама становништва у влашком статусу. Како видимо из најранијих пописа, у првом реду са власима Сјенице и власима Никшићима. За подручје Брскова од кључног је значаја ова турско-никшићка сарадња у 14. и 15. вијеку. Већ крајем 14. вијека као један од посланика Пашајит-бегових у Дубровнику помиње се Вукослав Никшић. У једном дубровачком запису из 1447. године помињу се Никшићи на Тари. У првом попису скопског крајишта из 1455. године, видимо да су Никшићи као групација у влашком повлаштеном статусу присутни на подручју некадашње жупе Брсково у више насеља, а да су неки од њих као припадници војничког реда ешкинџија постали спахије и добили тимаре на подручју жупе Брсково. Значај влашке групе Никшића за подручје некадашње жупе Брсково у овом периоду је такво да цијела та жупа у турским документима носи назив Вилајет Никшићи, касније нахија Никшићи, а првобитно име жупе се потпуно губи.
Овдје је кључно одговорити на питања:
- ко су власи Никшићи који се јављају на подручју Брскова у 15. вијеку и у каквом су односу са другим никшићким групацијама, у околини Никшића, у Ровцима
- шта је са осталим становништвом жупе у периоду никшићке доминације, у каквом је оно односу са власима Никшићима
- да ли су власи Никшићи опстали на територији жупе Брсково односно нахије Никшићи у каснијим периодима и који би то данашњи родови могли бити
Знам да је о овим питањима расправљано на другим темама много пута, зато бих овдје хтио само да презентујемо оно што се мање више као чињенично може извући из извора. На срећу, један турски аутор, Хатиџа Оруч, обрадила је детаљно турске попис из 15. и 16. вијека за подручје Брскова и презентовала их је у раду „НАХИЈА ЛИМСКИ НИКШИЋИ У ГРАНИЦАМА БОСАНСКОГ И ХЕРЦЕГОВАЧКОГ САНЏАКА У 15. И 16. СТОЉЕЋУ“
-
Први попис у којем се помиње вилајет Nikşiçler јесте "Препис сумарног дефтера Јелеча, Звечана, Ходидједа, Сјенице, Раса, Скопља, Тетова и других предјела који им припадају" из 1455. године. У оквиру овог пописа могу се издвојити три групе насеља у оквиру вилајета Никшићи.
Прва група обухвата насеља гдје су власи Никшићи живјели. Можемо претпоставити да су у овим насељима Никшићи живјели и у првој половини 15. вијека.
Орлина, неубицирано насеље
Отмичево, име насеља вјероватно настало од личног имена Отмич, које се јавља као предачко за неке појединце из каснијих пописа никшићке нахије, насеље се касније појављује као махала у оквиру насеља Плана код Колашина, па се вјероватно у околини тог насеља са лијеве стране Таре и налазило. Неки аутори га смјештају на десну страну Таре, због топонима Отмичево у планинском дијелу источно од Колашина, али такав планински топоним постоји и са лијеве стране ријеке Таре.
Штитарица, то је данашње насеље у општини Мојковац на путу између Колашина и Мојковца.
Крушево насеље на Лиму јужно од Бијелог Поља, у попису за ово насеље стриктно стоји да припада Лиму (није дакле било дио жупе Брсково)
Свињачица у попису се наводи да је село порушено и да није насељено, а нема сумње да се налазило негдје у долини ријеке Свињаче која се код Колашина са источне стране улијева у Тару. Вјероватно негдје на подручју Селишта или Мушовића Ријеке.
Може се видјети да су Никшићи настањени у селима дуж пута који повезује Оногошт и Зету са Полимљем. Мислим да такав њихов распоред није случајан, поготово ако видимо да се још 1399. године у изворима јављају као преносници робе.
--------
Друга група насеља односи се на насеља која су поједини Никшићи добили у тимаре као ешкинџије у турској војсци. Ради се о укупно осам појединаца, од којих први на списку носи и племенско име Никшића. Углавном се ради о насељима са подручја општина Мојковац, Бијело Поље и Колашин.
Бистрица, ово је насеље у долини ријеке Бистрице, јужно од Бијелог Поља, недалеко од Равне Ријеке
Церово, данашње истоимено насеље југозападно од Бијелог Поља
Сига, засеок с десне стране ријеке Таре, сјеверно од Мојковца, у близини Лепенца
Обод, Горњи и Доњи, истоимени засеоци сјеверно од Мојковца, Доњи Обод је данашње насеље Жари
Лепенац, Горњи и Доњи, истоимена насеља сјеверно од Мојковца
Липово, Горње и Доње, данашња истоимена села западно од Колашина
С обзиром да су Никшићи ова села добили као спахијски посјед, мислим да је основано претпоставити да оригинално становништво присутно у овим селима није било никшићко. Ово не значи да се и сами Никшићи нису настанили у селима која су добили у посјед, што ће се видјети у наредним пописима.
--------
Трећа група насеља односи се на насеља која су изузета из Иса-беговог хаса и придодата у сулатанов хас.
ПрошћењеМјесто се наводи као рударско, не знам да ли је у самом Прошћењу био рудник или је ово везано за рударску активност оближњег Брскова. Иса-Бегу су у замјену за Прошћење дата три села у околини Приштине. Касније ће од Прошћења и насеља око њега бити формирана посебна нахија Прошћење.
Робковине, неубицирано насеље, свакако у близини Прошћења
Стричина, данашњи засеок у близини Прошћења. Било је дио и ранијег посједа захумске епархије заједно са Прошћењем.
Насеља су ипак наведена као дио вилајета Никшићи, па се може поставити питање у којој мјери су сами власи Никшићи живјели у њима, а колико су насеља само географски понијела овај назив. С обзиром да се становништво у овим насељима не наводи као влашко, мислим да у њима 1455. године нису живјели власи Никшићи, већ неко друго становништво. С обзиром на бројност популације у та три насеља, не би ме чудило да је ту било потомака становника града Брскова.
--------
Ако бих извлачио неки закључак, рекао бих да су оригинални власи Никшићи са Таре прије доласка Турака живјели у насељима из прве групе: Орлини, Отмичеву, Свињачици, Штитарици, а Крушево су населили као друмску колонију и повезницу са Полимљем.
-
Што се бјелопољског дијела жупе тиче, он је за средњовјековни период не толико јасан, јер се ради о тромеђи три жупе: Љубовиђе, Брскова и Лима. Граница између Брскова и Љубовиђе је по средњовјековним изворима ишла негдје између села Пали и Јабучно сјевероисточно од Мојковца, док ће се у турском периоду оба та села наћи у нахији Лимских Никшића (територијалног насљедника жупе Брсково). Истовремено, у нахији Лимских Никшића наћи ће се села у доњем току ријеке Љубовиђе: Равна Ријека, Раките, Церова, Бојишта, па се и за њих може претпоставити да су у средњем вијеку припадале жупи Брсково. То се не може тврдити и за Крушево јужно од Бијелог Поља, које иако је од самих почетака припадало нахији Лимских Никшића, у турским пописима је јасно назначено да оригинално припада средњовјековној жупи Лим.
Граница између села Пали и Јабучно (дакле жупе Брсково и Љубовиђа) је ријека Љубовиђа, тако да су вјероватно села са лијеве стране ријеке (Јабучно, Бојишта, Церово, па и Равна Ријека низводно) припадале жупи Љубовиђа. За Ракиту нисам сигуран, јер се она пружа изнад Равне Ријеке, али са десне стране Љубовиђе. Врло вјероватно Брскову је припадала.
-
Граница између села Пали и Јабучно (дакле жупе Брсково и Љубовиђа) је ријека Љубовиђа, тако да су вјероватно села са лијеве стране ријеке (Јабучно, Бојишта, Церово, па и Равна Ријека низводно) припадале жупи Љубовиђа. За Ракиту нисам сигуран, јер се она пружа изнад Равне Ријеке, али са десне стране Љубовиђе. Врло вјероватно Брскову је припадала.
Тешко је сигурно рећи куда је граница ишла током средњег вијека. Има логике ово што пишеш, мада има логике и да је нахија Лимски Никшићи највећим дијелом пратила старе жупске границе. Тамо гдје то није био случај, јасно је наглашено, као што се помиње код Крушева да припада Лиму. С друге стране, код Јабучна се види да су и нека села жупе Љубовиђа била укључена у Лимске Никшиће,а без посебне напомене. Тако да ту ствар, по мени, остаје отворена. Што се Равне Ријеке тиче чини ми се да би она и у средњем вијеку могла бити у оквиру Брскова, јер се помиње заједно са Бистрицом која је са десне стране Љубовиђе. У том случају, остала би спорна само Бојишта и Церово.
-
Тешко је сигурно рећи куда је граница ишла током средњег вијека. Има логике ово што пишеш, мада има логике и да је нахија Лимски Никшићи највећим дијелом пратила старе жупске границе. Тамо гдје то није био случај, јасно је наглашено, као што се помиње код Крушева да припада Лиму. С друге стране, код Јабучна се види да су и нека села жупе Љубовиђа била укључена у Лимске Никшиће,а без посебне напомене. Тако да ту ствар, по мени, остаје отворена. Што се Равне Ријеке тиче чини ми се да би она и у средњем вијеку могла бити у оквиру Брскова, јер се помиње заједно са Бистрицом која је са десне стране Љубовиђе. У том случају, остала би спорна само Бојишта и Церово.
Наравно, све што сте навели је свакако могуће.
У сваком случају, то пише и Жарко Шћепановић, граница између Брскова и Љубовиђе је ишла макар дјелимично ријеком Љубовиђом (што је и логично да ријека уједно чини и природну и административну границу). Вјероватно да Равна Ријека, тј. онај дио око манастира Равна Ријека (данас манастир Мајсторовина), који се и налази поред ријеке Бистрице припадао Брскову, док опет нисам сигуран шта је са дијелом Равне Ријеке са лијеве стране Љубовиђе.
Бојишта и Церово као села поред Јабучна су ми логични кандидати за жупу Љубовиђу (на прву лопту), али опет питање остаје отворено.
-
Након првог турског пописа Скопског крајишта из 1455. године, сљедећи попис који је обухватио тарско-лимске Никшиће је био сумарни дефтер босанског санџака из 1468/1469. године. У оквиру овог санџака пописана је нахија Никшићи. Евидентно је да се увећао број села што може значити да у периоду прије овог пописа 1468. године сва област Брскова и није улазила у Скопско крајиште тј. директну турску власт, већ само насеља која су насељавали власи Никшићи.
Занимљиво је да у новом попису нема мјеста Орлине, које је присутно у попису из 1455. године. Ово мјесто је неубицирано. Мада Хатиџа Оруч као да зна гдје се мјесто налазило када пише: "Sela koja su upisana u Nikšićkoj nahiji (izuzev Orlina) grupirana su u predjelu Ljubovije, između Tare i Lima, i protežu se prema Gornjem Kolašinu." Ако Орлина није била на подручју Брскова, поставља се питање гдје је била? Једина насеље под овим именом на територији Црне Горе налази се у околини Никшића.
Новопописана насеља у нахији Никшићи 1468. године су сљедећа:
Плана, данашње насеље код Колашина
Мојковац, данашњи центар општине
Јавор, не знам гдје се налазило ово насеље
Буковица, по неким каснијим уписима зна се само да је била негдје у околини насеља Обод и Жари код Мојковца
Цер, данашње насеље сјеверно од Мојковца
Подбишће, данашње насеље јужно од Мојковца
Јабучно, данашње насеље источно од Бијелог Поља
Туство, данашњи заселак источно од Бијелог Поља
Равна Ријека, данашње насеље у долини Љубовиђе југоисточно од Бијелог Поља
Бојиште, данашње насеље источно од Бијелог Поља
Раките, данашње насеље са десне стране Љубовиђе, југоисточно од Бијелог Поља
Мијатова, данашњи засеок Старо Мијатово, југоисточно од Бијелог Поља
Пали, насеље сјеверно од Мојковца
Требаљево, насеље на правцу Колашин-Мојковац
У попису 1468. године, сви становници нахије Никшићи пописани су у влашком порезу. Међутим, у сљедећа два пописа 1485. и 1489. године на подручју нахије Никшићи направљена је разлика између двије групе становништва тзв. старих спахија које су остале у влашком статусу и плаћале филурију и становништва које је прешло на рајинске порезе. С обзиром да се за ове који су остали власи помиње да су старе спахије, основано би било претпоставити да се ради о потомцима ешкинџија тимарника из 1455. године, иако није искључено да се у ову групу у међувремену укључио још понеко од осталог становништва. Да ли су прави власи Никшићи овим настојали сачувати неки посебан статус у односу на остало становништво, можемо само претпостављати. Како год, ове филурџије 1485. и 1489. године сачињавале су тек нешто више од 15% становништва нахије Никшићи. У пописима из 1485 и 1489. године јављају се и нови топоними: Баре, засеок сјеверно до Мојковца; Сиге, засеок сјеверно од Мојковца.
Сумарни попис из 1516. године, поново обједињује сво становништво под филурију, а изгледа да се развија кнежински систем, а јављају се и прва муслиманска домаћинства. Сад су повлаштени слој друштва кнезови и примићури, који су се додуше опет могли регрутовати из породица ранијих ешкинџија-тимарника.
Попис из 1530. године показује да су села нахије Никшићи која су плаћала филурију 1516. године, пребачена на рајинске порезе. Истовремено се повећава број примићура и кнезова, који су ослобођени плаћања тих пореза. Значи, Турци су преко кнежинских самоуправа на неки начин укинули раније родовско влашко право и већи број становништва пребацили у рајински статус. Преко кнежева и примићура, који се неријетко и исламизују, могли су лакше контролисати читаве групе.
Већ попис из 1540. године, показује значајан пад у броју становника, практично је половина становништва одселила. Питање је гдје? Логично би било негдје на границу, гдје су се влашка права још увијек задржала. Није искључено да је неки дио овог становништва завршио и у Крајини, управо у овом периоду. Да би избалансирали број становника, Турци опет враћају влашки статус у нахију Никшић, а тај статус су имали и у попису из 1550. године када је ова нахија била укључена у херцеговачки санџак.
Из горе изложених пописних података, а који су углавном преузети из рада https://iis.unsa.ba/wp-content/uploads/2019/09/historijska_traganja_10-%C4%8CLANCI-HaticeO.pdf рекао бих да родовска група влаха Никшића на простору Брскова никад није прелазила више од 15-20% укупног становништва, бар кад се говори о периоду када су у тој жупи били најдоминантнији род.
-
У попису 1468. године, сви становници нахије Никшићи пописани су у влашком порезу.
1468/69. нико од њих нема влашки статус већ статус раје.
Међутим, у сљедећа два пописа 1485. и 1489. године на подручју нахије Никшићи направљена је разлика између двије групе становништва тзв. старих спахија које су остале у влашком статусу и плаћале филурију и становништва које је прешло на рајинске порезе. С обзиром да се за ове који су остали власи помиње да су старе спахије, основано би било претпоставити да се ради о потомцима ешкинџија тимарника из 1455. године, иако није искључено да се у ову групу у међувремену укључио још понеко од осталог становништва.
1468. на ширем подручју (Сјеница, Јелеч, Рас, Звечан) су докинути старе спахије из 1455. и сви су постали раја, но убрзо након тога старе спахије добијају статус војнука, а Никшићи до 1485. добијају влашки статус.
Да ли 88 влашких кућа из 1485. су потомци 8 спахија, или ту има и нпр. влаха из 1455. којих је било 38 кућа.
Већ попис из 1540. године, показује значајан пад у броју становника, практично је половина становништва одселила. Питање је гдје?
Ја знам гдје и зашто. Ако говоримо о I-Y134585. Али предања сугеришу да су у доба ових дефтера I-Y134585 били у Ровцима или евентуално Жупи.. ;D ???
Са овиме не могу да се сложим. Булат и Шћепан су живели у 15. веку, што значи да Булатовићи и Шћепановићи постоје најкасније од почетка 16. века под тим презименима. Најмање век и по је прошао до помињања кнеза Воина Карлице из Обода, тако да је итекако било времена да се преци Карличића у Ровцима прибрате Булатовићима и потом иселе у Потарје.
Старост гране Y190065 је процењена на између 650 и 750 година. То значи да су се лучинштаци (Карличићи и остали) од аранђеловштака (Рабреновићи и остали) раздвојили најкасније око 1375. године, а можда и нешто раније. То је читав век пре дефтера у коме се помињу Гојакови синови. До раздвајања је могло доћи било где.
Слажем се да је, гледајући искључиво географску распрострањеност припадника гране Y190065, најлогичније да је до раздвајања дошло у Потарју, пошто Бистрица (матица Рабреновића) и Обод (матица Карличића) нису далеко. Али две ствари ми говоре да им матица ипак није у Потарју:
- Предања Карличића, Бошковића и Међедовића о пореклу од Булатовића и Шћепановића из Роваца.
- Резултат Чвора из Миошића код Пала, чије је старо презиме Чворовић и слави Лучиндан, а припада грани Y190065.
Трећи аргумент је било "предање" Татића, али њега смо отписали.
За Чворовиће из Жупе се зна да су се исељавали на Гласинац и по Лубурићу у време његових истраживања тамо их је било 18 кућа. Мени то указује да би матица лучинштака који припадају грани Y190065 могла бити у Жупи и да су одатле неки прешли са Гојаком у Ровца и после се стопили са његовим потомством, а неки остали у Жупи и стопили се са Чворовићима (а можда и још неким братством), те се после иселили на Гласинац.
-
Да ли 88 влашких кућа из 1485. су потомци 8 спахија, или ту има и нпр. влаха из 1455. којих је било 38 кућа.
И мислио сам да су влашке куће из 1485. године, потомци влаха из 1455. године, али и и тимарника-ешкинџија, укратко, оригиналних влаха Никшића.
-
И мислио сам да су влашке куће из 1485. године, потомци влаха из 1455. године, али и и тимарника-ешкинџија, укратко, оригиналних влаха Никшића.
Да, било би можда превише да су сви ови власи потомци само тимарника, проценат влаха крајем 15 в. у односу на укупан број становника је ту негдје са процентом влаха+тимарника 1455.
19-23 од њих је у селима која се могу повезати са власима.
Занимљиво је село Требаљева које се јавља 1468. и има 9 кућа, а 1485./1489. то је једино село које је било насељено тада искључиво власима (иако само 3-4).
Генетски резултати исељеника под именом Требаљевци су показали I-Y483870* (први јасан доказ присуства Никшића међу овом групом) и I-Y190065.
Трећа битна генетика која се углавном потпуно запостављала без икаквог оправдања су Шаранци E-V13 који имају везу са Планом (а и ктитором Добриловине Раичом Милошевићем), коју су судећи по једној махали Отмичева засновали управо ови власи из 1455.
-
Трећа битна генетика која се углавном потпуно запостављала без икаквог оправдања су Шаранци E-V13 који имају везу са Планом (а и ктитором Добриловине Раичом Милошевићем), коју су судећи по једној махали Отмичева засновали управо ови власи из 1455.
Да, али у Плани касније имамо чак три дијела села, махале. Вјероватно је само отмичевска била оригинално никшићка с обзиром да је 1455. године насељавају власи Никшићи, а друге су могле бити шараначке и можда од још неког рода.
-
Да, али у Плани касније имамо чак три дијела села, махале. Вјероватно је само отмичевска била оригинално никшићка с обзиром да је 1455. године насељавају власи Никшићи, а друге су могле бити шараначке и можда од још неког рода.
Да, а 1516. Плана има чак пет махала тако да је ту могло бити више генетика. Плана је главно село 1516. но од 1530. то је Обод.
-
На подручју жупе Брсково два су стара манастира: Добриловина и Мајсторовина (познат раније и као манастир Равна Ријека). Преносим оно што је Олга Зиројевић записала укратко о оба манастира (с тим да је Равну ријеку и Мајсторовину третирала као два манастира, иако се заправо ради о истом манастиру).
"ДОБРИЛОВИНА, манастир на Тари са црквом св. Ђорћа Није познато када је основан. Године 1593. издата је дозвола „за оправку цркве у Добриловини која је порушена", што значи да је црква из ранијег времена. Године 1609. саграђена је данашња црква, која је, изгледа, четири године касније и живописана. Приложници су били војвода Радич Милошевић и група локалних кнезова. Манастир се често помиње у XVII и XVIII веку. Црква је обновљена 1866."
(https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/8/8f/Manastir_Dobrilovina_%28by_Pudelek%29.JPG)
"МАЈСТОРОВИНА на Лиму код Брскова, црква посвећена cв. Тројици. Вероватно је из XIV века. Живопис датира из XVII. РАВНА РЕКА, манастир измећу Б. Поља u Пљеваља са црквом посвећеном св. Тројици. Спомиње се крајем XVI и у XVII веку. На прелазу из XVII у XVIII век пописане су ствари овог манастира, које су из Добриловине донете у Никољац, што би наводило на закључак да је манастир крајем XVII века запустео. Бележи га и Сопоћански поменик."
(https://scontent.fbnx2-1.fna.fbcdn.net/v/t1.6435-9/83336712_3107465165943108_5917036715528159232_n.jpg?_nc_cat=105&ccb=1-7&_nc_sid=0b6b33&_nc_ohc=bawOhF5VgwEQ7kNvgF0K0rL&_nc_zt=23&_nc_ht=scontent.fbnx2-1.fna&_nc_gid=AOpZT8vMZtsMxGrKD60PN-o&oh=00_AYBbCDprE-IfDn_GejiHTV8MQ0duVwSLQBzXChb5M572Xw&oe=67B56888)
-
Већ попис из 1540. године, показује значајан пад у броју становника, практично је половина становништва одселила. Питање је гдје?
Питање је да ли је ова драстична депопулација изазвана само миграцијама. У сличном периоду, између пописа 1516. и 1536. и Крушевачки санџак бележи драстичан пад становника - на нивоу санџака број је буквално преполовљен, док је у неким нахијама тај пад још драстичнији. Рецимо нахија Крушевац има пад са 8000 на 2000 домаћинства, нахија Прокупље са 13000 на 6000, нахија Дубочица са 14000 пада на 7000 домаћинства итд. Интересантно је да пад броја домаћинства прати и пад броја удовица, што указује да је фактор који је утицао на ову депопулизацију имао утицај на све слојеве становништва. Неки аутори сматрају да су овакве крупне демографске промене у Крушевачком санџаку у овом периоду изазване, поред миграција и епидемијом куге.
Са друге стране, Врањски кадилук, у Ћустендилском санџаку, у периоду између два пописа 1516. и 1528. нема овакав драстичан пад становништва. То би значило да се ова епидемија десила између 1528. и 1536., а ако узмемо у обзир да овакав пад није забележен у жупи Бихор 1530., онда овај период можемо додатно сузити на 1530. до 1536. За овај период постоји забележена епидемија куге баш за 1536. годину. Пре тога постоји забележена епидемија из 1521. коју су донели османски војници приликом освајања Београда.
-
Питање је да ли је ова драстична депопулација изазвана само миграцијама. У сличном периоду, између пописа 1516. и 1536. и Крушевачки санџак бележи драстичан пад становника - на нивоу санџака број је буквално преполовљен, док је у неким нахијама тај пад још драстичнији. Рецимо нахија Крушевац има пад са 8000 на 2000 домаћинства, нахија Прокупље са 13000 на 6000, нахија Дубочица са 14000 пада на 7000 домаћинства итд. Интересантно је да пад броја домаћинства прати и пад броја удовица, што указује да је фактор који је утицао на ову депопулизацију имао утицај на све слојеве становништва. Неки аутори сматрају да су овакве крупне демографске промене у Крушевачком санџаку у овом периоду изазване, поред миграција и епидемијом куге.
Са друге стране, Врањски кадилук, у Ћустендилском санџаку, у периоду између два пописа 1516. и 1528. нема овакав драстичан пад становништва. То би значило да се ова епидемија десила између 1528. и 1536., а ако узмемо у обзир да овакав пад није забележен у жупи Бихор 1530., онда овај период можемо додатно сузити на 1530. до 1536. За овај период постоји забележена епидемија куге баш за 1536. годину. Пре тога постоји забележена епидемија из 1521. коју су донели османски војници приликом освајања Београда.
Не може се искључити свакако ни та опција, међутим сама ауторка Оруч наводи да је то узроковано губљењем влашких повластица и помјерањем становништва усљед тога. Сличне тезе о губљењу повластица у унутрашњости и помјерањем становништва према границама на којима су повластице могли уживати, дали су и други аутори који ппишу о том периоду. Чињеница јесте да је то период највеће експанзије Османског царства на сјеверозападу и да на те границе долази однекуд становништво у влашком статусу. Тако да ни теза о помјерању становништва није без основа. Поготово што се нека од тих помјерања могу регистровати и у пописима из тог периода (по мјестима поријекла и сл.)
-
Историјски гледано, видјели смо да половином 16. вијека докад допиру турски пописи које је обрађивала Хатиџе Оруч, у нахији Никшићи функционише неки систем кнежинске самоуправе. Становништво је доминантно српско православно, али има и првих знакова почетка исламизације. Овај период до 1590-тих може се сматрати периодом најбољих односа Срба и Турака. Међутим, већ крајем 16. вијека избија неколико српских устанака против турске власти. Напознатији су онај у Банату и херцеговачко-брдски устанак под водством војводе Грдана. За подручје Брскова значајан је овај други.
Из писма које су српски главари предвођени војводом Грданом преко двојице српских монаха Павла и Дамјана, крајем 1597. године, упутили римском папи Клементу VIII, саопштени су и неки подаци који се тичу подручја некадашње жупе Брсково. Набрајајући српске земље и појединце који би могли учествовати у ширем устанку, у писму се помиње и сљедеће: ...у Морачи Радојица војвода. Преко тих жупа је и Плана и Колашиновићи и Никшићи, ту је глава Радич кнез и ниже тих жупа је Никољац, и Вранеши и Милешева..."
(https://i.postimg.cc/bJFkV5pV/kolasinovic.png)
Не знам да ли је ово писмо негдје штампано на савременом српском језику. У сваком случају је интересатно јер показује изражену националну и историјску самосвијест ондашњих српских главара Херцеговине и Брда. Добрим дијелом је и кратки преглед историје и географије српских земаља. На страну отворени позив папи на црквену унију, а све то наравно из практичних разлога, како би се добила војна помоћ за ослобођење од Турака, писмо је важан доказ веома ране појаве националне самоидентификације код Срба. Писмо се налази у ватиканском архиву.
Што се тиче овог дијела који се односи на Брсково, евидентно је да Никшићи крајем 16. вијека нису доминатан род у жупи Брсково, већ се јављају и друга два рода Плањани (касније Шаранци) и Колашиновићи (огранак Бјелопавлића), а Плањани преко свој војводе Радича Милошевића имају водство на цијелом том простору. И Плањани и Колашиновићи су по предањима досељеници. Плањани наводно из Плане херцеговачке, а Колашиновићи би се могли повезати са селом Колашиновићи у Бјелопавлићима. За Плањане уопште нисам сигуран да су досељеници, док су Колашиновићи могли на просторе Брскова доћи већ у првој половини 16. вијека, јер се 1565. године, ако се добро сјећам, помињу у неком турском документу на подручју Таре. Колашиновићи су се и населили на подручју које је у првом попису тарских Никшића пописано као напуштено, село Свињачица, источно од данашњег Колашина.
-
Из писма које су српски главари предвођени војводом Грданом преко двојице српских монаха Павла и Дамјана, крајем 1597. године, упутили римском папи Клементу VIII
Гдје се може наћи то писмо из кога си поставио иссјечак?
-
Како стоје Бјелопавлићки снипови у том крају? За Пајсија, митрополита будимљанског и арбанашког,се наводи и да је Колашиновић а родом Никшић. Кајевићи,иначе Вранешевићи, веле да су Колашиновићи и да им је матица баш поред Свињачице. Изгледа да је то била хетерогена дружина.
-
Гдје се може наћи то писмо из кога си поставио иссјечак?
У интегралном облику је објављено у: Гласник земаљског музеја у Босни и Херцеговини 1909 (1) јануар-јуни,Земаљски музеј БиХ, Сарајево, 1909, стр.56
-
Како стоје Бјелопавлићки снипови у том крају? За Пајсија, митрополита будимљанског и арбанашког,се наводи и да је Колашиновић а родом Никшић. Кајевићи,иначе Вранешевићи, веле да су Колашиновићи и да им је матица баш поред Свињачице. Изгледа да је то била хетерогена дружина.
Није искључено да су већ у 17. вијеку то била хетерогена племена, формирана по територијалном, а не уско родовском принципу, али је за свако племе постојао основни род око којег су се други лијепили.
Потомци ових Бјелопавлића Колашиновића су Пешићи, Нишавићи, Раднићи у Полимљу. Највећи дио ових Бјелопавлића Колашиновића се у 18. вијеку преселио на подручје Ибарског Колашина гдје је пренио и само име Колашин. Тамо од њих потичу разгранати родови: Јакшића, Касаловића, Гаљака и других.
Кад су Турци дошли у Колашин и сазидали град средином 17. вијека ,а затим се и населили у околини, било је тешко за сва та племена да остану у колашинској околини. Плањани су се склонили на подручје Дробњака и формирали племе Шаранаца, а Колашиновићи су се исељавали на сјевероисток. Један дио ранијег становништва свакако се и исламизовао и приклонио Турцима.
Колашински Турци су изгледа били једни од најекстремнијих. И сами Васојевићи њима се нису примицали. Подручје у тарском сливу према Колашину Васојевићи су населили доста касно, кад су колашински Турци већ били у узмицању. Не каже се џаба у катастику: "...од зулума безбожни Агарјан колашинскија..."
-
Није искључено да су већ у 17. вијеку то била хетерогена племена, формирана по територијалном, а не уско родовском принципу, али је за свако племе постојао основни род око којег су се други лијепили.
Потомци ових Бјелопавлића Колашиновића су Пешићи, Нишавићи, Раднићи у Полимљу. Највећи дио ових Бјелопавлића Колашиновића се у 18. вијеку преселио на подручје Ибарског Колашина гдје је пренио и само име Колашин. Тамо од њих потичу разгранати родови: Јакшића, Касаловића, Гаљака и других.
Кад су Турци дошли у Колашин и сазидали град средином 17. вијека ,а затим се и населили у околини, било је тешко за сва та племена да остану у колашинској околини. Плањани су се склонили на подручје Дробњака и формирали племе Шаранаца, а Колашиновићи су се исељавали на сјевероисток. Један дио ранијег становништва свакако се и исламизовао и приклонио Турцима.
Колашински Турци су изгледа били једни од најекстремнијих. И сами Васојевићи њима се нису примицали. Подручје у тарском сливу према Колашину Васојевићи су населили доста касно, кад су колашински Турци већ били у узмицању. Не каже се џаба у катастику: "...од зулума безбожни Агарјан колашинскија..."
Значи више нема много генетичког трага у том крају што се тиче Бјелопавлића? И ако је овако као што кажеш онда топоним Колашин свакако припада заоставштини Бјелопавлића?
-
Овде сам раније нешто писао о Колашиновићима
Можда ћу мало скренути са теме, али мени је пала напамет једна теза, да се у вези назива Колашин, заправо ради о антропониму, можда на индиректан начин везаног за Shinkolla, презиме које постоји у околини Елбасана, а који је у вези са Светим Николом Shin-Kolla, или извесније, као што Видак каже, од имена Кола и словенског суфикса -шин (Вукашин, Милашин, Добрашин...).
У сваком случају, Колашиновићи, који се спомињу у Добриловинском катастху, а који су селу Колашину дали тај назив, који се под тим именом први пут спомињу у султановом берату 1565. године, где се на место умрлог кнеза Милоша поставља његов син Тодор (BAI, AD 2775, 252.). На том месту су територијализовани и током 17. века се и спомињу као Колашиновићи и то Томаш и Симон ( Ж. Шћепановић сматра да су вероватно родоначелници Томашевића и Симоновића из Колашина). Ти исти Колашиновићи се спомињу и у Девичком катастиху из 1766. у селу Зупче у И. Колашину, па је јасно ко је тај топоним раширио. Питање је о коме се ту ради. По мом мишљењу и у једном и у другом случају, реч је о Бјелопавлићима (знајући и неке резултате тестираних). Остаје питање у ком су то историјском моменту они населили тај крај.
Дакле и поред разних мишљења о имену Колашина, највероватније се ради о личном имену Колашин. Моје питање је: где се тај антропоним може наћи, односно да ли постоји у неком документу?
Колашиновићи у Бијелопавлићима су највероватнија матица рода.
https://www.ekarta.me/kolasinovici
-
Овде сам раније нешто писао о Колашиновићима
Колашиновићи у Бијелопавлићима су највероватнија матица рода.
https://www.ekarta.me/kolasinovici
Да, читао сам ово што си раније писао и мени све то заједно има логике.
Не знам да ли је раније негдје већ помињано, али примјетио сам да се у Добриловинском катастику међу Колашиновићима код Колашина, помиње и појединац са именом Пеша. Ово би могао бити предак колашинско-полимских Пешића.
-
Очекије се ускоро WGS резултат из Yseq-a за Радића из Зупча. У Девичком катастиху се поред Колашиновића спомињу 1769. у Зупчу Радић Петар са синовима. У попису из 1835. налазимо у првој кући Петра сина Јовановог, рођеног 1775. и његове синове Рада/Радета и Анђелка. Претпостављам да је то та кућа, јер се слична имена јављају и у њиховом предању. Они су дакле директна веза...
-
За Пајсија, митрополита будимљанског и арбанашког,се наводи и да је Колашиновић а родом Никшић.
Не наводи се. Уз његово име наводи се само "Колашиновић". Постојао је у том периоду херцеговачки владика истог имена Пајсије, и за тог херцеговачког постоји предање да је био од Никшића Требјешана, па се негдје помиње и са надимком Требјешанин. Ради се дакле о двије различите особе. Као такви наведени су и у објављеним списковима српских архијереја.
-
У интегралном облику је објављено у: Гласник земаљског музеја у Босни и Херцеговини 1909 (1) јануар-јуни,Земаљски музеј БиХ, Сарајево, 1909, стр.56
Прочитах га цијелошћу. Захваљујем за податак.
За оне које занима, овдје је спона с објавом
https://de.scribd.com/doc/75978569/Glasnik-Zemaljskog-Muzeja-1909-god-21-knj-1 (https://de.scribd.com/doc/75978569/Glasnik-Zemaljskog-Muzeja-1909-god-21-knj-1)
-
На почетку 17. вијека, постоји неколико докумената који такође доносе податке о неким водећим личностима на територији некадашње жупе Брсково.
На скупу српских главара и свештенства у манастиру Морачи опет се помиње војвода Раич (Радич), претпоставља се да је то војвода Радич Милошевић из Плане
(https://i.postimg.cc/jdrSs6xk/1608-zbor-moraca.png)
Војвода Радич Милошевић са својим племеном помиње се и као један од приложника за обнову манастира Добриловине у натпису у манстиру Добриловини из 1620. године. Поред њега међу приложницима се помиње и кнез Милован Лазаревић који је живио у селу Твртковини на подручју Тарских Никишића. Ово село данас не постоји, али се свакако налазило у долини Тврдог Потока, с лијеве старена ријеке Таре, западно од Мојковца. Не знам да ли би се ова кућа кнеза Лазаревића могла повезати са неким данашњим родом на том подручју. Има ту помена још неких презимена, али их је тешко повезати са конкретним родовима.
(https://i.postimg.cc/4Nrb4S7R/natpis-dobrilovina.png)
-
Значајан извор за поријекло породица и родова на подручју жупе Брсково у 17. вијеку представља Катастик манастира Добриловине тзв. Добриловински катастик. У Катастик су уписивани неки значајнији догађаји, пописи имовине, прилози вјерујућих и помени. Сматра се да је главнина катастика писана у другој половини 17. вијека, али има и дијелова који су касније дописивани. За генеалошке потребе могу се извући подаци различитог квалитета, а од највећег значају су они који се могу повезати са данашњим родовима. Покушаћу да излистам те неке генеалошки драгоцјеније податке, али и неке помене презимена за које се тако лако не проналазе везе. Значајни су и називи насеља који носе родовске називе.
Сљедећа насеља, куће и презимена јављају се у катастику као дио племена Тарских Никшића:
- Лазаревићи из села Твртковићи. Помиње се кнез Милован Лазаревић у натпису из 1620. године,а затим се у Катастику помиње кућа кнеза Милована Лазаревића у Твртковићима. Ово село се свакако налазило у долини данашњег Тврдог Потока, у оквиру насеља Гојаковићи. Ради се дакле о веома битној кнежевској породици у периоду 17. вијека, која је се јавља и као ктиторска везано за Добриловину. Не знам да ли би се могли повезати са неким данашњим родом.
- у селу Бистрици помињу се сљедеће куће: Радића или Родића и Пешовића или Тешовића, такође се помиње и лично име Рабрен што би могло бити повезано са Рабреновићима. Рабреновићи су тестирани као I2-PH908>Y134585. Рабреновићи славе Аранђеловдан. Један Рабреновић се помиње и 1827. године у извору везаном за поновно отварање манастира Добриловине. Бистрица је данашње насеље у општини Мојковац.
- у селу Стричини помињу се куће Ћемановића и Шаврића. У једном другом извору везаном за манастир помиње се Томаш Ћемановић као свједок. Стричина је засеок Прошћења.
- у селу Бобановићима (засеок Прошћења), пописана је кућа Драгојевића
- у селу Илијашевићима (засеок Прошћења), пописан је кућа Стрмановића (постоји топоним Стрменица у Прошћењу)
- у селу Гојаковићима, записана је кућа Гојаковића, не знам да ли би се овдје могло радити о прецима пријепољских Гојака/Гојаковића којис у тестирани као I2-PH908>FT16449>A28710
- у селу Братојевићима (могуће на дијелу између Поља и Гојаковића) помињу се Сјекирићи или Сјекиричићи, Кукићи, Мрђићи или Мрчићи
- у селу Кулизићи помињу се куће Вулетића, Вукмиловића, Кантића или Катнића, кнез Милика и поп Миодраг. Ово село се вјероватно налазило негдје између Гојаковића и Поља, на том дијелу постоји и топоним Кулашица. ово би могло бити матично мјесто једног дијела Кулиза мратинштака. Основано је претпоставити да се овдје ради о родовима мојковачких старинаца мратинштака: Фуштића, Вучинића који су тестирани као I2-PH908>FT16449>Y183257. У једном документу из 1659. године помиње се "Сава од Вулетића"
- у селу Пољима (данашње насеље код Мојковца) помињу се куће Милејића или Милентића, Чопићића и Грубачевића. Неки истраживаче повезују ове Чопићиће са Чопићима из Бијелог Поља који славе Лучиндан. Грубачевићи се повезују са Фуштићима, на основу неких предања Фуштића.
- у селу Виријевићи помиње се кућа кнеза Манојловића. Ово село данас не постоји. Назив села је индикативан због рода Виријевића из копаничког краја, који славе Аранђеловдан, а припадају хаплогрупи I2-PH908>Y134585
- у селу Побрсијевићи (данашњи засеок Прошћења) помињу се куће Раделића или Радељића, Анчића или Јанџића, Крговића и Бреновића. Крговићи су присутни и данас на подручју Мојковца. Иако говоре о поријеклу из Куча, могли би лако бити старинци. С њима су повезани још неки родови који славе Митровдан попут Чабаркапа. Колико ми је познато нико од њих није тестиран. Занимљиво је такође да један дио Крговића носи назив Брене, а у катастику се у истом насељу помиње и кућа Бреновића.
- у селу Ђурђевићи помиње се кућа Јакововића. Јакововићи су данас засеок Прошћења, па је очигледно да је неки род са тим називом оставио име засеоку.
- у селу Бискуповићима помињу се куће Вучића и Вујмиловића. Бискупићи су данас засеок Прошћења.
- помиње се неки назив Дозде. Шекуларац који је приређивао Катастик је ово "дозде" прочитао као "до овдје" тврдећи да се на том мјесту у катастику завршава набрајања Тарских Никшића. Шћепановић је са друге стране поменуо да су Балтићи који славе Лучиндан имали надимак Дозде и да би ово могло имати везе са тим.
- у селу Лепенац помиње се кућа кнеза Мартина Томића
- у селу Обод помињу се куће кнеза Војина Карлице, кућа Мирковића, кућа Анте Лазовића. Карлице су свакако преци сјеничких Карличића који славе Лучиндан, а тесирани су као I2-PH908>Y134585. Симон Мирковић из Обода се помиње као свједок у једном документу. Обод је засеок насеља Жари код Мојковца.
- у селу Цер помиње се кућа Бошкова. Цер је засеок данашњег насеља Лепенца.
________
Из горе наведених података могло би се закључити да је племе Тарских Никшића које се помиње у катастику из 17. вијека било територијализовано на подручју с обе стране ријеке Таре, од Мојковца до Добриловине. Ово је уједно и најплоднији и најравнији дио некадашње жупе Брсково. Већи број кнезова поменут у катастику показује да је систем кнежинске самоуправе био добро развијен. Племе очигелдно није било формирано по родовском, већ по територијалном принципу. Чини се да су у оквиру овог племена били доста бројни припадници рода I2-PH908>Y134585, али су присутни и други родови. Сам назив племена свакако је потицао од родовске групе Никшића,а остаје отвореним питање кад се десило и на који начин формирање самог племена Тарских Никшића, спајањем више различитих родова, који су баштинили заједничко наслеђе рода Никшића из 15. вијека.
-
- у селу Побрсијевићи (данашњи засеок Прошћења) помињу се куће Раделића или Радељића, Анчића или Јанџића, Крговића и Бреновића. Крговићи су присутни и данас на подручју Мојковца. Иако говоре о поријеклу из Куча, могли би лако бити старинци. С њима су повезани још неки родови који славе Митровдан попут Чабаркапа. Колико ми је познато нико од њих није тестиран. Занимљиво је такође да један дио Крговића носи назив Брене, а у катастику се у истом насељу помиње и кућа Бреновића.
Мала исправка - Побрсијевићи су заселак Стевановца.
Миљан Јокановић у свом раду о Кучима наводи да су Крговићи од Манојловића из Кржање.
Милета Војиновић наводи да су Крговићима најближи Шутовићи и Чабаркапе.
Као што си написао, нико од њих до сада није тестиран. Али имамо резултат Чаваркапа из околине Сарајева који потичу од Чабаркапа:
I2-M423:
...
Чаваркапа, Митровдан, Сарајево
...
- Чаваркапе (и верзија Чабаркаба) са овом славом су пореклом из Затарја. Истраживачи који су испитивали порекло породица из Затарја забележили су предање Чабаркапа о пореклу из Колашина, тј. из околине Мојковца. За овај род из Затарја се често везује и предање о пореклу "од Куча". Вероватно на основу крсне славе и сеобе из Колашина. Могуће да је овим резултатом такво предање оборено. Затарским Чабаркапама су род још Шепићи, Крговићи и Шуровићи, сви даљим пореклом Мицановићи. Занимљив је овај помен Мицановића, будући да се за њих верује да су славили Митровдан и да су даљим пореклом из Куча. Утолико би било занимљивије видети резултат неког од затарских Мицановића.
Ја нисам нигде пронашао да Чабаркапе и њима сродна братства потичу од Мицановића.
-
Ја нисам нигде пронашао да Чабаркапе и њима сродна братства потичу од Мицановића.
Чини ми се да сам негдје био наишао на податак који сва та братства повезује са Мицановићима, али не сјећам се гдје. У сваком случају, питање је да ли је та претпоставка тачна.
-
Спомиње ту везу са Мицановићима Милета Војиновић (Пљеваљски крај) када пише о пореклу Шепића. У истом раду каже се да су Мицани даљом старином Бошковићи и да су славили Митровдан.
Чудно је мало нико није тестиран од њих, иако је реч о разгранатом муслиманском роду. Могуће и да их има тестираних, али ван матице.
-
Пропустио сам да поменем још једно село у оквиру Тарских Никшића које се јавља у Катастику. Ради се о селу Вашарићима (мислим да се ради о засеоку Стевановца). У Вашарићима су пописане куће Браниловића, Саве Раонића, Михаиловића-Мариловића. Овдје је интересантна могућа веза са данашњим Раонићима, који се помињу као огранак Добројевића. Сами Раонићи колико знам нису тестирани.
-
Спомиње ту везу са Мицановићима Милета Војиновић (Пљеваљски крај) када пише о пореклу Шепића. У истом раду каже се да су Мицани даљом старином Бошковићи и да су славили Митровдан.
Чудно је мало нико није тестиран од њих, иако је реч о разгранатом муслиманском роду. Могуће и да их има тестираних, али ван матице.
Мислим да је Иван помињао да је неко од тих Мицановића или неки њихов огранак тестиран и да припадају роду Куча.
-
Мислим да је Иван помињао да је неко од тих Мицановића или неки њихов огранак тестиран и да припадају роду Куча.
Јесу, Сердаревићи из околине Пријепоља.
-
У Катастику се поред територије које покрива племе Тарских Никшића помињу и нека друга насеља на подружју некадашње жупе Брсково, али прилично сведено:
- у селу Равна Ријека (данашње село у општини Бијело Поље) помиње се кућа Батрићева и др.
- у нахији под називом Горња земља, помињу се у Штитарици (данашње насеље општине Мојковац) кућа Лалова и др., а у Требаљеву (општина Колашин) кућа Раичева и др..
- у насељу Плана Доња кућа Мркочева, те насеља Плана Горња и Липово
- помиње се и град Колашин, што показује да је катастик састављан након 1650-тих кад је сазидан овај град. у Граду Колашину помиње се село Колашиновићи и у њему на првом мјесту појединац са именом Пеша. Већ сма изнио претпоставку да би се могло радити о претку полимских Пешића.
-
Спомиње ту везу са Мицановићима Милета Војиновић (Пљеваљски крај) када пише о пореклу Шепића. У истом раду каже се да су Мицани даљом старином Бошковићи и да су славили Митровдан.
Чудно је мало нико није тестиран од њих, иако је реч о разгранатом муслиманском роду. Могуће и да их има тестираних, али ван матице.
Да, видим сад да на другом месту помиње и Шепиће.
За Мицановиће и Бошковиће наводи да потичу од Бошка и његове жене Мице, те да су та два презимена паралелно била у употреби. Наводи и да по сопственом предању потичу од Вујадиновића из Куча. Они су од Дрекаловића и славе Никољдан, што није у складу са причом по којој Шепићи и остали потичу од Мицановића, пошто поменуте породице славе Митровдан.
-
Поменућу још неколико помена презимена са подручја жупе Брсково, који се јављају у разним документима 17, 18. и 19. вијека.
- у једном недатираном запису помињу се Грбићи који прилажу баштину "Царево" манастиру Добриловини, а коју су претходно купили "од Вати-кадуне". Није ми познато да презиме Грбић постоји на том подручју.
- године 1713. приложио је Јован Делић манастиру Добриловини псалтир за своју душу и душу супруге Мандане. Географски најближи Делићи су они из Дробњака, па не знам да ли се овдје ради о њима.
- из 1764. године је запис о групи муслимана који су упали у манастир Добриловину, али које су изгледа Срби похватали и потјерали из манастира. Том приликом су записана сљедећа муслиманска презимена: Дервишевић, Шого, Абазовић, Голе.
-један недатирани рукопис помиње приложника манастира Добриловине Радула Мауничића, и свједоке Ћемановића, Милојевића из Стрменице, Радула из Мојковца и Лукића из Козице. Није ми познато да у ближој околини постоји презиме Мауничић или неки сличан облик.
- везано за прилагање неке земље у Подоброви 1673. године (не знам да ли је овдје у питању Подборова у пљеваљском крају) помињу се сљедећа презимена: Бојновић, Малешевић, Раиновић, Радичевић, Марковић, Радовановић. Помиње се Лауш Малешевић из Бистрице, Радичевић из Тушимље. Није ми познато да ових презимена има у ближој околини данас.
-
...
- везано за прилагање неке земље у Подоброви 1673. године (не знам да ли је овдје у питању Подборова у пљеваљском крају)
...
Можда има везе са брдом Обров код Бијелог Поља. То је у непосредној близини жупе Брсково.
-
Поменућу још неколико помена презимена са подручја жупе Брсково, који се јављају у разним документима 17, 18. и 19. вијека.
- у једном недатираном запису помињу се Грбићи који прилажу баштину "Царево" манастиру Добриловини, а коју су претходно купили "од Вати-кадуне". Није ми познато да презиме Грбић постоји на том подручју.
- године 1713. приложио је Јован Делић манастиру Добриловини псалтир за своју душу и душу супруге Мандане. Географски најближи Делићи су они из Дробњака, па не знам да ли се овдје ради о њима.
- из 1764. године је запис о групи муслимана који су упали у манастир Добриловину, али које су изгледа Срби похватали и потјерали из манастира. Том приликом су записана сљедећа муслиманска презимена: Дервишевић, Шого, Абазовић, Голе.
-један недатирани рукопис помиње приложника манастира Добриловине Радула Мауничића, и свједоке Ћемановића, Милојевића из Стрменице, Радула из Мојковца и Лукића из Козице. Није ми познато да у ближој околини постоји презиме Мауничић или неки сличан облик.
- везано за прилагање неке земље у Подоброви 1673. године (не знам да ли је овдје у питању Подборова у пљеваљском крају) помињу се сљедећа презимена: Бојновић, Малешевић, Раиновић, Радичевић, Марковић, Радовановић. Помиње се Лауш Малешевић из Бистрице, Радичевић из Тушимље. Није ми познато да ових презимена има у ближој околини данас.
Има Грба у Мојковцу.
-
Има Грба у Мојковцу.
Да, могуће да се ради о Грбама из пљеваљског краја.
-
Можда има везе са брдом Обров код Бијелог Поља. То је у непосредној близини жупе Брсково.
Није искључено.
-
Прије него почнем са анализом конкретних родова на подручју некадашње жупе Брсково, добро би било написати нешто о историјским и демографским процесима овог краја у периоду од 17. до 20. вијека.
Ко што смо видјели, све до краја 17. вијека становништво овог подручја је било доминантно православно, са развијеном кнежинском самоуправом и прилично активним религијским животом. Противтурски покрети становништва почели су већ са Грдановим устанком крајем 16. вијека, наставили се средином 17.вијека акцијама митрополита Пајсија Колашиновића, а кулминирали Сеобом Срба под Чарнојевићем 1690-тих.
Турци су већ 1650-тих година одлучили да подигну град у данашњем Колашину и да у њега смјесте војну посаду. Приступило се потом насељавању муслиманског становништва у граду и околини, као и на прелазима Таре у околини Мојковца. Муслиманско становништво се на овим простору увећало током 18. вијека, заузело је најплодније дијелове земље. Мањи дио православних остао је у овим насељима у чифчијском односу. Међу муслиманима је евидентно било досељеника из Брда и Малесије, али је свакако било и исламизованих старинаца. Православни су остали компактни на простору Мораче и Роваца и на тој линији су констатно трајали сукоби са колашинским Турцима. Већ сам поменуо да су колашински Турци били прилично фанатични и агресивни.
У 19. вијеку Црна Гора је постепено своју границу примицала Колашину и Тари. Берлинским конгресом 1878. године је одлучено да се Колашин препусти Црногорцима. Било је неких преговора да муслиманско становништво остане у граду и околини, али су се муслимани из Колашина иселили 1886. године. На подручју Мојковца, граница је успостављена на ријеци Тари, а исељавање муслимана из Доњег Колашина одвијаће се након Балканских ратова 1912. године, па и након успостављања Краљевине СХС 1920-тих година.
Ове процесе је занимљиво описао Григорије Божовић у свом путопису по Црној Гори 1935. године, гдје пише:
"Што се колашинских „Турака“ тиче хоћу да рекнем једну ствар, на коју нарочито обраћам пажњу позванијима. Мислим да је по средини брђанска мистификација у главном: дошли су овамо још као непотурчени, и нашавши неколико бегова Турака, рекли да су већ „Турци“, да би могли лакше засновати своје кућиште и ширити се на рачун православне браће. А већ њихова деца су била „Турци“ и без формалнога преласка у ислам. Оваке су појаве биле честе код Арбанаса, а ја знам једну васојевићску породицу, која је данас разграната по Мавровском пољу и Дуфу, и која је тек ту објавила да је православна, док је на дугом путовању кроз Малисију И Дарду била прво тобоже католичка, па затим муслиманска!...
Најчуднија игра судбине у нашој земљи: пре коју стотину година Морачани, Ровчани, Колашинци засновали турство по Колашину и разагнали браћу Србе – а тек пре коју годину опет Морачани, Ровчани и Колашинци сјурили се преко Таре у овај исти Колашин, уселили се у села и чардаке своје крвне, братственичке и племенске браће муслиманске, светећи оне које су ови прогнали..."
-
Прије него почнем са анализом конкретних родова на подручју некадашње жупе Брсково, добро би било написати нешто о историјским и демографским процесима овог краја у периоду од 17. до 20. вијека.
Ко што смо видјели, све до краја 17. вијека становништво овог подручја је било доминантно православно, са развијеном кнежинском самоуправом и прилично активним религијским животом. Противтурски покрети становништва почели су већ са Грдановим устанком крајем 16. вијека, наставили се средином 17.вијека акцијама митрополита Пајсија Колашиновића, а кулминирали Сеобом Срба под Чарнојевићем 1690-тих.
Турци су већ 1650-тих година одлучили да подигну град у данашњем Колашину и да у њега смјесте војну посаду. Приступило се потом насељавању муслиманског становништва у граду и околини, као и на прелазима Таре у околини Мојковца. Муслиманско становништво се на овим простору увећало током 18. вијека, заузело је најплодније дијелове земље. Мањи дио православних остао је у овим насељима у чифчијском односу. Међу муслиманима је евидентно било досељеника из Брда и Малесије, али је свакако било и исламизованих старинаца. Православни су остали компактни на простору Мораче и Роваца и на тој линији су констатно трајали сукоби са колашинским Турцима. Већ сам поменуо да су колашински Турци били прилично фанатични и агресивни.
У 19. вијеку Црна Гора је постепено своју границу примицала Колашину и Тари. Берлинским конгресом 1878. године је одлучено да се Колашин препусти Црногорцима. Било је неких преговора да муслиманско становништво остане у граду и околини, али су се муслимани из Колашина иселили 1886. године. На подручју Мојковца, граница је успостављена на ријеци Тари, а исељавање муслимана из Доњег Колашина одвијаће се након Балканских ратова 1912. године, па и након успостављања Краљевине СХС 1920-тих година.
Ове процесе је занимљиво описао Григорије Божовић у свом путопису по Црној Гори 1935. године, гдје пише:
"Што се колашинских „Турака“ тиче хоћу да рекнем једну ствар, на коју нарочито обраћам пажњу позванијима. Мислим да је по средини брђанска мистификација у главном: дошли су овамо још као непотурчени, и нашавши неколико бегова Турака, рекли да су већ „Турци“, да би могли лакше засновати своје кућиште и ширити се на рачун православне браће. А већ њихова деца су била „Турци“ и без формалнога преласка у ислам. Оваке су појаве биле честе код Арбанаса, а ја знам једну васојевићску породицу, која је данас разграната по Мавровском пољу и Дуфу, и која је тек ту објавила да је православна, док је на дугом путовању кроз Малисију И Дарду била прво тобоже католичка, па затим муслиманска!...
Најчуднија игра судбине у нашој земљи: пре коју стотину година Морачани, Ровчани, Колашинци засновали турство по Колашину и разагнали браћу Србе – а тек пре коју годину опет Морачани, Ровчани и Колашинци сјурили се преко Таре у овај исти Колашин, уселили се у села и чардаке своје крвне, братственичке и племенске браће муслиманске, светећи оне које су ови прогнали..."
Одлично је ово Божовић описао а ја бих додао да вероватно у тим крајевима нема јаче приче о братоубилаштву од примера туче унутар P109, мислим да су они без премца.
-
За најјужнији дио жупе Брсково, у изворишту ријеке Таре и двају ријека од којих настаје Веруше и Опасанице, нема готово никаквих података у историјским изворима. Ово је планински крај, па становништво вјероватно ни у прошлости није било богзна како бројно. Чини се да је овај крај један период био скоро сасвим пуст. Данас га у највећем броју насељавају Васојевићи који су се у 19. вијеку населили из матице у Лијевој Ријеци, а сјевернији крај око Матешева и Бара Краљских су насељавали Васојевићи из лимског слива. Ово подручје обухвата насеља: Веруша, Опасаница, Баре Краљске, Матешево, Увач, Јабука, Врањештица. Данас у овим насељима живе скоро искључиво Васојевићи, уз нешто мало Братоножића, Доњоморачана и Брауновића.
Ипак један исељени род показује да је на том подручју и прије досељавања Васојевића било стариначких родова. Ради се о пријепољском роду Веруха или Веруовића.
По властитом предању Веруси су у пријепољски крај дошли доста касно, помиње се прва половина 19. вијека, из Веруше. Помињу такође да су дио Булатовића Ровчана, што су оповргли генетички резултати, јер су показали да Веруовићи припадају хаплогрупи I2-Z17855>FT20796>BY190177>Y474927. Предање о сродности са Булатовићима могло је настати у матици у Веруши, која није далеко од ровачке територије, а могло је настати и током миграције ка Пријепољу, јер је и значајан број Ровчана учествовао у тим миграцијама. Веруси славе Лучиндан.
У Пријепољском крају Веруовићи су били чифчије, насељени у почетку у Страњанима, а касније су се помјерили према Сопотници и више других пријепољских насеља: Избичњу, Залугу, Ивању, Душманићима, Чадињу, Барама. Из Пријепоља су се неки Веруси одселили у Пиву у насеље Мратиње, а једни у насеље Бутмир код Сарајева, гдје су имали презиме Милошевић. Једни су се под презименом Веровић у 19. вијеку населили у горњомилановачко насеље Брђани. У литератури се може наћи податак да од Веруха потиче и презиме Парандило или Парандиловић из Лучица код Пријепоља.
Мислим да би се род Веруха могао посматрати као стариначки у жупи Брсково.
-
Заборавих да поменем да роду Веруха по свој прилици припадају и Јоксимовићи из Добрача код Ариља, који су радили дубински тест. О њима је раније говорено:
https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=3437.msg199710#msg199710
-
Прегледајући насеља и родове на подручју Колашина, наишао сам на податак о једној породици која се прилично давно са подручја Колашина иселила у Конавле. Ради се о конавоској породици Аркулин у насељу Ловорно, за коју се дословно наводи: "Аркулини (једнина Аркулин, 6 кућа, Св. Ана) су, по предању, старином са Шипана, гдје их има и данас. По једном анонимном запису су досељени из Скрбуше код Матешева. У мјесту је 1673/4, била задруга Пера Николина Аркулина са 7 чланова."
Прилично сам сумњичав према подацима који говоре о сеобама које и немају баш неку миграциону логику, али овдје ми је пажњу привукло мање више тачно навођење насеља, јер насеље Скробуша код Матешева заиста постоји. Извор овог податка налази се, колико сам схватио, у неком необјављеном неауторизованом рукопису који се води под називом "Anonymus, Разни исписи о Конавлима од најстаријег доба до 1807. године. Овај рукопис, у коме се разликује 13 рукописа, сада је власништво Влаха Рамадана у Водовађи".
У раду "Конавли" од Јована Вукмановића, поред Аркулина наводи се још родова досељених у Конавле из Црне Горе и Брда, са тачним навођењем насеља из којих су дошли. Спис из којег је Вукмановиће преузимао податке ову сеобу смјешта у сам крај 14. вијека и борбе између Црнојевића и Балшића. У тексту се даље наводи:
(https://i.postimg.cc/zGv3L3VL/konavle.png)
Не вјерујем да ова сеоба допире до времена Црнојевића и Балшића, реалније ми је да се десила у неко скорије вријеме, можда у 16. или 17. вијеку. Сами Аркулини су у Конавлима пописани 1670-тих. Можда је повезана са противтурским покретима у Брдима и Црној Гори током Кандијског рата, средином 17. вијека. У сваком случају, горњи списак може бити драгоцјен извор за поријекло неких родова.
-
Пропустио сам да поменем још једно село у оквиру Тарских Никшића које се јавља у Катастику. Ради се о селу Вашарићима (мислим да се ради о засеоку Стевановца). У Вашарићима су пописане куће Браниловића, Саве Раонића, Михаиловића-Мариловића. Овдје је интересантна могућа веза са данашњим Раонићима, који се помињу као огранак Добројевића. Сами Раонићи колико знам нису тестирани.
Судећи по предањима које наводи Лубурић, ти Раонићи из Вашарића нису истог порекла по мушкој линији као Раонићи из Врела у Језерима, који потичу од Вукадиновића (огранак Дедејића) из Прошћења. Раонићи из Врела потичу од синова удовице кнеза Радоње Вукадиновића из Прошћења, која се преудала за Мијајла Раонића из истог места. У Врела су прешли 1825. године, а Радоњини синови су узели презиме свог очуха.
Раонићи из Вашарића су вероватно од исељених Раонића из Дробњака, који потичу од Србљановића. Презиме Раонић је врло необично, па је мало вероватно да су у близини независно једно од другог настала два братства са тим презименом.
-
Ево шта Милета Војиновић наводи за Раониће из Кричка:
Раонићи су из Прошћења. Род су им Тмушићи и Јокићи (Јокнићи). Живели су у великој кућној заједници богато. Памте имена предака од Мила (1800) који је имао 4 сина: Васа, Алексу, Неђељка и ?. Миле се касно оженио. Други пут се оженио Росом Вукадиновић. Она је била удовица и довела му је два сина из првог брака. Васов ага је био Мушовић и поручи му једног дана да му долази на конак са једним пратиоцем. Требало је да му припреми једну младу невесту за ту ноћ. Мушовић је дошао са пратиоцем, али их је неки Радован, члан те велике кућне задруге, оба убио кад су хтели на спавање. Читава је фамилија побегла у Црну Гору. Два Росина сина из првог брака примише очухово презиме и прозваше се Раонићи, апи су задржали славу Вукадиновића – Ђурђевдан.
Касније су (око 1860. године) Раонићи прешли у Тару Ђурђевића. У Варине су прешли око 1876. године, а међу њима је прешао и Васо. Његови синови су: Перо, Милутин и Нико. Алексини су синови остали у Тари, а Неђељкови у Трешњици. Четврти им је брат отишао у Никшић. Роса је са два сина из првог дома отишла у Његовуђу. Сада овде има десетак кућа Раонића.
У I светском рату у црногорској војсци је било 5 Раонића, Радојица је рањен на Дрини. Интернирани су у Мађарску 1916-1918. год.: Перо, Милутин, Радојица и Радован. У интернацији су умрли Перо и Милутин, а Радојица је умро седми дан по повратку из робије.
Једина разлика у односу на Лубурићево предање је што се овде наводи да се Роса преудала за Мила Раонића, док Лубурић наводи да се преудала за Мијајла Раонића. Његов четврти син, коме Раонићи из Затарја не памте име, по свој прилици је Радојица, кога Милета Војиновић помиње као учесника Првог светског рата. Милош Војиновић и Тадија Бошковић у свом издању пописа из 1913. године међу пописанима у Прошћењу наводе и Радојицу Мијаловог Ронића. Вероватно је штампарска грешка у питању (Ронић уместо Раонић), пошто Ронића нема у Црној Гори. Има у том издању пописа више таквих грешака.
Милета Војиновић наводи да су Раонићи од Вукадиновића задржали Ђурђевдан као славу, што значи да Раонићи из Прошћења и Затарја славе неку другу славу. По свој прилици славе Никољдан, пошто се наводи да су род са Тмушићима који славе ову славу. Лубурић наводи следеће за Тмушиће из Бара:
Тмушићи (2 куће) у Барама. Најдаља им је старина у Кучима. Они су од Радована Поповића–Дрекаловића, који је од крви побегао у Колашин и настанио се у селу Прошћењу око 1800 год. Имао је синове Тому. Новака и Јовицу. Због неке заваде с Турцима убије неколико Турака и ускочи у Ускоке (око 1824 год.) и насели се у Сировцу. Доцније се иселе у Баре. Род су с Ристићима и Станићима. Пре триестак година једна кућа (Ђорђије) дигла је у Никшић и ту су их сада две куће.
Славе Никољ Дан, а прислужују Преображење.
За Тмушиће из Дренове код Пријепоља, који такође славе Никољдан и имају предање о пореклу од Поповића из Куча, утврђено је да припадају роду Дробњака - Новљана. За очекивати је да истом роду припадају и Раонићи. Једино што се не уклапа у моју претпоставку о њиховом пореклу од Раонића из Слатине у Дробњаку јесте различита слава (Србљановићи славе Ђурђевдан).
-
Ови Вукадиновићи су интересантни, зато што се негдје у литератури за њих наводи да су од команских Вукадиновића Бандића. Међутим, нешто не вјерујем у ту причу, ни слава се не поклапа, а и Вукадиновићи су чини се старији на подручју Мојковца. Колико ми је познато данас их има у Лепенцу/Мојковац са славом Ђурђевдан.
-
За Тмушиће из Дренове код Пријепоља, који такође славе Никољдан и имају предање о пореклу од Поповића из Куча, утврђено је да припадају роду Дробњака - Новљана. За очекивати је да истом роду припадају и Раонићи. Једино што се не уклапа у моју претпоставку о њиховом пореклу од Раонића из Слатине у Дробњаку јесте различита слава (Србљановићи славе Ђурђевдан).
Није немогућа ова претпоставка.
Ако дословно схватимо предања, требала би постојати два рода Раонића. Прави Раонићи и Раонићи Вукадиновићи.
Раонићи Вукадиновићи би потенцијално могли припадати или хаплогрупи J2b-M205>Y22059 (Дедејићи) или хаплогрупи R1a (Шпањи). А за праве Раониће остаје да се види да ли су заиста Дробњаци.
-
Милован Јеврић у раду о Мојковцу наводи предање према коме су тамошњи Пантовићи, Ристићи, Станићи и исељени Тмушићи истог порекла и да потичу из Куча. Пантовићи имају и предање према коме су у пре доласка у Прошћење једно време живели у Морачком Требаљеву код Колашина.
Ако се споје предања која наводе Лубурић и Јеврић, следећа братства из Прошћења би требала бити истог порекла:
- Раонићи
- Јокићи
- Тмушићи (исељени у Баре)
- Ристићи
- Станићи
- Пантовићи
До сада су једино Тмушићи тестирани.
-
Милован Јеврић у раду о Мојковцу наводи предање према коме су тамошњи Пантовићи, Ристићи, Станићи и исељени Тмушићи истог порекла и да потичу из Куча. Пантовићи имају и предање према коме су у пре доласка у Прошћење једно време живели у Морачком Требаљеву код Колашина.
Ако се споје предања која наводе Лубурић и Јеврић, следећа братства из Прошћења би требала бити истог порекла:
- Раонићи
- Јокићи
- Тмушићи (исељени у Баре)
- Ристићи
- Станићи
- Пантовићи
До сада су једино Тмушићи тестирани.
При чему Пантовиће неки други аутори сврставају у Добројевиће, уосталом као и Раониће. За Јокиће исто није јасно да ли се мисли на Јокиће или Јокниће, јер то нису исте породице. За Ристиће се чак наводи да су неки скорији досељеници из Пећи. Прилично хаотична предања или скорије конструкције на подручју Мојковца.
-
Милован Јеврић у раду о Мојковцу наводи предање према коме су тамошњи Пантовићи, Ристићи, Станићи и исељени Тмушићи истог порекла и да потичу из Куча. Пантовићи имају и предање према коме су у пре доласка у Прошћење једно време живели у Морачком Требаљеву код Колашина.
Ако се споје предања која наводе Лубурић и Јеврић, следећа братства из Прошћења би требала бити истог порекла:
- Раонићи
- Јокићи
- Тмушићи (исељени у Баре)
- Ристићи
- Станићи
- Пантовићи
До сада су једино Тмушићи тестирани.
Овом списку би се могли додати и Котлице, па чак и Томовићи. А Томовићи су ако се не варам потврђени Кучи.
-
Један од значајнијих родова везан за подручје накадашње жупе Брсково су Плањани или Шаранци. До израдње колашинског града и исламизације подручја око града, Плањани су поред Колашиновића и Никшића, били један од три водећа српска рода овог подручја. Заправо, Плањани су на прелазу 16. у 17. вијек, били и главни род који је имао власт над Планом, Колашиновићима и Никшићима. Војвода Плањана Радич Милошевић, учесник је кључних догађаја у вријеме Грдановног устанка, јавља се као учесник збора у Морачи 1608. године и као ктитор манастира Добриловине. Његови потомци су били активни у вријеме устанака током Кандијског рата половином 17. вијека. Долазак муслимана у Колашин и турски притисак учинили су да овај род буде потиснут са подручја Колашина. Помиње се да су неки од рода Плањана, већ у вријеме сеобе под Чарнојевићем, отишли на сјевер, али се главнина рода половином 18. вијека, несумњиво под муслиманским притиском, повукла из околине Колашина на подручје Дробњака, гдје ће убрзо формирати племе Шаранаца.
Углавном смо и у публикацијама и на Пројекту користили назив Шаранци за овај род, али мислим да вриједи размислити да ли је назив Плањани прикладнији? Или можда Плањани-Шаранци? Има неких братстава, попут Анђелића, који не приипадају главном шаранском роду, а и сам назив племена Плана је старији и записан је још крајем 16. вијека.
О историји овог рода, у првој половини 20. вијека писали су Андрија Лубурић и Вуле Кнежевић. Предања о Плањанима која они доносе доста се разликују, али имају и неких преклапања. И један и други нпр. повезују Плањане са билећком Планом. Док Лубурић помиње да је најдаље поријекло Плањана из Куча, дотле Кнежевић сматра да су Плањани најдаљим поријеклом управо из Плане билећке. Кнежевић затим приповиједа да су Плањани побјегли из Плане билећке, боравили под планином Његошом и у Бјелопавлићима, па да су тек онда дошли у колашинску Плану. Лубурић не помиње ни Његош ни Бјелопавлиће, већ само узгред помиње боравак Плањана у Херцеговини. Очигледно да је и код једног и код другог аутора доста утицала подударност неких имена у Херцеговини и у Колашину: Плана херцеговачка и Плана колашинска, херцеговачки Шаренци и ускочки Шаранци, требињски Анђелићи и Анђелићи код Колашина. Већина ових веза која наводе већ је оповргнута генетичким тестирањима. Чини ми се да се у овим предањима која доносе Лубурић, а поготово Кнежевић, ради о оном што би се условно могло назвати- контаминацијом предања литературом. Рецимо Кнежевић приповиједа читаву причу о боравку Плањана у Бјелопавлићима и да су тамо од њих остали Распоповићи у Мартинићима, а заправо се ради о доста каснијем досељавању једног свештеника шаранског рода у Бјелопавлиће, од ког су и настали Распоповићи. Ово друго предање је добро познато у Бјелопавлићима и доноси га Шобајић.
Пишем све ово, јер желим поставити питање: да ли су Плањани-Шаранци стариначки род на подручју Колашина? Имају ли икакве везе са херцеговачком Планом? Ако су досељеници, кад су доселили? Ако су већ крајем 16. вијека доминирали над подручјем жупе Брскова као главарски род, замијенили владавину Никшића, онда су на подручје Колашина морали доћи бар почетком 16. вијека.
Ближи сам мишљењу да се ради о стариначком роду на подручју колашинске Плане. Немају непосредне генетичке везе које би их повезивале са неким другим подручјем или бар поклапање предања са генетичким резултатима. Недавно су Плањани-Шаранци и дубински генетички профилисани и припадају хаплогрупи E-V13>S7461>BY169811 https://www.yfull.com/tree/E-BY169811/ Најближе генетичке везе (средњовјековне) имају са појединим српским и буњевачким породицама у Лици, а узводније везе упућују ка централном и јужном Балкану.
-
Један од значајнијих родова везан за подручје накадашње жупе Брсково су Плањани или Шаранци. До израдње колашинског града и исламизације подручја око града, Плањани су поред Колашиновића и Никшића, били један од три водећа српска рода овог подручја. Заправо, Плањани су на прелазу 16. у 17. вијек, били и главни род који је имао власт над Планом, Колашиновићима и Никшићима. Војвода Плањана Радич Милошевић, учесник је кључних догађаја у вријеме Грдановног устанка, јавља се као учесник збора у Морачи 1608. године и као ктитор манастира Добриловине. Његови потомци су били активни у вријеме устанака током Кандијског рата половином 17. вијека. Долазак муслимана у Колашин и турски притисак учинили су да овај род буде потиснут са подручја Колашина. Помиње се да су неки од рода Плањана, већ у вријеме сеобе под Чарнојевићем, отишли на сјевер, али се главнина рода половином 18. вијека, несумњиво под муслиманским притиском, повукла из околине Колашина на подручје Дробњака, гдје ће убрзо формирати племе Шаранаца.
Углавном смо и у публикацијама и на Пројекту користили назив Шаранци за овај род, али мислим да вриједи размислити да ли је назив Плањани прикладнији? Или можда Плањани-Шаранци? Има неких братстава, попут Анђелића, који не приипадају главном шаранском роду, а и сам назив племена Плана је старији и записан је још крајем 16. вијека.
О историји овог рода, у првој половини 20. вијека писали су Андрија Лубурић и Вуле Кнежевић. Предања о Плањанима која они доносе доста се разликују, али имају и неких преклапања. И један и други нпр. повезују Плањане са билећком Планом. Док Лубурић помиње да је најдаље поријекло Плањана из Куча, дотле Кнежевић сматра да су Плањани најдаљим поријеклом управо из Плане билећке. Кнежевић затим приповиједа да су Плањани побјегли из Плане билећке, боравили под планином Његошом и у Бјелопавлићима, па да су тек онда дошли у колашинску Плану. Лубурић не помиње ни Његош ни Бјелопавлиће, већ само узгред помиње боравак Плањана у Херцеговини. Очигледно да је и код једног и код другог аутора доста утицала подударност неких имена у Херцеговини и у Колашину: Плана херцеговачка и Плана колашинска, херцеговачки Шаренци и ускочки Шаранци, требињски Анђелићи и Анђелићи код Колашина. Већина ових веза која наводе већ је оповргнута генетичким тестирањима. Чини ми се да се у овим предањима која доносе Лубурић, а поготово Кнежевић, ради о оном што би се условно могло назвати- контаминацијом предања литературом. Рецимо Кнежевић приповиједа читаву причу о боравку Плањана у Бјелопавлићима и да су тамо од њих остали Распоповићи у Мартинићима, а заправо се ради о доста каснијем досељавању једног свештеника шаранског рода у Бјелопавлиће, од ког су и настали Распоповићи. Ово друго предање је добро познато у Бјелопавлићима и доноси га Шобајић.
Пишем све ово, јер желим поставити питање: да ли су Плањани-Шаранци стариначки род на подручју Колашина? Имају ли икакве везе са херцеговачком Планом? Ако су досељеници, кад су доселили? Ако су већ крајем 16. вијека доминирали над подручјем жупе Брскова као главарски род, замијенили владавину Никшића, онда су на подручје Колашина морали доћи бар почетком 16. вијека.
Ближи сам мишљењу да се ради о стариначком роду на подручју колашинске Плане. Немају непосредне генетичке везе које би их повезивале са неким другим подручјем или бар поклапање предања са генетичким резултатима. Недавно су Плањани-Шаранци и дубински генетички профилисани и припадају хаплогрупи E-V13>S7461>BY169811 https://www.yfull.com/tree/E-BY169811/ Најближе генетичке везе (средњовјековне) имају са појединим српским и буњевачким породицама у Лици, а узводније везе упућују ка централном и јужном Балкану.
Ако гледамо оне Бобанце из околине Требиња, онда би могли бити из источне Херцеговине. Немали број родова из Старе Херцеговине негује слична предања, али је упитно колико она имају реално упориште.
-
На подручју некадашње брсковске жупе, од плањанских родова остали су само Анђелићи. Присутни су у колашинским насељима Морачко Требаљево, Мушовића Ријека, Сјерогоште и мојковачким насељима Поља и Лепенац. Анђелића има и на подручју племена Шаранци у више жабљачких насеља, а присутни су и на подручју Пљеваља. Раније су у насељу Блатина код Колашина живјели исламизовани Анђелићи Пијуци. Пијуци су се касније одселили на подручје Пљеваља.
Остали шарански родови присутни су највећим дијелом на територији жабљачке општине, у оквиру територије Шаранаца, а има их доста и на подручју Пљеваља. Ради се о сљедећим породицама: Бећковић, Бојовић, Вуковић, Зуковић, Кнежевић, Криваћевић, Нововић, Пашић, Поповић, Радошевић, Рајичевић, Рондовић, Симићевић, Чичић и Џаковић. Сви наведени по предању потичу од синова војводе Радича Милошевића. Овој групи по предању припадају и Ћосовићи са огранком Ћоровићима, међутим генетички резултати су показали да Ћосовићи припадају роду Крича.
Роду Плањана-Шаранаца припадају још и Распоповићи са огранком Радовићи у бјелопавлићком насељу Мартинићима.
Од познатијих припаданика овог рода свакако треба поменути некадшњег директора београдског зоолошког врта Вука Бојовића, као и српског премијера Зорана Ђинђића.
-
Ако гледамо оне Бобанце из околине Требиња, онда би могли бити из источне Херцеговине. Немали број родова из Старе Херцеговине негује слична предања, али је упитно колико она имају реално упориште.
Бобанци су само предиктовани као E-V13>S7461>BY169811, не знамо још увијек да ли заиста јесу иста грана са Плањанима, а ако и јесу колико је стара та веза. Осим тога, нема предања која их директно повезују са овом причом коју помињу Кнежевић и Лубурић.
-
Бобанци су само предиктовани као E-V13>S7461>BY169811, не знамо још увијек да ли заиста јесу иста грана са Плањанима, а ако и јесу колико је стара та веза. Осим тога, нема предања која их директно повезују са овом причом коју помињу Кнежевић и Лубурић.
Славе исту славу као и Шаранци и врло се мало хаплотипом разликују. Али свакако је пожељан дубински тест.
-
Већ је помињан на теми род Колашиновића, по коме је и насеље и касније град Колашин добио име. Овај род наjдаљим поријеклом био је из Бјелопавлића, а с обзиром на генетичке резултате најправилније би га било звати род Бјелопавлића-Колашиновића. Назив насеља Колашиновићи у Бјелопавлићима помиње се у дефтерима још 1570. године, међутим и прије тога у султановом берату из 1565. године у Колашиновићима, на мјесто преминулог кнеза Милоша поставља се његов син Тодор. Овај податак о берату из 1565. године доноси Милан Васић у свом раду "Градови под турском влашћу" и наводи као извор необјављени турски документ. При томе Васић не прецизира гдје би то село могло бити. Позивајући се на овај податак Васића, Шћепановић у свом раду "Племенска организација на тлу Потарја и Полимља" наводи да се поменуто село и кнезови налазе у нахији Никшићи (тарски Никшићи). Овај податак је битан јер би помјерио досељавање Колашиновића на подручје Таре у прву половину 16. вијека. Међутим, то се не може сигурно тврдити, јер извор на који се ослања ова тврдња није тако недвосмислен. Сигурно је свакако да су до краја 16. вијека Колашиновићи већ били досељени на подручје Таре, јер их познато писмо папи из 1597. године помиње заједно са другим тарским племенима. Помиње се град Колашин први пут 1651. године, а Колашиновићи у синђелији патријарха Гаврила из 1657. године. Племенски назив Колашиновић јавља се у 17. вијеку и у имену митрополита будимљанског Пајсија Колашиновића као и у једном запису из 1667. године гдје се помиње "поп Марко Јовановић от племена Колашиновић".
Сама чињеница да су Турци одлучили да граде град усред племенске територије Колашиновића, морао се негативно одразити на даљу судбину овог рода и његово присуство у Потарју. Колашин крајем 17. и почетком 18. вијека, свакако није био најпријатније мјесто за живот хришћанина. Колашиновићи су се у овом периоду највише исељавали према Ибарском Колашину, коме ће пренијети и име. Само ријетка братства овог рода остаће и даље присутна на подручју Таре, одакле ће се исељавати према Полимљу.
-
Од свих братстава рода Колашиновића, на подручју Колашина остали су присутни само Минићи у Доњем Липову, који су огранак Пешића. У предањима се зна да Колашиновићима припадају још: Пешићи, Нишавићи и Раднићи. Сва наведена братства славе Петковдан.
Пешићи су присутни у беранским насељима: Бастахе, Берансело, Црни Врх, Лубнице, у бјелопољским насељима: Пашића поље, Црниш, Дубово, Шибљак, Припчићи, Растока, Ресник, Затон, у плавској Брезојевици и андријевичкој Трепчи.
Од братства Пешића би требали бити и муслимани Рамчиловићи у Лагаторама/Петњица, а вјероватно и Лончари у Беранселу.
Нишавићи су присутни у бјелопољским насељима Равна Ријека и Припчићи и у беранском насељу Доње Заостро. Имали су сукоб са монаштвом манастира Мајстровина (побили су неке монахе), о чему је остао траг у предањима.
Раднићи су присутни у насељу Доње Заостро код Берана, некада су живјели у Мушовића Ријеци код Колашина.
_____
По сачуваним предањима, горе поменута братства Пешићи, Нишавићи и Раднићи потичу од три брата Пеше, Нише и Рака који потичу из Бјелопавлића. Нека их предања повезују са Кадићима из Фрутка у Бјелопавлићима. Друга опет говоре да су се крвили са Кадићима. Помиње се такође да су повезани са братством Бјелопавлића Павковића из села Колашиновића, а друга предања их повезују са братством Павличића у бјелопавлићкој Горици. Чини се да је остало сјећање на поријекло из Бјелопавлића, али да су везе са другим бјелопавлићким братствима прилично конфузне. Могуће да су се поменута братства разгранала тек у Колашину након 17. вијека. Већ сам помињао да је у Добриловинском катастику с краја 17. вијека, у селу Колашиновићима на Тари пописан појединац са именом Пеша и то на првом мјесту списка.
-
У етнографској литератури, чини ми се да је највише збрке направљено око рода Стожинића-Симовића. По предању које је првобитно записано, Стожинићи и Симовићи су један род поријеклом из Штитарице, који се био раселио према Морачи, па се затим опет вратио, при чему је Стожинића било и у Ускоцима, а и Симовића и Стожинића у Вранешу и око Бијелог Поља. Све би ово било у реду да Симовићи и Стожинићи не славе различите славе, да нема више различитих Симовића, да се и за једне и за друге не наводе и друга, често контрадикторна предања. Овај род ми је интересантан јер би потенцијално могао бити стариначки на подручју Штитарице.
Онолико колико сам успио да разаберем, може се рећи сљедеће:
Стожинићи су посебан род који слави Никољдан. Најстарије мјесто поријекла им је Штитарица/Мојковац, а као старије презиме помињу презиме Радуловић. Из Штитарице су се раселили на више страна. Има их у Ускоцима у насељу Баре/Шавник, а и у вранешким насељима Папе и Потрк/Бијело Поље, као и у колашинском насељу Морачко Требаљево и у Мојковцу. У Требаљеву и Мојковцу нема навода шта славе, али претпостављам да се такође ради о Никољдану. Нису тестирани.
Симовићи би се могли иницијално подијелити у двије групе:
Симовиће из Штитарице, који славе Ћириловдан, који су тестирани као I2-Z17855, и који су и по сачуваним предањима огранак Љешњана Војинића Рашчана. Занимљиво је да и поред овог предања, аутори ове Симовиће повезују са Стожинићима. Ови Симовићи су присутни у више бјелопољских и вранешких насеља: Церово, Чокрлије, Лијеска, Муслићи.
Симовиће из Горњег Липова код Колашина за које се наводи да су поријеклом из Куча и да су из Вељег Дубоког прешли у Липово. Ови Симовићи нису тестирани, а не знам ни коју славу славе. За њих се не наводи било каква веза са Стожинићима.
Остају још недефинисани Симовићи из Морачког Требаљева, које предања повезују и са Стожинићима и са Симовићима из Штитарице, али се у литератури наводи да славе Аранђеловдан. Нису тестирани.
Да збрка буде још већа, неки аутори и Стожиниће и Симовиће набрајају као дио Доњоморачана Богићеваца, за шта има најмање индиција.
Од свих горе набројаних, као потенцијални брсковски старинци би могли остати Стожинићи из Штитарице.
-
У околини Колашина постоји насеље Баковићи, које је по предањима именовано по одсељеном роду Баковића. Ово предање баштине Баковићи у Ускоцима (живјели су у насељу Сировцу/Шавник). То предање каже да су се Баковићи у Колашин доселили из Куча,а као претка наводе Бака, сина Марка Ивановића-Дрекаловића. Позивање на поријекло из Куча је иначе чест мотив код брсковских родова. Из Колашина су прво прешли у Горњу Морачу, у Љевишта, а затим су 1797. године дошли у Ускоке. Из Ускока су се насељавали у ослобођена подручја, у Штитарицу мојковачку и у вранешки Коврен. Баковићи славе Никољдан.
По предањима Баковића из околине Пријепоља, који су тестирани као J2b>M205>Y22059, и пријепољски Баковићи припадају роду Баковића колашинских. Уколико је ово предање тачно, могло би се претпоставити да читав род Баковића колашинских припада овој хаплогрупи.
Са друге стране, предања повезују Баковиће колашинске са Томовићима мојковачким, а који су генетички потврђени Кучи.
Вјерујем да би се ствари разјасниле добрим дијелом кад би се тестирали Баковићи из Штитарице.
Битно је поменути да на подручју Плава (насеље Прњовор) постоји муслимански род Баковића, који је наводно досељен од Колашина, имају надимак Колашинчевићи. Тешко да немају везе са насељем Баковићи код Колашина.
Засад, тешко би било рећи да ли је овај род стариначки на простору жупе Брсково.
-
У околини Колашина постоји насеље Баковићи, које је по предањима именовано по одсељеном роду Баковића. Ово предање баштине Баковићи у Ускоцима (живјели су у насељу Сировцу/Шавник). То предање каже да су се Баковићи у Колашин доселили из Куча,а као претка наводе Бака, сина Марка Ивановића-Дрекаловића. Позивање на поријекло из Куча је иначе чест мотив код брсковских родова. Из Колашина су прво прешли у Горњу Морачу, у Љевишта, а затим су 1797. године дошли у Ускоке. Из Ускока су се насељавали у ослобођена подручја, у Штитарицу мојковачку и у вранешки Коврен. Баковићи славе Никољдан.
По предањима Баковића из околине Пријепоља, који су тестирани као J2b>M205>Y22059, и пријепољски Баковићи припадају роду Баковића колашинских. Уколико је ово предање тачно, могло би се претпоставити да читав род Баковића колашинских припада овој хаплогрупи.
Са друге стране, предања повезују Баковиће колашинске са Томовићима мојковачким, а који су генетички потврђени Кучи.
Вјерујем да би се ствари разјасниле добрим дијелом кад би се тестирали Баковићи из Штитарице.
Битно је поменути да на подручју Плава (насеље Прњовор) постоји муслимански род Баковића, који је наводно досељен од Колашина, имају надимак Колашинчевићи. Тешко да немају везе са насељем Баковићи код Колашина.
Засад, тешко би било рећи да ли је овај род стариначки на простору жупе Брсково.
Постоји можда и трећа могућност. Тестирани су на САНУ и једни Баковићи I1-P109>FGC22045 из Бреснице код Чачка, који кажу да су пореклом из Косатице код Пријепоља (пре тога Кучи). Блиски су им хаплотипом (385=13-15) муслимани Садиковићи из Пријепоља. Треба пронаћи да ли се Садиковићи некако повезују са Баковићима. Генерално та прича о Кучима и слава Никољдан иде више уз I1-P109>FGC22045.
Проблем је што пријепољски Баковићи јесу двоструко потврђени као M205 и што су им блиски неки Никољштаци из Лопаша код Пожеге (специфичан хаплотип).
-
У једном запису из 1714. у манастиру Црна Ријека у долини Ибра, наводи се сљедећи податак: "...у мјесту званом Црна Ријека. У њему бјеше старјешина смјерени монах игуман Максим из манастира Добриловине, отачеством Добројевић из села Бистрице."
Презиме Добројевић данас на подручју Брскова није очувано у интегралном облику, али јесте као назив једног прилично разгранатог и чини се разнородног рода. По сачуваним предањима, род Добројевића потиче од кнезе Добрије са Чева који се доселио на подручје Таре и имао земљу на мјесту данашњег манастира Добриловине. Предање казује да је сам манастир сазидан на земљи Добројевића,а да је Добројевићима у замјену дата земља у Прошћењу и околини. Ово би значило да је досељење са Чева било још у 15. или 16. вијеку. Засад нема јасних, било генетичких били историјских повезница, које би ишле у прилог предању о поријеклу Добројевића са Чева. На основу распореда, раширености и сачуваних предања, може се претпоставити да је род Добројевића веома стар на подручју некадашње жупе Брсково.
Тестирањем више братстава и породица које по предању припадају Добројевићима могло би се закључити да је основна хаплогрупа овог рода J2b-M205>Y22059>Y22063. Предање о Добројевићима обухвата и неке родове другачије генетичке профилације које баштине и нека друга предања попут рода Шпања који припада хаплогрупи R1a, и Крваваца из пљеваљског краја који припадају хаплогрупи I2-PH908>Y56203>Y134578. Постоји одређени број братстава који се повезују са Добројевићима, али нису тестирани и не можемо са сигурношћу тврдити да ли припадају J2b Добројевићима, или Шпањима или неком трећем роду. Оно што је постојано код свих предањских и потврђених припадника рода Добројевића јесте слављење исте крсне славе-Ђурђевдана.
У наставку ћу набројити основна братства рода Добројевића.
-
Најшира братственичка група у оквиру рода Добројевића су Дедејићи. Понекад се чини да ово братственичко има замјењује и само има Добројевић, па је тешко за неке родове одредити да ли су само Добројевићи или и Добројевићи Дедејићи. Дедејићи су се очували и као посебно презиме.
ДОБРОЈЕВИЋИ ДЕДЕЈИЋИ
генетички потврђени
Дедејићи у Пољима и Штитарици (Мојковац), у Његовуђи и Жабљаку (Жабљак), у Поблаћу, Поткрајцима Тулову и Вашкову (Пљевља)
Медојевићи у Бистрици и Прошћењу (Мојковац), у Кичави, Лијески, Муслићима, Палима, Папама, Писаној Јели и Сокоцу (Бијело Поље), у Видрама (Пљевља)
Пејовићи у Лепенцу, Подбишћу, Жарима, Пољима, Штитарици (Мојковац), Добри Нуго и Жабљаку (Жабљак) и Филиповићи у Добриловини, Прошћењу, Пољима (Мојковац)
Зејаци у Лепенцу и Прошћењу (Мојковац), у Палима и Томашеву (Бијело Поље), Његовуђи и Пашином Пољу (Жабљак), Маочи, Оџаку и Врбову (Пљевља) са огранком Ђоговићима у Лијески (Бијело Поље) и огранком Ђоговића Микићима у Барама (Шавник)
нетестирани
Кргушићи у Пољима (Мојковац)
Вељовићи у Подбишћу и Пољима (Мојковац)
Видојевићи у Мојковцу
Ратковићи у Бијелом Пољу
Топовићи у Пољима (Мојковац)
Ћорићи у Лепенцу, Подбишћу, Пољима и Жарима (Мојковац)
Благојевићи у Врелима и Жабљаку (Жабљак)
Ристановићи у Буковици, Дужицама, Рујевици, Шули (Пљевља)
-
ДОБРОЈЕВИЋИ РАОСАВЉЕВИЋИ
Раосављевићи су по предању поријеклом од Раосава, Добријиног сина, а Дедејиног брата. Ова предања не треба схватати дословно, али је свакако генетички потврђено преко резултата Вуковића да су Раосављевићи повезани са Дедејићима и да припадају истој хаплогрупи J2b-M205>Y22059>Y22063. При чему имају и једну специфичнију вриједност DYS481=24 као и Дедејићи. Чини се да би матица Раосављевића могла бити у Штитарици. Помиње се да је војвода Раосав, поменут у списку главара на скупу у манастиру Морачи 1608. године, њихов предак, али не знам колико је то поуздано.
Вуковићи у Добриловини, Мојковцу, Пољима, Штитарици (Мојковац) и Бојишту (Бијело Поље)
Раосављевићи у Доњем Липову (Колашин), Добриловини, Штитарици (Мојковац)
Калпачине у Врелима и Жабљаку (Жабљак)
Крејовићи у Врелима (Жабљак) и Греву (Пљевља)
-
Већ смо на теми помињали Раониће и Вукадиновиће. Вукадиновићи би требали бити Добројевићи, има их у Лепенцу (Мојковац). Али је ситуација са Раонићима мало сложенија. Само Раонићи на подручју Жабљака би требали потицати од Вукадиновића, тј. требали би бити Вукадиновићи који су преузели презиме очуха Раонића. Прави Раонићи на подручју Мојковца, а вјероватно и њихови исељеници у Пљевљима, не би требали припадати роду Добројевића.
С обзиром да нису тестирани ни Вукадиновићи ни Раонићи, овдје се ништа одређено до краја не може тврдити.
-
Презиме Добројевић данас на подручју Брскова није очувано у интегралном облику, али јесте као назив једног прилично разгранатог и чини се разнородног рода. По сачуваним предањима, род Добројевића потиче од кнезе Добрије са Чева који се доселио на подручје Таре и имао земљу на мјесту данашњег манастира Добриловине. Предање казује да је сам манастир сазидан на земљи Добројевића,а да је Добројевићима у замјену дата земља у Прошћењу и околини. Ово би значило да је досељење са Чева било још у 15. или 16. вијеку. Засад нема јасних, било генетичких били историјских повезница, које би ишле у прилог предању о поријеклу Добројевића са Чева. На основу распореда, раширености и сачуваних предања, може се претпоставити да је род Добројевића веома стар на подручју некадашње жупе Брсково.
Где си пронашао предање где се помиње да је старије презиме Дедејића било Добројевић? Знам да се свуда помиње њихов предак Добрија или Доброје, али није ми познато да се помиње презиме Добројевић. И да не буде забуне - не кажем да презиме није постојало, већ само питам за извор за предање.
-
Где си пронашао предање где се помиње да је старије презиме Дедејића било Добројевић? Знам да се свуда помиње њихов предак Добрија или Доброје, али није ми познато да се помиње презиме Добројевић. И да не буде забуне - не кажем да презиме није постојало, већ само питам за извор за предање.
Нисам ни навео да је сачувано у предању у таквом облику, већ управо кроз предање о Добројевим потомцима. Добројеви потомци би требали бити Добројевићи и ако се та чињеница упореди са податком из 1714. године о присуству презимена Добројевић на простору Брскова, мислим да је основано претпоставити да је назив рода у таквом облику постојао. То ми је била линија закључивања.
-
Шпањи или Шпањевићи су још један род који се помиње да потиче од Доброја и да је повезан са Дедејићима, међутим резултатти тестова су показали да Шпањевићи припадају хаплогрупи R1a. Имају веома специфичан хаплотип, нису SNP профилисани, а предикцијом сe доста опрезно могу предиктовати као припадници гране R1a-Y2902. Овакав резултат је потврђен и код Јелића који су по предању огранак Шпања. Истом генетичком роду припада и братство Смоловића са подручја Мојковца и Шавника, али они немају предања о поријеклу од Доброја, већ наводе да су прилично касни досељеници (из 18. вијека) из Никшића и да су се раније презивали Ивановићи. Идентично предање имају и Петрушићи из Дробњака, а при том су такође генетички потврђени као припадници истог генетичког рода R1a. Све су ове породице концентрисане на подручју општина Шавник, Жабљак, Мојковац, Бијело Поље и Пљевља. Кључно је питање да ли су стариначке или досељене на ово подручје (ако буквално схватимо предања Смоловића и Петрушића). Условно би се, пратећи само предања,припадници овог генетичког рода могли подијелити на двије групе Шпањевиће-Јелиће и Смоловиће-Петрушиће. Генетички резултати не показују никакаву подвојеност рода, иако треба имати у виду да се ради о кратким хаплотиповима. Поред горе набројаних породица, овом генетичком роду или бар блиској хаплорупи, припада још и једна необјављена породица из Тушине, код које је очигледно дошло до прибраћивања и породица Милосављевић из Груже за коју се наводи поријекло из "Старе Србије". Веома близак хаплотип роду Шпања има и једна хрватска породица са острва Силбе. Крсна слава род је Ђурђевдан.
Шпањевићи у Добриловини и Гојаковићима (Мојковац), Палежу (Жабљак)
Јелићи у Барама (Шавник)
Смоловићи у Добриловини, Пољу, Прошћењу (Мојковац), Писаној Јели, Потрку и Сокоцу (Бијело Поље), Тимару (Шавник), Тулову и Вашкову (Пљевља)
Петрушићи у Стругу (Шавник)
-
Веома близак хаплотип роду Шпања има и једна хрватска породица са острва Силбе. Крсна слава род је Ђурђевдан.
Име рода Шпањи највјеројатније има везу с идиоматиком Приморја, понајвише Дубровника, јер се само тамо цигара називала шпањулет. Вјеројатно је та ријеч послужила мотивом да се оснивач рода назове Шпања.
-
Често се на другим темама водила расправа око рода који је именован као Тарски Никшићи. Прије свега се мисли на род који припада хаплогрупи I2-Y56203>Y134585>Y190065 и слави св. Луку, али у ширем смислу и на род I2-Y56203>Y134585 на подручју Потарја који слави и неке друге славе. Покушаћу укратко изложити своје виђење ствари у вези са поријеклом и именовањем овог рода, не претендујући да је моје виђење тачно, јер се ради о претпоставкама за које још увијек нема довољно чврстих доказа.
Судећи по разноврсности и старости грана, постојању више различитих крсних слава, рекао бих да је потарски род I2-Y56203>Y134585 прилично стар на подручју некадашње жупе Брсково. Мислим да има довољно основа за оно што је Милош претпоставио о њиховом најранијем поријеклу, а то је да се вјероватно ради о власима средњовјековне хумске епархије, тачније власима манастира св. Петра и Павла у Бијелом Пољу. Као такви, на подручју жупе Брсково ови власи су се веома рано и територијализовали. У 14. вијеку, дуж пута који је водио од Оногошта до Полимља, почела је да доминира једна друга влашка група, која се у првом реду бавила караванском трговином. Радило се о власима Никшићима. О матици влаха Никшића овом приликом не бих расправљао, али је евидентно да је ова група населила неколико пунктова дуж тог пута: Ровца, околину Колашина и излаз на Лим код Крушева. Ову путању, већ од краја 14. вијека, ефективно контролишу Турци. Никшићи су њихови главни људи на терену, што се одразило и на увећавање посједа влаха Никшића на простору жупе Брсково, поготово у њеном централном дијелу око Мојковца и Прошћења. На овај начин, вјероватно невелика група правих Никшића (види се да их је иницијално било у само пар насеља у околини Колашина) постала је својеврсни спахијски слој за локално становништво. Око ове групе започеће формирање племена Тарских Никшића које се као такво помиње у Добриловинском катастику из 17. вијека. Ово племе је формирано по територијалном, а не родовском принципу и у њега су ушле различите родовске групе: прави Никшићи, припадници хаплогрупе I2-Y56203>Y134585, брсковски Кулизићи, вјероватно и Добројевићи. Чини се да је једно од братстава I2-Y56203>Y134585, а које је носило ужу мутацију I2-Y56203>Y134585>Y190065, веома рано ушло и у саму родовску структуру правих Никшића (прибраћивањем или на неки други начин), преузимајући тиме и неке никшићке традиције.
Имајући у виду овакав сценарио, мислим да је сврсисходније за род Тарских Никшића изабрати неки други назив. Племе Тарских Никшића из 17. вијека није исто што су и средњовјековни родови I2-Y56203>Y134585 и род Никшића. Немам неки смислен приједлог за назив рода I2-Y56203>Y134585, али бих свакако у његов назив уврстио термин "Брсковци", јер ми се чини да су међу најстаријим родовима овог подручја.
-
На подручју некадашње жупе Брсково и околине успио сам издвојити сљедеће породице које припадају роду I2-Y56203>Y134585
Аранђеловштаци I2-Y56203>Y134585*
Марићи у Подбишћу (Мојковац)
Рабрени-Рабреновићи у Бистрици и Гојаковићима (Мојковац), Стубо и Врх (Бијело поље)
Лучинштаци I2-Y56203>Y134585>Y190065
Бошковићи у Пољима, Лепенцу, Штитарици, Жарима (Мојковац), већем броју вранешких насеља (Бијело Поље)
Карлице-Карличићи у Павином Пољу (Бијело Поље) и Штитарима (Беране)
Татићи у Колашину
Кркаловићи у Потрку, Томашеву и Лијески (Бијело Поље)
Могу се поменути још и Крвавци који славе Ђурђевдан у пљеваљском крају, а који су судећи по предањима, вјероватно били у некој вези са Смоловићима R1a.
Могуће да на простору жупе Брсково има још понека породица која припада овом роду (Гашевићи-Гашовићи, Мрдовићи, Оровићи, Милићевићи), али би то требало провјерити тестирањима. Ако неко има неки податак више нека напише.
С обзиром да се племе Тарских Никшића растурило крајем 17. вијека, велики је број исељеника овог рода на подручју Сјенице, Рашке, Ибра, Ибарског Колашина, Топлице. Од аранђеловштака: Виријевићи, Товрљани, од лучинштака Карличићи, Требаљевци и многи други.
Такође, интересатна је и потврђена веза овог рода потарских I2-Y56203>Y134585 са разгрантим родом Симеуњштака са Влашића и другим родовима у Крајини.
-
Из Подбишћа би требала бити и породица Милована Ђиласа.
Свечари св Луке.
-
На подручју некадашње жупе Брсково и околине успио сам издвојити сљедеће породице које припадају роду I2-Y56203>Y134585
Аранђеловштаци I2-Y56203>Y134585*
Марићи у Подбишћу (Мојковац)
Рабрени-Рабреновићи у Бистрици и Гојаковићима (Мојковац), Стубо и Врх (Бијело поље)
Лучинштаци I2-Y56203>Y134585>Y190065
Бошковићи у Пољима, Лепенцу, Штитарици, Жарима (Мојковац), већем броју вранешких насеља (Бијело Поље)
Карлице-Карличићи у Павином Пољу (Бијело Поље) и Штитарима (Беране)
Татићи у Колашину
Кркаловићи у Потрку, Томашеву и Лијески (Бијело Поље)
Могу се поменути још и Крвавци који славе Ђурђевдан у пљеваљском крају, а који су судећи по предањима, вјероватно били у некој вези са Смоловићима R1a.
Могуће да на простору жупе Брсково има још понека породица која припада овом роду (Гашевићи-Гашовићи, Мрдовићи, Оровићи, Милићевићи), али би то требало провјерити тестирањима. Ако неко има неки податак више нека напише.
С обзиром да се племе Тарских Никшића растурило крајем 17. вијека, велики је број исељеника овог рода на подручју Сјенице, Рашке, Ибра, Ибарског Колашина, Топлице. Од аранђеловштака: Виријевићи, Товрљани, од лучинштака Карличићи, Требаљевци и многи други.
Такође, интересатна је и потврђена веза овог рода потарских I2-Y56203>Y134585 са разгрантим родом Симеуњштака са Влашића и другим родовима у Крајини.
Додао бих још и Драговића из Бијелог Поља. А можда посредно и Чопиће, преко резултата Глишовића из Мајдана.
Да и овде објавимо резултат:
Драговић, Лучиндан, Никољац, Бијело Поље- Y134578 T+
-
4 године сам чекао признање да припадници рода Y134578 нису изворни Тарски Никшићи, или тачније припадници Y134578>Y134585 како их је драјвер овде означио, и да Тарски Никшићи нису "генетички различит и засебан род у односу на Никшиће Жупљане и Ровчане", како су представљени у књизи о Херцеговцима, и коначно сам га дочекао. Додуше, у мало завијеној форми, али ипак је признање ту (што је опет последица дубинских резултата рода Никшића и успешног решавања никшићког ребуса). Било је за очекивати да га видимо и раније, али никад није касно. ;) Да ме неко случајно не би схватио погрешно, нити ликујем, нити ми ово признање представља некакву сатисфакцију, нити неку револуционарну прекретницу у даљим генетичко-генеалошким истраживањима рода Никшића, али свакако ми је драг напредак у драјверовим анализама.
Што се тиче најновијег предлога за родовско име припадника Y134585 "Брсковци", интересантан је, али бих рекао да ни он не одговара истини. Да је ово изнето рецимо пре две године, када сам предлагао назив "Потарци", вероватно бих се тада сложио са драјвером. Разлог зашто се ова хаплогрупа нипошто не може квалификовати као стариначка ни на простору Потарја, као ни на простору суседног Брскова, једноставан је. Наиме, бројна дубинска тестирања родова са славом Лучиндан и Аранђеловдан, нису доказала такву старину, најпре, нико од њих није поцепао Y134578, што је било можда донекле и очекивано, а коју дефинише 8 SNP мутација испод Y56203, а затим ни WGS тест рода у Босни са славом Св. Симеон Богопримац, није показао генетичку блискост са полимскотарским родовима, одн. није доказао неке раније претпоставке да ће овај род бити генетички ближи Лучинштацима, у односу на рецимо Аранђеловштаке, већ су остали на нивоу Y134585*, што је доказ њиховог независног развоја и неприсуства њихове гране испод Y134585 у области Потарја и Брскова: https://www.yfull.com/tree/I-Y134578/
Негде у то време, дакле пре две године када сам предложио назив "Потарци", добили смо два резултата који заправо расветљавају право порекло Y134578, о чему је потребно писати, како би се боље схватило и право порекло и миграције припадника низводне Y134585, о којима је овде реч (јер некада се отворено писало и о целој Y134578, као наводно стариначкој на простору Потарја). Први је резултат Влаха Фунтуњеровића са славом Стевањдан из Тимочке Крајине, и други је резултат Милошевића са славом Никољдан из Јужног Поморавља, који су по хаплотиповима и карактеристичним вредностима на појединим маркерима највероватније припадници Y134578. Уколико то нису, они су најбољи кандидати за цепање Y134578, и велика је штета што им WGS резултати нису ни до данас завршени. Свакако да има још интересантних кандидата за дубинска тестирања, попут Миловановића из Зеока код Лазаревца, такође са славом Никољдан, као и оних у североисточној Босни и тд.
Дакле, сасвим је јасно да се ни порекло ни настанак низводне Y134585, коју дефинишу 4 SNP мутације испод Y134578, не може довести у везу са Брсковом и Потарјем. Може се рећи да је њихова транзитна станица ка Брскову и Потарју, била негде источно од Лима, и то највероватније у Бихору (предак босанских Симеонштака могуће да никада није ни био у Бихору, већ негде привремено стациониран у централној Рашкој, вероватно у Старом Влаху, пре миграције у Босну). И ако занемаримо оборена, тачније лажна предања Лучинштака у Y134585>Y190065 о ровачком пореклу, која су настајала у модерном добу и из већ добро познатих разлога о којима сам писао на осталим темама, у осталим сегментима предања појединих фамилија можемо пронаћи и понеко зрно истине, а које подупиру хипотезу о пореклу из Бихора одн. Бијелог Поља. Рецимо, Бошковићи имају предање да су у Обод дошли почетком 17. века из Бијелог Поља, разлог селидбе била је куга. Карличићи су им највероватније генетички најближи, Кркаловићи физички блиски, а свакако су за дубље тестирање интересантни и муслимани Међедовићи у Оброву, селу које се налази на десној страни Лима, недалеко од Бијелог Поља. Драговићи су такође у Бијелом Пољу. Поменимо и Татиће из Колашина и њихово предање о пореклу од Сјенице, дакле, ни они нису старинци у Колашину, док је за исељене Требаљевце са Таре утврђено и којој грани Никшића су прибраћени, а добро знамо да ни Никшићи нису старинци у Потарју, што доказује и она белешка у најранијем дефтеру из 1455. о Никшићима Таре: "Лимски Никшићи".
На другој страни, ни Аранђеловштаци немају никакво предање о Брскову, које би ишло у корист хипотези о старинцима Брскова. Лучинштацима Y134585>Y190065 је можда најближи Крвавац код Пљеваља са славом Ђурђевдан, а Крвавци су пратили Криче, што доказује осим миграције и заједничка крсна слава. И њихова појава међу Кричима, који су од доласка Новљана и Никшића у њихове крајеве били у незавидном положају, јасно говори о подређеном статусу овог генетичког рода, у односу на остале полимскотарске родове, па и у односу на саме Криче (можда ни Аранђеловдан није њихова изворна крсна слава, треба размислити и о овој опцији).
-
Могуће да на простору жупе Брсково има још понека породица која припада овом роду (Гашевићи-Гашовићи, Мрдовићи, Оровићи, Милићевићи), али би то требало провјерити тестирањима. Ако неко има неки податак више нека напише.
Иначе, Гашевићи негују предање да су пореклом Спајићи, а Спајићи су припали огранку Тарских Никшића у Прошћењу FT190799>Y189944>Y483870>A34088. Мрдовићи из Прошћења, засеок Јаковићи, су припали Y189944, негативни су на A34088 и Y250780, поручен је WGS тест. Оровићи из Штитарице су вероватно сродни са Ћатовићима, муслиманима пореклом из истог села, који су по хаплотипу сигурно Тарски Никшићи. Милићевићи нису тестирани.
-
На попису из 1913. године није било ниједног Драговића у Бијелом Пољу, а ни у околини. Одакле су и када су дошли у Бијело Поље? Или су можда променили презиме током 20. века, па зато нису пописани као Драговићи 1913. године?
-
На попису из 1913. године није било ниједног Драговића у Бијелом Пољу, а ни у околини. Одакле су и када су дошли у Бијело Поље? Или су можда променили презиме током 20. века, па зато нису пописани као Драговићи 1913. године?
Да, највероватније је промена презимена у питању. По неком предању које смо добили од тестираног (у питању је млада особа стара 22 године), Драговићи су пореклом од Селаковића-Дуловића из Горње Мораче (Стевањдан). Мислим да је и предање Магделинића из Богаја код Рожаја о пореклу од Селаковића такође оборено, али за Драговића се и пре тестирања претпостављало да оно вероватно није тачно, због различитих крсних слава.
-
4 године сам чекао признање да припадници рода Y134578 нису изворни Тарски Никшићи, или тачније припадници Y134578>Y134585 како их је драјвер овде означио, и да Тарски Никшићи нису "генетички различит и засебан род у односу на Никшиће Жупљане и Ровчане", како су представљени у књизи о Херцеговцима, и коначно сам га дочекао. Додуше, у мало завијеној форми, али ипак је признање ту (што је опет последица дубинских резултата рода Никшића и успешног решавања никшићког ребуса). Било је за очекивати да га видимо и раније, али никад није касно. ;) Да ме неко случајно не би схватио погрешно, нити ликујем, нити ми ово признање представља некакву сатисфакцију, нити неку револуционарну прекретницу у даљим генетичко-генеалошким истраживањима рода Никшића, али свакако ми је драг напредак у драјверовим анализама.
Увијек ми је драго када другим људима уљепшам дан. :D
Сад кад смо завршили са родом I2-Y56203>Y134585, било би добро да видимо шта је остало од правих Никшића у Потарју. Поменуо си неке родове. Можеш ли излистати све оне које сматраш потомцима тарских Никшића, а да су данас присутни на простору Потарја?
-
Имајући у виду овакав сценарио, мислим да је сврсисходније за род Тарских Никшића изабрати неки други назив. Племе Тарских Никшића из 17. вијека није исто што су и средњовјековни родови I2-Y56203>Y134585 и род Никшића. Немам неки смислен приједлог за назив рода I2-Y56203>Y134585, али бих свакако у његов назив уврстио термин "Брсковци", јер ми се чини да су међу најстаријим родовима овог подручја.
Рекао бих да овде мислиш на назив за Y134585, где су поред родова са Лучинданом и они са Аранђеловданом и Симеунданом? Не и на грану Y134065?
-
Рекао бих да овде мислиш на назив за Y134585, где су поред родова са Лучинданом и они са Аранђеловданом и Симеунданом? Не и на грану Y134065?
Да, мислим на грану I-Y134585 која укључује и оне који славе Лучиндан и Аранђеловдан и Симеундан. Међутим, оно што ме занима јесте да ли је Рабреновићу уопште тестиран Y190065? Ако би се којим случајем показало да је Рабреновић позитиван на Y190065 онда би се овај назив Брсковци могао спустити до тог нивоа.
-
Да, мислим на грану I-Y134585 која укључује и оне који славе Лучиндан и Аранђеловдан и Симеундан. Међутим, оно што ме занима јесте да ли је Рабреновићу уопште тестиран Y190065? Ако би се којим случајем показало да је Рабреновић позитиван на Y190065 онда би се овај назив Брсковци могао спустити до тог нивоа.
Рабреновићев тест не покрива ништа испод Y134585. А ти СНП-ови нису доступни на Yseq-у.
Међутим, ако су и Рабреновићи, као и Виријевићи, индиректном методом закључивања, били део Тарских Никшића у 17. веку, не видим разлог да се и они не сврстају као део тог племена. Друга је прича са Симеунштацима са Влашића.
Ја бих тренутно променио назив у "Тарски Никшићи ....>Y134065". Па у ходу радити промене, кад их и ако их буде било.
-
Рабреновићев тест не покрива ништа испод Y134585. А ти СНП-ови нису доступни на Yseq-у.
Међутим, ако су и Рабреновићи, као и Виријевићи, индиректном методом закључивања, били део Тарских Никшића у 17. веку, не видим разлог да се и они не сврстају као део тог племена. Друга је прича са Симеунштацима са Влашића.
Ја бих тренутно променио назив у "Тарски Никшићи ....>Y134065". Па у ходу радити промене, кад их и ако их буде било.
Да, али племе Тарских Никшића у 17. вијеку је прилично касна групација формирана по територијалном принципу. У њу улазе и брсковски Кулизићи и вјероватно још неки родови. Досад смо углавном гледали на пројекту да родове именујемо по родовско-генетичком, а не по племенском принципу. То би било исто као кад би испред назива рода Тепчани стављали одредницу Дробњаци Тепчани или Дробњаци Караџићи. Што углавном не чинимо. Мислим да би без обзира на раније коришћена именовања, а да се не би уносила и даље забуна око овог рода, бољ ебило изабрати неки други назив који не садржи име Никшића. То је само мој приједлог. Ионако никад нисам сматрао да је именовање рода много битна ствар, јер сам свјестан чињенице да ће се у будућности такви називи мијењати и да ће зависити од нових резултата. Добар дио назива родова и сада на пројекту би се могао назвати "радним".
-
Када се овдје на форуму писало о правим Никшићима у Потарју, најчешће се помињала група родова која припада хаплогрупи I2-FT190799>Y189944>Y483870>Y336366. Припадници ове гране су лако и хаплотипски уочљиви јер дијеле не баш честу комбинацију маркера DYS390=23 и DYS391=10. Овој грани припадају:
Јовановићи из Прошћења, Лепенца и Стевановца/ Мојковац (који су и WGS тестирани). О њиховом поријеклу нисам пронашао неких детаљнијих података у етнографској литератури. Видим да се на форуму помињало да потичу од неких Симовића. Слично предање да потичу од Симовића има још једна породица која слави Лучиндан, Гушићи у Г.Бијелој/ Шавник. Међутим они имају предање о поријеклу из Роваца. Чини се да постоји предање које и Јовановиће повезује са Ровцима, али треба рећи да у Ровцима постоји род Јовановића, који су огранак Ровчана Срезојевића и који, судећи по генетичким резултатима, не би требали имати везе са Јовановићима из Прошћења.
Спајићи на подручју Пљеваља, у насељима Обарде и Поблаће, припадају овој грани,а судећи по тесту исељених Спајића код Рогатице (урадили SNP тест). Спајића нема данас на ужем подручју брсковске жупе, али по предањима боравили су у 18. вијеку у Прошћењу. Предање такође наводи да су у Прошћење доселили након требјешке разуре 1711, а да су најстаријим поријеклом везани за жупско насеље Кута. Од Спајића су настали Павловићи у Црном Врху, Пљевља и Добром Нуглу и Врелима/Жабљак. Од Спајића су и Кршикапе у Барама/Шавник и Штитарици/Мојковац. Огранак Спајића су Видаковићи у Лепенцу, Прошћењу и Жарима/Мојковац. Треба рећи да Милета Војиновић наводи и предање по којем су Спајићи огранак Никшића Војиновића из бјелопољског и пљеваљског краја, али Војиновићи не припадају грани I-Y336366, тако да је њихова веза само преко старије Y483870 мутације.
Нисам сигуран, али претпостављам да је од ових Спајића и актуелни црногорски премијер Милојко Спајић.
Ровчани из Граба/Бијело Поље у Вранешу такође припадају овој грани (радили SNP тест). Не знам да ли су ближе повезани са Ровчанима у Прошћењу и Добриловини, у Барама/Шавник, као и онима на подручју Бихора, Пљеваља и Пријепоља. У сваком случају њихово презиме је индикативно везано за старије поријекло.
Минићи из Прошћења, припадају овој грани (SNP тест). не знам да ли су с њима повеазни Минићи из Подбишћа и Жари/Мојковац. Постоје и Минићи, огранак Булатовића који нису повезани са прошћењским Минићима, а мигрирали су у сличним правцима, па је тешко рећи ко је од којих. Минића има и у више насеља Бихора.
Овој грани припада и једна породица из Шумадије, Васиљевићи из Чумића/Крагујевац, који су даљим поријеклом из Овсишта/Топла, а још даљим поријеклом "од Сјенице". У Шумадију су по свему судећи доселили у вријеме Карађорђа.
Кључно питање везано за овај подрод Никшића јесте да ли би се овдје могло радити о правим тарским Никшићима. Присутна су предања која их повезују и са Никшићком жупом и са Ровцима, а која не би требало игнорисати. Са друге стране, постоји и одређена недосљедност у тим предањима. Čињеница је да нико из ове гране (бар колико ми је познато) досад није пронађен у Жупи и Ровцима. Дакле, можда би се могло радити о правим тарским Никшићима.
-
Као потомци тарских Никшића помињани су и Војиновићи из Мајсторовине и Церова/Бијело Поље. Ови Војиновићи су WGS тестирани и налазе се на нивоу I2-FT190799>Y189944>Y483870*. Има их насељених у више пљеваљских насеља, као и на подручју Језера у насељима Нинковићи, Жабљак, Пошћење. По предањима досељени су из Заграда у Никшићкој жупи (помиње се и брдо Мљетичак код Никшића) почетком 18. вијека на подручје Равне Ријеке (Мајсторовина и Церово). Одатле су почетком 19. вијека прешли у пљеваљске Премћане,а из пљеваљског краја су се у 19. вијеку населили у околини Жабљака.
С обзиром да Војиновићи не формирају неку млађу грану ни са једним жупским или ровачким родом, потенцијално би могли припадати правим тарским Никшићима. Међутим, као и у случају Спајића, предања о поријеклу из околине Никшића су доста рано и на више мјеста забиљежена, па их се баш и не може игнорисати.
-
Од лучинштака на подручју жупе Брсково, као потенцијални тарски Никшићи остали су још:
Мрдовићи у Лепенцу и Прошћењу. По Владиној информацији тестирани су као Y189944+, а негативни на Y250780 и A34088. Они имају предање о поријеклу из Роваца, али очигледно не припадају ровачком роду. Нису блиски ни групи Јовановић-Спајић. Било би интересантно видјети да ли су исти род као и Мердовићи лучинштаци из жупе Будимља.
Гашевићи у Пољима/Мојковац и Врелу/Жабљак. У Пољима су старинци, и из Поља су прешли у Врело. Нисам у литератури нашао да су повезани са Спајићима, а што Владо наводи, претпостављам да је то неко уже породично предање. Нису тестирани, па је код њих још увијек све отворено.
Оровићи у Мајсторовини и Ракити/Бијело Поље. Првобитно били у Штитарици/Мојковац. Нису тестирани па је код њих све отворено.
Милићевићи у Бистрици бјелопољској, Побретићима, Ботурићу и Церови, по предању поријеклом су Ровчани. Нису тестирани, па је и код њих све отворено.
Савићи у Прошћењу и Жарима/Мојковац. Били су чифчије и наводно су стари у Прошћењу. Тестирани су као FT190799+, Y250780-. Помиње се у предањима њихова веза са Грдинићима и Војиновићима, коју би требало додатно испитати. Потенцијално би могли бити тарски Никшићи.
Грдинићи у Гојаковићима, Лепенцу, Пољима, Жарима/Мојовац, Потрку/Бијело поље, Барама/Шавник и Грево/Пљевља. По предањима Грдинићи би требали бити Требјешани, који су у Потарје дошли након разуре Требјесе у 18. вијеку. Из мојковачких Поља су се расељавали према Ускоцима и Затарју. По једном предању презиме су добили по локалитету Грдијевићи гдје је неки њихов предак изгонио стоку, а по другом предању потомци су никшићког војводе Грдана. Нису тестирани.
Ђиласи су скорији досељеници из Никшићке жупе.
У Шавнику је присутна породица Јакшић која слави Лучиндан, а поријеклом је из Прошћења. Нема никаквих других података о њиховом поријеклу. Ових Јакшића има и у пљеваљском крају, у насељима Маоче, Варине и Вруља, гдје се за њих наводи да су "од колашинских Поља". Није ми познато да их је остало на простору Мојковца. Колико знам нису тестирани.
Мислим да смо са овим поменули на теми све родове Лучинштаке са подручја жупе Брсково, а искључујући ровачке родове. Ако неко види да сам неког пропустио, нека напише.
-
Конатари су род који је присутан на подручју Мојковца, Бијелог Поља и Сјенице и највјероватније припада најстаријем слоју становништва брсковске жупе. Иако постоје нека нејасна и непотврђена предања да су поријеклом из Куча, као најстарије поуздано мјесто поријекла помињу се Поља код Мојковца,а спомињње се и неко Вртипоље или Вратипоље у истом подручју, које нисам успио лоцирати. Конатари славе Никољдан и данас живе у сљедећим насељима: у Лепенцу/Мојковац, у Јабланову, Јабучну, Милову, Миочу, Пожегињи, Равној ријеци, Уневини, Вољавцу и Жиљку/Бијело Поље, Захумском, Гргајама, Височкој, Кнежевцу/Сјеница.
Урадили су дубински тест и припадају хаплогрупи I2-PH908>FT16449>Y151633>FTB21049>FTA49542. Старост ове гране се може процијенити на средњи вијек, прије око 900 година. Поред Конатара, овој грани припада и род Раковаца из подручја Рашке (славе Лучиндан и Марковдан), а који су даљим поријеклом из Старог Влаха и имају надимак Ере, па се може претпоставити да је матица цијеле ове гране негдје на граничном подручју Старог Влаха, Старе Херцеговине и Полимља. По хаплотипу и чињеници да су потврђени на Y151633 Конатарима би могли бити блиски Петровићи из Бијелог Поља, који такође славе Никољдан.
Занимљиво би било открити и значење презимена. На подручју Црне Горе доста је у оптицају била стара ријеч "конат" која је означавала "рачун" (вјероватно од романског конто), па би конатар био онај који прави рачун или обрачунава. Такође постоји и стара ријеч коната за дрвени суд за воду, па би конатар могао бити израђивач таквих судова. Не знам која је етимологија извјеснија и да ли је у питању можда нешто треће.
-
Да поменем само да је у шематизму из 1883. године забиљежено на подручју горњокарловачке епархије презиме Конатар са славом Јовањдан, али нисам успио наћи то презиме на том подручју у савременим пописима презимена. Такође у селу Кола код Бања Луке постоји засеок Конатари али не и презиме.
-
https://www.openstreetmap.org/#map=15/43.10882/19.77728 Вранти поље се налази у селу Уневина.
А што се тиче етимологије презимена Конатар, на планини Сињајевини постоји засеок-катун Конате https://www.facebook.com/share/p/14tvbt885a/, па би презиме могло бити са тим повезано или врло могуће са ријеком Таром, Ко-на-Тари. Уколико некога занима митоманска прича о поријеклу овог браства, онда може да послуша и гусларску верзију о Скадру и Мрњавчевићима😉 https://youtu.be/_rvOxjLAiVg?feature=shared
-
https://www.openstreetmap.org/#map=15/43.10882/19.77728 Вранти поље се налази у селу Уневина.
Хвала на информацији. Иначе се ово Вратипоље (или Вранти поље) помиње као доста рана насеобина Конатара. Чак се негдје за Конатаре наводи да су у мојковачка Поља дошли из Бијелог Поља. На другим мјестима се често наводи да су "од Поља". Размишљам само да ли су старији на подручју Бијелог Поља (жупе Лим) или Мојковца (жупе Брсково). На подручју Бијелог Поља су свакако распрострањенији.
-
Један од најаутентичнијих старих родова жупе Брсково јесте род Брсковских Кулизића, а у које можемо убројити сљедећа презимена:
Вучинићи у Гојаковићима, Прошћењу и Жарима/Мојковац
Фуштићи у Бистрици, Брскову, Лепенцу, Пољима/Мојковац
Раковићи у Бистрици/Мојковац и палима/Бијело Поље
Све ове породице славе Мратиндан и имају предање о заједничком поријеклу. Наводно потичу од Бошковића из Поља, што није потврђено, јер Бошковићи из Поља славе другу славу и припадају другој хаплогрупи. Међутим, могуће да су са Бошковићима били везани неком племенском, не нужно и родовском везом. А и Бошковићи и Кулизићи улазили су у састав племена Тарски Никшићу у 17. вијеку. Преносим са другог поста оно што сам написао о помену Кулизића у Добриловинском катастику.
- у селу Кулизићи помињу се куће Вулетића, Вукмиловића, Кантића или Катнића, кнез Милика и поп Миодраг. Ово село се вјероватно налазило негдје између Гојаковића и Поља, на том дијелу постоји и топоним Кулашица. ово би могло бити матично мјесто једног дијела Кулиза мратинштака. Основано је претпоставити да се овдје ради о родовима мојковачких старинаца мратинштака: Фуштића, Вучинића који су тестирани као I2-PH908>FT16449>Y183257. У једном документу из 1659. године помиње се "Сава од Вулетића"
Код Фуштића се помиње и предање да потичу од Саса, па и Мацура, а постоји предање за све три ове породице да су поријеклом из Грбља у Приморју. Видимо да и брсковске Кулизе прате иста она предања која прате и Кулизе у другим српским крајевима, да су били друге вјере, да су другачији народ и сл. Као што се могло видјети не постоји један генетички род Кулиза мратинштака, већ више њих,а оно што их обједињује јесте свакако специфична крсна слава Мратиндан и помало неповјерљив став које је околина има према њима. У свом коријену то је могло бити или старије српско становништво које није прихватило немањићку православну обнову (полувјерци из ариљске цркве) или римокатолици на подручју српског краљевства. Сама слава Мратиндан ипак указује на њихову дубоку укоријењеност на подручју српских земаља, јер је узета из календара римске цркве која је јурисдикцијски покривала наша подручја прије оснивања српске архиепископије.
Овом роду на подручју Црне Горе генетички потврђено припадају и муслимани Луковићи из Метеха код Плава, који имају предање да су поријеклом из Куча, али се по свему судећи ради о плавским старинцима. Помињао сам их на теми о жупи Плав. Старост везе Луковића са брсковским Кулизићима је око 700 година, што значи да се ради о једном средњовјековном роду присутном на ширем подручју сјевера данашње Црне Горе. На основу маркерних разултата ту сасвим сигурно можемо прибројити и Соврлиће Бишевце из Кутње код Лепосавића, а даљим поријеклом из Доњег Бишева код Рожаја, гдје се за овај род наводи:
"У Доњем Бишеву су живели Кулизе, такође досељени из Куча, али врло давно. Због насиља су се морали селити те их има свуда по Штавици (Дмитрова, Кочарик, Лукавица), у Ибарском Колашину и Ибру. Од ових су остали:
-Милићевићи (5 к.) (с. св. Мрата)."
Треба рећи да су бишевске Кулизе већ у самом Бишеву били разнородни, јер Милићевићи припадају другој хаплогрупи у односу на Соврлиће, а има и самих Соврлића различитих хаплогрупа. Кулизе су у сваком случају карактеристично старије становништво средњовјековних српских жупа.
Брсковски Кулизићи и метешки Луковићи дубински су профилисани и припадају хаплогрупи I2-PH908>FT16449>Y183257>FTB90047. За цијелу хаплогрупу I2-PH908>FT16449>Y183257 карактеристична је вриједност маркера YGATA H4=9. Још уже за род брсковских Кулизића карактеристични су маркери DYS391=10, DYS439=14. Најближе филогенетичке везе брсковских Кулизића (из раног средњег вијека) су са више српских родова на подручју Херцеговине и Боке Которске (Авдаловићи, Кузмани, Милошевићи), па можда треба узети у обзир и предање о досељавању из приморског правца, поготово јер је у Брскову у средњем вијеку била веома бројна которска колонија.
Како год, брсковски Кулзићи се могу сматрати старинцима жупе Брсково.
-
https://www.poreklo.rs/2015/03/08/poreklo-prezimena-selo-caricina-sjenica/
https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=1079.200
Имамо и Бошковиће из Царичине код Сјенице, који су највероватније припадници рода брсковских Кулизића.
-
https://www.poreklo.rs/2015/03/08/poreklo-prezimena-selo-caricina-sjenica/
https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=1079.200
Имамо и Бошковиће из Царичине код Сјенице, који су највероватније припадници рода брсковских Кулизића.
Погледао сам сад ово што је написано на форуму раније у вези Бошковића, али осим исте славе нисам видио неки извор за везу по предању између Фуштића и Бошковића из Царичине.
-
Иначе тешко је одредити од ова три огранка I2-PH908>FT16449>Y183257>FTB90047: бишевских Соврлића, брсковских Кулизића или метешких Луковића, који је у ком мјесту старији и која би могла бити права матица овог средњовјековног рода. Пошто и Луковићи и Бишевци имају слично предање о досељавању "из Куча", додуше прилично давно, мислим да би Брсково ипак могло бити мјесто најстаријег поријекла читавог овог средњовјековног рода, а чије огранке налазимо још и на подручју Ибра и Рашке. Додуше, било би добро да се и Бишевци дубински тестирају, како би се видио њихов филогенетички однос са Брсковцима и Метешанима.
-
Као потомци тарских Никшића помињани су и Војиновићи из Мајсторовине и Церова/Бијело Поље. Ови Војиновићи су WGS тестирани и налазе се на нивоу I2-FT190799>Y189944>Y483870*. Има их насељених у више пљеваљских насеља, као и на подручју Језера у насељима Нинковићи, Жабљак, Пошћење. По предањима досељени су из Заграда у Никшићкој жупи (помиње се и брдо Мљетичак код Никшића) почетком 18. вијека на подручје Равне Ријеке (Мајсторовина и Церово). Одатле су почетком 19. вијека прешли у пљеваљске Премћане,а из пљеваљског краја су се у 19. вијеку населили у околини Жабљака.
С обзиром да Војиновићи не формирају неку млађу грану ни са једним жупским или ровачким родом, потенцијално би могли припадати правим тарским Никшићима. Међутим, као и у случају Спајића, предања о поријеклу из околине Никшића су доста рано и на више мјеста забиљежена, па их се баш и не може игнорисати.
Да, од потарских фамилија са славом Св. Лука, можда највећу пажњу привлачи братство Војиновићи. Тестирани Војиновићи у Мајсторовини свакако да спадају у ред стариначких братстава жупе Брсково. Упознати су са писањем Стојана Караџића и Милете Војиновића о пореклу из Никшићке Жупе, тачније од Ђиласа из Заграда, међутим, сами Војиновићи у Мајсторовини о томе не знају апсолутно ништа, о чему сам више пута писао. Мада може се рећи да је STR тестом Ђиласа и ово предање оборено (8 разлика на упоредива 23 маркера), што ће највероватније показати и резултат WGS теста Ђиласа.
Иначе, по родословима, Војиновићи у Мајсторовини су свакако и доста старије братство од Ђиласа, обзиром да памте свог најдаљег претка Богдана Војиновића, од којег се ово братство грана. Богдан је по родослову рођен око 1640. године (десето колено од тестираног Војиновића). Када је живео родоначелник Војин, не зна се.
Попут осталих тестираних Војиновића, са другим крсним славама и утврђеним различитим хаплогрупама, тако и Војиновићи у Мајсторовини негују предање о пореклу од знаменитих средњовековних Војиновића из немањићког периода, што наравно није тачно. Међутим, један историјски документ нам највероватнијее открива њиховог родоначелника, и не само њега, већ и Војиновог оца. У питању је кнежевски берат који је 4. септембра 1565. издат Војину, сину преминулог кнеза Добрице, који је био кнез над селима Јавор, Бурене и Котражић, која се налазе у нахији Никшић, а припадала су царским хасовима рудника Брсково (Срђан Катић, "Неколико докумената о руднику Брсково у 16. веку"): https://www.academia.edu/11016317/Nekoliko_dokumenata_o_rudniku_Brskovo_u_16_veku_Some_Documents_on_the_Brskovo_Mine_in_the_16th_Century
С овим у вези, мислим да је веома важно истаћи следеће чињенице: село Мајсторовина се налази на свега неколико километара од рударског локалитета Брсково, затим име Добрица се међу Војиновићима понавља у појединим њиховим огранцима, што упућује на поменутог кнеза Добрицу из прве половине 16. века, и топоним Јаворова вода се налази недалеко од Брскова и Мајсторовине. Срђан Катић о селима над којим су кнежевали Добрица и Војин, наводи следеће:
Села Јавор, Бурене и Котражић данас не постоје. У пописима Босанског санџака регистровано је само село Јавор, које је 1516. године имало 40 кућа, 8 неожењених и 1 баштину, 1530. године чак 105 кућа, 2 удовице и 1 баштину, а 1542. године 26 кућа и 5 баштина (H. Oruç, нав. дело, 68, 70, 73).
Данас на терену постоји планина Јаворова гора, код села Прошћења и катун
Јаворова вода, источно од Брскова (ВГИ, Пријепоље 578-3 и Иванград 628-1).
Село Бурене, које се, због недостатка дијакритичких тачака у османском тексту,
такође може читати и као Торине, Борија или слично, као и село Котражић нису
забележена у пописима Босанског санџака из прве половине 16. века. Топоними
Бурен и Буренски до постоје у близини Јаворове горе (ВГИ, Пријепоље 578-3), а
јужно од катуна Јаворова вода се налази катун Торине (ВГИ, Иванград 628-1).
Котражић или томе сличан топоним нисмо нашли на савременим картама.
Дакле, сасвим је извесно да су се села Јавор и Котражић налазила негде у самој околини Брскова и Мајсторовине. Интересантно је да у Јасеници постоји село Котража, и у њему бројне фамилије са славом Св. Лука и родовским називом Белобрковићи, са предањем о пореклу од Бијелог Поља: https://www.poreklo.rs/2013/08/13/poreklo-prezimena-sela-kotra%C5%BEa-i-koletina-stragari-kragujevac/ Обзиром да су се путем дубинских SNP и WGS тестирања у Јасеници већ откриле бројне фамилије пореклом од рода Никшића, највероватније да су и Белобрковићи у Котражи Никшићи, а врло могуће и да припадају управо грани Војиновића FT190799>Y189944>Y483870*.
-
Да, од потарских фамилија са славом Св. Лука, можда највећу пажњу привлачи братство Војиновићи. Тестирани Војиновићи у Мајсторовини свакако да спадају у ред стариначких братстава жупе Брсково. Упознати су са писањем Стојана Караџића и Милете Војиновића о пореклу из Никшићке Жупе, тачније од Ђиласа из Заграда, међутим, сами Војиновићи у Мајсторовини о томе не знају апсолутно ништа, о чему сам више пута писао. Мада може се рећи да је STR тестом Ђиласа и ово предање оборено (8 разлика на упоредива 23 маркера), што ће највероватније показати и резултат WGS теста Ђиласа.
Ни Ђиласи ни Заград се не помињу у предањима о пореклу Војиновића. Помиње се једино Жупа.
То што се за Ђиласе на једном месту наводи да су некада имали презиме Војиновић никакве везе нема са Војиновићима из Потарја.
Нема потребе да обараш непостојећа предања. Тиме твоја теорија неће добити на додатном значају.
-
Ни Ђиласи ни Заград се не помињу у предањима о пореклу Војиновића. Помиње се једино Жупа.
То што се за Ђиласе на једном месту наводи да су некада имали презиме Војиновић никакве везе нема са Војиновићима из Потарја.
Нема потребе да обараш непостојећа предања. Тиме твоја теорија неће добити на додатном значају.
Не замери. Можда је предање Ђиласа о њиховом старијем презимену Војиновић утицало да их доводим у везу са Војиновићима, као и стара Пеђина тумачења о сродности Ђиласа и Војиновића у Мајсторовини.
Надовезао бих се још једном укратко на драјверове анализе о Никшићима на простору Брскова и Потарја.
О Тарским Никшићима у селу Прошћење, у грани FT190799>Y189944>Y483870>А34088>Y336366 више пута је писано на другим темама, а издвојио бих посебно овом приликом анализу SNP резултата Минића A34088+, због докумената са краја 17. века у којима се помиње кнез Мина, родоначелник овог братства: https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=736.msg194334#msg194334 Припаднике генетичке гране А34088 карактерише и ретка преслава Св. Агатон, која је непостојећа међу осталим огранцима Никшића.
Као што је већ наведено, у истом селу, засеоку Јаковићи, постоји и огранак који чине тестирани Мрдовићи и Јакшићи. SNP тестовима утврђена им је припадност FT190799>Y189944, док су и једни и други негативни на грану осталих Никшића у Прошћењу А34088. Негативни су и на Y250780, чиме је оборено и предање Мрдовића о пореклу од ровачких Влаховића. WGS тестом Мрдовића сазнаћемо и њихову јасну позицију на стаблу Никшића.
Требаљевци су несумњиво још један генетички профилисан огранак Тарских Никшића, захваљујући WGS/T2T Јоксимовића из Горње Драгуше код Блаца. О овом резултату је већ писано у 8 делова на теми о Никшићима:
https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=736.msg203477#msg203477
Савићи у Гостиловини су свакако занимљиви за додатна SNP испитивања, не би требали занемарити Пеђину претпоставку да се овде ради о огранку старих Требаљеваца. Било би добро проверити га на Јоксимовићеве SNP новеле.
Братство Радуловић из Седобра код Пријепоља чини још један огранак исељених Тарских Никшића. Позиционирани су и дање на стаблу Никшића и са WGS/T2T резултатима на FT190799>Y189944* нивоу. Фамилија Пришуњак, у селу Правошево на Златару, даљи су род Радуловићима, по усменој традицији и једних и других. У циљу њеног испитивања и потврђивања, испуњен је први услов, са добијеним позитивним резултатом тестираног Пришуњка на Y189944. Због предања о њиховом заједничком пореклу "из неког села које се налазило између Мојковца и Колашина", интересантан и значајан је помен кнеза Војина Радуловића, међу приложницима у катастиху манастира Добриловине. Лично сматрам да се ради о директном претку тестираних Радуловића и Пришуњака, јер осим истог презимена у прилог томе иде и податак што је у катастиху одмах поред кнеза Радича Милошевића из села Плана (које се налази управо између Мојковца и Колашина), уписан и овај кнез.
Важно је истаћи и SNP резултате тестираног Радовановића из села Босута код Аранђеловца, који репрезентује и остале фамилије у овом селу са заједничким родовским именом Колашинци. Радовановић је позитиван на Y189944, а негативан на Y250780.
Мислим да ће се у будућности открити да су и Балтићи из Штитарице Тарски Никшићи. Они су позитивни на Y250780, али су испали негативни на грану ровачких Срезојевића А32852, чиме је оборено једно од предања Балтића. Друго њихово предање говори о пореклу од Булатовића, међутим, без јасне повезнице са неким од огранака Булатовића. Такође, ни Булатовићи у Ровцима не знају ништа конкретно о Балтићима, што заједно указује на реалну могућност још једног измишљеног предања. Већ смо рекли да муслиманско братство Ћатовић из Штитарице нису по хаплотипу тестираног блиски Булатовићима (који имају прилично модалне хаплотипове, чак и за PH908 стандарде), али могуће је да се ради о припадницима једне од профилисаних три Y250780 грана, које нису присутне у Ровцима и Грачаници.
-
Важна је још једна напомена.
Када говоримо о Тарским Никшићима, у њих не би требало убрајати (и драго ми је што видим да их и драјвер не убраја) бројне Никшиће и гране које су се извесно развијале на десној страни реке Лим, или боље речено у средњовековној жупи Лим, а то су по свему судећи предачка грана ивањичких Бојановића у засебној FT190799 грани, затим ариљских Новитовића са славом Аранђеловдан такође у засебној FT190799 грани, бијелопољских Кургаша у FT190799>Y189944*, драгачевских Милекића са предањем о пореклу из Бихора у засебној FT190799>Y189944*, драгачевских Вићовића у FT190799>Y189944*, ариљских Симеуновића у засебној FT190799>Y189944>Y483870*, јасеничких Скерлића и њихових рођака муслимана Бихораца и сјеничана у FT190799>Y189944>Y264395 засебним гранама, затим поједини FT190799>Y189944>Y331554 огранци, као и Y250780 огранци (са порученим WGS тестом Крунића пореклом из бијелопољског села Лозна ће се верујем разоткрити и право порекло ове подгране, и бистричко братство Пајевић ће се ускоро профилисати, они су Y189944+, Y250780-).
Дакле, по свему судећи, порекло Никшића је на десној, источној страни Лима, одакле су се поједини огранци касније ширили на простор Брскова и Потарја, и то не пре 1373. године и слома Николе Војиновића. У прилог томе осим разноврсности никшићких грана иду и резултати дубинских анализа осталих FT190202 и Y52621 огранака са различитим крсним славама:
https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=4782.msg205823#msg205823
https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=4782.msg206211#msg206211
-
Све ове породице славе Мратиндан и имају предање о заједничком поријеклу. Наводно потичу од Бошковића из Поља, што није потврђено, јер Бошковићи из Поља славе другу славу и припадају другој хаплогрупи. Међутим, могуће да су са Бошковићима били везани неком племенском, не нужно и родовском везом. А и Бошковићи и Кулизићи улазили су у састав племена Тарски Никшићу у 17. вијеку. Преносим са другог поста оно што сам написао о помену Кулизића у Добриловинском катастику.
Немају они предање о пореклу од Бошковића, који славе Лучиндан и припадају грани I2-Y134578. Бошковићи који славе Лучиндан су у Поља код Мојковца махом дошли тек око 1861. године из Барица у Вранешу и Боана у Укоцима, а матица им је у Ободу (село које је данас подељено између насеља Жари и Потрк).
Вучинићи, Раковићи и Фуштићи имају предање о претку који се звао Бошко Бошковић и матица им је у Доњим Пољима. Према првом предању, он потиче од Ђуричковића из Загарача. У другом предању се наводи да потиче из Грбља, а у трећем да је потомак Саса. Никшићи се нигде не помињу. У сваком случају, ти стари Бошковићи су у Пољима присутни знатно дуже, а у време када су Бошковићи - лучинштаци дошли у Поља, тамо презиме Бошковић већ није постојало, већ су само Вучинићи преостали. Они су крајем 19. века прешли у Гојаковиће.
-
Немају они предање о пореклу од Бошковића, који славе Лучиндан и припадају грани I2-Y134578. Бошковићи који славе Лучиндан су у Поља код Мојковца махом дошли тек око 1861. године из Барица у Вранешу и Боана у Укоцима, а матица им је у Ободу (село које је данас подељено између насеља Жари и Потрк).
Вучинићи, Раковићи и Фуштићи имају предање о претку који се звао Бошко Бошковић и матица им је у Доњим Пољима. Према првом предању, он потиче од Ђуричковића из Загарача. У другом предању се наводи да потиче из Грбља, а у трећем да је потомак Саса. Никшићи се нигде не помињу. У сваком случају, ти стари Бошковићи су у Пољима присутни знатно дуже, а у време када су Бошковићи - лучинштаци дошли у Поља, тамо презиме Бошковић већ није постојало, већ су само Вучинићи преостали. Они су крајем 19. века прешли у Гојаковиће.
То сам прочитао у литератури. Мислио сам да се мисли на Бошковиће из Поља лучинштаке, а да је само предање нетачно. Што се Никшића тиче, Кулизићи су пописани у оквиру племена Тарских Никшића у Добриловинском катастику. На ту везу са Никшићима сам мислио.
-
Да, од потарских фамилија са славом Св. Лука, можда највећу пажњу привлачи братство Војиновићи. Тестирани Војиновићи у Мајсторовини свакако да спадају у ред стариначких братстава жупе Брсково. Упознати су са писањем Стојана Караџића и Милете Војиновића о пореклу из Никшићке Жупе, тачније од Ђиласа из Заграда, међутим, сами Војиновићи у Мајсторовини о томе не знају апсолутно ништа, о чему сам више пута писао. Мада може се рећи да је STR тестом Ђиласа и ово предање оборено (8 разлика на упоредива 23 маркера), што ће највероватније показати и резултат WGS теста Ђиласа. .
Проверио сам још једном тестираног Војиновића и Пеђу. Дакле, тачно је ово што сам навео да Војиновићи у Мајсторовини немају предање о пореклу из Жупе, нити су икада имали сличних сазнања о томе, док је веза Војиновића из Мајсторовине са Ђиласима и Жупом стара, произвољна конструкција Предрага Т. Шћепановића из Колашина како сам написао у прошлом посту.
-
Проверио сам још једном тестираног Војиновића и Пеђу. Дакле, тачно је ово што сам навео да Војиновићи у Мајсторовини немају предање о пореклу из Жупе, нити су икада имали сличних сазнања о томе, док је веза Војиновића из Мајсторовине са Ђиласима и Жупом стара, произвољна конструкција Предрага Т. Шћепановића из Колашина како сам написао у прошлом посту.
Причали смо о томе пар пута до сада, али си изгледа заборавио. Војиновићи из Мајсторовине сада немају то предање (барем не они са којима је Предраг Шћепановић причао), али је Милета Војиновић (дакле, један од Војиновића) у својој књизи о Пљеваљском крају (стр. 59) навео то предање о пореклу Војиновића из Жупе говорећи о Војиновићима из Селца.
Иначе, ту могућност да су Војиновићи из Потарја од Војиновића који се помињу као преци Ђиласа сам ја први споменуо на овом форуму, пре дубљих тестова наравно. Али никада нисам то наводио као предање, нити је било ко то помињао у том контексту било где, већ сам само споменуо да је занимљиво да Војиновићи кажу да потичу из Жупе, а да се помиње у Жупи да је некада тамо било Војиновића од којих су Ђиласи. Јасно је већ неко време на основу дубљих тестова да та могућност отпада тј. да се не ради о истим Војиновићима.
То наравно не значи да Војиновићи због тога не потичу из Жупе. Што се њих тиче, све је и даље могуће, пошто су поприлично усамљени на стаблу. И даље верујем да у Жупи и Драговољићима има још грана које нису откривене на том подручју и да ће за неке породице из Потарја и Полимља пре или касније бити откривено од кога потичу из Жупе. Иста прича је са Ровцима и дубљим тестовима које би ваљало урадити за мања братства која важе за староседелачка (знам, све то кошта и питање је када ће бити одрађено). У сваком случају, не мислим да треба брзати са закључцима о томе ко спада у изворне Тарске Никшиће. Као што је чињеница да неке породице не припадају ниједној од до сада откривених грана у Жупи, тако је и чињеница да имају доста прецизна предања о пореклу из тог племена. Ниједно ни друго није за игнорисање и због тога треба бити опрезан и стрпљив.
-
Причали смо о томе пар пута до сада, али си изгледа заборавио. Војиновићи из Мајсторовине сада немају то предање (барем не они са којима је Предраг Шћепановић причао), али је Милета Војиновић (дакле, један од Војиновића) у својој књизи о Пљеваљском крају (стр. 59) навео то предање о пореклу Војиновића из Жупе говорећи о Војиновићима из Селца.
Иначе, ту могућност да су Војиновићи из Потарја од Војиновића који се помињу као преци Ђиласа сам ја први споменуо на овом форуму, пре дубљих тестова наравно. Али никада нисам то наводио као предање, нити је било ко то помињао у том контексту било где, већ сам само споменуо да је занимљиво да Војиновићи кажу да потичу из Жупе, а да се помиње у Жупи да је некада тамо било Војиновића од којих су Ђиласи. Јасно је већ неко време на основу дубљих тестова да та могућност отпада тј. да се не ради о истим Војиновићима.
То наравно не значи да Војиновићи због тога не потичу из Жупе. Што се њих тиче, све је и даље могуће, пошто су поприлично усамљени на стаблу. И даље верујем да у Жупи и Драговољићима има још грана које нису откривене на том подручју и да ће за неке породице из Потарја и Полимља пре или касније бити откривено од кога потичу из Жупе. Иста прича је са Ровцима и дубљим тестовима које би ваљало урадити за мања братства која важе за староседелачка (знам, све то кошта и питање је када ће бити одрађено). У сваком случају, не мислим да треба брзати са закључцима о томе ко спада у изворне Тарске Никшиће. Као што је чињеница да неке породице не припадају ниједној од до сада откривених грана у Жупи, тако је и чињеница да имају доста прецизна предања о пореклу из тог племена. Ниједно ни друго није за игнорисање и због тога треба бити опрезан и стрпљив.
О феномену измишљених предања у областима Потарја и Средњег Полимља међу фамилијама са славом Лучиндан (као и осталих предања о пореклу од Куча, Васојевића, Братоножића и тд. бројних других родова са различитим крсним славама), дакле, међу изворним полимскотарским Никшићима и њима прибраћеним/призећеним родовима, код којих доминира оно о ровачком пореклу, већ је небројено пута писано. Предања о пореклу из Жупе скоро да не постоје. О Драговољићима да не пишем. Позиве на опрезност и стрпљење поштујем, тим пре што сам их својевремено и ја упућивао, посебно када се писало о генетичкој различитости Тарских Никшића од Никшића Жупљана и Ровчана, и због тога што се матица и почетни развој племена Никшића ограничавала у Жупи Грачаници без иједног генетичког, историјског и традиционалног основа.
Уједно сам и велики поштовалац усмених предања, наравно, тамо где их генетичка генеалогија доказује. Своју фасцинираност у истинитост ровачких предања сам изражавао више пута, а посебно након дубинских анализа Влаховића, када смо и добили пуну генетичку профилизацију Никшића Ровчана. Очекивати да ће се у Ровцима пронаћи још нека никшићка грана осим оних испод Y250780, након више десетина STR, SNP и WGS тестираних Булатовића, Срезојевића, Шћепановића и Влаховића, једнака је очекивањима да ће се на Марсу открити облик живота. ;) А пре свега на ту могућност нам није указивала ни традиција ровачког племена о Гојаку, који је пребегао у Ровца. Уосталом, никшићка генеалогија у целој области Мораче је потпуно непостојећа, као и старије и бочне Y52621 генеалогије, па је и генетичка профилизација Ровчана апсолутни доказ принудног карактера Гојакове сеобе у Ровца, као и чињеница да нико од њих чак није ни поцепао Y250780, а коју до Y189944 дефинишу чак 4 квалитетне SNP мутације. Дакле, сасвим је илузорно гајити очекивања да ће се било шта у будућности променити по овом питању.
Што се тиче Жупе Грачанице, и овде су ствари скоро постале сасвим разумљиве и јасне. Осим још једног потврђеног предања, о истородности Гојаковића у Ровцима и Гезимировића у Жупи, добили смо на стаблу и позиције Требјешана, Ливеровића и Драговољића, остају Никшићи у Заграду да се профилишу, где очекујем да припадну мојој грани (ако се то догоди, изнећу једну хипотезу која се можда неће допасти Гојаковићима и Гезимировићима, али отом-потом :) ). Међутим, као што рекох, а што је важно за ову тему, постоји врло мали број предања међу Лучинштацима у полимскотарској области о пореклу из Жупе (а подсећања ради, ни она се нису генетичким путен потврдила), а конкретно о пореклу од/из Драговољића, нити једно (дакле, нити једно од бијелопољског краја до Прошћења на западу, одн. у области која је још у времену првих продора Османлија носила назив Нахија Никшићи).
Ово је донекле и разумљиво, јер идентификација Лучинштака, одн. оних који су опстали након векова физичких, економских и духовних страдања, прогона, губљења изворног племенског идентитета и исламизације, се догађа са Ровчанима, из разлога што се они насељавају након ослобођења ових крајева, током друге половине 19. века и почетком 20. века (кроз сличан процес су прошли и муслимани, Ћатовићи и Међедовићи, али више из безбедносних разлога). Ровчани су осим тога били и изврсни, усмени интерпретатори својих старих традиција, али и носиоци и измишљених предања о потомцима Немањића, племића Грбља и тд. што је Лучинштацима Лима и Таре још више импоновало у процесу везиивања за неко ровачко братство. Уосталом, популаризација ових измишљених предања, посебно о Немањићима, утицала је да се и многе друге фамилије широм српског етничког простора, од источне Србије до Далмације, о којима је било речи на теми Никшићи, вежу за племе Никшићи, а у томе су доста кумовали и бројни српски етнографи и псеудоисторичари током 20. века.
-
Ако је негде потребна опрезност, сматрам да је потребна у одређивању и квалификацијама Тарских Никшића и Лимских/Бихорских Никшића, односно грана које су се до слома Бихорског устанка 1690. године и прве фазе великих сеоба полимскотарског становништва развијале у Бихору:
Важна је још једна напомена.
Када говоримо о Тарским Никшићима, у њих не би требало убрајати (и драго ми је што видим да их и драјвер не убраја) бројне Никшиће и гране које су се извесно развијале на десној страни реке Лим, или боље речено у средњовековној жупи Лим, а то су по свему судећи предачка грана ивањичких Бојановића у засебној FT190799 грани, затим ариљских Новитовића са славом Аранђеловдан такође у засебној FT190799 грани, бијелопољских Кургаша у FT190799>Y189944*, драгачевских Милекића са предањем о пореклу из Бихора у засебној FT190799>Y189944*, драгачевских Вићовића у FT190799>Y189944*, ариљских Симеуновића у засебној FT190799>Y189944>Y483870*, јасеничких Скерлића и њихових рођака муслимана Бихораца и сјеничана у FT190799>Y189944>Y264395 засебним гранама, затим поједини FT190799>Y189944>Y331554 огранци, као и Y250780 огранци (са порученим WGS тестом Крунића пореклом из бијелопољског села Лозна ће се верујем разоткрити и право порекло ове подгране, и бистричко братство Пајевић ће се ускоро профилисати, они су Y189944+, Y250780-).
Овде пре свих мислим на грану ариљских Симеуновића (и њима по родослову блиских Сретеновића и Николића), јер постоји реална могућност да се ова грана испод FT190799>Y189944>Y483870* пре исељења њихових предака, најпре у сјенички крај а затим у ариљску Бјелушу, развијала у Бихору, а не упоредо са осталим Y483870 гранама (Војиновићима, Требаљевцима и Никшићима у Прошћењу). Разлог зашто их тренутно сврставам у Лимске/Бихорске Никшиће а не у Тарске, јесте тај што њихов предак 1373. године и слома Николе Алтомановића (Војиновића) није морао пратити (амбициозне) Y483870 рођаке, већ је врло лако могао остати у матици, где је његов пород на старој, наслеђеној имовини, природно имао добре услове за независтан генеалошки развој, наравно уз остале никшићке гране, и свакако у односу на остале Y483870 гране, које су се одселиле западно од Лима.
Можда би се опрезност могла односити и за Никшиће у Овсишту, које репрезентује WGS/T2T резултат Васиљевића у суседном Чумићу. Њихово порекло сам након формирања гране Васиљевића са Јовановићем у Прошћењу, аутоматски довео у везу са Тарским Никшићима и Прошћењем, међутим, два податка ову везу можда оспоравају. Први је свакако старост њихове гране FT190799>Y189944>Y483870>А34088>Y336366, која је највероватније настала пре 1373. године, и други различите преславе. Наиме, иако се у литератури не наводи преслава, тестирани Васиљевићи су некада преслављавали Марковдан (као што је познато, Никшићима у Прошћењу је преслава Свети Агатоник). Да будем прецизнији, потребна је опрезност у одређивању и квалификацији ближег порекла Никшића у Овсишту и Чумићу, да ли су они исељени Тарски Никшићи из Прошћења, или можда исељени Лимски/Бихорски Никшићи (мислим на њихово ближе порекло, од 1690. па надаље, јер свакако је и даље порекло Никшића у Прошћењу разјашњено са османлијским дефтером из 1455. и белешком пописивача за села у Потарју: Лимски Никшићи у селима Прошћење, Стричина и Робковина). Дакле, постоји реална могућност да се и њихово генетичко раздвајање догодило у матици, пре исељења претка Никшића у Прошћење, због старости Y336366 и различитих преслава.
Мислим да никада нећемо бити сигурни у то колико је заиста грана Никшића некада боравило у жупи Брскову и Потарју, али можемо са приличном сигурношћу рећи да аутентичне Тарске Никшиће представљају оне тестиране породице које смо навели драјвер и ја. На измишљена предања се не би смело превише ослањати, из разлога наведених у претходном посту, а и тим пре што нису ни у корелацији са предањима оних исељених грана Тарских Никшића (Радуловићи и Пришуњци, Колашинци у Босути, Требаљевци и тд.), грана које не би требало занемаривати само зато што нису присутни у данашњој Црној Гори, а код којих су непостојећа предања о Ровцима и Жупи Грачаници, што нам доказује следеће:
1. да њихови преци никада пре нису ни боравили у Ровцима и Жупи, што је и доказано са њиховим генетичким резултатима;
2. када су се ослобађали колашински, мојковачки и бијелопољски крајеви (1878-1912.), њихове гране су се деценијама или век-два већ налазиле у исељеништву, па нису могле ни бити контаминиране са предањима новодосељених Ровчана у те крајеве;
3. у новим срединама, они нису имали ни разлоге ни потребе за идентификацијама са Ровчанима и Жупљанима, нити им је тако нешто падало на памет, нити им је то могло бити "наметнуто" од стране исељених Ровчана или Жупљана, као опција.
Ових других (Жупљана) у њиховим новим срединама и нема, а ни са Ровчанима није било неких посебних конекција, којих није ни било око 1690. и нешто касније у полимскотарској области, а самим тим ни у заједничким транзитима која су претходила њиховим исходиштима (па отуд су и изостала лажна предања која данас карактеришу Лучинштаке у Потарју и Средњем Полимљу). А и да их је било, свакако би они чинили мањину у односу на далеко бројније и доминантније Лимске/Тарске Никшиће са славом Лучиндан, па би се и ти Ровчани временом и традиционално (односно губљењем ровачке традиције) "утопили" међу њих, а не обрнуто. Савршени пример оваквог случаја је забележен са WGS резултатом Радосављевића из Топлице, даљим пореклом из села Пећарска код Бијелог Поља, који је припао ровачким Булатовићима, иако о томе апсолутно нису имали никаквог усменог знања.
-
Маџгаљи, муслимани и православни, који су присутни на простору бјелопољске и мојковачке општине требали би припадати старијем слоју становништва. Оно гдје нисам сигуран јесте да ли их треба убројити у стариначко становништво жупе Брсково или жупе Љубовиђа. Чини се да су бројнији на подручју Вранеша, међутим за Маџгаље у Штитарици/Мојковац, наводи се да су веома стари у том селу. Предања Маџгаља, слично другим старинцима везују се за Куче, а помиње се и брдо Маџгаљ у Кучима као мјесто поријекла. Да ово није сасвим празна прича говори и чињеница да у Новом Пазару постоје Маџгаљи муслимани који су тестирани као E-BY165837, род Куча. Такође, на подручју Куча заиста постоји локалитет Меџгаљ, који би можда могао потврдити ову везу. Међутим, православни и муслимани са подручја Бијелог Поља и Мојковца тестирани су као R1a-Z280>YP340 и очигледно нису повезани са Маџгаљима Кучима у Новом Пазару. Оно што би могло да се претпостави, јесте да је негдје на подручју Брскова, Љубовиђе или Лима дошло до прибијања неког стариначког православног рода уз исламизовани кучки род Маџгаља, па је дошло и до преношења одређених предања. Занимљиво да и православни Маџгаљи на подручју Гласинца, имају предање о брду Маџгаљ, али своје поријекло вежу уз гатачку Метохију. Истовремено наводе и старије презиме Лазаревић. Можда је ово презиме право презиме свих Маџгаља који су R1a-Z280>YP340.
Маџгаљи R1a-YP340, славе Ђурђевдан, и присутни су данас у сљедећим насељима:
Подбишће, Штитарица и Прошћење/Мојковац
Барице, Лековина, Мајсторовина, Муслићи, Павино Поље, Садици, Соколац, Писана Јела/Бијело Поље
Недакуси, Затон/Бијело поље муслимани
Радно ћу их сматратти старинцима брсковске жупе.
-
У насељима мојковачке општине присутне су два рода која славе Стевањдан, а која имају предања да су поријеклом од Селаковића Горњоморачана Дуловића. Ради се о Палевићима и Морачанима. И једни и други су били чифчије што често може бити везано за старинце. За Палевиће се конкретно у предањима и наводи да су старинци (мимо тог предања да су поријеклом од Дуловића). Тестирани су Морачани и припадају хаплогрупи I1-Z63>PH220 што значи да сасвим сигурно нису повезани са Дуловићима. Палевићи нису тестирани и не зна се да ли су уопште повезани са Морачанима (узимајући у обзир сличан географски распоред, славу и предања). При томе се чини да је Морачанима матица на подручју Вранеша, а Палевићима на подручју Мојковца. Не треба изгубити из вида ни само презиме Морачана које би могло указивати и на даље поријекло из Мораче (иако је и презиме могло настати скупа са преузетим предањем да су од Селаковића Горњоморачна Дуловића).
Палевићи су присутни у Лепенцу, Мојковцу, Жарима, Пољима и Подбишћу/Мојковац
Морачани су присутни у Лепенцу и Штитарици/Мојковац и Стожеру, Сокоцу, Писаној Јели, Коврену, Горицама и Вергашевићима/Бијело Поље
Тестирање Палевића би ријешило дилеме у вези овог рода.
-
На теми су већ помињани колашински муслимани као незаобилазан фактор етничких и историјских кретања на подручју Колашина и Мојковца у 18. и 19. вијеку. Ово подручје је све до краја 17. вијека било доминантно православно, са тек покојим муслиманским становником регистрованим у пописима. Турци 1650-тих година граде колашински град и насељавају муслиманско становништво и војну посаду, са јасном намјером да држе под контролом прилично активна и агресивна православна брдска племена. И по принципу на љуту рану, љуту траву, регрутују муслиманско становништво углавном из исламизованих брдских родова. Кроз читав 18. и 19. вијек траје непрестана и прилично крвава борба православних и муслимана на овом подручју. Муслимани насељавају најплодније дијелове некадашње брсковске жупе, а православни се повлаче углавном у планинске збјегове, попут Мораче и Ускока. Већ од половине 19. вијека, православни полако потискују муслимане с југа према сјеверу. Највећи дио брсковске жупе (Колашин и Мојковац) муслимани су напустили 1886. године, али и то не одједном и не тако лако. Све до балканских ратова, у сјеверним дијелови мојковачке општине остаће муслиманског становништва, које се прво повлачи према Доњем Колашину, Бијелом Пољу и Бихору, а након 1920. године исељава на Пештер, Нови Пазар и Турску.
Покушао сам скупити из етнографске литературе и доступних днк пројеката податке за муслиманске родове, који су живјели на подручју Колашина и Мојковца. Најдоминантнији род су били исламизовани Кучи, што је готово правило и у сусједним предјелима, Полимљу, Рожајама. Сасвим је разумљиво зашто су Кучи као такви били веома популарни за разна конструисана предања, поготово међу старинцима. Видимо да има и других исламизованих брдских и херцеговачких родова, попут Пипера, Вранеша, Шаранаца, али је свакако било и исламизованих старинаца, попут Карлица, могуће Мекића. О већем дијелу муслиманских родова нема поузданих података о поријеклу, па би се и у тим случајевима могло радити о исламизованим брсковским старинцима.
Ако неко има неки податак више везано за ове муслиманске родове нека напише.
АЛОМЕРОВИЋИ у Доњем Липову/Колашин, требали би бити Кучи E-V13>BY165837, исељени у околини Бродарева
АНУШИЋИ у Ровачком Требаљеву/Колашин
АРВАТИ у Блатини/Колашин
АСКОВИ у Бјелојевићима/Мојковац, требали би бити од исламизованих Куча, Љуца, E-V13>BY165837
АЏАКОВИЋИ у Бјелојевићима/Мојковац, звали се и Бјелојевићи
БАЛАБАНИ у Доњем Липову(Мигаловица)/Колашин
БАЛИЈАГИЋИ у Ровачком Требаљеву/Колашин, Лепенцу и Пољима/Мојковац и Равној Ријеци/Бијело Поље, исељени у Турску, могли би бити старинци
БАНДЕ у Подбишћу/Мојковац, требали би бити од исламизованих Куча, Лалевића из Колашина, E-V13>BY165837
БАШАНОВИЋИ у Башањем Брду и Колашину/Колашин, помиње се Башановића кула
БРЕЗОВЦИ у Жарима/Мојковац
ДЕРДЕМЕЗИ у Матешеву/Колашин, требали би бити исламизовани Кучи, E-V13>BY165837
ДУРОВИЋИ у Равној Ријеци/Бијело Поље, помиње се поријекло из Куча
ЂУРЂЕВИЋИ у Жарима/Мојковац, исламизовани Кучи E-V13>BY165837
ЕЛДИЋИ у Горњем Липову/Колашин, огранак Куча Каљића, E-V13>BY165837
ЗЕКИЋИ у Жарима/Мојковац, исељени у Сјеницу и Турску
ЗУЛЧИЋИ у Дријенку/Колашин
КАЈЕВИЋИ у Колашину/Колашин и Пољима и Стевановцу/Мојковац, требали би бити исламизовани Вранеши I1-P109>FGC22045>FGC22054
КАЉИЋИ у Горњем Липову и Колашину/Колашин и Пољима и Жарима/Мојковац, исламизовани Кучи E-V13>BY165837
КАРАНДАШИ у Пољима/Мојковац
КАРЛИЦЕ у Пољима/Мојковац, требали би бити повезани са православним Карлицама, дакле Y190065
КОФРЦИ у Доњем Липову(Мигаловица)/Колашин и Лепенцу и Стевановцу/Мојковац
КУПУСАРИ у Горњем Липову/Колашин, огранак Куча Каљића, E-V13>BY165837
ЛАЛЕВИЋИ у Подбишћу/Мојковац, исламизовани Кучи , E-V13>BY165837
ЛОПАЋАНИ у Штитарици/Мојковац
ЛУКАЧИ у Морачком Требаљеву/Колашин, исламизовани Пипери Лутовци, R1b-Z2705>FT48939
МАРТИНОВИЋИ у Башањем брду и Колашину/Колашин и Пољима/Мојковац, исламизовани Кучи, E-V13>BY165837
МЕКИЋИ у Колашину и Мујића Речинама/Колашин и Пољима и Стевановцу/Мојковац, тестирани као I2-S17250, можда старинци
МУШОВИЋИ у Мушовића ријеци/Колашин и Жарима/Мојковац, требали би бити исламизовани Вранеши I1-P109>FGC22045>FGC22054
ОРУЧЕВИЋИ у Дрпама/Колашин, од њих би требали бити Колашинци у Сјеници, могуће и муслимани Дрпљани, E-V13
ПЕПИЋИ у Бабљаку/Колашин
ПИЈУЦИ у Блатини/Колашин, требали би бити исламизовани Плањани Шаранци Анђелићи E-BY169811
СВИРАЛЕ у Пољима/Мојковац
СВОЈИЋИ у Жарима/Мојковац, исељени у Турску
СМАИЛАГИЋИ у Смаилагића пољу и Колашину/Колашин, има их исељених код Тутина
ТУТИЋИ у Бјелојевићима, Лепенцу и Стевановцу/Мојковац, има их исељених у Набојском пољу код Тутина, требали би бити огранак Мекића I2-S17250
ФАКИЋИ у Штитарици/Мојковац
ХАСИЋИ у Морачком Требаљеву/Колашин, повезани са Хаџибулићима и могуће Лалевићима, исламизовани Кучи E-V13>BY165837
ХАЏИБУЛИЋИ у Ровачком Требаљеву/Колашин и Бојиштима и Равној Ријеци/Бијело Поље, исламизовани Кучи E-V13>BY165837, требали би бити повезани са Лалаевићима и Хасићима
ХОТИ у Морачком Требаљеву и Војковићима/Колашин и Пољима/Мојковац, могуће да су од малисорских Хота
УСОВИЋИ у Плани/Колашин, не знам да ли су повезани са тестираним Хусовићима у рожајском крају који су I2-S17250
ЧОКОВИЋИ у Церову/Бијело Поље, наводно раније Кољићи у Колашину, тестирани берански Чоковићи као I2-PH908>Z16983
-
https://www.facebook.com/share/p/1Hz6FNz6c3/
Могли би се додати и ови родови:
*Ћатовић, Кукуље(Бијело Поље), PH908>FT14506>Y179535>Y52621
*Алиловић, Кукуље (Бијело Поље) PH908+,Y52621-
За раније поријекло оба браства помињу Штитарицу код Мојковца, Ћатовићи још прецизније да су од Булатовића.
*Међедовић, Обров (Бијело Поље)
PH 908>FT14506>56203-род тарских никшића
*Мехоњих (Пријепоље) PH908, раније Горње Липово Колашин
https://bs.m.wikipedia.org/wiki/Jusuf_Mehonji%C4%87,
од којих је један од најпознатијих комита из рашке области у периоду од 1918-1928.г.
*Колић(Пећ), раније Башање брдо код Колашина, PH908>Y32084
*Дрпљанин (Бијело Поље) EV13, раније Дрпе-Колaшин
-
https://www.facebook.com/share/p/1Hz6FNz6c3/
Могли би се додати и ови родови:
*Ћатовић, Кукуље(Бијело Поље), PH908>FT14506>Y179535>Y52621
*Алиловић, Кукуље (Бијело Поље) PH908+,Y52621-
За раније поријекло оба браства помињу Штитарицу код Мојковца, Ћатовићи још прецизније да су од Булатовића.
*Међедовић, Обров (Бијело Поље)
PH 908>FT14506>56203-род тарских никшића
*Мехоњих (Пријепоље) PH908, раније Горње Липово Колашин
https://bs.m.wikipedia.org/wiki/Jusuf_Mehonji%C4%87,
од којих је један од најпознатијих комита из рашке области у периоду од 1918-1928.г.
*Колић(Пећ), раније Башање брдо код Колашина, PH908>Y32084
*Дрпљанин (Бијело Поље) EV13, раније Дрпе-Колaшин
Хвала на допунама, Деус Вулт.
-
Мислим да смо на теми досад поменули највећи дио родова присутан на подручју жупе Брсково, при чему нису поменути родови који су досељавали из сусједних жупа, у првом реду Мораче, током 19. и 20. вијека. Ова досељавања су имала карактер масовних и измијенила су у доброј мјери структуру становништва на подручју Колашина и Мојковца. Концентрисали смо се дакле само на оне родове који би могли бити старосједилачки, тј. оне родове за које се претпоставља да су на том подручју живјели и прије доласка Турака. Упркос прилично пространој територији жупе, нисмо успјели идентификовати велик број стариначких родова. Узрок томе је свакако у разури стариначког становништва , које се десило крајем 17. и почетком 18. вијека, исламизацији подручја и досељавања исламизованих брђанских и малисорских родова. Иако је православно становништво касније у 19. и 20. вијеку превладало, углавном се радило такође о досељеничком, а не домицилном становништву жупе. За неке родове се и даље не може бити сасвим сигурaн да ли су старинци у Брскову или у некој другој жупи. На карти сам одлучио да прикажем све родове који потенцијално могу бити старинци.
Иначе, етнографска литература за подручје Колашина и Мојковца је прилично танка, бар она која би на систематичнији начин обрађивала насеља и родове, тако да је било доста муке да се среди списак родова по насељима и да се утврди њихово поријекло.
(https://i.postimg.cc/R0y63MY8/BRSKOVO-RODOVI.png)
-
При чему Пантовиће неки други аутори сврставају у Добројевиће, уосталом као и Раониће. За Јокиће исто није јасно да ли се мисли на Јокиће или Јокниће, јер то нису исте породице. За Ристиће се чак наводи да су неки скорији досељеници из Пећи. Прилично хаотична предања или скорије конструкције на подручју Мојковца.
Namjeravam da testiram svoje rođake sa majčine strane koji su mojkovački Pantovići i isto imaju predanje da su od Popovića iz Kuča. Slave Nikoljdan. Da li može neko u privatnoj poruci da mi napiše šta i kako? Znam cijenu testa, ali ne znam đe se obavlja i da li ja uzimam uzorak ili neko od vas?
-
Namjeravam da testiram svoje rođake sa majčine strane koji su mojkovački Pantovići i isto imaju predanje da su od Popovića iz Kuča. Slave Nikoljdan. Da li može neko u privatnoj poruci da mi napiše šta i kako? Znam cijenu testa, ali ne znam đe se obavlja i da li ja uzimam uzorak ili neko od vas?
Пошаљи мејл на [email protected].
-
Пошаљи мејл на [email protected].
Hvala. Napomenuću da na vašem portalu piše da su se Tmušići odselili iz Kuča 1800. zbog krvi, dok Pantovići govore da su naselili mojkovački kraj 1774. nakon pohare Kuča. Dakle imamo slučaj da je i jednima i drugima zajednička slava i to da oboje imaju predanje da su od Kuča, međutim period i razlog tih navodnih seoba u predanjima su različiti. Da li će rezultati biti isti ili različiti, ostaje da vidimo...
-
ТУТИЋИ у Бјелојевићима, Лепенцу и Стевановцу/Мојковац, има их исељених у Набојском пољу код Тутина, требали би бити огранак Мекића I2-S17250
Сећаш ли се где си наишао на податак да су Тутићи из истоименог села код Мојковца (сада је то приградско насеље) огранак Мекића? Било их је 36 кућа у Тутићима 1913. године и били су тада једно од најбројнијих муслиманских братстава из Доњег Колашина.
Питам пошто је Јово Медојевић за Тутиће из Бољанине, који су тамо дошли из Тутића, навео да потичу од Шкријеља.
-
Сећаш ли се где си наишао на податак да су Тутићи из истоименог села код Мојковца (сада је то приградско насеље) огранак Мекића? Било их је 36 кућа у Тутићима 1913. године и били су тада једно од најбројнијих муслиманских братстава из Доњег Колашина.
Питам пошто је Јово Медојевић за Тутиће из Бољанине, који су тамо дошли из Тутића, навео да потичу од Шкријеља.
Нисам сад могао пронаћи гдје сам нашао податак да су Тутићи и Мекићи повезани, али мојковачки Тутићи не би требали бити повезани са Тутићима из околине Тутина који по предању потичу од Шкреља, иако су се касније и неки мојковачки Тутићи преселили у околину Тутина. Мушовић стриктно то наводи у свом раду "Становништво сјеничког и тутинског краја"
"ТУТИћИ
Бројно је братство Тутића у тутинском крају, а лоцирани су у Добром Дубу, Потребу и Баљену. По једном предању, потомци су жена и племените Мајке Туте, а по другом, од Тута су, који је имао два брата — Преку Од кога су Пренче и Куку од кога су Кукићи из Глухавице. Сви тутински Тутићи, изузимајући једну породицу која је насељена 1945. године у Набојском Пољу, а досељени су из Тутића код Мојковца, међусобно се рођакају. Многи Тутићи су променили презиме. Тако се они у Добром Дубу сада деле на четири махала које носе имена по неким од тамошњих Тутића, па се неки чак и званично тако презивају нпр. Зећовићи. Особито после 1950. године доста се Тутића иселило у Тутин, Дубово, Нови
Пазар, Скопље.
Да овоме додамо и предање по коме су Тутићи, старином Шкријељи, првобитно живели у Блацама па су се одатле одселили: Пренче у Глухавицу, Тутићи у Добри Дуб и Кукићи у Глухавицу.
Многи потомци Шкријеља и данас говоре албански. Код Тутића се не памти да се када говорило албански."
-
Нисам сад могао пронаћи гдје сам нашао податак да су Тутићи и Мекићи повезани, али мојковачки Тутићи не би требали бити повезани са Тутићима из околине Тутина који по предању потичу од Шкреља, иако су се касније и неки мојковачки Тутићи преселили у околину Тутина. Мушовић стриктно то наводи у свом раду "Становништво сјеничког и тутинског краја"
"ТУТИћИ
Бројно је братство Тутића у тутинском крају, а лоцирани су у Добром Дубу, Потребу и Баљену. По једном предању, потомци су жена и племените Мајке Туте, а по другом, од Тута су, који је имао два брата — Преку Од кога су Пренче и Куку од кога су Кукићи из Глухавице. Сви тутински Тутићи, изузимајући једну породицу која је насељена 1945. године у Набојском Пољу, а досељени су из Тутића код Мојковца, међусобно се рођакају. Многи Тутићи су променили презиме. Тако се они у Добром Дубу сада деле на четири махала које носе имена по неким од тамошњих Тутића, па се неки чак и званично тако презивају нпр. Зећовићи. Особито после 1950. године доста се Тутића иселило у Тутин, Дубово, Нови
Пазар, Скопље.
Да овоме додамо и предање по коме су Тутићи, старином Шкријељи, првобитно живели у Блацама па су се одатле одселили: Пренче у Глухавицу, Тутићи у Добри Дуб и Кукићи у Глухавицу.
Многи потомци Шкријеља и данас говоре албански. Код Тутића се не памти да се када говорило албански."
Скоро сам баш читао о Тутићима у Мушовићевом роду, тако да ми је познато то. Свакако се ради о два различита братства Тутић, па чак и ако ови мојковачки такође потичу из Шкријеља. Али вероватније је да је Медојевић читајући Мушовића дошао до погрешног закључка, па због тога навео у свом раду да су и ови из Бољанине из Шкријеља пореклом.
Ако се сетиш извора за Мекиће, свакако ми јави.