Старо српско становништво жупе Брсково

[drajver]

Слично претходним темама овог типа отварам тему о старом српском становништву средњовјековне жупе Брсково. За почетак мапа обухвата жупе на основу доступних извора.



Краћи коментар на границе жупе. Жупа је обухватала цјелокупну територију данашње општине Мојковац, половину општине Колашин (тј. све осим морачко-ровачког дијела ове општине), а од бјелопољске општине насеља: Раките, Церова, Равна Ријека, Бојишта, као и подручје Веруше у подгоричкој општини. Средњовјековни извори не дају пуно података за сву територију жупе. Највише се помињу насеља у мојковачкој општини, и она су најмање спорна. За подручје Колашина, први писани подаци се јављају тек у турском периоду, а за подручје у на изворишту Таре (Матешево, Опасаница, Веруша), ти подаци недостају све до новијег доба. Што се бјелопољског дијела жупе тиче, он је за средњовјековни период не толико јасан, јер се ради о тромеђи три жупе: Љубовиђе, Брскова и Лима. Граница између Брскова и Љубовиђе је по средњовјековним изворима ишла негдје између села Пали и Јабучно сјевероисточно од Мојковца, док ће се у турском периоду оба та села наћи у нахији Лимских Никшића (територијалног насљедника жупе Брсково). Истовремено, у нахији Лимских Никшића наћи ће се села у доњем току ријеке Љубовиђе: Равна Ријека, Раките, Церова, Бојишта, па се и за њих може претпоставити да су у средњем вијеку припадале жупи Брсково. То се не може тврдити и за Крушево јужно од Бијелог Поља, које иако је од самих почетака припадало нахији Лимских Никшића, у турским пописима је јасно назначено да оригинално припада средњовјековној жупи Лим. Везано за крај јужно од Колашина, уз Тару, који прелази дијелом и у подгоричку општину (Веруша), сврстао сам га у жупу Брсково, јер је везан за слив Таре и Колашин.

[drajver]

Жупа Брсково у средњем вијеку позната је највећим дијелом због њеног градског центра, трга и рудника Брсково. Ово су неки основни помени у изворима брсковске жупе и мјеста у њој из средњег вијека.

- први писани помен Брскова, у одлуци градског вијећа Котора из 1243. године

- у уговору краља Уроша I и Дубровчана помиње се Брсково 1254. године

- у повељи Уроша I манастиру св. апостола Петра и Павла из 1254-1264. године, помиње се Брсково као предио и неколико насеља у њему: Прошћење, Бистрица, Добриловина?, Гостиловина, Стричина, Плавковина, Селце, Јасеново и планина Коњ

- у дечанској хрисовуљи из 1330. године, први пут се помиње Брсково као жупа и село Палеж(Пали) у њој

Наравно, бројни су помени брсковског трга и рудника, гдје постоји католичка колонија рудара Саса, Дубровчана и Которана. За ужи простор Колашина у средњовјековним изворима нема помена, али се основано може претпоставити да је улазио у обухват жупе Брсково.

[drajver]

Чини се да је подручје Брскова веома рано дошло под турску власт, убрзо након слома Вука Бранковића, 1396. године. Већ тада се као убирачи царине на Брскову помињу турски достојанственици, у првом реду Пашајит бег, управник Скопског крајишта. Често се помиње да је ово период турско-српског двовлашћа на територији некадашње области Бранковића, гдје Турци држе одређене тврђаве и пунктове, али упоредо функционише и власт Деспотовине. Турци по први пут тада остварују и контакт са појединим групама становништва у влашком статусу. Како видимо из најранијих пописа, у првом реду са власима Сјенице и власима Никшићима. За подручје Брскова од кључног је значаја ова турско-никшићка сарадња у 14. и 15. вијеку. Већ крајем 14. вијека као један од посланика Пашајит-бегових у Дубровнику помиње се Вукослав Никшић. У једном дубровачком запису из 1447. године помињу се Никшићи на Тари. У првом попису скопског крајишта из 1455. године, видимо да су Никшићи као групација у влашком повлаштеном статусу присутни на подручју некадашње жупе Брсково у више насеља, а да су неки од њих као припадници војничког реда ешкинџија постали спахије и добили тимаре на подручју жупе Брсково. Значај влашке групе Никшића за подручје некадашње жупе Брсково у овом периоду је такво да цијела та жупа у турским документима носи назив Вилајет Никшићи, касније нахија Никшићи, а првобитно име жупе се потпуно губи.

Овдје је кључно одговорити на питања:

- ко су власи Никшићи који се јављају на подручју Брскова у 15. вијеку и у каквом су односу са другим никшићким групацијама, у околини Никшића, у Ровцима
- шта је са осталим становништвом жупе у периоду никшићке доминације, у каквом је оно односу са власима Никшићима
- да ли су власи Никшићи опстали на територији жупе Брсково односно нахије Никшићи у каснијим периодима и који би то данашњи родови могли бити

Знам да је о овим питањима расправљано на другим темама много пута, зато бих овдје хтио само да презентујемо оно што се мање више као чињенично може извући из извора. На срећу, један турски аутор, Хатиџа Оруч, обрадила је детаљно турске попис из 15. и 16. вијека за подручје Брскова и презентовала их је у раду „НАХИЈА ЛИМСКИ НИКШИЋИ У ГРАНИЦАМА БОСАНСКОГ И ХЕРЦЕГОВАЧКОГ САНЏАКА У 15. И 16. СТОЉЕЋУ“

[drajver]

Први попис у којем се помиње вилајет Nikşiçler јесте "Препис сумарног дефтера Јелеча, Звечана, Ходидједа, Сјенице, Раса, Скопља, Тетова и других предјела који им припадају" из 1455. године. У оквиру овог пописа могу се издвојити три групе насеља у оквиру вилајета Никшићи.

Прва група обухвата насеља гдје су власи Никшићи живјели. Можемо претпоставити да су у овим насељима Никшићи живјели и у првој половини 15. вијека.
Орлина, неубицирано насеље
Отмичево, име насеља вјероватно настало од личног имена Отмич, које се јавља као предачко за неке појединце из каснијих пописа никшићке нахије, насеље се касније појављује као махала у оквиру насеља Плана код Колашина, па се вјероватно у околини тог насеља са лијеве стране Таре и налазило. Неки аутори га смјештају на десну страну Таре, због топонима Отмичево у планинском дијелу источно од Колашина, али такав планински топоним постоји и са лијеве стране ријеке Таре.
Штитарица, то је данашње насеље у општини Мојковац на путу између Колашина и Мојковца.
Крушево насеље на Лиму јужно од Бијелог Поља, у попису за ово насеље стриктно стоји да припада Лиму (није дакле било дио жупе Брсково)
Свињачица у попису се наводи да је село порушено и да није насељено, а нема сумње да се налазило негдје у долини ријеке Свињаче која се код Колашина са источне стране улијева у Тару. Вјероватно негдје на подручју Селишта или Мушовића Ријеке.

Може се видјети да су Никшићи настањени у селима дуж пута који повезује Оногошт и Зету са Полимљем. Мислим да такав њихов распоред није случајан, поготово ако видимо да се још 1399. године у изворима јављају као преносници робе.
--------

Друга група насеља односи се на насеља која су поједини Никшићи добили у тимаре као ешкинџије у турској војсци. Ради се о укупно осам појединаца, од којих први на списку носи и племенско име Никшића. Углавном се ради о насељима са подручја општина Мојковац, Бијело Поље и Колашин.

Бистрица, ово је насеље у долини ријеке Бистрице, јужно од Бијелог Поља, недалеко од Равне Ријеке
Церово, данашње истоимено насеље југозападно од Бијелог Поља
Сига, засеок с десне стране ријеке Таре, сјеверно од Мојковца, у близини Лепенца
Обод, Горњи и Доњи, истоимени засеоци сјеверно од Мојковца, Доњи Обод је данашње насеље Жари
Лепенац, Горњи и Доњи, истоимена насеља сјеверно од Мојковца
Липово, Горње и Доње, данашња истоимена села западно од Колашина

С обзиром да су Никшићи ова села добили као спахијски посјед, мислим да је основано претпоставити да оригинално становништво присутно у овим селима није било никшићко. Ово не значи да се и сами Никшићи нису настанили у селима која су добили у посјед, што ће се видјети у наредним пописима.
--------

Трећа група насеља односи се на насеља која су изузета из Иса-беговог хаса и придодата у сулатанов хас.

ПрошћењеМјесто се наводи као рударско, не знам да ли је у самом Прошћењу био рудник или је ово везано за рударску активност оближњег Брскова. Иса-Бегу су у замјену за Прошћење дата три села у околини Приштине. Касније ће од Прошћења и насеља око њега бити формирана посебна нахија Прошћење.
Робковине, неубицирано насеље, свакако у близини Прошћења
Стричина, данашњи засеок у близини Прошћења. Било је дио и ранијег посједа захумске епархије заједно са Прошћењем.
 
Насеља су ипак наведена као дио вилајета Никшићи, па се може поставити питање у којој мјери су сами власи Никшићи живјели у њима, а колико су насеља само географски понијела овај назив. С обзиром да се становништво у овим насељима не наводи као влашко, мислим да у њима 1455. године нису живјели власи Никшићи, већ неко друго становништво. С обзиром на бројност популације у та три насеља, не би ме чудило да је ту било потомака становника града Брскова.

--------

Ако бих извлачио неки закључак, рекао бих да су оригинални власи Никшићи са Таре прије доласка Турака живјели у насељима из прве групе: Орлини, Отмичеву, Свињачици, Штитарици, а Крушево су населили као друмску колонију и повезницу са Полимљем.

[ГБ]

Што се бјелопољског дијела жупе тиче, он је за средњовјековни период не толико јасан, јер се ради о тромеђи три жупе: Љубовиђе, Брскова и Лима. Граница између Брскова и Љубовиђе је по средњовјековним изворима ишла негдје између села Пали и Јабучно сјевероисточно од Мојковца, док ће се у турском периоду оба та села наћи у нахији Лимских Никшића (територијалног насљедника жупе Брсково). Истовремено, у нахији Лимских Никшића наћи ће се села у доњем току ријеке Љубовиђе: Равна Ријека, Раките, Церова, Бојишта, па се и за њих може претпоставити да су у средњем вијеку припадале жупи Брсково. То се не може тврдити и за Крушево јужно од Бијелог Поља, које иако је од самих почетака припадало нахији Лимских Никшића, у турским пописима је јасно назначено да оригинално припада средњовјековној жупи Лим.

Граница између села Пали и Јабучно (дакле жупе Брсково и Љубовиђа) је ријека Љубовиђа, тако да су вјероватно села са лијеве стране ријеке (Јабучно, Бојишта, Церово, па и Равна Ријека низводно) припадале жупи Љубовиђа. За Ракиту нисам сигуран, јер се она пружа изнад Равне Ријеке, али са десне стране Љубовиђе. Врло вјероватно Брскову је припадала.

[drajver]

Граница између села Пали и Јабучно (дакле жупе Брсково и Љубовиђа) је ријека Љубовиђа, тако да су вјероватно села са лијеве стране ријеке (Јабучно, Бојишта, Церово, па и Равна Ријека низводно) припадале жупи Љубовиђа. За Ракиту нисам сигуран, јер се она пружа изнад Равне Ријеке, али са десне стране Љубовиђе. Врло вјероватно Брскову је припадала.

Тешко је сигурно рећи куда је граница ишла током средњег вијека. Има логике ово што пишеш, мада има логике и да је нахија Лимски Никшићи највећим дијелом пратила старе жупске границе. Тамо гдје то није био случај, јасно је наглашено, као што се помиње код Крушева да припада Лиму. С друге стране, код Јабучна се види да су и нека села жупе Љубовиђа била укључена у Лимске Никшиће,а без посебне напомене. Тако да ту ствар, по мени, остаје отворена. Што се Равне Ријеке тиче чини ми се да би она и у средњем вијеку могла бити у оквиру Брскова, јер се помиње заједно са Бистрицом која је са десне стране Љубовиђе. У том случају, остала би спорна само Бојишта и Церово.

[ГБ]

Тешко је сигурно рећи куда је граница ишла током средњег вијека. Има логике ово што пишеш, мада има логике и да је нахија Лимски Никшићи највећим дијелом пратила старе жупске границе. Тамо гдје то није био случај, јасно је наглашено, као што се помиње код Крушева да припада Лиму. С друге стране, код Јабучна се види да су и нека села жупе Љубовиђа била укључена у Лимске Никшиће,а без посебне напомене. Тако да ту ствар, по мени, остаје отворена. Што се Равне Ријеке тиче чини ми се да би она и у средњем вијеку могла бити у оквиру Брскова, јер се помиње заједно са Бистрицом која је са десне стране Љубовиђе. У том случају, остала би спорна само Бојишта и Церово.

Наравно, све што сте навели је свакако могуће.

У сваком случају, то пише и Жарко Шћепановић, граница између Брскова и Љубовиђе је ишла макар дјелимично ријеком Љубовиђом (што је и логично да ријека уједно чини и природну и административну границу). Вјероватно да Равна Ријека, тј. онај дио око манастира Равна Ријека (данас манастир Мајсторовина), који се и налази поред ријеке Бистрице припадао Брскову, док опет нисам сигуран шта је са дијелом Равне Ријеке са лијеве стране Љубовиђе.

Бојишта и Церово као села поред Јабучна су ми логични кандидати за жупу Љубовиђу (на прву лопту), али опет питање остаје отворено.

[drajver]

Након првог турског пописа Скопског крајишта из 1455. године, сљедећи попис који је обухватио тарско-лимске Никшиће је био сумарни дефтер босанског санџака из 1468/1469. године. У оквиру овог санџака пописана је нахија Никшићи. Евидентно је да се увећао број села што може значити да у периоду прије овог пописа 1468. године сва област Брскова и није улазила у Скопско крајиште тј. директну турску власт, већ само насеља која су насељавали власи Никшићи.

Занимљиво је да у новом попису нема мјеста Орлине, које је присутно у попису из 1455. године. Ово мјесто је неубицирано. Мада Хатиџа Оруч као да зна гдје се мјесто налазило када пише: "Sela koja su upisana u Nikšićkoj nahiji (izuzev Orlina) grupirana su u predjelu Ljubovije, između Tare i Lima, i protežu se prema Gornjem Kolašinu." Ако Орлина није била на подручју Брскова, поставља се питање гдје је била? Једина насеље под овим именом на територији Црне Горе налази се у околини Никшића.

Новопописана насеља у нахији Никшићи 1468. године су сљедећа:
Плана, данашње насеље код Колашина
Мојковац, данашњи центар општине
Јавор, не знам гдје се налазило ово насеље
Буковица, по неким каснијим уписима зна се само да је била негдје у околини насеља Обод и Жари код Мојковца
Цер, данашње насеље сјеверно од Мојковца
Подбишће, данашње насеље јужно од Мојковца
Јабучно, данашње насеље источно од Бијелог Поља
Туство, данашњи заселак источно од Бијелог Поља
Равна Ријека, данашње насеље у долини Љубовиђе југоисточно од Бијелог Поља
Бојиште, данашње насеље источно од Бијелог Поља
Раките, данашње насеље са десне стране Љубовиђе, југоисточно од Бијелог Поља
Мијатова, данашњи засеок Старо Мијатово, југоисточно од Бијелог Поља
Пали, насеље сјеверно од Мојковца
Требаљево, насеље на правцу Колашин-Мојковац

У попису 1468. године, сви становници нахије Никшићи пописани су у влашком порезу. Међутим, у сљедећа два пописа 1485. и 1489. године на подручју нахије Никшићи направљена је разлика између двије групе становништва тзв. старих спахија које су остале у влашком статусу и плаћале филурију и становништва које је прешло на рајинске порезе. С обзиром да се за ове који су остали власи помиње да су старе спахије, основано би било претпоставити да се ради о потомцима ешкинџија тимарника из 1455. године, иако није искључено да се у ову групу у међувремену укључио још понеко од осталог становништва. Да ли су прави власи Никшићи овим настојали сачувати неки посебан статус у односу на остало становништво, можемо само претпостављати. Како год, ове филурџије 1485. и 1489. године сачињавале су тек нешто више од 15% становништва нахије Никшићи. У пописима из 1485 и 1489. године јављају се и нови топоними: Баре, засеок сјеверно до Мојковца; Сиге, засеок сјеверно од Мојковца.

Сумарни попис из 1516. године, поново обједињује сво становништво под филурију, а изгледа да се развија кнежински систем, а јављају се и прва муслиманска домаћинства. Сад су повлаштени слој друштва кнезови и примићури, који су се додуше опет могли регрутовати из породица ранијих ешкинџија-тимарника.

Попис из 1530. године показује да су села нахије Никшићи која су плаћала филурију 1516. године, пребачена на рајинске порезе. Истовремено се повећава број примићура и кнезова, који су ослобођени плаћања тих пореза. Значи, Турци су преко кнежинских самоуправа на неки начин укинули раније родовско влашко право и већи број становништва пребацили у рајински статус. Преко кнежева и примићура, који се неријетко и исламизују, могли су лакше контролисати читаве групе.

Већ попис из 1540. године, показује значајан пад у броју становника, практично је половина становништва одселила. Питање је гдје? Логично би било негдје на границу, гдје су се влашка права још увијек задржала. Није искључено да је неки дио овог становништва завршио и у Крајини, управо у овом периоду. Да би избалансирали број становника, Турци опет враћају влашки статус у нахију Никшић, а тај статус су имали и у попису из 1550. године када је ова нахија била укључена у херцеговачки санџак.

Из горе изложених пописних података, а који су углавном преузети из рада https://iis.unsa.ba/wp-content/uploads/2019/09/historijska_traganja_10-%C4%8CLANCI-HaticeO.pdf рекао бих да  родовска група влаха Никшића на простору Брскова никад није прелазила више од 15-20% укупног становништва, бар кад се говори о периоду када су у тој жупи били најдоминантнији род.

[Zor]

У попису 1468. године, сви становници нахије Никшићи пописани су у влашком порезу.

 1468/69. нико од њих нема влашки статус већ статус раје.

Међутим, у сљедећа два пописа 1485. и 1489. године на подручју нахије Никшићи направљена је разлика између двије групе становништва тзв. старих спахија које су остале у влашком статусу и плаћале филурију и становништва које је прешло на рајинске порезе. С обзиром да се за ове који су остали власи помиње да су старе спахије, основано би било претпоставити да се ради о потомцима ешкинџија тимарника из 1455. године, иако није искључено да се у ову групу у међувремену укључио још понеко од осталог становништва.

 1468. на ширем подручју (Сјеница, Јелеч, Рас, Звечан) су докинути старе спахије из 1455. и сви су постали раја, но убрзо након тога старе спахије добијају статус војнука, а Никшићи до 1485. добијају влашки статус.

 Да ли 88 влашких кућа из 1485. су потомци 8 спахија, или ту има и нпр. влаха из 1455. којих је било 38 кућа.

Већ попис из 1540. године, показује значајан пад у броју становника, практично је половина становништва одселила. Питање је гдје?

 Ја знам гдје и зашто. Ако говоримо о I-Y134585. Али предања сугеришу да су у доба ових дефтера I-Y134585 били у Ровцима или евентуално Жупи..

Са овиме не могу да се сложим. Булат и Шћепан су живели у 15. веку, што значи да Булатовићи и Шћепановићи постоје најкасније од почетка 16. века под тим презименима. Најмање век и по је прошао до помињања кнеза Воина Карлице из Обода, тако да је итекако било времена да се преци Карличића у Ровцима прибрате Булатовићима и потом иселе у Потарје.

Старост гране Y190065 је процењена на између 650 и 750 година. То значи да су се лучинштаци (Карличићи и остали) од аранђеловштака (Рабреновићи и остали) раздвојили најкасније око 1375. године, а можда и нешто раније. То је читав век пре дефтера у коме се помињу Гојакови синови. До раздвајања је могло доћи било где.

Слажем се да је, гледајући искључиво географску распрострањеност припадника гране Y190065, најлогичније да је до раздвајања дошло у Потарју, пошто Бистрица (матица Рабреновића) и Обод (матица Карличића) нису далеко. Али две ствари ми говоре да им матица ипак није у Потарју:
- Предања Карличића, Бошковића и Међедовића о пореклу од Булатовића и Шћепановића из Роваца.
- Резултат Чвора из Миошића код Пала, чије је старо презиме Чворовић и слави Лучиндан, а припада грани Y190065.
Трећи аргумент је било "предање" Татића, али њега смо отписали.

За Чворовиће из Жупе се зна да су се исељавали на Гласинац и по Лубурићу у време његових истраживања тамо их је било 18 кућа. Мени то указује да би матица лучинштака који припадају грани Y190065 могла бити у Жупи и да су одатле неки прешли са Гојаком у Ровца и после се стопили са његовим потомством, а неки остали у Жупи и стопили се са Чворовићима (а можда и још неким братством), те се после иселили на Гласинац.

[drajver]

Да ли 88 влашких кућа из 1485. су потомци 8 спахија, или ту има и нпр. влаха из 1455. којих је било 38 кућа.

И мислио сам да су влашке куће из 1485. године, потомци влаха из 1455. године, али и и тимарника-ешкинџија, укратко, оригиналних влаха Никшића.

[Zor]

И мислио сам да су влашке куће из 1485. године, потомци влаха из 1455. године, али и и тимарника-ешкинџија, укратко, оригиналних влаха Никшића.

 Да, било би можда превише да су сви ови власи потомци само тимарника, проценат влаха крајем 15 в. у односу на укупан број становника је ту негдје са процентом влаха+тимарника 1455.
 19-23 од њих је у селима која се могу повезати са власима.

 Занимљиво је село Требаљева које се јавља 1468. и има 9 кућа, а 1485./1489. то је једино село које је било насељено тада искључиво власима (иако само 3-4).
 
 Генетски резултати исељеника под именом Требаљевци су показали I-Y483870* (први јасан доказ присуства Никшића међу овом групом) и I-Y190065.

 Трећа битна генетика која се углавном потпуно запостављала без икаквог оправдања су Шаранци E-V13 који имају везу са Планом (а и ктитором Добриловине Раичом Милошевићем), коју су судећи по једној махали Отмичева засновали управо ови власи из 1455.

[drajver]

Трећа битна генетика која се углавном потпуно запостављала без икаквог оправдања су Шаранци E-V13 који имају везу са Планом (а и ктитором Добриловине Раичом Милошевићем), коју су судећи по једној махали Отмичева засновали управо ови власи из 1455.

Да, али у Плани касније имамо чак три дијела села, махале. Вјероватно је само отмичевска била оригинално никшићка с обзиром да је 1455. године насељавају власи Никшићи, а друге су могле бити шараначке и можда од још неког рода.

[Zor]

Да, али у Плани касније имамо чак три дијела села, махале. Вјероватно је само отмичевска била оригинално никшићка с обзиром да је 1455. године насељавају власи Никшићи, а друге су могле бити шараначке и можда од још неког рода.

 Да, а 1516. Плана има чак пет махала тако да је ту могло бити више генетика. Плана је главно село 1516. но од 1530. то је Обод.

[drajver]

На подручју жупе Брсково два су стара манастира: Добриловина и Мајсторовина (познат раније и као манастир Равна Ријека). Преносим оно што је Олга Зиројевић записала укратко о оба манастира (с тим да је Равну ријеку и Мајсторовину третирала као два манастира, иако се заправо ради о истом манастиру).

"ДОБРИЛОВИНА, манастир на Тари са црквом св. Ђорћа Није познато када је основан. Године 1593. издата је дозвола „за оправку цркве у Добриловини која је порушена", што значи да је црква из ранијег времена. Године 1609. саграђена је данашња црква, која је, изгледа, четири године касније и живописана. Приложници су били војвода Радич Милошевић и група локалних кнезова. Манастир се често помиње у XVII и XVIII веку. Црква је обновљена 1866."




"МАЈСТОРОВИНА на Лиму код Брскова, црква посвећена cв. Тројици. Вероватно је из XIV века. Живопис датира из XVII. РАВНА РЕКА, манастир измећу Б. Поља u Пљеваља са црквом посвећеном св. Тројици. Спомиње се крајем XVI и у XVII веку. На прелазу из XVII у XVIII век пописане су ствари овог манастира, које су из Добриловине донете у Никољац, што би наводило на закључак да је манастир крајем XVII века запустео. Бележи га и Сопоћански поменик."

[Lajbnic]

Већ попис из 1540. године, показује значајан пад у броју становника, практично је половина становништва одселила. Питање је гдје?

Питање је да ли је ова драстична депопулација изазвана само миграцијама. У сличном периоду, између пописа 1516. и 1536. и Крушевачки санџак бележи драстичан пад становника - на нивоу санџака број је буквално преполовљен, док је у неким нахијама тај пад још драстичнији. Рецимо нахија Крушевац има пад са 8000 на 2000 домаћинства, нахија Прокупље са 13000 на 6000, нахија Дубочица са 14000 пада на 7000 домаћинства итд. Интересантно је да пад броја домаћинства прати и пад броја удовица, што указује да је фактор који је утицао на ову депопулизацију имао утицај на све слојеве становништва. Неки аутори сматрају да су овакве крупне демографске промене у Крушевачком санџаку у овом периоду изазване, поред миграција и епидемијом куге.

Са друге стране, Врањски кадилук, у Ћустендилском санџаку, у периоду између два пописа 1516. и 1528. нема овакав драстичан пад становништва. То би значило да се ова епидемија десила између 1528. и 1536., а ако узмемо у обзир да овакав пад није забележен у жупи Бихор 1530., онда овај период можемо додатно сузити на 1530. до 1536. За овај период постоји забележена епидемија куге баш за 1536. годину. Пре тога постоји забележена епидемија из 1521. коју су донели османски војници приликом освајања Београда.

[drajver]

Питање је да ли је ова драстична депопулација изазвана само миграцијама. У сличном периоду, између пописа 1516. и 1536. и Крушевачки санџак бележи драстичан пад становника - на нивоу санџака број је буквално преполовљен, док је у неким нахијама тај пад још драстичнији. Рецимо нахија Крушевац има пад са 8000 на 2000 домаћинства, нахија Прокупље са 13000 на 6000, нахија Дубочица са 14000 пада на 7000 домаћинства итд. Интересантно је да пад броја домаћинства прати и пад броја удовица, што указује да је фактор који је утицао на ову депопулизацију имао утицај на све слојеве становништва. Неки аутори сматрају да су овакве крупне демографске промене у Крушевачком санџаку у овом периоду изазване, поред миграција и епидемијом куге.

Са друге стране, Врањски кадилук, у Ћустендилском санџаку, у периоду између два пописа 1516. и 1528. нема овакав драстичан пад становништва. То би значило да се ова епидемија десила између 1528. и 1536., а ако узмемо у обзир да овакав пад није забележен у жупи Бихор 1530., онда овај период можемо додатно сузити на 1530. до 1536. За овај период постоји забележена епидемија куге баш за 1536. годину. Пре тога постоји забележена епидемија из 1521. коју су донели османски војници приликом освајања Београда.

Не може се искључити свакако ни та опција, међутим сама ауторка Оруч наводи да је то узроковано губљењем влашких повластица и помјерањем становништва усљед тога. Сличне тезе о губљењу повластица у унутрашњости и помјерањем становништва према границама на којима су повластице могли уживати, дали су и други аутори који ппишу о том периоду. Чињеница јесте да је то период највеће експанзије Османског царства на сјеверозападу и  да на те границе долази однекуд становништво у влашком статусу. Тако да ни теза о помјерању становништва није без основа. Поготово што се нека од тих помјерања могу регистровати и у пописима из тог периода (по мјестима поријекла и сл.)

[drajver]

Историјски гледано, видјели смо да половином 16. вијека докад допиру турски пописи које је обрађивала Хатиџе Оруч, у нахији Никшићи функционише неки систем кнежинске самоуправе. Становништво је доминантно српско православно, али има и првих знакова почетка исламизације. Овај период до 1590-тих може се сматрати периодом најбољих односа Срба и Турака. Међутим, већ крајем 16. вијека избија неколико српских устанака против турске власти. Напознатији су онај у Банату и херцеговачко-брдски устанак под водством војводе Грдана. За подручје Брскова значајан је овај други.

Из писма које су српски главари предвођени војводом Грданом преко двојице српских монаха Павла и Дамјана, крајем 1597. године, упутили римском папи Клементу VIII, саопштени су и неки подаци који се тичу подручја некадашње жупе Брсково. Набрајајући српске земље и појединце који би могли учествовати у ширем устанку, у писму се помиње и сљедеће: ...у Морачи Радојица војвода. Преко тих жупа је и Плана и Колашиновићи и Никшићи, ту је глава Радич кнез и ниже тих жупа је Никољац, и Вранеши и Милешева..."



Не знам да ли је ово писмо негдје штампано на савременом српском језику. У сваком случају је интересатно јер показује изражену националну и историјску самосвијест ондашњих српских главара Херцеговине и Брда. Добрим дијелом је и кратки преглед историје и географије српских земаља. На страну отворени позив папи на црквену унију, а све то наравно из практичних разлога, како би се добила војна помоћ за ослобођење од Турака, писмо је важан доказ веома ране појаве националне самоидентификације код Срба. Писмо се налази у ватиканском архиву.

Што се тиче овог дијела који се односи на Брсково, евидентно је да Никшићи крајем 16. вијека нису доминатан род у жупи Брсково, већ се јављају и друга два рода Плањани (касније Шаранци) и Колашиновићи (огранак Бјелопавлића), а Плањани преко свој војводе Радича Милошевића имају водство на цијелом том простору. И Плањани и Колашиновићи су по предањима досељеници. Плањани наводно из Плане херцеговачке, а Колашиновићи би се могли повезати са селом Колашиновићи у Бјелопавлићима. За Плањане уопште нисам сигуран да су досељеници, док су Колашиновићи могли на просторе Брскова доћи већ у првој половини 16. вијека, јер се 1565. године, ако се добро сјећам, помињу у неком турском документу на подручју Таре. Колашиновићи су се и населили на подручју које је у првом попису тарских Никшића пописано као напуштено, село Свињачица, источно од данашњег Колашина.

[ⲥуⲛцⲉ]

Из писма које су српски главари предвођени војводом Грданом преко двојице српских монаха Павла и Дамјана, крајем 1597. године, упутили римском папи Клементу VIII

Гдје се може наћи то писмо из кога си поставио иссјечак?

[Exiled]

 Како стоје Бјелопавлићки снипови у том крају? За Пајсија, митрополита будимљанског и арбанашког,се наводи и да је Колашиновић а родом Никшић. Кајевићи,иначе Вранешевићи, веле да су Колашиновићи и да им је матица баш поред Свињачице. Изгледа да је то била хетерогена дружина.

[drajver]

Гдје се може наћи то писмо из кога си поставио иссјечак?

У интегралном облику је објављено у: Гласник земаљског музеја у Босни и Херцеговини 1909 (1) јануар-јуни,Земаљски музеј БиХ, Сарајево, 1909, стр.56