На стр. 156 помињу се и моји Љешњани - Војинићи:
''Војинићи – Љешњани. Они су једни од најстаријих старинаца у Чеву.
Живјели су у селу Војинићи. Село се вјероватно по њима тако зове, али је могуће и да
је обрнуто. Мада је могуће да ови Војинићи никада нису живјели у Чеву већ се
закључак о њиховом боравку извео из случајности да се село у Чеву зове исто као и ова
група братстава. Предање каже да је Богдан Војинић имао четири сина. Из неког
разлога отишао је из Војинића. Неки сматрају да се тај одлазак десио око 1250. године.
Мислим да су отишли касније, вјероватно пред битку на Косову или још касније.
Отишли су у Љешанску нахију. Око 1470. године на славу су им дошли Турци и
малтретирали их. Војинићи су Турке побили па су морали да бјеже. Отишли су у
сјеверни дио племена Ровца. Мјесто на ком су се настанили вјероватно по њима се зове
Љешње, јер су дошли из Љешанске нахије. Из Љешња су се раселили по Доњој и
Горњој Морачи, а касније се селе и у друге крајеве. Љешњани су братства: Букилићи,
Вуковићи, Јанковићи, Јоковићи, Јововићи, Перишићи, који се заједничким именом
називају Љешњани. Од њих су и Мујовићи, Перошевићии и Радојевићи у Дробњаку,
Бијелићи, Бошковићи, Ђурђићи, Јанкетићи, Јаредићи, Кадићи, Кљајићи,
Ковијанићи, Марковићи, Матовићи, Мировићи, Мујовићи, Павловићи, Перутићи,
Рашчани, Стојановићи, Тошковићи, Трипковићи и Ћетковићи у Доњој и Горњој
Морачи и Колашину, Николетићи у Васојевићима, Милутиновићи у Лукову, Јелићи
и Злајићи у Затону код Бијелог Поља, Возајићи у Срему.
Предање сачувано у Ровцима каже да је Богдан Војинић дошао из Љеша у
Албанији у Љешанску нахију, а онда се због неког убиства одселио у Чево. Послије
неког времена вратио са у Љешанску нахију. Кад су Турци заузели Зету, дошли су да
направе насиље на слави, па су их Војинићи побили и отишли у Ровца. Предање каже
да се Гојак Никшић оженио од Љешњана. То мора да су претходни становници
Љешња, јер се Гојак доселио у Ровца прије доласка Турака у тај крај.
Тачно вријеме досељавања Војинића у све крајеве гдје су живјели тешко је
одредити. У Херцеговачком дефтеру из 1477. године помиње се Радован Вукотин, а
Вукота (1395–1475) је син Богдана Војинића (1365–1450). Могуће је да је Богдан дошао
у Љешанску нахију око 1390. године, а у Војиниће у Чеву око 1405. године. Вјероватно
се око 1450. године опет вратио у Љешанску нахију. Послије турског упада на славу
1470. године Богданови синови са породицама селе на Љешње у Ровца. Већина
Љешњана слави своју стару славу Ћириловдан.''
Аутор је очигледно добро простудирао све верзије предања о пореклу Љешанских братстава у Ровцима и Морачи, и доста добро дао и неке претпоставке. Једино ми је мало нејасно одакле му подаци као нпр. ''Вукота (1395–1475) је син Богдана Војинића (1365–1450)''. Или се овде ради само о његовој претпоставци да су толико живели? Мада, мало ми је чудно то да је за Вукоту (као да тачно зна?!) ставио да је живео 80 год. а за његовог оца Богдана 75 год. Да су отприлике у то време живели је и мој закључак заснован на основу дугогодишњег истраживања и упоређивања родослова и предања са писаним историјским изворима. Једино је ''омануо'' у томе када каже: ''Могуће је да је Богдан дошао
у Љешанску нахију око 1390. године, а у Војиниће у Чеву око 1405. године. Вјероватно се око 1450. године опет вратио у Љешанску нахију.'' зато што је кнез Богдан већ био доселио на Лијешње у Ровцима (тадашњу жупу Морача) у време када аутор наводи да је у Љешанској нахији и у Војинићима. У турском дефтеру из 1477. год. у Ровцима су уписани унуци Гојака Никшина, који је по томе могао доћи у Ровца у првој пол. 15. в. тј. након 1410 год. када се последњи пут у историјским списима помиње бан Угрен кога је према предању Гојак и убио. Тако да се тај део поклапа са предањем које је сачувано и код Љешњана и код Гојаковића да је Гојак оженио ћерку или унуку Богданову, и да је Богдан дао назив селу Лијешњу у Ровцима које се пре тога звало Брезно или Бреза.