Проблем је што Вазнесење суштински није крсна, породична слава. Да ли има неко ко данас слави Спасовдан као крсну славу? Генерално се Христови празници нису узимали за крсне славе, док Богородичини јесу али ретко и у само неким крајевима (обично оним ван динарских подручја). Насупрот томе, Христови а и Богородичини празници се неупоредиво више користе за посвете храмовних и сеоских слава, па би у вези са Лазаревићима можда то био траг који треба пратити.
Ово је разлог зашто ми је увек било нелогично оно најчешће тумачење порекла крсне славе као спомен на празник када су преци примили хришћанство. Крштења јесу најчешће вршена на велике празнике, али да ли је могуће да нико нико није крштен на Васкрс, Спасовдан, Духове Благовести, Успење, Богојављење...?
С обзиром на то да 90% људи као крсне славе прославља светитеље, развио сам неку своју теорију по којој би крсна слава могла бити нека врста имендана првог претка.
Крштењем су људи добијали име неког светитеља, кога су касније славили као свог заштитника, као што и данас чине Грци од којих смо примили веру. У патријархалној заједници највећи значај би имао заштитник главе породице, па би та прослава била највећа и наставила да се преноси и кроз наредне генерације.
Могло би се претпоставити и да су су у оквиру једне породице сви потомци на крштењеу примали име истог свеца заштитника, као хришћанско име, док су имали и друго народно/словенско. Ту појаву можемо видети од Стефана Војислава и Јована Владимира, па све до Немањића код којих сваки има хришћанско име Стефан и народно/словенско име.
Овоме би у прилог ишла и чињеница да се у старијим изворима (нпр. епске песме и тестамент госта Радина) празник зове
крсно име, а шта је крсно име ако не име понето на крштењу?