Везано за простор око тврђаве Браничево у 12. вијеку, Ивана Коматина у свом раду "Срби на путу крсташа" наводи сљедеће:
"Управо у ово време бележе се и напади варварских скупина Печенега на простору јужно од Саве и Дунава у области Браничева и Поморавља, на оном подручју које ће крсташке војске прелазити током 1096. г., а које ће два столећа након тог догађаја постати саставни и нераскидиви део српске државе. У западним изворима Поморавље се средином XI века описује како бугарска пустиња (deserta Bulgariae), област у којој се при сваком кораку осећа страх од Печенега. Утисак небезбедности у Поморављу имао је 1064. г., према речима летописца, и архиепископ Мајнца, а епископу Бамберга Гинтеру приписује се и следећи суд о народима на путу дo Цариграда и ка Јерусалиму: „Угри без преваре услужни, Бугари потајно краду, од Уза бежасмо јер отворено бесне, Цариграђане спазисмо грчки и царски охоле...“. "
"Немачка војска приспела је средином јуна 1147. г. у Угарску и у њој су провели око месец дана. За овај део пута поред византијских и западних извора велики значај имају и домаће угарске хронике. Наравно, за разлику од поменутих извора оне су у знатно мањем обиму објективне, те тако приказују немачког краља не као ходочасника него као „крадљивца и тиранина“. У изворима нема података да је немачка војска стварала нереде по Угарском краљевству, упркос чињеници да су се Конрад ΙΙΙ и Геза II отворено сукобили у бици на Литави само годину дана раније. Кроз месец дана прешли су Угарску и 20. јула приспели су у византијско Браничево, дакле у Бугарску како нас обавештава Отон Фрајзиншки у свом спису Gesta Friderici imperatoris када пише о границама Угарског краљевства. Према француском путописцу Одону од Деја део немачке војске дошао је бродовима, јер их је како сâм Одон сведочи, француска војска, која је недуго потом кренула пут Цариграда истим путем, користила при свом преласку река, као и мостове које су Немци оставили за собом, док је други део ишао копненим путем. Када се немачка војска окупила у Браничеву, кренула је дуж Поморавља, ка Нишу и Сердици и даље ка Цариграду."
"Граница Угарске и Византије остала је непромењена, након угарско-византијских борби 1127–1129. г., тј. Београд и Браничево и даље су били византијски, а Срем и Земун угарски"
"Наиме, пише Одон, како су крсташи из Угарске, пошто су ушли у Бугарску, „грчку земљу“, у Браничеву, који описује као сиромашан град, били почашћени намирницама које су највећим делом пренели из Угарске.Међутим, Грци односно тамошње становништво, сведочи Одон, већ су се на уласку у њихову земљу „испрљали нечасним радњама“, мислећи пре свега на по крсташе неправедну размену новца."
"Француски путописац, дакле, бележи несугласице на путу кроз Поморавље између крсташа и Грка, а чак помиње и да су Печенези и Кумани напали један заостали део француске војске. Међутим, Одон када пише о Браничеву, наводи да је то сиромашан град, крај око њега је непроходан и шумовит, али истиче и да је веома плодан и богат, но ипак наводи да нема довољно људи који би обрађивали земљу („...si colonos haberet...”). Дакле, општи утисак је да је област око Велике Мораве била недовољно насељена. Да се приметити да писци који описују пролаз крсташких војски током Другог крсташког рата на простору који и даље искључиво називају Бугарском помињу Грке односно Византинце, Печенеге и Кумане. Није тешко уочити да се за становништво на простору Бугарске, у односу на Први крсташки поход, не користи назив Бугари. Јован Кинам тако на пример када помиње угарско-византијске борбе око Браничева и Београда, за сукобљене стране користи називе Ромеји и Хуни, а становништво у неком од градова једноставно назива Браничевци и Београђани."
"У прилог тврдњи да је област око Браничева слабо насељена, чему је друга крсташка војна вероватно додатно допринела, чини се да сведочи и један податак из Кинамове Историје. Наиме, описујући угарско-византијске борбе у Срему 1151. г., Јован Кинам наводи да је цар Манојло, пошто је стигао у Браничево решио да набави намирнице и послао одред у „хунску земљу“ на простор данашњег Баната и додаје да су тамошња насеља „скоро претрпана мноштвом житеља и крцата свакојаким добрима“, Ioannis Cinnami Еpitome, 117–118; ВИИНЈ, IV, 44 (Ј. Калић). Наравно, узимање плена на противничкој територији свакако је био део ратне стратегије, али имајући у виду сведочење Одона из Деја не сме се искључити могућност да ромејска војска није имала чиме да се снабде на том простору."
"Наиме, 1182. г. угарска војска напала је византијске градове Београд и Браничево, а већ 1182/1183. г. и српски велики жупан постао је савезник угарског краља Беле ΙΙΙ у даљој борби против Византије. Са угарским краљем је опустошио византијске територије све до Софије, а потом је предузео самосталну офанзиву. Његови напади против Грка били су усмерени како у области Поморавља, тако и у Приморју, а сматра се да су се његова освајања збила у периоду 1182/1183–1189. г."
"Ипак, важно је напоменути да су Београд и Браничево 1186. г. враћени као мираз у византијске руке, након што су Византија и Угарска склопиле мир који је потврђен склапањем брака између цара Исака II Анђела и Маргарите, кћерке Беле III. У сваком случају Срби су доминирали на простору од града Равно до Ниша."