Светски ДНК месец 2025

[AC]

73. Вукадиновић, Аранђеловдан, Требиће, Лепосавић

Припада хаплогрупи I2-PH908, могуће грани FT16449. Као и претходни тестирани Вукадиновић из истог места, поседује карактеристичне вредности DYS19=15 и DYS576=17. Има и једну личну карактеристичну вредност DYS391=12, тако да са другим Вукадиновићем има само ту једну разлику на упоредива 25 маркера, док са Милетићем из околине Блаца има две разлике на упоредива 23 маркера. О Вукадиновићима из Требића је писано и раније:

Можда је време да размисле о неком напреднијем тесту.

Наиђох на документарац о Требићу и један Вукадиновић спомену да су се доселили из Мораче а пре тога су били у Зети.

https://youtu.be/5OYXmMQxBiU?si=sP2D37nqP2EzJe1p&t=1413

[Милош]

Наиђох на документарац о Требићу и један Вукадиновић спомену да су се доселили из Мораче а пре тога су били у Зети.

https://youtu.be/5OYXmMQxBiU?si=sP2D37nqP2EzJe1p&t=1413

То везивање за Морачу је вероватно настало због славе Аранђеловдан. Нема доказа, нити генетичке потврде за ту тврдњу.

[Иван Вукићевић]

Преписка о Николићима из Главске је пребачена на нову тему о овом роду:
https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=7860.0

[Иван Вукићевић]

105. Димитров (Инђић), Ђурђевдан, Радејна, Димитровград, E-M35>M123>M34>M84

Хаплотип тестираног поседује повишену вредност маркера DYS391=11. Нема блиских поклапања хаплотипова. Ово је тек осми тестирани који припада грани E-M84 на пројекту и углавном су са југа Србије и из Северне Македоније. Већина резултата је из још необјављених истраживања.

Тестирани има бугарско презиме Димитров, али му је отац Србин (као и сам тестирани) и на рођењу је имао презиме Инђић. Породични надимак им је Боровци.

Препорука за даље тестирање: BigY или WGS тест ради утврђивања млађе гране.

[AC]

То везивање за Морачу је вероватно настало због славе Аранђеловдан. Нема доказа, нити генетичке потврде за ту тврдњу.

Да ли има генетичке потврде за област Зете?

[Милош]

Да ли има генетичке потврде за област Зете?

Не налазим везу.

Постоји резултат Бојовића из истог краја, а са другом славом, који је Вукадиновићима близак по хаплотипу, али не и исти. То би могло представљати већу старост овог рода управо на простору Горњег Ибра и Рогозне. Али на овом нивоу сазнања и без напреднијег теста, тешко је било шта тврдити.

[Ojler]

101. Ковачевић, Игњатијевдан, Срђевићи/Гацко, I2-Y3120>PH908>FT16449

Тестирани има предање да припада роду Малешеваца, што потврђује и ДНК тест. О Малешевцима и њима вероватно прибраћеним G2a родовима имамо засебну тему: https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=1602.0
Род смо детаљно обрадили у књизи Генетичко порекло Срба Старе Херцеговине из које преносим неколико пасуса:

Малешевци су разгранати род с матицом у Опутним Рудинама, где су се доселили из Малине, данашњег селишта на подручју суседног Завођа. У средњем веку се Малешевци спомињу као једно од влашких племена, односно племена која су имала влашки друштвени статус. Према предању Малешеваца, једно време су имали презиме Буквић, а касније су се разгранали на Алексиће, Јарамазе и Шупиће у матици, као и на велики број братстава која живе изван Опутних Рудина. Крсна слава рода је Игњатијевдан, а прислужба летњи Игњатијевдан. То је врло ретка слава код Срба коју славе готово искључиво Малешевци и малобројне породице које су ову славу преузеле од њих.
...
У писаним изворима се Малешевци први пут помињу у дубровачком документу из 1374. године, у коме се наводи да је Милаш од Малешеваца (Milas de Malesseuac) закључио уговор о шестогодишњем најамништву код Дубровчанина Богића Љубиславића.
...
Ковачевићи из Срђевића код Гацка, према предању, потичу од Петра Алексића, који је био ковач. Доселили су се из Кнеж Дола током друге половине 17. века „због неког боја с Турцима”. Из Срђевића су се исељавали у Добреље у истој области, као и у Пресједовац у Борчу. Од Ковачевића из Срђевића су Сјерани у Зијемљима код Невесиња који су се населили на Сјераново имање, па су по њему узели ново презиме, тако да нису у сродству са осталим Сјеранима у Херцеговини. Гојковићи из Рудог Поља код Гацка, према предању, такође потичу од Ковачевића из Срђевића. Из Рудог Поља су се исељавали у Југовиће код Гацка, где се почетком 20. века помињу под презименом Гојко.

У време писања поменуте књиге наше лабораторије су радиле само тестове на 23 маркера и на том сету је хаплотип Малешевића био практично модалан, уз једну нешто ређу вредност DYS458=18. Од тада су међутим тестирана четворица Малешеваца на хаплотип од 25 маркера, који садржи и додатни маркер DYS460. Показало се да Малешевци управо на овом маркеру поседују изражено карактеристичну вредност DYS460=11. Она се јавља код свих петорице до сада тестираних Малешеваца код којих је овај маркер одређен, укључујући и овом приликом тестираног Ковачевића. Поред поменутих DYS460=11 и DYS458=18, хаплотип тестираног Ковачевића додатно поседује и неке њему карактеристичне вредности. Посебно се истиче DYS390=25, затим DYS570=17 а у мањој мери DYS391=10 и DYS576=19. Ово је други тестирани Ковачевић из Срђевића који припада овом роди и као и претходни поседује изражену карактеристику DYS390=25, па се може закључити да је ова вредност специфична за Ковачевиће.

Још нико од припадника овог великог и значајног рода није урадио дубински тест (WGS или BigY), па млађа грана којој род припада није позната. Српски ДНК пројекат је чак обезбедио један Данте Лабс кит за бесплатно тестирање једног од изворних Малешеваца, али је нажалост компанија Данте Лабс престала да испоручује резултате тестова, па је слање узорка код њих на анализу сада бесмислено. Било би заиста значајно ако би се Ковачевић или неко други од Малешеваца одлучио да уради ову врсту теста.

[Radul]

141. Гвозденовић, Ђурђевдан, Бабине/Пријепоље, J2a-M67 > FT157332

Гвозденовићи воде поријекло од Даниловића из Завинограђа у пријепољском крају. Касније су се преселили у село Бабине. Породично предање памти њиховог претка Јована, рођеног 1810. године. Он је око 1830. прешао из Бабина у Вијенац. Бавио се криџилуком и био необично снажан човјек. Познат је по томе што је носио и продавао тешку гвоздену робу, као што су вреће и коњске плоче, па су га због тога прозвали Гвозден или Гвозденовић. Јован је био и храбар и одважан. Једне ноћи, турски разбојници су га ухватили у Пљевљима, одвели на Илино Брдо и тамо убили. Касније је његово тијело пронађено и сахрањено код цркве на Илином Брду. Јованов син Мићо, рођен је 1830. године у Вијенцу. Његови потомци су синови Лазар и Никита.

Анализа маркера

Припада хаплогрупи J2a-M67 > FT157332 чији је филогенетички низ следећи:

J2 > J-M410 > J-PF4610 > J-L26 > J-PF5087 > J-PF5116 > J-PF5119 > J-CTS4800 > J-L558 > J-M67 > J-Z1847 > J-Y4036 > J-Z467 > J-FGC21348 > J-S11842 > J-Y17947 > J-FGC21416 > J-Y15913 > J-FGC21368 > J-FT156609 > J-FT156422 > J-FT157332.

Гвозденовићи припадају добро профилисаном, још увијек неименованом генетичком роду унутар гране FT157332, чије је матица са великом вјероватноћом у широј области Рашке. Припадници овог рода међусобно показују веома блиско сродство – типично разлике од само 1 до 2 STR маркера, рјеђе 3, што указује на релативно недавног заједничког претка.

Главне одлике овог рода су:

Слава Ђурђевдан коју слави већина тестираних 11/13.

Географско исходиште генетичког рода је Рашка. А тестирани се срећу на простору Рашке, Старог Влаха, западне Србије, Босанске Крајине и Бачке.

Специфичност линије Гвозденовића је мутација на маркеру DYS389ii, са вриједношћу 30 (за разлику од уобичајених 29 код већине сродних), што ову грану чини лако препознатљивом. Управо ту вриједност 30 Гвозденовић дијели са Копуновићима, са којима има потпуно поклапање у свим осталим маркерима, што указује на могуће врло блиско генетичко сродство.

Копуновићи су поријеклом из Буковика код Нове Вароши, такође славе Ђурђевдан, док грана из околине Сјенице има предање о сродству са Обућинама који вуку коријене из Дробњака.

Географски најближа потврђена подударања (по STR маркерима) налазе се у:
селу Ступчевићи (Илићи) код Ариља, селу Акмачићи код Нове Вароши, Липници код Чачка.

Овај FT157332 гентички род указује на веома стабилан, вјероватно вишевјековни род у области југозападне Србије, који се током бурних вијекова ширио према Старом Влаху, Босанској Крајини, и Бачкој.

Шта даље
Препорука за даље тестирање WGS или BigY тест, да одредимо тачну позицију.

[Ранко Бубања]

160. Бубоњић, Никољдан, Разбој Љевчански, Србац, I2-Y3120>PH908


Тестирани је навео да породица води порекло из Далмације. Ови Бубоњићи из Лијевча поља и имају најближе генетичко поклапање са Бубоњама (Никољдан) из Северне Далмације. Реч је несумњиво о истом роду. Бубоњама је у Далмацији матица Голубић код Книна. У Крајини би овој групи родова могао бити близак још Лакић (Никољдан) са Змијања (Рекавице, Бања Лука). Неке карактеристичне вредности овог хаплотипа су свакако 437=14 и нешто нижа вредност на маркеру 19 (15).

Због помена старе племићке породица Бубањић/Бубоњић из околине Мостара, уврежено је мишљење да Бубоње потичу негде из Захумља. Невезано за ту причу, рекао бих да генетичка веза са Херцеговином делује могуће. Наиме, тамо се сличне вредности (437=14 и 19=14, уз јако блиске друге маркере) јављају код породице Пендо из Чваљине и Бејата из околине Стоца. И једни и други славе такође Никољдан, подграна FT14506.

Бубоње су уско локализоване у Голубићу, гдје је презиме и настало.
Нема других Бубоња сем ових у Голубићу код Книна, и исељених из тог мјеста.
Турци су 1701. године пописали Голубић, али тада нијесу затекли и Бубоње.
Документом из 1737. године потврђена је веза између Бубања и Бубоња.
У Попису посједника земљишта за Голубић, спомиње се Павиша Бубања.
Павиша је био пасторак Тодора Шурковог Бубање из Крушевице код Љубиња.
Презиме је добио од очуха. О томе је и данас снажно предање у Бубањама.
Млечанин Pietro Cigni је 1737. године у катастарским књигама записао Бубања, али је до погрешне интерпретације презимена дошло нешто касније.
Бубоњићи су наставак ић добили при крају 19. вијека.
Потичу из заселка Ниће у Голубићу.
Павиша је из Требесина код Херцег Новог, око 1733. године, поред мора, стигао у Голубић.
 Познато је да се дио Срба у Крајину доселио из Црне Горе, а да у појединим случајевима, као у овом, има и пренесених презимена

[Небојша]

Бубоње су уско локализоване у Голубићу, гдје је презиме и настало.
Нема других Бубоња сем ових у Голубићу код Книна, и исељених из тог мјеста.
Турци су 1701. године пописали Голубић, али тада нијесу затекли и Бубоње.
Документом из 1737. године потврђена је веза између Бубања и Бубоња.
У Попису посједника земљишта за Голубић, спомиње се Павиша Бубања.
Павиша је био пасторак Тодора Шурковог Бубање из Крушевице код Љубиња.
Презиме је добио од очуха. О томе је и данас снажно предање у Бубањама.
Млечанин Pietro Cigni је 1737. године у катастарским књигама записао Бубања, али је до погрешне интерпретације презимена дошло нешто касније.
Бубоњићи су наставак ић добили при крају 19. вијека.
Потичу из заселка Ниће у Голубићу.
Павиша је из Требесина код Херцег Новог, око 1733. године, поред мора, стигао у Голубић.
Познато је да се дио Срба у Крајину доселио из Црне Горе, а да у појединим случајевима, као у овом, има и пренесених презимена

Баш сам недавно писао о томе. Након 2000 тестираних Крајишника, не постоји нити један случај днк поклапања са презимењацима у Србији, Херцеговини и Црној Гори (доста индикативно).

Заправо је највећа замка (и грешка) истраживати по сличном презименом и налазити везе по сваку цену. Као што рекосте, презиме је настало вероватно у Далмацији. Повезивање са херцеговачким Бубањићима може бити такође каснијег датума, али делује занимљиво због днк поклапања на простору Херцеговине.

Колико ми је познато, није било превише миграција Срба из Херцеговине у Далмацију у 18. веку. Српско становништво Северне Далмације је ка западним крајевима мигрирало још почетком 16. века. Стога би било јако корисно да поставите извор података за ове сеобе из Херцег Новог у Голубић.

[Ранко Бубања]

Баш сам недавно писао о томе. Након 2000 тестираних Крајишника, не постоји нити један случај днк поклапања са презимењацима у Србији, Херцеговини и Црној Гори (доста индикативно).

Заправо је највећа замка (и грешка) истраживати по сличном презименом и налазити везе по сваку цену. Као што рекосте, презиме је настало вероватно у Далмацији. Повезивање са херцеговачким Бубањићима може бити такође каснијег датума, али делује занимљиво због днк поклапања на простору Херцеговине.

Колико ми је познато, није било превише миграција Срба из Херцеговине у Далмацију у 18. веку. Српско становништво Северне Далмације је ка западним крајевима мигрирало још почетком 16. века. Стога би било јако корисно да поставите извор података за ове сеобе из Херцег Новог у Голубић.

У Бубањама веле да су два брата убила неког пашу па су избјегли чак у Млетке.
Те године (око 1730.), у јесен, Турци су срушили цркву на Побрњици.
Таквим поступком, Турци су задали тежак ударац Србима овог краја.
То није могло да прође тек тако – без сукоба и погибије. 

По предању, да се освете, Тодор и Петар Бубања убили су Сијаиз–пашу.   
Завјеренички су му дошли до главе, зато се из Бубања бјежи тајно.
Петар је стигао у Баошиће, а Тодор – он се скрасио у Требесину.
То су села код Херцег Новог, тада под млетачком управом.

Тодоровом пасторку Павиши у Требесину је постало ''тијесно'', па је тражећи ново пребивалиште, поред мора, око 1733. године стигао до Голубића код Книна.

[Небојша]

У Бубањама веле да су два брата убила неког пашу па су избјегли чак у Млетке.
Те године (око 1730.), у јесен, Турци су срушили цркву на Побрњици.
Таквим поступком, Турци су задали тежак ударац Србима овог краја.
То није могло да прође тек тако – без сукоба и погибије. 

По предању, да се освете, Тодор и Петар Бубања убили су Сијаиз–пашу.   
Завјеренички су му дошли до главе, зато се из Бубања бјежи тајно.
Петар је стигао у Баошиће, а Тодор – он се скрасио у Требесину.
То су села код Херцег Новог, тада под млетачком управом.

Тодоровом пасторку Павиши у Требесину је постало ''тијесно'', па је тражећи ново пребивалиште, поред мора, око 1733. године стигао до Голубића код Книна.

То није извор, то је предање. Ово је ипак мало романтичарски приступ истраживању. Чињенице су ипак доста другачије:

"Бубоња, Голубић (кнински) св. Никола 70 (12) Досељени су из Босне у 17 веку. Било их је 8 домаћинстава око 1920. године. Имају породичне надимке: Ниће, Симице и Куљани. Забележена су тврђења у појединој литератури, да је ова породица наводно старином из "средњовековне српске области Захумље" (Породице далматинских Срба)

Дакле, као што се може видети, Бубоње су део досељеничке струје из Босне (17. век), највероватније из Бјелајског поља. У Западну Босну по свој прилици долазе у општем таласу насељавања у 16. веку. Ко зна какво је тада презиме било, пошто она и нису била формирана у овом облику тада.

[Драган Обреновић]

67. Ишић, Ђурђевдан, Радљево/Уб, R1b-U152 > R-Z193 > R-Y323092 (највероватније род Мучибабића)

Тестирани је о свом пореклу у упитнику навео следеће:

Крајем 18. века из племена Дробњаци у Селевац код Смедерева долазе браћа Малета и Антоније. Тамо убију Турчина јер је хтео да оствари "право прве брачне ноћи". Због тога беже у Радљево. Малета је добио пет синова: Симу, Јеремију, Лазара, Марка и Исаила. Од њих су настале фамилије; Симанићи, Јеремићи, Лазарићи, Марковићи, а од Исаила, званог Иса, Исићи односно Ишићи.

Боривоје Дробњаковић у својој књизи "Смедеревско Подунавље и Јасеница - антропогеографска истраживања" бележи Ишиће (Радишиће) као најстарије становнике Селевца 1925. године:



Уочљиво је да Дробњаковић као славу Ишића наводи Ђурђиц, а не Ђурђевдан, али не би било први пут да се ове две славе мешају, било грешком истраживача или казивача.

Ишићев хаплотип има неколико карактеристичних вредности за западну R1b хаплогрупу, али се посебно издваја повишена и екстремно ретка вредност DYS448=21 (модална је 19) и повишена вредност DYS449=32 (модална је 29) али ова друга није део стандардног панела од 23 маркера већ је доступна само у проширеном панелу од 25 маркера који користимо у последњих неколико година.

На генетичкој дистанци 2/25 и 2/23 уочава се неколико тестираних припадницика рода "Дабића, Зимоњића и Мијатовића" описаног у књизи "Генетичко порекло Срба старе Херцеговине", међу којима се посебно издваја Руњевац јер дели и исту славу са Ишићем:

1) Руњевац, Ђурђевдан, Згоњево/Требиње
2) Зимоњић, Лазарева Субота, Мала Гарева/Гацко
3) Милошевић, Лазарева Субота, Броћанац/Слуњ
4) Милановић, Михољдан, Ратковићи/Сребреница
5) Вучић, Никољдан, Церова/Крушевац

Међутим, издвајамо ипак везу са Мучибабићем, Аранђеловдан, Полице/Дубљевићи/Гацко а који припада генетички блиском роду Мучибабића, такође описаног у Књизи о Херцеговцима.

Разлог што апострофирамо везу са Мучибабићем и поред значајно веће генетичке дистанце (разликују се на 4 од 25 упоредивих маркера) и различите славе, јесте чињеница да обојица деле поменуту карактеристичну и екстремно ретку вредност маркера DYS448=21 која је, до појаве Ишићевог резултата, забележена код само три припадника целе западне R1b хаплогрупе у табели Српског ДНК пројекта. Стога веза са Мучибабићем ипак има превагу над осталим, наизглед ближим поклапањима.

Оба поменута (блиска) генетичка рода свакако припадају хаплогрупи R1b-U152 > R-Z193 > R-Y323092 па нема дилеме да је и Ишић припадник неке млађе подгране исте ове хаплогрупе. Било би јако пожељно да Ишић уради и дубљи тест (Big Y-700 или WGS) како би се додатно профилисао овај шири генетички род на простору Старе Херцеговине. Овим тестом би се видело и када је дошло до одвајања мушке лозе којој припада Ишић и мушке лозе Мучибабића, чији представник је већ урадио велики тест.

[Ранко Бубања]

То није извор, то је предање. Ово је ипак мало романтичарски приступ истраживању. Чињенице су ипак доста другачије:

"Бубоња, Голубић (кнински) св. Никола 70 (12) Досељени су из Босне у 17 веку. Било их је 8 домаћинстава око 1920. године. Имају породичне надимке: Ниће, Симице и Куљани. Забележена су тврђења у појединој литератури, да је ова породица наводно старином из "средњовековне српске области Захумље" (Породице далматинских Срба)

Дакле, као што се може видети, Бубоње су део досељеничке струје из Босне (17. век), највероватније из Бјелајског поља. У Западну Босну по свој прилици долазе у општем таласу насељавања у 16. веку. Ко зна какво је тада презиме било, пошто она и нису била формирана у овом облику тада.

То да су дошли из Босне у 17. вијеку је навео Накићеновић.
Који је то његов извор? Распитао се по селу..
Када су Турци 1701. пописали Голубић, гдје су Бубоње? Нема их.
Колико су од 1735-37. године Млечани у Голубићу пописали Бубоња?
Ни једног.
Па гдје су ако су тамо од 17. вијека?
Цијеним твој рад, али овај пут си промашио 100%.

[Небојша]

То да су дошли из Босне у 17. вијеку је навео Накићеновић.
Који је то његов извор? Распитао се по селу..
Када су Турци 1701. пописали Голубић, гдје су Бубоње? Нема их.
Колико су од 1735-37. године Млечани у Голубићу пописали Бубоња?
Ни једног.
Па гдје су ако су тамо од 17. вијека?
Цијеним твој рад, али овај пут си промашио 100%.

Зна се добро како су ишле миграције у том крају. Наравно да их нема, ко зна како су се презивали тада. Као што рекох, тражење порекла само на основу истог презимена је обично жесток ћорскокак. Посебно код крајишких Срба. Ова епска предања која наводите нису од никавког значаја, нити имају неку тежину када је порекло даламтинских Бубоња у питању. Још једном, не постоје никакви извори о сеоби Срба из Херцег Новог у околину Книна средином 18. века. Али, на крају ће свако веровати у оно у шта жели. Срећно у даљем истраживању.

[Тимар]

Баш сам недавно писао о томе. Након 2000 тестираних Крајишника, не постоји нити један случај днк поклапања са презимењацима у Србији, Херцеговини и Црној Гори (доста индикативно).

Хвала Небојша на овако отвореном и поучном, па и храбром ставу које износиш овдје у Пореклу, у вези 2.000 ДНК тестираних ПРЕЗИМЕНА из Крајине, поредећи са тестираним презименима с источне стране ријеке Дрине и Неретве.

[Небојша]

Хвала Небојша на овако отвореном и поучном, па и храбром ставу које износиш овдје у Пореклу, у вези 2.000 ДНК тестираних ПРЕЗИМЕНА из Крајине, поредећи са тестираним презименима с источне стране ријеке Дрине и Неретве.

Као и увек када ми се обраћаш, земљаче, не знам јеси ли ироничан, или говориш искрено. У сваком случају, нема ту никакве храбрости, то су чињенице. А и не видим да ова реченица моја представља нешто епохално. Нити значи да не постоји генетичка веза са Србима из Херцеговине и Црне Горе, просто су презимена формирана у другом периоду (она источно и она западно).

Иначе, крсне славе су много поузданији параметар за истраживање него сама презимена. Ту већ имамо доста преклапања: генетичка поклапања-иста крсна слава. Такође, презимена настала на основу племенских/родовских назива су такође присутна, али су племена ипак знатно старија од коначног устоличења многих презимена.

Тако у Крајини имамо нпр. генетичке родове који носе презимена и имају днк поклапање са племенима из Херцеговине:

Мирило, Далмација (Мириловићи, Херцеговина)
Кричке, Далмација (Кричи, Стара Херцеговина)
Дробњак, Банија (Дробњаци, Стара Херцеговина)
Бањац, Бањанин, Лика, Босанска Крајина (Бањани, Стара Херцеговина)

Али, зато готово никада нећемо наићи на случај где имају днк поклапање крајишки Јовићи, Станковићи, Миловановићи, Петровићи, Јанковићи са презимењацима источно.

[Ранко Бубања]

Зна се добро како су ишле миграције у том крају. Наравно да их нема, ко зна како су се презивали тада. Као што рекох, тражење порекла само на основу истог презимена је обично жесток ћорскокак. Посебно код крајишких Срба. Ова епска предања која наводите нису од никавког значаја, нити имају неку тежину када је порекло даламтинских Бубоња у питању. Још једном, не постоје никакви извори о сеоби Срба из Херцег Новог у околину Книна средином 18. века. Али, на крају ће свако веровати у оно у шта жели. Срећно у даљем истраживању.

Тотално стереотипно размишљање.
Не ради се ни о каквој масовној сеоби из Херцег Новог.
Појединац одлази у потрагу за бољим животом у нову средину.
Небитно да ли је путовао поред мора или преко Босне.
Углавном Бубоња у Голубићу нема 1701. године.
Нема их чак ни 1735-37. године.
А морало би да буде.
За тако дуг период свега 8 кућа.
И сл.
Завршавам причу на ову тему.
Пријатан дан Небоша

[Тимар]

Као и увек када ми се обраћаш, земљаче, не знам јеси ли ироничан, или говориш искрено.

Овај пут, ВРЛО ИСКРЕНО.

[НиколаВук]

67. Ишић, Ђурђевдан, Радљево/Уб, R1b-U152 > R-Z193 > R-Y323092 (највероватније род Мучибабића)

Подаци о пореклу Ишића из упитника су преузети са локалног сајта о историји Радљева, који се посебно осврнуо на порекло Ишића:

https://sites.google.com/site/radljevosve/istorija

Овде ћу ископирати допуњенију верзију предања са сајта:

"Крајем осамнаестог века из Црногорског братства Дробњаци досељавају се у Селевац код Смедерева браћа Антоније и Малета. Међутим, при покушају њихове женидбе долази до сукоба са локалним читлук-сахибијом због његовог захтева да оствари право „прве ноћи". О читлук-сахибијама је Вук Караџић писао: „Читлук - сахибија, закупац сеоског поседа изнајмљеног од спахије, не само што узима девети део од сваког усева него му људи још морају радити".

Како је обесни читлук-сахибија био убијен, Антоније и Малета не смедоше даље остати у Селевцу, већ пребегну у Ваљевску нахију и населе се у Радљево.

Малета је добио пет синова: Симу, Јеремију, Лазара, Марка и Исаила. Од њих су настале фамилије: Симанићи, Јеремићи, Лазарићи, Марковићи, а од Исаила, званог Иса, Исићи односно Ишићи.

Малетин брат Антоније добио је два сина: Негована и Милића. Негованови потомци, који су живели поред Ишића, грешком матичара буду уписани као Ишићи. Били су то: Светолик, Божидар и Витомир.

Од Милића су настали данашњи Миличићи, по Милици, Милићевој удовици.

Сам Милић је сахрањен у Радљевском гробљу 1817. године, што се могло видети на добро очуваном споменику.

Према књизи 121, у којој се налазе подаци о поименичном попису свих житеља и њихове имовине, сачињеног 1863. године, налазе се подаци о следећим фамилијама: Лазарићи, Миличићи, Јеремићи, Марковићи, Симанићи, Симићи и Илићи. Треба напоменути да се у матичним књигама налазе подаци о фамилијама Ишића, као и Илића, и то почевши од вођења таквих књига 1835. године. Међутим, пописивачи су направили спискове задруга у којима су сва задружна домаћинства Ишића уписали као Илиће.

Морамо  истаћи да је поред Радљевске цркве сахрањен Јован Ишић, цењени ктитор који је за Радљевску цркву и школу дао плацеве од неколико хектара. На споменику је написан датум смрти Јована Ишића - 1845. година, као и податке да је имао 48 година ."

Занимљиво да код Љубе Павловића у "Антропогеографији Ваљевске Тамнаве" Ишићи уопште нису наведени међу родовима села Радљево. Ако упоредимо славу, као и податак о Малети, једном од браће који су дошли у Радљево из Селевца (са сајта села Радљево), онда се они највероватније "крију" иза овог рода:

"Малетићи и Достанићи, прва половина 18. века, Косово, Ђурђевдан."

https://www.poreklo.rs/2013/02/03/poreklo-prezimena-selo-radljevo-ub/?script=cir

Љуба Павловић је једини аутор који њихово порекло везује за Косово, али с обзиром да саме Ишиће није ни поменуо, као и да је познат по материјалним грешкама (често ненавођење свих родова у неком селу, погрешни подаци за родове које помене итд.), не бих поклањао превише поверења његовим информацијама, поготово што ова подграна R1b хаплогрупе није присутна на простору Космета.

Искрено ми је овај резултат (пријатно) изненађење, на основу забележеног предања и славе сам очекивао или I1-P109>FGC22045 род Дробњака или неки од других родова који се везују за простор Дробњака.