Старо српско становништво жупе Брсково

[drajver]

Има Грба у Мојковцу.

Да, могуће да се ради о Грбама из пљеваљског краја.

[drajver]

Можда има везе са брдом Обров код Бијелог Поља. То  је у непосредној близини жупе Брсково.

Није искључено.

[drajver]

Прије него почнем са анализом конкретних родова на подручју некадашње жупе Брсково, добро би било написати нешто о историјским и демографским процесима овог краја у периоду од 17. до 20. вијека.

Ко што смо видјели, све до краја 17. вијека становништво овог подручја је било доминантно православно, са развијеном кнежинском самоуправом и прилично активним религијским животом. Противтурски покрети становништва почели су већ са Грдановим устанком крајем 16. вијека, наставили се средином 17.вијека акцијама митрополита Пајсија Колашиновића, а кулминирали Сеобом Срба под Чарнојевићем 1690-тих.

Турци су већ 1650-тих година одлучили да подигну град у данашњем Колашину и да у њега смјесте војну посаду. Приступило се потом насељавању муслиманског становништва у граду и околини, као и на прелазима Таре у околини Мојковца. Муслиманско становништво се на овим простору увећало током 18. вијека, заузело је најплодније дијелове земље. Мањи дио православних остао је у овим насељима у чифчијском односу. Међу муслиманима је евидентно било досељеника из Брда и Малесије, али је свакако било и исламизованих старинаца. Православни су остали компактни на простору Мораче и Роваца и на тој линији су констатно трајали сукоби са колашинским Турцима. Већ сам поменуо да су колашински Турци били прилично фанатични и агресивни.

У 19. вијеку Црна Гора је постепено своју границу примицала Колашину и Тари. Берлинским конгресом 1878. године је одлучено да се Колашин препусти Црногорцима. Било је неких преговора да муслиманско становништво остане у граду и околини, али су се муслимани из Колашина иселили 1886. године. На подручју Мојковца, граница је успостављена на ријеци Тари, а исељавање муслимана из Доњег Колашина одвијаће се након Балканских ратова 1912. године, па и након успостављања Краљевине СХС 1920-тих година.

Ове процесе је занимљиво описао Григорије Божовић у свом путопису по Црној Гори 1935. године, гдје пише:

"Што се колашинских „Турака“ тиче хоћу да рекнем једну ствар, на коју нарочито обраћам пажњу позванијима. Мислим да је по средини брђанска мистификација у главном: дошли су овамо још као непотурчени, и нашавши неколико бегова Турака, рекли да су већ „Турци“, да би могли лакше засновати своје кућиште и ширити се на рачун православне браће. А већ њихова деца су била „Турци“ и без формалнога преласка у ислам. Оваке су појаве биле честе код Арбанаса, а ја знам једну васојевићску породицу, која је данас разграната по Мавровском пољу и Дуфу, и која је тек ту објавила да је православна, док је на дугом путовању кроз Малисију И Дарду била прво тобоже католичка, па затим муслиманска!...

Најчуднија игра судбине у нашој земљи: пре коју стотину година Морачани, Ровчани, Колашинци засновали турство по Колашину и разагнали браћу Србе – а тек пре коју годину опет Морачани, Ровчани и Колашинци сјурили се преко Таре у овај исти Колашин, уселили се у села и чардаке своје крвне, братственичке и племенске браће муслиманске, светећи оне које су ови прогнали..."

[Exiled]

Прије него почнем са анализом конкретних родова на подручју некадашње жупе Брсково, добро би било написати нешто о историјским и демографским процесима овог краја у периоду од 17. до 20. вијека.

Ко што смо видјели, све до краја 17. вијека становништво овог подручја је било доминантно православно, са развијеном кнежинском самоуправом и прилично активним религијским животом. Противтурски покрети становништва почели су већ са Грдановим устанком крајем 16. вијека, наставили се средином 17.вијека акцијама митрополита Пајсија Колашиновића, а кулминирали Сеобом Срба под Чарнојевићем 1690-тих.

Турци су већ 1650-тих година одлучили да подигну град у данашњем Колашину и да у њега смјесте војну посаду. Приступило се потом насељавању муслиманског становништва у граду и околини, као и на прелазима Таре у околини Мојковца. Муслиманско становништво се на овим простору увећало током 18. вијека, заузело је најплодније дијелове земље. Мањи дио православних остао је у овим насељима у чифчијском односу. Међу муслиманима је евидентно било досељеника из Брда и Малесије, али је свакако било и исламизованих старинаца. Православни су остали компактни на простору Мораче и Роваца и на тој линији су констатно трајали сукоби са колашинским Турцима. Већ сам поменуо да су колашински Турци били прилично фанатични и агресивни.

У 19. вијеку Црна Гора је постепено своју границу примицала Колашину и Тари. Берлинским конгресом 1878. године је одлучено да се Колашин препусти Црногорцима. Било је неких преговора да муслиманско становништво остане у граду и околини, али су се муслимани из Колашина иселили 1886. године. На подручју Мојковца, граница је успостављена на ријеци Тари, а исељавање муслимана из Доњег Колашина одвијаће се након Балканских ратова 1912. године, па и након успостављања Краљевине СХС 1920-тих година.

Ове процесе је занимљиво описао Григорије Божовић у свом путопису по Црној Гори 1935. године, гдје пише:

"Што се колашинских „Турака“ тиче хоћу да рекнем једну ствар, на коју нарочито обраћам пажњу позванијима. Мислим да је по средини брђанска мистификација у главном: дошли су овамо још као непотурчени, и нашавши неколико бегова Турака, рекли да су већ „Турци“, да би могли лакше засновати своје кућиште и ширити се на рачун православне браће. А већ њихова деца су била „Турци“ и без формалнога преласка у ислам. Оваке су појаве биле честе код Арбанаса, а ја знам једну васојевићску породицу, која је данас разграната по Мавровском пољу и Дуфу, и која је тек ту објавила да је православна, док је на дугом путовању кроз Малисију И Дарду била прво тобоже католичка, па затим муслиманска!...

Најчуднија игра судбине у нашој земљи: пре коју стотину година Морачани, Ровчани, Колашинци засновали турство по Колашину и разагнали браћу Србе – а тек пре коју годину опет Морачани, Ровчани и Колашинци сјурили се преко Таре у овај исти Колашин, уселили се у села и чардаке своје крвне, братственичке и племенске браће муслиманске, светећи оне које су ови прогнали..."

Одлично је ово Божовић описао а ја бих додао да вероватно у тим крајевима нема јаче приче о братоубилаштву од примера туче унутар P109, мислим да су они без премца.

[drajver]

За најјужнији дио жупе Брсково, у изворишту ријеке Таре и двају ријека од којих настаје Веруше и Опасанице,  нема готово никаквих података у историјским изворима. Ово је планински крај, па становништво вјероватно ни у прошлости није било богзна како бројно. Чини се да је овај крај један период био скоро сасвим пуст. Данас га у највећем броју насељавају Васојевићи који су се у 19. вијеку населили из матице у Лијевој Ријеци, а сјевернији крај око Матешева и Бара Краљских су насељавали Васојевићи из лимског слива. Ово подручје обухвата насеља: Веруша, Опасаница, Баре Краљске, Матешево, Увач, Јабука, Врањештица. Данас у овим насељима живе скоро искључиво Васојевићи, уз нешто мало Братоножића, Доњоморачана и Брауновића.

Ипак један исељени род показује да је на том подручју и прије досељавања Васојевића било стариначких родова. Ради се о пријепољском роду Веруха или Веруовића.

По властитом предању Веруси су у пријепољски крај дошли доста касно, помиње се прва половина 19. вијека, из Веруше. Помињу такође да су дио Булатовића Ровчана, што су оповргли генетички резултати, јер су показали да Веруовићи припадају хаплогрупи I2-Z17855>FT20796>BY190177>Y474927. Предање о сродности са Булатовићима могло је настати у матици у Веруши, која није далеко од ровачке територије, а могло је настати и током миграције ка Пријепољу, јер је и значајан број Ровчана учествовао у тим миграцијама. Веруси славе Лучиндан.

У Пријепољском крају Веруовићи су били чифчије, насељени у почетку у Страњанима, а касније су се помјерили према Сопотници и више других пријепољских насеља: Избичњу, Залугу, Ивању, Душманићима, Чадињу, Барама. Из Пријепоља су се неки Веруси одселили у Пиву у насеље Мратиње, а једни у насеље Бутмир код Сарајева, гдје су имали презиме Милошевић. Једни су се под презименом Веровић у 19. вијеку населили у горњомилановачко насеље Брђани. У литератури се може наћи податак да од Веруха потиче и презиме Парандило или Парандиловић из Лучица код Пријепоља.

Мислим да би се род Веруха могао посматрати као стариначки у жупи Брсково.

[drajver]

Заборавих да поменем да роду Веруха по свој прилици припадају и Јоксимовићи из Добрача код Ариља, који су радили дубински тест. О њима је раније говорено:
https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=3437.msg199710#msg199710

[drajver]

Прегледајући насеља и родове на подручју Колашина, наишао сам на податак о једној породици која се прилично давно са подручја Колашина иселила у Конавле. Ради се о конавоској породици Аркулин у насељу Ловорно, за коју се дословно наводи: "Аркулини (једнина Аркулин, 6 кућа, Св. Ана) су, по предању, старином са Шипана, гдје их има и данас. По једном анонимном запису су досељени из Скрбуше код Матешева. У мјесту је 1673/4, била задруга Пера Николина Аркулина са 7 чланова."

Прилично сам сумњичав према подацима који говоре о сеобама које и немају баш неку миграциону логику, али овдје ми је пажњу привукло мање више тачно навођење насеља, јер насеље Скробуша код Матешева заиста постоји. Извор овог податка налази се, колико сам схватио, у неком необјављеном неауторизованом рукопису који се води под називом "Anonymus, Разни исписи о Конавлима од најстаријег доба до 1807. године. Овај рукопис, у коме се разликује 13 рукописа, сада је власништво Влаха Рамадана у Водовађи".

У раду "Конавли" од Јована Вукмановића, поред Аркулина наводи се још родова досељених у Конавле из Црне Горе и Брда, са тачним навођењем насеља из којих су дошли. Спис из којег је Вукмановиће преузимао податке ову сеобу смјешта у сам крај 14. вијека и борбе између Црнојевића и Балшића. У тексту се даље наводи:



Не вјерујем да ова сеоба допире до времена Црнојевића и Балшића, реалније ми је да се десила у неко скорије вријеме, можда у 16. или 17. вијеку. Сами Аркулини су у Конавлима пописани 1670-тих. Можда је повезана са противтурским покретима у Брдима и Црној Гори током Кандијског рата, средином 17. вијека. У сваком случају, горњи списак може бити драгоцјен извор за поријекло неких родова.

[Иван Вукићевић]

Пропустио сам да поменем још једно село у оквиру Тарских Никшића које се јавља у Катастику. Ради се о селу Вашарићима (мислим да се ради о засеоку Стевановца). У Вашарићима су пописане куће Браниловића, Саве Раонића, Михаиловића-Мариловића. Овдје је интересантна могућа веза са данашњим Раонићима, који се помињу као огранак Добројевића. Сами Раонићи колико знам нису тестирани.

Судећи по предањима које наводи Лубурић, ти Раонићи из Вашарића нису истог порекла по мушкој линији као Раонићи из Врела у Језерима, који потичу од Вукадиновића (огранак Дедејића) из Прошћења. Раонићи из Врела потичу од синова удовице кнеза Радоње Вукадиновића из Прошћења, која се преудала за Мијајла Раонића из истог места. У Врела су прешли 1825. године, а Радоњини синови су узели презиме свог очуха.

Раонићи из Вашарића су вероватно од исељених Раонића из Дробњака, који потичу од Србљановића. Презиме Раонић је врло необично, па је мало вероватно да су у близини независно једно од другог настала два братства са тим презименом.

[Иван Вукићевић]

Ево шта Милета Војиновић наводи за Раониће из Кричка:
Раонићи су из Прошћења. Род су им Тмушићи и Јокићи (Јокнићи). Живели су у великој кућној заједници богато. Памте имена предака од Мила (1800) који је имао 4 сина: Васа, Алексу, Неђељка и ?. Миле се касно оженио. Други пут се оженио Росом Вукадиновић. Она је била удовица и довела му је два сина из првог брака. Васов ага је био Мушовић и поручи му једног дана да му долази на конак са једним пратиоцем. Требало је да му припреми једну младу невесту за ту ноћ. Мушовић је дошао са пратиоцем, али их је неки Радован, члан те велике кућне задруге, оба убио кад су хтели на спавање. Читава је фамилија побегла у Црну Гору. Два Росина сина из првог брака примише очухово презиме и прозваше се Раонићи, апи су задржали славу Вукадиновића – Ђурђевдан.
Касније су (око 1860. године) Раонићи прешли у Тару Ђурђевића. У Варине су прешли око 1876. године, а међу њима је прешао и Васо. Његови синови су: Перо, Милутин и Нико. Алексини су синови остали у Тари, а Неђељкови у Трешњици. Четврти им је брат отишао у Никшић. Роса је са два сина из првог дома отишла у Његовуђу. Сада овде има десетак кућа Раонића.
У I светском рату у црногорској војсци је било 5 Раонића, Радојица је рањен на Дрини. Интернирани су у Мађарску 1916-1918. год.: Перо, Милутин, Радојица и Радован. У интернацији су умрли Перо и Милутин, а Радојица је умро седми дан по повратку из робије.
Једина разлика у односу на Лубурићево предање је што се овде наводи да се Роса преудала за Мила Раонића, док Лубурић наводи да се преудала за Мијајла Раонића. Његов четврти син, коме Раонићи из Затарја не памте име, по свој прилици је Радојица, кога Милета Војиновић помиње као учесника Првог светског рата. Милош Војиновић и Тадија Бошковић у свом издању пописа из 1913. године међу пописанима у Прошћењу наводе и Радојицу Мијаловог Ронића. Вероватно је штампарска грешка у питању (Ронић уместо Раонић), пошто Ронића нема у Црној Гори. Има у том издању пописа више таквих грешака.

Милета Војиновић наводи да су Раонићи од Вукадиновића задржали Ђурђевдан као славу, што значи да Раонићи из Прошћења и Затарја славе неку другу славу. По свој прилици славе Никољдан, пошто се наводи да су род са Тмушићима који славе ову славу. Лубурић наводи следеће за Тмушиће из Бара:
Тмушићи (2 куће) у Барама. Најдаља им је старина у Кучима. Они су од Радована Поповића–Дрекаловића, који је од крви побегао у Колашин и настанио се у селу Прошћењу око 1800 год. Имао је синове Тому. Новака и Јовицу. Због неке заваде с Турцима убије неколико Турака и ускочи у Ускоке (око 1824 год.) и насели се у Сировцу. Доцније се иселе у Баре. Род су с Ристићима и Станићима. Пре триестак година једна кућа (Ђорђије) дигла је у Никшић и ту су их сада две куће.
Славе Никољ Дан, а прислужују Преображење.

За Тмушиће из Дренове код Пријепоља, који такође славе Никољдан и имају предање о пореклу од Поповића из Куча, утврђено је да припадају роду Дробњака - Новљана. За очекивати је да истом роду припадају и Раонићи. Једино што се не уклапа у моју претпоставку о њиховом пореклу од Раонића из Слатине у Дробњаку јесте различита слава (Србљановићи славе Ђурђевдан).

[drajver]

Ови Вукадиновићи су интересантни, зато што се негдје у литератури за њих наводи да су од команских Вукадиновића Бандића. Међутим, нешто не вјерујем у ту причу, ни слава се не поклапа, а и Вукадиновићи су чини се старији на подручју Мојковца. Колико ми је познато данас их има у Лепенцу/Мојковац са славом Ђурђевдан.

[drajver]

За Тмушиће из Дренове код Пријепоља, који такође славе Никољдан и имају предање о пореклу од Поповића из Куча, утврђено је да припадају роду Дробњака - Новљана. За очекивати је да истом роду припадају и Раонићи. Једино што се не уклапа у моју претпоставку о њиховом пореклу од Раонића из Слатине у Дробњаку јесте различита слава (Србљановићи славе Ђурђевдан).

Није немогућа ова претпоставка.

Ако дословно схватимо предања, требала би постојати два рода Раонића. Прави Раонићи и Раонићи Вукадиновићи.

Раонићи Вукадиновићи би потенцијално могли припадати или хаплогрупи J2b-M205>Y22059 (Дедејићи) или хаплогрупи R1a (Шпањи). А за праве Раониће остаје да се види да ли су заиста Дробњаци.

[Иван Вукићевић]

Милован Јеврић у раду о Мојковцу наводи предање према коме су тамошњи Пантовићи, Ристићи, Станићи и исељени Тмушићи истог порекла и да потичу из Куча. Пантовићи имају и предање према коме су у пре доласка у Прошћење једно време живели у Морачком Требаљеву код Колашина.

Ако се споје предања која наводе Лубурић и Јеврић, следећа братства из Прошћења би требала бити истог порекла:
- Раонићи
- Јокићи
- Тмушићи (исељени у Баре)
- Ристићи
- Станићи
- Пантовићи

До сада су једино Тмушићи тестирани.

[drajver]

Милован Јеврић у раду о Мојковцу наводи предање према коме су тамошњи Пантовићи, Ристићи, Станићи и исељени Тмушићи истог порекла и да потичу из Куча. Пантовићи имају и предање према коме су у пре доласка у Прошћење једно време живели у Морачком Требаљеву код Колашина.

Ако се споје предања која наводе Лубурић и Јеврић, следећа братства из Прошћења би требала бити истог порекла:
- Раонићи
- Јокићи
- Тмушићи (исељени у Баре)
- Ристићи
- Станићи
- Пантовићи

До сада су једино Тмушићи тестирани.

При чему Пантовиће неки други аутори сврставају у Добројевиће, уосталом као и Раониће. За Јокиће исто није јасно да ли се мисли на Јокиће или Јокниће, јер то нису исте породице. За Ристиће се чак наводи да су неки скорији досељеници из Пећи. Прилично хаотична предања или скорије конструкције на подручју Мојковца.

[drajver]

Милован Јеврић у раду о Мојковцу наводи предање према коме су тамошњи Пантовићи, Ристићи, Станићи и исељени Тмушићи истог порекла и да потичу из Куча. Пантовићи имају и предање према коме су у пре доласка у Прошћење једно време живели у Морачком Требаљеву код Колашина.

Ако се споје предања која наводе Лубурић и Јеврић, следећа братства из Прошћења би требала бити истог порекла:
- Раонићи
- Јокићи
- Тмушићи (исељени у Баре)
- Ристићи
- Станићи
- Пантовићи

До сада су једино Тмушићи тестирани.

Овом списку би се могли додати и Котлице, па чак и Томовићи. А Томовићи су ако се не варам потврђени Кучи.

[drajver]

Један од значајнијих родова везан за подручје накадашње жупе Брсково су Плањани или Шаранци. До израдње колашинског града и исламизације подручја око града, Плањани су поред Колашиновића и Никшића, били један од три водећа српска рода овог подручја. Заправо, Плањани су на прелазу 16. у 17. вијек, били и главни род који је имао власт над Планом, Колашиновићима и Никшићима. Војвода Плањана Радич Милошевић, учесник је кључних догађаја у вријеме Грдановног устанка, јавља се као учесник збора у Морачи 1608. године и као ктитор манастира Добриловине. Његови потомци су били активни у вријеме устанака током Кандијског рата половином 17. вијека. Долазак муслимана у Колашин и турски притисак учинили су да овај род буде потиснут са подручја Колашина. Помиње се да су неки од рода Плањана, већ у вријеме сеобе под Чарнојевићем, отишли на сјевер, али се главнина рода половином 18. вијека, несумњиво под муслиманским притиском, повукла из околине Колашина на подручје Дробњака, гдје ће убрзо формирати племе Шаранаца.

Углавном смо и у публикацијама и на Пројекту користили назив Шаранци за овај род, али мислим да вриједи размислити да ли је назив Плањани прикладнији? Или можда Плањани-Шаранци? Има неких братстава, попут Анђелића, који не приипадају главном шаранском роду, а и сам назив племена Плана је старији и записан је још крајем 16. вијека.

О историји овог рода, у првој половини 20. вијека писали су Андрија Лубурић и Вуле Кнежевић. Предања о Плањанима која они доносе доста се разликују, али имају и неких преклапања. И један и други нпр. повезују Плањане са билећком Планом. Док Лубурић помиње да је најдаље поријекло Плањана из Куча, дотле Кнежевић сматра да су Плањани најдаљим поријеклом управо из Плане билећке. Кнежевић затим приповиједа да су Плањани побјегли из Плане билећке, боравили под планином Његошом и у Бјелопавлићима, па да су тек онда дошли у колашинску Плану. Лубурић не помиње ни Његош ни Бјелопавлиће, већ само узгред помиње боравак Плањана у Херцеговини. Очигледно да је и код једног и код другог аутора доста утицала подударност неких имена у Херцеговини и у Колашину: Плана херцеговачка и Плана колашинска, херцеговачки Шаренци и ускочки Шаранци, требињски Анђелићи и Анђелићи код Колашина. Већина ових веза која наводе већ је оповргнута генетичким тестирањима. Чини ми се да се у овим предањима која доносе Лубурић, а поготово Кнежевић, ради о оном што би се условно могло назвати- контаминацијом предања литературом. Рецимо Кнежевић приповиједа читаву причу о боравку Плањана у Бјелопавлићима и да су тамо од њих остали Распоповићи у Мартинићима, а заправо се ради о доста каснијем досељавању једног свештеника шаранског рода у Бјелопавлиће, од ког су и настали Распоповићи. Ово друго предање је добро познато у Бјелопавлићима и доноси га Шобајић.

Пишем све ово, јер желим поставити питање: да ли су Плањани-Шаранци стариначки род на подручју Колашина? Имају ли икакве везе са херцеговачком Планом? Ако су досељеници, кад су доселили? Ако су већ крајем 16. вијека доминирали над подручјем жупе Брскова као главарски род, замијенили владавину Никшића, онда су на подручје Колашина морали доћи бар почетком 16. вијека.

Ближи сам мишљењу да се ради о стариначком роду на подручју колашинске Плане. Немају непосредне генетичке везе које би их повезивале са неким другим подручјем или бар поклапање предања са генетичким резултатима. Недавно су Плањани-Шаранци и дубински генетички профилисани и припадају хаплогрупи E-V13>S7461>BY169811 https://www.yfull.com/tree/E-BY169811/ Најближе генетичке везе (средњовјековне) имају са појединим српским и буњевачким породицама у Лици, а узводније везе упућују ка централном и јужном Балкану.

[Небојша]

Један од значајнијих родова везан за подручје накадашње жупе Брсково су Плањани или Шаранци. До израдње колашинског града и исламизације подручја око града, Плањани су поред Колашиновића и Никшића, били један од три водећа српска рода овог подручја. Заправо, Плањани су на прелазу 16. у 17. вијек, били и главни род који је имао власт над Планом, Колашиновићима и Никшићима. Војвода Плањана Радич Милошевић, учесник је кључних догађаја у вријеме Грдановног устанка, јавља се као учесник збора у Морачи 1608. године и као ктитор манастира Добриловине. Његови потомци су били активни у вријеме устанака током Кандијског рата половином 17. вијека. Долазак муслимана у Колашин и турски притисак учинили су да овај род буде потиснут са подручја Колашина. Помиње се да су неки од рода Плањана, већ у вријеме сеобе под Чарнојевићем, отишли на сјевер, али се главнина рода половином 18. вијека, несумњиво под муслиманским притиском, повукла из околине Колашина на подручје Дробњака, гдје ће убрзо формирати племе Шаранаца.

Углавном смо и у публикацијама и на Пројекту користили назив Шаранци за овај род, али мислим да вриједи размислити да ли је назив Плањани прикладнији? Или можда Плањани-Шаранци? Има неких братстава, попут Анђелића, који не приипадају главном шаранском роду, а и сам назив племена Плана је старији и записан је још крајем 16. вијека.

О историји овог рода, у првој половини 20. вијека писали су Андрија Лубурић и Вуле Кнежевић. Предања о Плањанима која они доносе доста се разликују, али имају и неких преклапања. И један и други нпр. повезују Плањане са билећком Планом. Док Лубурић помиње да је најдаље поријекло Плањана из Куча, дотле Кнежевић сматра да су Плањани најдаљим поријеклом управо из Плане билећке. Кнежевић затим приповиједа да су Плањани побјегли из Плане билећке, боравили под планином Његошом и у Бјелопавлићима, па да су тек онда дошли у колашинску Плану. Лубурић не помиње ни Његош ни Бјелопавлиће, већ само узгред помиње боравак Плањана у Херцеговини. Очигледно да је и код једног и код другог аутора доста утицала подударност неких имена у Херцеговини и у Колашину: Плана херцеговачка и Плана колашинска, херцеговачки Шаренци и ускочки Шаранци, требињски Анђелићи и Анђелићи код Колашина. Већина ових веза која наводе већ је оповргнута генетичким тестирањима. Чини ми се да се у овим предањима која доносе Лубурић, а поготово Кнежевић, ради о оном што би се условно могло назвати- контаминацијом предања литературом. Рецимо Кнежевић приповиједа читаву причу о боравку Плањана у Бјелопавлићима и да су тамо од њих остали Распоповићи у Мартинићима, а заправо се ради о доста каснијем досељавању једног свештеника шаранског рода у Бјелопавлиће, од ког су и настали Распоповићи. Ово друго предање је добро познато у Бјелопавлићима и доноси га Шобајић.

Пишем све ово, јер желим поставити питање: да ли су Плањани-Шаранци стариначки род на подручју Колашина? Имају ли икакве везе са херцеговачком Планом? Ако су досељеници, кад су доселили? Ако су већ крајем 16. вијека доминирали над подручјем жупе Брскова као главарски род, замијенили владавину Никшића, онда су на подручје Колашина морали доћи бар почетком 16. вијека.

Ближи сам мишљењу да се ради о стариначком роду на подручју колашинске Плане. Немају непосредне генетичке везе које би их повезивале са неким другим подручјем или бар поклапање предања са генетичким резултатима. Недавно су Плањани-Шаранци и дубински генетички профилисани и припадају хаплогрупи E-V13>S7461>BY169811 https://www.yfull.com/tree/E-BY169811/ Најближе генетичке везе (средњовјековне) имају са појединим српским и буњевачким породицама у Лици, а узводније везе упућују ка централном и јужном Балкану.

Ако гледамо оне Бобанце из околине Требиња, онда би могли бити из источне Херцеговине. Немали број родова из Старе Херцеговине негује слична предања, али је упитно колико она имају реално упориште.

[drajver]

На подручју некадашње брсковске жупе, од плањанских родова остали су само Анђелићи. Присутни су у колашинским насељима  Морачко Требаљево, Мушовића Ријека, Сјерогоште и мојковачким насељима Поља и Лепенац. Анђелића има и на подручју племена Шаранци у више жабљачких насеља, а присутни су и на подручју Пљеваља. Раније су у насељу Блатина код Колашина живјели исламизовани Анђелићи Пијуци. Пијуци су се касније одселили на подручје Пљеваља.

Остали шарански родови присутни су највећим дијелом на територији жабљачке општине, у оквиру територије Шаранаца, а има их доста  и на подручју Пљеваља. Ради се о сљедећим породицама: Бећковић, Бојовић, Вуковић, Зуковић, Кнежевић, Криваћевић, Нововић, Пашић, Поповић, Радошевић, Рајичевић, Рондовић, Симићевић, Чичић и Џаковић. Сви наведени по предању потичу од синова војводе Радича Милошевића. Овој групи по предању припадају и Ћосовићи са огранком Ћоровићима, међутим генетички резултати су показали да Ћосовићи припадају роду Крича.

Роду Плањана-Шаранаца припадају још и Распоповићи са огранком Радовићи у бјелопавлићком насељу Мартинићима.

Од познатијих припаданика овог рода свакако треба поменути некадшњег директора београдског зоолошког врта Вука Бојовића, као и српског премијера Зорана Ђинђића.

[drajver]

Ако гледамо оне Бобанце из околине Требиња, онда би могли бити из источне Херцеговине. Немали број родова из Старе Херцеговине негује слична предања, али је упитно колико она имају реално упориште.

Бобанци су само предиктовани као E-V13>S7461>BY169811, не знамо још увијек да ли заиста јесу иста грана са Плањанима, а ако и јесу колико је стара та веза. Осим тога, нема предања која их директно повезују са овом причом коју помињу Кнежевић и Лубурић.

[Небојша]

Бобанци су само предиктовани као E-V13>S7461>BY169811, не знамо још увијек да ли заиста јесу иста грана са Плањанима, а ако и јесу колико је стара та веза. Осим тога, нема предања која их директно повезују са овом причом коју помињу Кнежевић и Лубурић.

Славе исту славу као и Шаранци и врло се мало хаплотипом разликују. Али свакако је пожељан дубински тест.

[drajver]

Већ је помињан на теми род Колашиновића, по коме је и насеље и касније град Колашин добио име. Овај род наjдаљим поријеклом био је из Бјелопавлића, а с обзиром на генетичке резултате најправилније би га било звати род Бјелопавлића-Колашиновића. Назив насеља Колашиновићи у Бјелопавлићима помиње се у дефтерима још 1570. године, међутим и прије тога у султановом берату из 1565. године у Колашиновићима, на мјесто преминулог кнеза Милоша поставља се његов син Тодор. Овај податак о берату из 1565. године доноси Милан Васић у свом раду "Градови под турском влашћу" и наводи као извор необјављени турски документ. При томе Васић не прецизира гдје би то село могло бити. Позивајући се на овај податак Васића, Шћепановић у свом раду "Племенска организација на тлу Потарја и Полимља" наводи да се поменуто село и кнезови налазе у нахији Никшићи (тарски Никшићи). Овај податак је битан јер би помјерио досељавање Колашиновића на подручје Таре у прву половину 16. вијека. Међутим, то се не може сигурно тврдити, јер извор на који се ослања ова тврдња није тако недвосмислен. Сигурно је свакако да су до краја 16. вијека Колашиновићи већ били досељени на подручје Таре, јер их познато писмо папи из 1597. године помиње заједно са другим тарским племенима. Помиње се град Колашин први пут 1651. године, а Колашиновићи у синђелији патријарха Гаврила из 1657. године. Племенски назив Колашиновић јавља се у 17. вијеку и у имену митрополита будимљанског Пајсија Колашиновића као и у једном запису из 1667. године гдје се помиње "поп Марко Јовановић от племена Колашиновић".

Сама чињеница да су Турци одлучили да граде град усред племенске територије Колашиновића, морао се негативно одразити на даљу судбину овог рода и његово присуство у Потарју. Колашин крајем 17. и почетком 18. вијека, свакако није био најпријатније мјесто за живот хришћанина. Колашиновићи су се у овом периоду највише исељавали према Ибарском Колашину, коме ће пренијети и име. Само ријетка братства овог рода остаће и даље присутна на подручју Таре, одакле ће се исељавати према Полимљу.