У потпуности бих се сложио са Вама, поштовани Велиборе, да не би било уреду да ширењем теме о Маринковићима запоставимо друге тестиране. Но, исто тако верујем да су ове врсте дискусија значајне, занимљиве и корисне, посебно за новотестиране и све друге истраживаче, ако се уз погодну литературу имало у њих удубе. Стога, уз настојање да не будем преопширан, покушаћу да одговорим на нека постављена питања и изнесем још нека сазнања произашла управо из њих.
Овде бих напоменуо и да је Миливоје Васиљевић као неуморни истраживач шабачког музеја итекако ишао на терен с циљем прикупљања знања и сећања старијих људи, те уз расположиву литературу, формирао грађу за једно обимно дело, које неумитно мора имати неких погрешака и пропуста. Како сам у претходном обраћању већ напоменуо, не бих рекао да је Васиљевић направио грешку када је реч о истој слави Маринковића из Липолиста и Слепчевића, па чак ни у њиховој једнородности. Међутим, Велиборова претпоставка у вези са поменом Вука Маринковића као кмета још 1808. навела ме је да истражим и овај род из Слепчевића. Подударност неких њихових имена из раних тефтера и црквеног протокола са пописом из 1863. ме је навела на помисао да Радован Маринковић заиста може бити, како и Васиљевић напомиње, Радован Ћато из пописа 1829. Односно, може бити или готово засигурно је предак слепчевићких Ћатића, а не Маринковића. Ово би значило да су садашњи Маринковићи вероватни потомци кмета Вука Маринковића, и да су у неком времену у тефтерима пописивани као Вуковићи. Занимљиво да се у попису становништва из 1829. у Слепчевићу појављује и име Маринко Вуковић. На исте закључке наводи и то што Васиљевић у коначној обради мачванских села и фамилија помиње Вуковиће 1 и 2, од којих први славе Ђурђиц и не знају своје порекло, а друге накнадно уопште не помиње, па у недостатку имена славе не можемо знати да ли су управо они садашњи Маринковићи. Такође, није сувишно овде поменути и један спор из Протокола шабачког магистрата (1808-1812), у ком се појављују као становници села Слепчевић, Маринко Ђукић и Јоко Вукосављевић. Након 1829. ова презимена се више не помињу у пописима.
Имајући све ово у виду, уопште није немогуће да је у немирним временима кроз које је српски народ пролазио, остала само свест о заједничком пореклу али не и где је род у Мачви зачет. Ваша идеја, Велиборе - да је управо обрнуто од онога што је пописивач, можда и грешком записао, никако не умањујући тиме њен значај - морам рећи да је била присутна и код мене. А, разлози су они које сте и напоменули, имовинско стање и неупоредиво већа бројност Мирковића из Липолиста. Овоме бих додао да је Мачва у тим временима била у потпуности обрасла густом шумом, од Шапца према Слепчевићу и даље се простирала готово непроходна шума звана Китог, баш како Јанко Веселиновић у својим делима рече, "да гују за реп ниси могао извући". Стога је сасвим логично да је Мачва најпре насељавана уз Дрину, а тек касније придошло становништво се шири и на источније крајеве, оне ближе Шапцу, па и даље од њега. Липолист и близина манастира Петковица, под самим Цером били су логичан избор тих првих насељеника Мачве и Поцерине пре, као и у току српских устанака.
А да би све ово имало своју пуну логику, што нам заинтересовани родови можда могу потврдити али и оповргнути, дододао бих још и то, да се у раније поменутом протоколу крштених манастира Петковица, где су крштавани новорођени и из једног и из другог села, појављује више различитих кумова, тј. њихових имена и презимена, но издвојио бих само једно из села ближе реци Сави, под називом Узвеће - Љубинко Станимировић - а у другом упису и Љубинко Дошљаковић.
А шта је Васиљевић записао о њима: "Станимировићи (Миољдан, 8 кућа, једна на страни) из Жабара у Босни, од њих су Илинчићи (9-1к).
А како се загонетке само нижу, заиста је у многим случајевима једноставније и прикладније разрешавати их ДНК анализом. Зато бих се сложио са Велибором да је врло значајно позабавити се анализом порекла историјских личности. Нажалост, они вероватно најдиректнији потомци војводе Симеона Симе Катића, или Симе Прекодринца, из Глоговца су нас сасвим по тој мушкој линији напустили пре пар година. Као могућност нам остаје прилика да учинимо више када је реч о Карићима из Слепчевића и Белотића. Ако је до Велибора, уопште немам сумњу у његове способности и добру вољу наших Сембераца, остаје да ја нешто учиним на том плану. Једног Катића из Слепчевића сам познавао и помало се дружио са њим, стицајем околности живот људе раздвоји, волео бих ако бих га поново срео. Од Слепчевића Шабац није баш далеко.