Српски ДНК месец 2024

[Милош]

97. Цветковић, Аранђеловдан, Трњане, Алексинац

Припада хаплогрупи I2-PH908. Осим високе вредности 20 на маркеру 458, хаплотип му је модалан на 25 маркера. На овом нивоу сазнања се не може много више рећи. Нема ближих поклапања. Зато је више него корисно урадити неки напреднији тест, што и саветујем тестираном Цветковићу.

Тестирани је навео да су Цветковићи шопског порекла, са Старе планине. У литератури нема података о пореклу становништва овог села, али ни околине.

[Кековац]

71. Керин (Несторовић), Ђурђевдан, Рипањ, Београд

Припада хаплогрупи I1-P109>FGC22061, то јест генетичком роду Дробњака. Има модалан хаплотип за ову хаплогрупу, осим нешто снижене вредности DYS635=21, која се јавља у различитим гранама ове хаплогрупе па није релевантна за повезивање са другим тестираним припадницима овог генетичког рода. Само на основу славе и географске блискости бих могао да поменем Маринковића из Бранчића код Љига и Радојичића из Клатичева код Горњег Милановца, чији се резултати разликују од тестираног само на поменутом маркеру DYS635. Могуће је да истом роду припада и тестирани из Мислођина код Обреновца на 17 маркера из САНУ истраживања. Међутим без потврде уз помоћ дубинског теста (BigY-700 или WGS) ову везу није могуће потврдити, јер због моралности хаплотипа постоји велики број других кандидата за блиске рођаке међу тестираним припадницима овог бројног генетичког рода.

Несторовићи се у етнографској литератури помињу као староседеоци у Рипњу (М.Ђ. Милићевић и Риста Николић, 1903).

[Кековац]

72. Анђелковић, Митровдан, Лесковац

Припада хаплогрупи I1-Z63>Y6228>Y7627. Нема потпуних поклапања са до сада тестираним припадницима овог генетичког рода у бази СДКП пре свега због снижене вредности DYS576=15. Иначе је ова хаплогрупа присутна код нас само у Динарским крајевима и у подручјима захваћеним скоријим миграцијама из тог правца (Миљанићи, Росандићи, Љубибратићи). Ово је свакако најисточнија појава ове хаплогрупе у нашој бази и једини пример породице која слави Митровдан. На жалост без дубинског теста (BigY-700 или WGS) се не може проценити када је живео заједнички предак Анђелковића и других тестираних припадника ове хаплогрупе. На 23 или 25 упоредивих маркера Анђелковић се разликује на по два или три маркера са већином њих, па делује да веза није превише стара.

Тестирани је навео да су Анђелковићи досељени у Лесковац из околине Црне Траве. У литератури сам пронашао да се у том крају на неколико места помињу Анђелковићи или Анђелкови, Анђелковци, који судећи по различитим славама вероватно нису истог порекла, већ се ради о честом презимену. Издвојио бих Анђелковићиме које Риста Т. Николић у књизи Крајиште и Власина из 1912. помиње у Црној Трави као досељенике са Власине.

[Иван Вукићевић]

85. Голубовић (Ивановић), Аранђеловдан, Трепча, Андријевица, E-V13>Y30977>Y37092>Y126722>Y176894>PH1395

Припада роду Васојевића. Хаплотип тестираног поседује повишену вредност маркера DYS570=20. Остатак хаплотипа је модалан за овај род.

Голубовићи из Трепче су једно од братстава Лопаћана из шире групе Рајевића. Тестирани је од Ивановића, који су једна од ужих грана Голубовића. По речима тестираног, презиме Ивановић су званично имали до 2. светског рата, када су вратили старо презиме Голубовић.

Радослав Вешовић наводи следеће о Голубовићима у свом раду о Васојевићима:

[Ojler]

92. Борисевић, Аранђеловдан, Кнежица/Козарска Дубица, I2-Y3120

Борисевићи су породица из области Кнешпоље у Босанској Крајини. О њиховом пореклу нема предања забележених у етнографској литератури, нити их поседује породица. Тестирани је навео податак да су од 1850. потврђени у селима Кнежица, Подошка и Мало Двориште. На попису становништва 1991. године, од наведених насеља Борисевића је било само у селу Мало Двориште, и то укупно шест лица.

Хаплотип тестираног карактеришу вредности DYS437=14, DYS391=10 и DYS385=15-15, а нешто ређе се јављају и маркери DYS389ii=30 и DYS570=17. Најближи овом резултату је хаплотип Ђиласа из села Сонковић код Шибеника, који такође слави Аранђеловдан. Ова два хаплотипа на маркерима имају подударање 21/23, а хаплотип Ђиласа поседује све наведене ретке вредности осим маркера DYS437=14. Имајући у виду ове подударности, као и познате миграције становништва које су се дешавале на правцу Босна - Далмација, мислим да има довољно основа да се Ђиласи и Борисевићи сврстају у исти генетички род. За одговор на питање колико далеко у прошлост сеже ова веза неопходно би било да се ураде геномски тестови.

[Иван Вукићевић]

89. Петровић, Ђурђевдан, Косаница, Пљевља, I2-Y3120>S17250>PH908

Припада роду Џукића из Дробњака, као и претходно тестирани Петровић из Косанице.
Хаплотип тестираног поседује снижену вредност маркер DYS635=21 и од хаплотипа другог тестираног Петровића из Косанице разликује се на 2 маркера. Од хаплотипа Џукића из Кутње Њиве, засеока Дужи, разликује се на 1 маркеру, с тим што је разлика за две вредности.

Милета Војиновић наводи следеће о Петровићима у свом раду о Пљеваљском крају:
4. Петровићи на Косаници су од Миловановића из Тушиње. Кад су Турци, око 1650. године, направили у Тушињи велики масакр, два младића су побегла и дошла у Косаницу. Направили су савардак у шуми и скоро се нису састајали са осталим Косаничанима. Како су живели у чечарима, прозваше их Чечаревићи. Један је Чечаревић чувао козе и стално их вабио са: коћ, коћ, па га прозваше Коћало, а његове потомке Коћали и то им презиме остаде све до данас.
У периоду првог српског устанка (1804-1813) Селмановићи су направили масакр по Косаници. Сви су се преостали Чечаревићи и Коћали наког тога разбежали. Неки је Чечаревић побегао у Барице и потомке му прозваше Петровићи. То су Петровићи на Орницама и у Бујацима. Три сина Коћала по коме су добили презиме побегоше у Маоче и населише се на имање неког Струјића као чифчије. Ага из обести уби једног Коћала, а остаде му удовица Петра са два сина: Станишом и Милисавом (Око 1820. године). Два брата Коћала побегоше у Матаруге, а Петра оста ту још двадесетак година и пређе на Кордовину. После десетак година, Петра са синовима пређе на Косаницу. По удовици Петри синове јој прозваше Петрићи.
Станишини синови су: Јован и Вукота. Јован је био угледан и веома богат човек. Имао је око 1875. године преко 1000 оваца (рачунајући и јагњад), па је по тадашњем обичају оно преко 1000 одбијао у шуму да звери поједу. Једна њихова линија иде: Станиша – Јован – Перо – Грубан.
Овај Чечаревић што побеже у Барице после више година дође у сукоб са Минићима. Минићи су морали да беже од њих и преселе се у Глибаће око 1860. године. Нешто касније дође Радован из Барица, настани се на Орницама у близини својих рођака и донесе ново презиме – Петровићи. До 1918. године сви су се презивали Петрићи, а од тада већина прихвати презиме Петровићи.
У I светском рату у црногорској војсци (1914-1916) учествовало је 25 Петровића. У рату је погинуо Кипран, а интерниран је Вуко. Алекса је био водник.

Тестирани наводи нешто другачије предање. По њему, Петровићи потичу од Петровића из Куча, који су грана Дрекаловића - Иликовића. Најпре су се доселили у Дробњак у 18. веку, одакле су прешли у Прошћење код Мојковца, да би се коначно у 19. веку доселили у Косаницу. Ово предање је свакако нетачно с обзиром да Дрекаловићи припадају роду Куча и грани E-BY165837, а генетички род коме припадају Петровићи није присутан у Кучима.

Андрија Лубурић наводи следеће за Џукиће:
Џукићи (2 куће) на Кутњој Њиви.
Доселили су из Бањана и припадају племену Новљанима. Они су једна од пет породица које су по предању прве зазимиле на Катунима у Дробњаку. Најпре су становали на источној страни Пошћења према Петњици у месту Џуков До, који се прозвао по њима. У почетку 18 века истисну их Караџићи из Џукова Дола, те пређу у Дужи. Одатле их бројнији Ђурјановиђи потисну, те пређу на Кутњу Њиву. Не знају, по чему су добили садашње презиме, нити како су се раније презивали. Свакако су садашње презиме добили у доба турско. Не памти се, да су били знатни и бројни.
Славе Арханђелов дан.

Џукићи су очито староседелачки род из Дробњака.

[Ojler]

28. Гугољ, Ђурђевдан, Требиње, I2-PH908*

Гугољи у Требињи су малобројан род, који је на попису из 1991. године бројао осам лица, односно две куће. У књизи Ристе Милићевића о херцеговачким презименима наведено је предање добијено од породице по којем су Гугољи у Требињу насељени из Жвиње у Суторини (Херцег Нови), одакле су дошли почетком 19. века. Слично предање о пореклу из Суторине навео је и тестирани.  Са друге стране, У монографији о суторинском насељу Пријевору аутора Јове Н. Влаховића, за Гудеље из суторинског краја наводи се да су се у те крајеве доселили из Засада код Требиња, почетком ХVIII века. Такође се каже да су у то време славили Аранђеловдан, а да су славу променили по доласку у Суторину. Грана која се населила у заселак Малту узела је за нову славу Ђурђиц, а друга која се населила у Жвиње, узела је за славу Митровдан.

Тешко је тврдити које од наведених предања је тачно (или можда оба), али генетика показује да тестирани Гугољ несумњиво припада херцеговачком роду Зубаца који слави Ђурђевдан. Матица Зубаца је у истоименој области недалеко од Требиња, а њихово се име може пратити од почетка 15. века. Хаплотип овог рода је јасно профилисан карактеристичним маркерима DYS19≥17, DYS391=10,  DYS437=14 и DYS643=11, које све поседује и тестирани Гугољ. Резултат Гугоља поред тога карактерише и вредност DYS389i=12, и делимично DYS576=17.

Иако је Гугољ већ тридесети тестирани Зубац, још нико од њих није радио геномски тест, тако да терминална грана рода још увек није утврђена. Провером појединачних мутација утврђено је да род не поседује SNP маркере Z16983, A5913, Y32084, BY97556, Y52621, Y56203 и A13912.

[Radul]

114. Палибрк, Јовањдан, Ерчеге, Ивањица, Q-Y172657

Припадају хаплогрупи Q2-L275 > M378 > L245 > Y2209 > BZ3000 > FT42424 > Y172657 и роду Братоножића. Овим резултатом потврдили су породично предање. Имају модални хаплотип Братоножића, изузев снижене вриједности на маркеру DYS439, и повишене на DYS456, а које нису неуобичајена за род.

Палибрци су породица која води поријекло од Братоножића. Налазе се на изворишту ријеке Ношнице. Један члан ове породице, познат по храбрости у борбама против Турака, био је ухваћен у околини Сјенице и погубљен у Скопљу. Његова глава је била изложена на бедему Старог Града, али су је Срби преко ноћи скинули и пренјели до брда изнад Ивањице, гдје су је сахранили. То мјесто је данас познато као Палибачки гроб.

Палибрци су се селили у различитим правцима: у Чачак (5 породица), Ивањицу (2), Дежеву (2), Нови Пазар (2), Лозницу код Чачка (2), Кулиновце (2), и Бушницу код Куршумлије, гдје су се населили након 1878. године.

У Братоножићима се зна да су Палибрци потомци Прога Вучетина, његовог сина Раслава и Раславовог сина Јована.

[Ojler]

98. Поповић, Јовањдан, Орешац/Вршац, I2-Y3120

О породицама из Орешца нисам нашао податке у литератури. Сматра се да је село настало у другој половини 15. века када се на то подручје досељавају Румуни, а Срби долазе у време Велике сеобе под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, 1690. године. У другој половини 18. века село је припадало Банатској војној крајини у саставу Немачко-банатске регименте. Други већи талас насељавања Срба био је око 1850. године, када се у Орешац населило 18 српских породица. Село је мешовито, српско-румунско, а значајан проценат од близу 10% чине и заједнице "српских" и "румунских" Рома.
Тестирани је навео да су његови преци у овом месту од краја 17. века, што би значило да су староседеоци који су у село дошли са првим српским насељеницима.

Хаплотип Поповића је веома специфичан, са јако великим бројем вредности које се мање или више ретко јављају код гране I2-Y3120: DYS19=18, DYS391=10, DYS385=14-16, DYS389i-ii=14-33, DYS458=18, DYS576=19, а нешто ређе се налазе и DYS449=33 и DYS635=22. Јасно је и зашто са оволиким бројем разлика овом резултату нема блиских у бази СДНКП. У I2a пројекту на FamilyTreeDNA сајту постоји један резултат који, иако одступа од хаплотипа Поповића на шест од 21 упоредивог маркера, поседује већи број набројаних карактеристичних вредности: DYS19=18, DYS391=10, DYS385=14-16, DYS458=18 и DYS576=19. Тестирани носи презиме Giersz и није навео место порекла, али је оно типично за Пољаке. Није радио BigY тест, па му је као кровна хаплогрупа одређена I-P37.

[Иван Вукићевић]

93. Ступар, Лзарева Субота, Бањани, Босанска Крупа, E-V13>Z5017>CTS9320>Z16988>FT12534>FT44630

Припада роду Стојсављевића. Хаплотип тестираног поседује снижену вредност маркера DYS576=17, која одступа од модалног хаплотипа овог рода.

Овом генетичком роду припадају следећи тестирани:
- Вајагић, Аранђеловдан, Добро Село/Бужим
- Гајић, Аранђеловдан, Велика Жуљевица/Нови Град
- Мељанац, Јовањдан, Отишић/Врлика
- Антонић, Аранђеловдан, Усорци/Оштра Лука
- Павловић, Ђурђевдан, Цивљане
- Суботић, Аранђеловдан, Отишић/Врлика
- Гајић, Аранђеловдан, Отишић/Врлика
- Стојсављевић, Аранђеловдан, Отишић/Врлика
- Стојсављевић, Аранђеловдан, Подљути/Велика Попина/Грачац
- Крунић, Аранђеловдан, Отишић/Врлика
- Добрица, Аранђеловдан, Прово/Ливно

Породица тестираног Ступара нема предање о даљем пореклу. Од поменутих тестираних, географски су им најближи Вајагићи из Доброг Села код Бужима. Они славе Аранђеловдан, као и Стојсављевићи и већина породица које припадају овом генетичком роду.

[Radul]

109. Поповић, Никољдан, Добриња/Тутин, Q-Y172657

Припада хаплогрупи Q2-L275 > M378 > L245 > Y2209 > BZ3000 > FT42424 > Y172657 и роду Братоножића. Посједује модални хаплотип Братоножића. Од тестираног Поповића из Шпиљана код Тутина, разликује се на једном маркеру. Посједује више блиских поклапања.

Предање помиње како је један човјек из племена Куча у 18. вијеку напустио Црну Гору, Брда, са својом породицом, тражећи нову средину за живот. Носио је са собом пијетла, а кад су стигли до мјеста које данас зову Добриња, пјевац је запјевао. То је човјек схватио као знак да се ту настане. Тестирани наводи да су у Добрињу дошли из Лијеве Ријеке. Његови потомци су се разгранали на четири братства: Милојевиће, Савиће, Стојановиће и Поповиће. Од једног дијела ове лозе потичу и Зилкићи из Ораша.

Уколико употпунимо мозаик са овим резултатом, биће да је предак тестираног братства поникао у Братоножићима. На путу ка Тутину, пролазио кроз успутне станице, Куче и Васојевиће, да би се у коначном населио у Добрињи. Тако да је у свијести братства остала Лијева Ријека, а прије ње Кучи.

[Кековац]

76. Марјановић, Цвети, Радошево, Ариље

Припада хаплогрупи I1-P109>FGC22061>FGC22054*, то јест генетичком роду Вранеша, подроду ширег генетичког рода Дробњака. Овом роду, припадају и неколико других породица из Старог Влаха, Источне Босне и Северне Црне Горе, а матица рода би требало да је Вранешка долина. Потпуно поклапање на 23 упоредива маркера има са Живковићем из Радијевића код Нове Вароши који је радио и дубински тест (WGS). Поред њега има потпуно поклапање и са Еровићем из места Пода. Потпуно поклапање има и са Затежићем из Љубића код Чачка, слави Ђурђевдан, и Лукићем из Семизовца код Вогошће, слава Стевањдан. Постоји још породица са славом Цвети које су географски блиске Марјановићу, на пример један необјављен резултат из Миланковића код Пријепоља са којим има само једну разлику на 25 маркера и Јоксимовић из Милошевог Дола код Пријепоља, са којим има једну двоструку и једну једноструку разлику и који је такође радио WGS тест. По свему судећи му је Живковић из Радијевића најближи.

Тестирани је у упитнику навео да су Марјановићи досељени из Црне Горе, односно Херцеговине, што је овим резултатом потврђено. Родоначелник је имао три сина: Паја, Радосава и Марјана, од кога су Марјановићи.

[Небојша]

93. Ступар, Лзарева Субота, Бањани, Босанска Крупа, E-V13>Z5017>CTS9320>Z16988>FT12534>FT44630

Припада роду Стојсављевића. Хаплотип тестираног поседује снижену вредност маркера DYS576=17, која одступа од модалног хаплотипа овог рода.

Овом генетичком роду припадају следећи тестирани:
- Вајагић, Аранђеловдан, Добро Село/Бужим
- Гајић, Аранђеловдан, Велика Жуљевица/Нови Град
- Мељанац, Јовањдан, Отишић/Врлика
- Антонић, Аранђеловдан, Усорци/Оштра Лука
- Павловић, Ђурђевдан, Цивљане
- Суботић, Аранђеловдан, Отишић/Врлика
- Гајић, Аранђеловдан, Отишић/Врлика
- Стојсављевић, Аранђеловдан, Отишић/Врлика
- Стојсављевић, Аранђеловдан, Подљути/Велика Попина/Грачац
- Крунић, Аранђеловдан, Отишић/Врлика
- Добрица, Аранђеловдан, Прово/Ливно

Породица тестираног Ступара нема предање о даљем пореклу. Од поменутих тестираних, географски су им најближи Вајагићи из Доброг Села код Бужима. Они славе Аранђеловдан, као и Стојсављевићи и већина породица које припадају овом генетичком роду.

Крајишки Ступари (Лазаревдан) припадају хаплогрупи I2-PH908 (тестирано их је бар петорица). Овде је вероватно реч о призећивању у самим Бањанима, где је било управо Стојсављевића (Аранђеловдан). Иначе се за те Ступаре из Бањана каже да су доселили из Бенаковца. Тамо, као и код већине Ступара, постоји предање да су из Бјелајског Поља, пре тога из Далмације.

У Крајини постоје још једни Ступари, са славом Аранђеловдан, за које се каже да су део рода Родић-Стојсављевић, међу којим се јављају доминантно две хаплогрупе, I2-A1328 (Родићи) и E-FT44630 (Стојсављевићи). Да ствар буде компликованија, тестирани су једни Ступари са овом славом (вероватно из Крајине), али припадају генетичком роду: E-V13>Y37092.

[Рус]

2. Јовановић, Св. Врачи, Јабланица, Крушевац,
57. Вукојевић, Ђурђевдан, Гркљане, Крушевац

Да ли су ови тестирани оставили некакав контакт?

[Ojler]

Да ли су ови тестирани оставили некакав контакт?

Naravno, svi testirani su u obavezi da ostave kontakt.

[Ojler]

99. Муникравић, Врачевдан, Средња Меминска/Мајур, I2-Y3120>Z17855>Y230195>Y230196>Y12341>FT12287>Y52071>Y59595

О банијским Муникравићима у литератури нема података. Ради се о ретком презимену и фамилији која није бројна. Тешко су страдали од усташа током терора НДХ, а жртава су имали и током Рата у Хрватској. Тестирани такође није оставио податке да поседују сазнања о неком предању у вези порекла породице. Матица рода је иначе село Средња Меминска, где су једино и живели. У селу је 1948. године било пет породица Муникравића. Наш члан Демић је у архивским документима пронашао да су Муникравићи у Меминској били присутни још у првој половини 18. века: Степан Муникравић, родом из Меминске (задруга бр. 2), православне вере, стар 40 година (рођен око 1732. године), служи у крајишкој војсци 18 година (од 1754. године).

Хаплотип тестираног карактеришу вредности DYS389i=14, DYS449=30 и DYS391=10, а у мањој мери и DYS570=17 и DYS635=22. Резултату Муникравића је најближи необјављени хаплотип тестираног из Дарде у Барањи, који такође слави Врачевдан, са подударањем 22/25. Од поменутих маркера карактеристичних за резултат Муникравића овај хаплотип поседује вредности DYS389i=14, DYS449=30, DYS570=17 и DYS635=22, што је уз поменуто подударање и исту ретку славу довољно за закључак да се ради о припадницима истог рода. У питању је род којем припадају и породице Ковачана из Топлице и Рашке (Филимоновићи, Нинићи и Лештани) и који припада хаплогрупи I2-Y3120>Z17855>Y59595. Ковачани припадају млађем огранку ове гране, I2-Y151307, што за Муникравића и тестираног из Дарде није извесно.

Верујем да наш члан Equinox може рећи више о овом роду и могућој вези са Муникравићем, наравно уколико ово чита и ако је расположен да се укључи у разговор. Геномски тест Муникравића би свакако помогао да се боље профилише овај стари српски генетички род.

[Рус]

Naravno, svi testirani su u obavezi da ostave kontakt.

Мислио сам да има већ неког од њих на форуму. Ако може, пошаљи у приватним порукама.

[ВелиборЛазић13]

44. Ристановић, Ђурђевдан, Кнежевац, Београд

Припада хаплогрупи N2-Y7310>Y7313>FT182494. Хаплотип Ристановића је идентичан са модалним хаплотипом, што значајно отежава даље разврставање у неку од нижих подграна ове хаплогрупе.

Већ и због потпуно модалног хаплотипа Ристановић има много потпуних поклапања. Да бисмо дали било какву оцјену значаја ових поклапања морамо се служити додатним критеријумима, као што су предање о поријеклу и крсна слава. У том смислу од великог је значаја то што тестирани наводи предање о поријеклу из Босне, као и то да ни слава, нити презиме нису мијењани, колико је њему познато.

Размотримо најприје само презиме. Ристановић дефинитивно јесте презиме које је заступљено у сјевероисточној и источној Босни у значајно већем броју него у другим крајевима. Сама структура презимена (од самог имена Ристан, преко суфикса -овић, умјесто само -ић) указује на даљу везу са Херцеговином и, евентуално, Црном Гором. Проблем са овим помоћним критеријумом лежи управо у учесталости овог презимена у поменутим дијеловима Босне, при чему на више мјеста постоје Ристановићи управо са славом Ђурђевдан. Вриједни помена су можда Ристановићи из Тршића код Зворника, због исте славе, али конкретних доказа о евентуалној вези са тестираним за сада нема.

Други помоћни критеријум би била слава. Ђурђевдан јесте једна од три најчешће славе код припадника N2 хаплогрупе (додуше најрјеђа), тако да у наводе тестираног о томе да слава није мијењана можемо повјеровати. Уколико сагледамо потпуна поклапања тестираног, водећи рачуна о слави и поријеклу из Босне, вриједан помена је Штрбац из Горње Суваје код Босанске Крупе. Међутим, поменуо бих и Софренића из Бољанића на Озрену. Додуше, Софренић сада слави Стјепањдан, али је извјесно да је изворна слава била Ђурђевдан. Имајући у виду интензивне миграције између Озрена на једној и Посавине и Подриња на другој страни, као и присуство презимена Ристановић и на Озрену, можда би и ову везу требало сагледати ка значајнију од осталих.

Гледајући поклапања са простора сјевероисточне Босне, без обзира на славу, можда би требало поменути Вуковића (Јовањдан, Кованлук/Бијељина), Петровића (Јовањдан, Кацевац/Бијељина) и Крстића (Лазаревдан, Велика Обарска/Бијељина). Наравно, ово би било од значаја само уколико је слава Ристановића ипак изворно била Јовањдан, или ако је, рецимо, слава Крстића изворно била Ђурђевдан.

Било би корисно да тестирани уради неки од дубинских тестова, али и да ми достави додатне информације о породичном предању, како бисмо могли донекле сузити потрагу за ближим сродницима.

[Иван Вукићевић]

44. Ристановић, Ђурђевдан, Кнежевац, Београд

Припада хаплогрупи N2-Y7310>Y7313>FT182494. Хаплотип Ристановића је идентичан са модалним хаплотипом, што значајно отежава даље разврставање у неку од нижих подграна ове хаплогрупе.

Већ и због потпуно модалног хаплотипа Ристановић има много потпуних поклапања. Да бисмо дали било какву оцјену значаја ових поклапања морамо се служити додатним критеријумима, као што су предање о поријеклу и крсна слава. У том смислу од великог је значаја то што тестирани наводи предање о поријеклу из Босне, као и то да ни слава, нити презиме нису мијењани, колико је њему познато.

Размотримо најприје само презиме. Ристановић дефинитивно јесте презиме које је заступљено у сјевероисточној и источној Босни у значајно већем броју него у другим крајевима. Сама структура презимена (од самог имена Ристан, преко суфикса -овић, умјесто само -ић) указује на даљу везу са Херцеговином и, евентуално, Црном Гором. Проблем са овим помоћним критеријумом лежи управо у учесталости овог презимена у поменутим дијеловима Босне, при чему на више мјеста постоје Ристановићи управо са славом Ђурђевдан. Вриједни помена су можда Ристановићи из Тршића код Зворника, због исте славе, али конкретних доказа о евентуалној вези са тестираним за сада нема.

Други помоћни критеријум би била слава. Ђурђевдан јесте једна од три најчешће славе код припадника N2 хаплогрупе (додуше најрјеђа), тако да у наводе тестираног о томе да слава није мијењана можемо повјеровати. Уколико сагледамо потпуна поклапања тестираног, водећи рачуна о слави и поријеклу из Босне, вриједан помена је Штрбац из Горње Суваје код Босанске Крупе. Међутим, поменуо бих и Софренића из Бољанића на Озрену. Додуше, Софренић сада слави Стјепањдан, али је извјесно да је изворна слава била Ђурђевдан. Имајући у виду интензивне миграције између Озрена на једној и Посавине и Подриња на другој страни, као и присуство презимена Ристановић и на Озрену, можда би и ову везу требало сагледати ка значајнију од осталих.

Гледајући поклапања са простора сјевероисточне Босне, без обзира на славу, можда би требало поменути Вуковића (Јовањдан, Кованлук/Бијељина), Петровића (Јовањдан, Кацевац/Бијељина) и Крстића (Лазаревдан, Велика Обарска/Бијељина). Наравно, ово би било од значаја само уколико је слава Ристановића ипак изворно била Јовањдан, или ако је, рецимо, слава Крстића изворно била Ђурђевдан.

Било би корисно да тестирани уради неки од дубинских тестова, али и да ми достави додатне информације о породичном предању, како бисмо могли донекле сузити потрагу за ближим сродницима.

Према ономе што ми је тестирани рекао, једино предање које имају је да су дошли из Босне. Исто се наводи и у етнографском раду Ристе Николића о околини Београда из 1903. године (стр. 1030). Неко је у породици помињао и даље порекло из Црне Горе, али без било каквих прецизнијих одредница. С обзиром на модални хаплотип, дубински тест ће бити неопходан за проналажење ближих сродника.

[Atlantische]

88. Миленовић, Никољдан, Доњи Љубеш, Алексинац

Припада хаплогрупи G2a-L497.

Тестирани поседује изразито специфичан хаплотип. Ипак, Миленовићу је неспорно близак Миленковић из истог места који такође слави Никољдан, а он му је уједно и једино блиско поклапање. У упитнику је наведено да презиме носе по Милену од око 1850. године, па је с тим у вези нејасно у колико су блиској вези двојица тестираних. Како се разликују на 19 и GATAH4 то сродство свакако није најскорије природе.

Без дубинског теста није могуће потврдити, али Невген убедљиво највеће шансе даје за припадност некој од Z1816 подграна.