8. Јосић, Никољдан, Јосићки Салаши, Сомбор
Припада хаплогрупи I1-Z63>Y7627. Нема потпуних поклапања са до сада тестираним припадницима ове хаплогрупе али има неколико блиских хаплотипова од којих се разликује на само једном маркеру, међу којима бих издвојио хаплотип Ћука из места Зрмања у Лици због исте славе. Разликују се на маркеру DYS576(16/17). Исту разлику има и са Поповићем који слави Јовањдан, из Биовичиног Села у Далмацији. Остали блиски хаплотипови су из Херцеговине, где је вероватно била матица овог генетичког рода.
Јосић се у првој половини 18. века помињу у пописима пар насеља у Источној Славонији.
У Сомбору су постојале две несродне српске породице презимена Јосић, од којих је једна поседе имала у атару приградске пустаре Мали Миличић (Шикара), а друга у атару пустаре Билић. Прва је славила Св. Николу, а друга Св. Димитрија. Шикарски Јосићи били су коморског порекла (сомборско коморско становништво било је малобројније и махом су га чинили потомци староседелаца из времена турске управе), а билићки Јосићи потомци су овдашњих граничара (1720. г. као сомборски граничар забележен је Петко Јосић, а 1745. и 1746. г. Мишко Јосић). Предак шикарских Јосића могао би да буде Грга Јосин, уписан на попису сомборских коморских становника 1728. године (вероватно је реч о сину Јосе Малог, који је записан међу овдашњим коморским становништвом 1722. и 1725/26. године, а могуће је да се на њега односи и запис из 1715. г. када је забележен Јосо Пеанковић).
Тестирани припада грани шикарских Јосића, а најстарији записи из матичних књига сомборске Светопретечеве цркве претке шикарских Јосића наводе 1745. и 1746. г. са презименом Јосифов, а од 1747. г. са презименом Јосић. Први порески попис слободног и краљевског града Сомбора из 1750. г. бележи три куће предака шикарских Јосића – Николу (поседника 24,5 стара јутра земље, те једног јутра и 1.520 кв. хвати винограда), Симу (поседника 36 старих јутара земље и два јутра и 762 кв. хвата винограда) и Јакова (28 старих јутара земље и једно јутро и 1.774 кв. хвата винограда). Сима и Јаков Јосић живели су 1750. г. у заједничкој кући (бр. 310), а Никола Јосић у оближњој кући (бр. 307).
Као поседници салаша у малом Миличићу (Шикари) 1775. г. забележени су Ђука, Јелисија и Зарија Јосић, а први катастарски попис Сомбора 1783. г. бележи као власнике поседа у атару Малог Миличића (Шикаре): Алексу Јосића (19 старих јутара земље), Димитрија Јосића (два јутра и 200 кв. хвати), Глигорија Јосића (шест јутара и 1.760 кв. хвати), Јелисија Јосића (14 јутара и 334 кв. хвата), Луку Јосића (једно јутро и 1.542 кв. хвата), Нићифора Јосића (непуно старо јутро или 1.970 кв. хвати) и Зарију Јосића (48 јутара и 254 кв. хвата). Њихови салаши сачињавали су микросалашко насеље названо Јосићи.
Из ове породице потекао је Димитрије Јосић, који је био свештеник сомборске Светопретечеве цркве од 1759. до 1797. године. Његов син Козма Јосић (1765-1835) постао је српски пештански учитељ и био је један од првих српских списатеља, који је, још крајем 18. и почетком 19. века, објављивао школске извештаје, ђачке позоришне дијалоге, поучне књиге и стихове. Потомак шикарских Јосића био је и Димитрије Јосић (1845-1899), педагог, књижевник и професор, неко време управитељ београдске Учитељске школе, члан књижевног одељења Матице српске, сарадник и оснивач стручних просветних часописа, преводилац неколико „посрбица“ за децу и одрасле и писац стручних уџбеника из педагогије.
