Аутор Тема: Генетичко-генеалошко истраживање порекла становништва Сомбора (2024)  (Прочитано 27467 пута)

Ван мреже Милан Степановић

  • Члан Друштва
  • Шегрт
  • *****
  • Поруке: 70
  • N2-Y6503 P189.2 (Св. Јован)
8. Јосић, Никољдан, Јосићки Салаши, Сомбор

Припада хаплогрупи I1-Z63>Y7627. Нема потпуних поклапања са до сада тестираним припадницима ове хаплогрупе али има неколико блиских хаплотипова од којих се разликује на само једном маркеру, међу којима бих издвојио хаплотип Ћука из места Зрмања у Лици због исте славе. Разликују се на маркеру DYS576(16/17). Исту разлику има и са Поповићем који слави Јовањдан, из Биовичиног Села у Далмацији. Остали блиски хаплотипови су из Херцеговине, где је вероватно била матица овог генетичког рода.

Јосић се у првој половини 18. века помињу у пописима пар насеља у Источној Славонији.

У Сомбору су постојале две несродне српске породице презимена Јосић, од којих је једна поседе имала у атару приградске пустаре Мали Миличић (Шикара), а друга у атару пустаре Билић. Прва је славила Св. Николу, а друга Св. Димитрија. Шикарски Јосићи били су коморског порекла (сомборско коморско становништво било је малобројније и махом су га чинили потомци староседелаца из времена турске управе), а билићки Јосићи потомци су овдашњих граничара (1720. г. као сомборски граничар забележен је Петко Јосић, а 1745. и 1746. г. Мишко Јосић). Предак шикарских Јосића могао би да буде Грга Јосин, уписан на попису сомборских коморских становника 1728. године (вероватно је реч о сину Јосе Малог, који је записан међу овдашњим коморским становништвом 1722. и 1725/26. године, а могуће је да се на њега односи и запис из 1715. г. када је забележен Јосо Пеанковић).

Тестирани припада грани шикарских Јосића, а најстарији записи из матичних књига сомборске Светопретечеве цркве претке шикарских Јосића наводе 1745. и 1746. г. са презименом Јосифов, а од 1747. г. са презименом Јосић. Први порески попис слободног и краљевског града Сомбора из 1750. г. бележи три куће предака шикарских Јосића – Николу (поседника 24,5 стара јутра земље, те једног јутра и 1.520 кв. хвати винограда), Симу (поседника 36 старих јутара земље и два јутра и 762 кв. хвата винограда) и Јакова (28 старих јутара земље и једно јутро и 1.774 кв. хвата винограда). Сима и Јаков Јосић живели су 1750. г. у заједничкој кући (бр. 310), а Никола Јосић у оближњој кући (бр. 307).

Као поседници салаша у малом Миличићу (Шикари) 1775. г. забележени су Ђука, Јелисија и Зарија Јосић, а први катастарски попис Сомбора 1783. г. бележи као власнике поседа у атару Малог Миличића (Шикаре): Алексу Јосића (19 старих јутара земље), Димитрија Јосића (два јутра и 200 кв. хвати), Глигорија Јосића (шест јутара и 1.760 кв. хвати), Јелисија Јосића (14 јутара и 334 кв. хвата), Луку Јосића (једно јутро и 1.542 кв. хвата), Нићифора Јосића (непуно старо јутро или 1.970 кв. хвати) и Зарију Јосића (48 јутара и 254 кв. хвата). Њихови салаши сачињавали су микросалашко насеље названо Јосићи.

Из ове породице потекао је Димитрије Јосић, који је био свештеник сомборске Светопретечеве цркве од 1759. до 1797. године. Његов син Козма Јосић (1765-1835) постао је српски пештански учитељ и био је један од првих српских списатеља, који је, још крајем 18. и почетком 19. века, објављивао школске извештаје, ђачке позоришне дијалоге, поучне књиге и стихове. Потомак шикарских Јосића био је и Димитрије Јосић (1845-1899), педагог, књижевник и професор, неко време управитељ београдске Учитељске школе, члан књижевног одељења Матице српске, сарадник и оснивач стручних просветних часописа, преводилац неколико „посрбица“ за децу и одрасле и писац стручних уџбеника из педагогије.

Час ми весте стару славу
крви моје прарођачке...
[Лаза Костић]

Ван мреже Exiled

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 3013
  • ПХ908>А20333>FT14649>FT175994
Честитке за покренути подухват. Да ли имате списак тестираних или планираних за тестирање који би сте објавили овде, чисто због веће заинтересованости публике?

Ван мреже Небо_Сав

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 911
  • I-Y3120>I-PH908>I-BY93199
У Сомбору су постојале две несродне српске породице презимена Јосић, од којих је једна поседе имала у атару приградске пустаре Мали Миличић (Шикара), а друга у атару пустаре Билић. Прва је славила Св. Николу, а друга Св. Димитрија. Шикарски Јосићи били су коморског порекла (сомборско коморско становништво било је малобројније и махом су га чинили потомци староседелаца из времена турске управе), а билићки Јосићи потомци су овдашњих граничара (1720. г. као сомборски граничар забележен је Петко Јосић, а 1745. и 1746. г. Мишко Јосић). Предак шикарских Јосића могао би да буде Грга Јосин, уписан на попису сомборских коморских становника 1728. године (вероватно је реч о сину Јосе Малог, који је записан међу овдашњим коморским становништвом 1722. и 1725/26. године, а могуће је да се на њега односи и запис из 1715. г. када је забележен Јосо Пеанковић).

Тестирани припада грани шикарских Јосића, а најстарији записи из матичних књига сомборске Светопретечеве цркве претке шикарских Јосића наводе 1745. и 1746. г. са презименом Јосифов, а од 1747. г. са презименом Јосић. Први порески попис слободног и краљевског града Сомбора из 1750. г. бележи три куће предака шикарских Јосића – Николу (поседника 24,5 стара јутра земље, те једног јутра и 1.520 кв. хвати винограда), Симу (поседника 36 старих јутара земље и два јутра и 762 кв. хвата винограда) и Јакова (28 старих јутара земље и једно јутро и 1.774 кв. хвата винограда). Сима и Јаков Јосић живели су 1750. г. у заједничкој кући (бр. 310), а Никола Јосић у оближњој кући (бр. 307).

Као поседници салаша у малом Миличићу (Шикари) 1775. г. забележени су Ђука, Јелисија и Зарија Јосић, а први катастарски попис Сомбора 1783. г. бележи као власнике поседа у атару Малог Миличића (Шикаре): Алексу Јосића (19 старих јутара земље), Димитрија Јосића (два јутра и 200 кв. хвати), Глигорија Јосића (шест јутара и 1.760 кв. хвати), Јелисија Јосића (14 јутара и 334 кв. хвата), Луку Јосића (једно јутро и 1.542 кв. хвата), Нићифора Јосића (непуно старо јутро или 1.970 кв. хвати) и Зарију Јосића (48 јутара и 254 кв. хвата). Њихови салаши сачињавали су микросалашко насеље названо Јосићи.

Из ове породице потекао је Димитрије Јосић, који је био свештеник сомборске Светопретечеве цркве од 1759. до 1797. године. Његов син Козма Јосић (1765-1835) постао је српски пештански учитељ и био је један од првих српских списатеља, који је, још крајем 18. и почетком 19. века, објављивао школске извештаје, ђачке позоришне дијалоге, поучне књиге и стихове. Потомак шикарских Јосића био је и Димитрије Јосић (1845-1899), педагог, књижевник и професор, неко време управитељ београдске Учитељске школе, члан књижевног одељења Матице српске, сарадник и оснивач стручних просветних часописа, преводилац неколико „посрбица“ за децу и одрасле и писац стручних уџбеника из педагогије.

Претпостављам да  је  писац Мирослав Јосић Вишњић пореклом од ових Јосића, пошто је родом из тог краја

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2_%D0%88%D0%BE%D1%81%D0%B8%D1%9B_%D0%92%D0%B8%D1%88%D1%9A%D0%B8%D1%9B

Цитат
Мирослав Јосић Вишњић (Стапар код Сомбора, 15. децембар 1946 — Београд, 8. септембар 2015)[1] био је српски књижевник.

Легат Мирослава Јосића Вишњића део је Градске библиотеке "Карло Бијелицки" у Сомбору[2] а део заоставштине Јосић Вишњића налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”.

Цитат
„Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba“ Miroslava Josića Višnjića u prodaji od 5. juna
04.06.2024.

Dobitnik Ninove nagrade Miroslav Josić Višnjić u svom najznačajnijem delu umešno pripoveda o revolucionarnim događajima tokom 1848. i 1849. godine i oživljava duh 19. veka, njegovu svakodnevicu i dramatične prizore pobune srpskog naroda protiv mađarskog terora.

Roman prati odlučnost i junaštvo srpskih ustanika tokom odbrane grada Bodroga, ali i pruža duboku analizu ljudske prirode, hrabrosti i otpora pod teškim i nemogućim okolnostima. Kroz živopisne prizore i složene likove prepliću se priče o ljubavi, prijateljstvu i tragičnim gubicima u vrtlogu burnih događaja. Slikovitim jezikom, obogaćenim arhaizmima i elementima narodne poezije i folklora, autor omogućava čitaocu da se bolje poveže sa likovima i njihovim sudbinama. Josićeva književna veština prepliće istorijske činjenice s poetskom imaginacijom, stvarajući delo koje nadilazi puki opis ratnih sukoba i donosi dublje razumevanje ljudske sudbine i borbe za identitet i slobodu.

„Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba“ spomenik je koji opominje i podseća, upozorava i poučava buduće naraštaje da je trajanje svakog naroda sudbinski vezano za sećanje na podvige heroja.

Историја се односи према археологији као што се алхемија односи према хемији!

Ван мреже Милан Степановић

  • Члан Друштва
  • Шегрт
  • *****
  • Поруке: 70
  • N2-Y6503 P189.2 (Св. Јован)
12. Бркић, Ђурђевдан, Сомбор

Припада хаплогрупи I1-P109>FGC21792>FTA86559. Најближи му је Букинац из места Надаљ код Србобрана, са којим има разлику само на једном од 25 маркера DYS576 на којем Бркић има модалну вредност 15, док Букинац има вредност 17. Међутим деле карактеристичну вредност DYS439=13. Сврстао сам их у новоформирани род Е. Више информација о овој хаплогрупи код Срба се може пронаћи на темама https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=6463 и https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=6611.

Презиме Бркић се јавља у Сомбору у пописима још од почетка 18. века. Пронашао сам податак да је у Бачком Брестовцу 1778. један од сеоских православних свештеника био извесни Алекса Бркић. Бркића у Сомбору је било и оптаната из Северне Барање.

Први помен Бркића у Сомбору потиче из 1720. године, када је на попису сомборских граничара, у другом пешадијском одреду, записан Игњат Бркић, власник 18 пожунских јутара земље и три „мотике“ винограда.

Tоком већег дела 18. столећа презиме ове сомборске породице писано је са обликом Беркић (попис Лике и Крбаве из 1712. г. бележи у насељу Зрмања домаћинства Јована, Филипа, Радосава и Радула Беркића, а у капетанији Подлапац Раденка Беркића са братом Радојлом и њиховим синовима; и лички Беркићи касније су писани са обликом Бркић, а крсна слава истоветна им је са крсном славом Бркића у Сомбору).
 
Године 1745. и 1746. као сомборски граничари забележени су Јосим, Јован и Мила Бркић. На првом пореском попису слободног и краљевског града Сомбора налазе се Јосим Бркић (кућни бр. 191), власник девет старих јутара земље и винограда од једног јутра и 968 кв. хвати винограда; Павле Бркић (кућни бр. 346), власник девет јутара земље; Мила Бркић (кућни бр. 663), власник девет јутара земље и Јован Бркић (кућни бр. 1052), власник 20 старих јутара земље и једног јутра винограда.

Најстарији поседи Бркића налазили су се у атару сомборских војничких пустара Крњаја (касније истоимено село, данас Кљајићево крај Сомбора) и Кула (касније салашко насеље Прерадовић, данашњи Радојевићи), као и у атару некадашњег војничког шанца Брестовца, јужно од Сомбора. Салаше у атару пустаре Прерадовић имали су 1775. г. Тома Бркић (са 22 стара јутра земље), Јосим Бркић (21 старо јутро) и Тодор Бркић (54 јутра). Први катастарски попис Сомбора из 1783. г. бележи Аћима Бркића (власника четири стара јутра и 794 кв. хвата земље), Јосима Бркића (24 јутра и 984 кв. хвата), Јована Бркића (33 јутра и 490 кв. хвати), Мишка Тодоровог Бркића (28 јутара и 1.566 кв. хвати) и Тому Бркића (19 јутара и 1.585 кв. хвати).

Из овдашње породице Бркић био је Ђорђе Бркић (Сомбор, 1832 – Беч, 1884), власник неколико рудника у Крањској и Далмацији, те истраживач руда, који је објављивао стручне радове на немачком језику.
Час ми весте стару славу
крви моје прарођачке...
[Лаза Костић]

Ван мреже Милан Степановић

  • Члан Друштва
  • Шегрт
  • *****
  • Поруке: 70
  • N2-Y6503 P189.2 (Св. Јован)
Претпостављам да  је  писац Мирослав Јосић Вишњић пореклом од ових Јосића, пошто је родом из тог краја

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2_%D0%88%D0%BE%D1%81%D0%B8%D1%9B_%D0%92%D0%B8%D1%88%D1%9A%D0%B8%D1%9B

Не, Мирослав Јосић (самоназван и Вишњић) је од стапарских Јосића, који славе Ђурђевдан и потичу из српског села Врањешева поред Апатина, одакле су 1752. г. пресељени на пустару Стапар са осталим Србима из овог насеља, као и из суседног Бокчиновића (у Стапар су пресељени Јован и Тоша Јосић). Дакле, стапарски Јосићи нису сродни сомборским породицама истог презимена и другачија им је крсна слава.
Час ми весте стару славу
крви моје прарођачке...
[Лаза Костић]

Ван мреже Милан Степановић

  • Члан Друштва
  • Шегрт
  • *****
  • Поруке: 70
  • N2-Y6503 P189.2 (Св. Јован)
20. Влашкалић, Јовањдан, Чичови/Сомбор, I2-Y3120

Тестирани је навео да његова фамилија потиче од Влашкалића из села Сивац. На аустријском попису из 1828. године у Сивцу је забележен Тимотије Влашкалић. У сомборском насељу Чичови Влашкалићи се бележе знатно раније, још на попису 1748. године. Верујем да ће Милан Степановић имати више детаља о овој старој сомборској породици.

Хаплотип тестираног карактеришу маркери DYS549=12, DYS576=19 и у мањој мери DYS19=15. Технички најближи овом резултату је хаплотип Бозала (Аранђеловдан, Влахоље/Калиновик) са подударањем 21/23 и истим вредностима на свим поменутим карактеристичним маркерима. Због велике географске удаљености, непостојања предања о старијем пореклу и различитих крсних слава, тешко је рећи да ли је ова сличност нешто више од случајности. На ово питање се не би добио одговор ни геномским тестом уколико га не би урадио и Бозало, али би такав тест Влашкалићу свакако омогућио да сазна своју терминалну грану на филогенетичком стаблу.

Влашкалићи су сомборска српска породица, која је, судећи по презимену, највероватније досељена из Баната. Њено презиме је до половине 18. века писано и са обликом Влашкалија. Могуће је, али није сасвим поуздано, да би њени преци могли да буду браћа Која и Стојан Влашкалија, која су записана на попису сомборских коморских становника 1728. године. Као кум на венчању сомборског Буњевца и младог граничара Мартина Парчетића (касније племића и првог главног судије слободног и краљевског града Сомбора) записан је 1740. године Никола Влашкалић, што је представљало један од ретких примера међусобног кумовања између припадника православне и католичке вероисповести у Сомбору у 18. веку.

Попис сомборских граничара из 1745. и 1746. г. бележи Николу, Јована, Луку, Гају, Веселина и Тимотија Влашкалића (Веселин је био и сомборски ешкут – заклетник). На пореском попису Сомбора из 1750. г. записани су: Гаврило Влашкалија (кућни бр. 108), власник 18 старих јутара земље и нешто више од пола јутра винограда; Веселин Влашкалић (кућни бр. 160), иначе сточни велетрговац, власник 150 јутара земље и једног јутра винограда; Јован Влашкалић (кућни бр. 587), власник девет јутара земље, једног јутра и 626 кв. хвати винограда; Лука Влашкалић (кућни бр. 664), власник девет јутара земље и ¾ јутра (1.509 кв. хвати) винограда; Никола Влашкалић (кућни бр. 680), власник девет јутара земље и ¼ јутра (573 кв. хвата) винограда; Глигорије Влашкалић (кућни бр. 684), власник девет јутара земље, и Гаја Влашкалић (кућни бр. 984), власник девет јутара земље и једног јутра и 1.588 кв. хвати винограда.

Поседи Влашкалића налазили су се у атару некадашње војничке пустаре Кула –касније салашко насеље Прерадовић, као и у атару околних сомборских пустара Крњаје, Чонопље, Шапоња, Ивановог села (Леније) и Чичова. Део поседа сомборски Влашкалићи имали су половином 18. века и у атару удаљеног Кулпина.

Први катастарски попис Сомбора бележи 1783. г. Гају Влашкалића (власника 57 старих јутара и 1.669 кв. хвати земље), Гргу Влашкалића (два јутра и 20 кв. хвати), Јована Влашкалића (два јутра и 105 кв. хвати), Теофила Влашкалића (19 јутара и 1.904 кв. хвата) и Ћиру Влашкалића (два јутра и 1.669 кв. хвати).

Крсна слава свих сомборских Влашкалића је Св. Јован Крститељ.
Час ми весте стару славу
крви моје прарођачке...
[Лаза Костић]

Ван мреже Милан Степановић

  • Члан Друштва
  • Шегрт
  • *****
  • Поруке: 70
  • N2-Y6503 P189.2 (Св. Јован)
21. Каралић, Михољдан, Сомбор

Припада хаплогрупи I1-Z63>Y13946>Y51867>Y155080. Нема потпуних поклапања у нашој бази. Има међутим велики број оних од којих се разликује на 2 од 23 или 25 маркера, јер сва одступања од модала има на позицијама на којима често долази до одступања у оквиру ове хаплогрупе. Има једну разлику DYS458(15/16) у односу на Миловановића из Руњана код Лознице, који је тестиран на само 17 маркера у оквиру САНУ истраживања али бих га ипак довео у везу са Караџићем због исте славе, коју иначе славе само ове две породице међу бројним до сада тестираним које припадају овој хаплогрупи. Зато бих Каралића и Миловановића сврстао у један род. Коментар на Миловановићев резултат је био објављен овде: https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=391.2720

Стеван Каралић је био један од сомборских опуномоћеника за дизање кредита ради исплате откупнине Бечу 1748. ради стицања статуса слободног краљевског града. Каралићи се помињу и у попису Сомбора из 1795/96. и то Игњат и Тимотије. Затим 1828. су у Пачиру пописани Исак и Ђука Каралићи.

Каралићи су српска граничарска породица која је у Сомбору најраније забележена 1717. и 1720. године, када је међу овдашњим граничарима записан поручник Веселин Каралија, командир Прве пешадијске чете. У Варадинском  рату са Турцима 1717. г. Веселин Каралија био је заробљен и откупио се високим износом од 900 форинти. Прилично ендемично презиме Каралић у српској антропонимији записано је још у 15. веку (Вук Каралић са братом Петком, и Степан син Каралића, забележени су 1467. г. у првом турском попису Браничевске области, у селу Браничеву, крај Костолца; Степан Каралић је 1579. г. записан у турским дефтерима Пожешког санџака у Славонији, у Имреховцима крај Вуковара; Иван Каралија записан је 1609. г. међу гојмирским и приморским Власима, а међу српским становницима славонског насеља Цепидлаке, у Малој Влашкој, пописани су 1702. г. Гвозден и Вучен Каралић).

Веселинов син Степан Каралић истакао се храброшћу у Аустријско-турском рату, између 1737. и 1739. године, после чега је учествовао и у Рату за аустријско наслеђе. На пописима сомборских граничара из 1745. г. забележени су Степан и Крста Каралић. Попис развојачених Сомбораца из 1746. г. бележи Степана Каралића у домаћинству са двојицом ожењених синова. У време борбе за елибертацију Сомбора Степан Каралић био је један од сомборских изасланика у Бечу, а поседе је тада имао у атару војничких пустара Крушевље и Станишић. За висок износ од 1.000 форинти 1748/49. г. Степан Каралић је откупио градско земљиште у атару приградске пустаре Буковац. Априла 1749. г. изабран је за једног од 12 сомборских сенатора, односно чланова Унутрашњег сената (Магистрата) слободног и краљевског града Сомбора.

Први порески попис Сомбора из 1750. г. Степана Каралића (кућни бр. 107) бележи као поседника 153 јутра земље и три јутра и 1.297 кв. хвати винограда, а Крсту Каралића (кућни бр. 1034) као поседника четири и по јутра земље и нешто више од пола јутра винограда (1.260 кв. хвати). На истом попису записан је и Кузман Каралић, власник дела једне куће (бр. 409). Први катастарски попис становника Сомбора из 1783. г. бележи Крсту Каралића, власника седам старих јутара и 1.587 кв. хвати земље, Петра Каралића (85 старих јутара и 108 кв. хвати), Михаила Каралића (50 старих јутара и 1.070 кв. хвати) и Саву Каралића (27 старих јутара и 70 хвати). Поседи Каралића налазили су се у атару приградског салашког насеља Буковац.

Све гране ове сомборске породице славе Михољдан као крсну славу.   



Час ми весте стару славу
крви моје прарођачке...
[Лаза Костић]

Ван мреже Ojler

  • Члан Управног одбора
  • Бели орао
  • *
  • Поруке: 6273
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Влашкалићи су сомборска српска породица, која је, судећи по презимену, највероватније досељена из Баната. Њено презиме је до половине 18. века писано и са обликом Влашкалија. Могуће је, али није сасвим поуздано, да би њени преци могли да буду браћа Која и Стојан Влашкалија, која су записана на попису сомборских коморских становника 1728. године. Као кум на венчању сомборског Буњевца и младог граничара Мартина Парчетића (касније племића и првог главног судије слободног и краљевског града Сомбора) записан је 1740. године Никола Влашкалић, што је представљало један од ретких примера међусобног кумовања између припадника православне и католичке вероисповести у Сомбору у 18. веку.

Попис сомборских граничара из 1745. и 1746. г. бележи Николу, Јована, Луку, Гају, Веселина и Тимотија Влашкалића (Веселин је био и сомборски ешкут – заклетник). На пореском попису Сомбора из 1750. г. записани су: Гаврило Влашкалија (кућни бр. 108), власник 18 старих јутара земље и нешто више од пола јутра винограда; Веселин Влашкалић (кућни бр. 160), иначе сточни велетрговац, власник 150 јутара земље и једног јутра винограда; Јован Влашкалић (кућни бр. 587), власник девет јутара земље, једног јутра и 626 кв. хвати винограда; Лука Влашкалић (кућни бр. 664), власник девет јутара земље и ¾ јутра (1.509 кв. хвати) винограда; Никола Влашкалић (кућни бр. 680), власник девет јутара земље и ¼ јутра (573 кв. хвата) винограда; Глигорије Влашкалић (кућни бр. 684), власник девет јутара земље, и Гаја Влашкалић (кућни бр. 984), власник девет јутара земље и једног јутра и 1.588 кв. хвати винограда.

Поседи Влашкалића налазили су се у атару некадашње војничке пустаре Кула –касније салашко насеље Прерадовић, као и у атару околних сомборских пустара Крњаје, Чонопље, Шапоња, Ивановог села (Леније) и Чичова. Део поседа сомборски Влашкалићи имали су половином 18. века и у атару удаљеног Кулпина.

Први катастарски попис Сомбора бележи 1783. г. Гају Влашкалића (власника 57 старих јутара и 1.669 кв. хвати земље), Гргу Влашкалића (два јутра и 20 кв. хвати), Јована Влашкалића (два јутра и 105 кв. хвати), Теофила Влашкалића (19 јутара и 1.904 кв. хвата) и Ћиру Влашкалића (два јутра и 1.669 кв. хвати).

Крсна слава свих сомборских Влашкалића је Св. Јован Крститељ.

Не знам да ли је од сомборских Влашкалића био некада познати политичар, председник ЦК Савеза комуниста Србије, Тихомир Влашкалић.
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже Милан Степановић

  • Члан Друштва
  • Шегрт
  • *****
  • Поруке: 70
  • N2-Y6503 P189.2 (Св. Јован)
Био је пореклом из Куле, а да ли је имао неке даље везе са сомборским Влашкалићима није познато. Барем у Сомбору и међу овдашњим Влашкалићима о томе није остало неког сећања.
Час ми весте стару славу
крви моје прарођачке...
[Лаза Костић]

Ван мреже Иван Вукићевић

  • Уредник СДНКП
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4298
  • Васојевић
23. Зурковић, Никољдан, Сомбор, E-V13>Z1057

Нема блиских поклапања на пројекту. Хаплотип тестираног поседује снижене вредности маркера DYS390=23, DYS385a=17 и DYS448=19 и повишене вредности маркера DYS439=13, YGATAH4=12 и DYS438=11.

Породица тестираног нема предање о даљем пореклу.

Никола Зурковић помиње се 1720. године као становник Сомбора (Миленко Бељански, Срби и Мађари у Сомбору до 1749. године, стр. 14).

Према подацима из 1890. године, у Србобрану је било 13 породица Зурковића. Колонистично насеље Србобран код Истока названо је по Србобрану из Бачке, а Зурковићи су једна од породица која се одатле доселила. Светозар Стијовић је забележио следеће у свом раду о Метохијском Подгору:
Зурковић, једна кућа. Дошли 1928. године из Србобрана y Бачкој. Слава Никољдан; мала слава Никољдан љетњи. Информатори
Савета Зурковић (62 год.) и Боривоје Миковић (56 год.).


С обзиром на ретко презиме и исту славу, могуће је да су Зурковићи из Сомбора и Србобрана истог порекла.

Ван мреже Милан Степановић

  • Члан Друштва
  • Шегрт
  • *****
  • Поруке: 70
  • N2-Y6503 P189.2 (Св. Јован)
Сомборска српска породица Зурковић у граду је најраније забележена 1720. године, када је на попису овдашњих граничара у првој пешадиској чети записан Никола Зурковић (презиме Зурковић у Срба је забележено још 1417. г. у Трепчи, на Косову, када је записан Живко Зурковић, а 1690. г. ово презиме забележено је и међу котарским ускоцима). На попису сомборских граничара 1745. г. записани су Дмитар, Јован, Никола и Зарија Зурковић. Мата Зурковић је 1747. г. имао поседе и у атару пустаре Салашић (јужно од Сомбора), док су Јован и Зарија Зурковић земљишне поседе 1748. г. имали и у атару пустаре Иваново Село (источно од града). Први порески попис Сомбора из 1750. г. бележи као породичне старшеине и домаћине Мату Зурковића (кућни бр. 940, власник 12 старих јутара земље и непуног јутра [1.864 кв. хвата] винограда), Дмитра Зурковића (кућни бр. 958, власник девет старих јутара земље и пола јутра [1.027 кв. хвати] винограда), Зарију Зурковића (кућни бр. 959, власник девет старих јутара земље и два јутра [4.032 кв. хвата] винограда) и Јована Зурковића (кућни бр. 960. власник девет старих јутара земље и једног и по јутра [3.025 кв. хвати] винограда). Катастарски попис становника Сомбора из 1783. г. бележи земљишне поседе Зурковића у атару приградске пустаре Чичови (у делу каснијих Лугумераца), чији су власници били Аћим Зурковић (шест старих јутара и 758 хвати), Јован Зурковић (седам јутара и 620 хвати), Нићета Зурковић (19 јутара и 1.803 кв. хавата) и Тодор Зурковић (девет јутара и 356 кв. хвати). Једна већа грана ове породице преселила се касније (у 19. веку) са пустара Чичови и Лугумерци (јужно од града) на северне сомборске пустаре Ранчево и Миличић (Милчићи), а једна мања грана дошла је на пустару Буковац (западно од града). Крсна слава овдашњих Зурковића је свети првомученик и архиђакон Стефан, а грана Зурковића која се преселила на Буковац примила је тамо славу св. Николу.

Час ми весте стару славу
крви моје прарођачке...
[Лаза Костић]

Ван мреже Милан Степановић

  • Члан Друштва
  • Шегрт
  • *****
  • Поруке: 70
  • N2-Y6503 P189.2 (Св. Јован)
22. Бељански, Аранђеловдан, Салаши Радојевићи, Сомбор, J2a-L581>PF5000


Презиме забележено у околини Сомбора још 1743. године. Породични надимак "Гоље". Реч је о маркерима добро профилисаном генетичком роду и вероватно грани J-Y29673 (треба потврда). Хаплотипом су сви међусобно доста блиски, а припадника ове подгране код нас има на простору Западне Србије/Шумадије и Војводине.

Блиски днк рођаци:

Милутиновић, Св. Јован Милостиви, Рудовци, Лазаревац
Недељковић, Св. Јован Милостиви, Сијерач, Бајина Башта
Необјављен, Св. Јован Милостиви, Костојевићи, Бајина Башта
Савић, Аранђеловдан, Злакуса, Ужице
Необјављен, Јовањдан, Санад, Нови Кнежевац   

Интересантна је свакако ретка слава Св. Јован Милостиви, која се јавља код припадника овог генетичког рода.

Сомборска српска породица Бељански најраније се у граду бележи 1720. године, када су на попису овдашњих граничара записани Милош и Стојак Бељанин (презиме је било топонимске основе и највероватније је указивало на долазак ове породице или са пустаре Бела, која се налазила између Куле и Црвенке, или из насеља Бела између Бечеја и Турије; мања је могућност да су били досељени из Беља [данас Биља] у Барањи). Веселин Бељански био је 1724. г. православни свештеник (касније прота) сомборског војног шанца, са службом у овдашњој Светођурђевској цркви (његов отац Крста Бељанин умро је крајем 1739. г. у 75. години живота, у време епидемије куге која је тад харала Сомбором). На попису сомборских коморских становника 1728. г. забележен је Стојан Бељански. Као сомборски граничари забележени су 1745. г. Георгије, Петар и Стефан Бељански. Међу развојаченим Сомборцима 1746. г. такође су записани Георгије (у домаћинству са ожењеним братом), Петар (у домаћинству са ожењеним сином) и Стефан Бељански. Прота Веселин Бељански купио је 1748/49. г. градске поседе у вредности од 1.000 форинти. Петар Бељански је 1749. г. изабран за члана првог Општества слободног и краљевског града Сомбора, а Тодор Бељански за члана Спољашњег сената, као и за надзорника градског затвора. Први порески попис Сомбора из 1750. г. бележи проту Василија Бељанског (кућни бр. 99, власник 216 старих јутара земље и осам јутара [16.117 кв. хвати] винограда), Петра Бељанског (кућни бр. 101, власник 153 стара јутра земље и осам јутара [16.117 кв. хвати] винограда), Јована Бељанског, другим именом Петков (кућни бр. 689, власник девет јутара земље), Георгија Бељанског (кућни бр. 792, власник 13,5 старих јутара земље и два и по јутра [5.157 кв. хвати] винограда) и Степана Бељанског (кућни бр. 871, власник 12 старих јутара земље и нешто преко два јутра [4.523 кв. хвата] винограда). Потомак имућније гране ове породице био је током друге половине 18. века сомборски сенатор Јован Бељански, који је, на катастарском попису из 1783. године, забележен као један од најимућнијих становника града, са поседом од 474 стара јутра и 432 хвата земље (на свега једној парцели). Исти катастарски попис бележи и Васу Бељанског (27 старих јутара и 1.736 кв. хвати земље), Ђорђа Бељанског (14 јутара и 660 хвати), Јеврема Бељанског (16 јутара и 915 хвати), Симу Бељанског (23 јутра и 361 кв. хват) и Ћиру Бељанског (једно јутро и 214 кв. хвати). Сви набројани поседи налазили су се у атару приградске пустаре Иваново Село (нешто касније назване Ленија). Грана ове породице живела је и на пустари Прерадовић (данас салашко насеље Радојевићи), а салаше су Бељански касније имали и у атарима пустара (приградских салашких насеља) Лугумерци (Лугово), Жарковац, Шикара и Билић. Из ове породице потекао је сомборски новинар и хроничар Миленко Бељански (1923-1996), аутор преко 100 књига и књижица о прошлости Сомбора и сомборске околине. Крсна слава свих сомборских Бељанских је Св. Архангел Михаило (Аранђеловдан).   
« Последња измена: Јун 24, 2024, 08:52:43 пре подне Милан Степановић »
Час ми весте стару славу
крви моје прарођачке...
[Лаза Костић]

Ван мреже НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9197
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
14. Гњатовић, Никољдан, Мачково Село, Петриња

Припада хаплогрупи I2-PH908. Поседује хаплотип близак модалу, са неколико чешћих немодалних вредности, од којих би "најуочљивије" биле DYS385=14-16 и DYS481=28. Нема ниједно потпуно поклапање у табели, а ни неко смисленије ближе поклапање. Технички му је најближи један нејавни резултат на 17 маркера из Пецке код Мркоњић Града (слава Стевањдан), са ким се разликује на маркеру DYS458. Препорука је да се уради дубински тест (WGS или Big Y) како би се открила нижа подграна испод PH908 којој Гњатовићи припадају. Занимљиво је да се банијски Гњатовићи по генетици разликују од Гњатовића са славом Никољдан из Обровца, као и од Гњатовића из Доњих Орловаца код Приједора са славом Игњатијевдан (обојица припадају E-V13 хаплогрупи).

Тестирани није оставио ближе податке о свом пореклу.
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Милош

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 5688
  • Y134591 Тарски Никшићи
13. Плавшић, Никољдан, Сомбор

Припада хаплогрупи I2-PH908>Y56203, највероватније грани FT25907. Поседује повишену вредност 439=14 и крсну славу Никољдан. Потпуно поклапање на 25 маркера има са Драгином из Чуруга, а како и деле исту славу, нема сумње да се ради о истом роду. Једну разлику на упоредива 25 маркера има са Полићем, због чега сматрам да припада грани FT25907.

50. Драгин, Никољдан, Чуруг, Жабаљ

Припада хаплогрупи I2-PH908>Y56203>FT25907.

Плавшићи припадају трећем слоју насељених породица у Сомбору:

"Трећи слој чине "шијачке" српске породице, досељене са запада, из Славоније или Лике, почетком 18. века (у време Ракоцијеве буне), као и четрдесетих година истог века (Јелачићи, Каралићи, Шијачићи, Плавшићи, Машићи, Степановићи, вероватно и Стојкови-раније Гајићеви итд.)." https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=1832.msg39823#msg39823

Ван мреже Милош

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 5688
  • Y134591 Тарски Никшићи
19. Бошњак, католик, Ленија, Сомбор

Припада хаплогрупи I2-PH908>Y56203. Нема неке посебне карактеристике. По маркерима му је најближи Илић (Аранђеловдан) из околине Бијељине, са којим има две разлике на упоредива 25 маркера. Постоји и један тестирани католик из околине Сплита, који би можда био интересантан и који са Бошњаком има 4 разлике на упоредива 23 маркера. Ипак за неку јаснију везу и анализу, потребан је напреднији тест.

Бошњаци су буњевачки род из Сомбора и околине, досељени у Бачкој током 17. века.

https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=1832.msg39825#msg39825

Ван мреже НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9197
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
15. Брбаклић, Ђурђевдан, Сомбор

Припада хаплогрупи I2-PH908. Поседује неколико чешћих немодалних вредности и две нешто ређе - DYS449=28 и DYS438=11. Вредност на 438, славу Ђурђевдан као и немодалну вредност 10 на DYS391 дели са једним нејавним тестираним из Шуљма код Сремске Митровице, додуше само на 17 упоредивих маркера, па је упитно да ли постоји ближа веза (разликују се на 3 маркера). Нема ниједно потпуно поклапање у табели. Препоручује се дубински тест (WGS или Big Y) како би се открила нижа подграна испод PH908 којој Брбаклић припада.

Тестирани је оставио податак да Брбаклићи по предању вуку порекло са тромеђе Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине.
« Последња измена: Јул 31, 2024, 11:37:03 пре подне НиколаВук »
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9197
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
18. Петровић, католик, Вајска, Бач

Припада хаплогрупи I2-PH908. Има неколико чешћих немодалних вредности и ниједно потпуно поклапање у бази Српског ДНК пројекта. Поседује 1 до 2 разлике са неколико појединаца на упоредивих 17 маркера, без смисленијег филогенетичког значаја. Препоручује се дубински тест (WGS или Big Y) како би се открила нижа подграна испод PH908 којој Петровић припада.

Тестирани је навео да је родовски надимак његових Петровића - Џакови.
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Ojler

  • Члан Управног одбора
  • Бели орао
  • *
  • Поруке: 6273
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
14. Гњатовић, Никољдан, Мачково Село, Петриња

Припада хаплогрупи I2-PH908. Поседује хаплотип близак модалу, са неколико чешћих немодалних вредности, од којих би "најуочљивије" биле DYS385=14-16 и DYS481=28. Нема ниједно потпуно поклапање у табели, а ни неко смисленије ближе поклапање. Технички му је најближи један нејавни резултат на 17 маркера из Пецке код Мркоњић Града (слава Стевањдан), са ким се разликује на маркеру DYS458. Препорука је да се уради дубински тест (WGS или Big Y) како би се открила нижа подграна испод PH908 којој Гњатовићи припадају. Занимљиво је да се банијски Гњатовићи по генетици разликују од Гњатовића са славом Никољдан из Обровца, као и од Гњатовића из Доњих Орловаца код Приједора са славом Игњатијевдан (обојица припадају E-V13 хаплогрупи).

Тестирани није оставио ближе податке о свом пореклу.

По којој формули је тестирани сврстан у српско староседелачко становништво Сомбора :) ?
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9197
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
По којој формули је тестирани сврстан у српско староседелачко становништво Сомбора :) ?

То ће знати покретачи акције.  :)
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Милан Степановић

  • Члан Друштва
  • Шегрт
  • *****
  • Поруке: 70
  • N2-Y6503 P189.2 (Св. Јован)
Одг: Генетичко-генеалошко истраживање порекла становништва Сомбора (2024)
« Одговор #39 послато: Август 14, 2024, 08:54:56 пре подне »
13. Плавшић, Никољдан, Сомбор

Припада хаплогрупи I2-PH908>Y56203, највероватније грани FT25907. Поседује повишену вредност 439=14 и крсну славу Никољдан. Потпуно поклапање на 25 маркера има са Драгином из Чуруга, а како и деле исту славу, нема сумње да се ради о истом роду. Једну разлику на упоредива 25 маркера има са Полићем, због чега сматрам да припада грани FT25907.

Плавшићи припадају трећем слоју насељених породица у Сомбору:

"Трећи слој чине "шијачке" српске породице, досељене са запада, из Славоније или Лике, почетком 18. века (у време Ракоцијеве буне), као и четрдесетих година истог века (Јелачићи, Каралићи, Шијачићи, Плавшићи, Машићи, Степановићи, вероватно и Стојкови-раније Гајићеви итд.)." https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=1832.msg39823#msg39823

Плавшићи се у Сомбору најраније бележе на попису овдашњих граничара из 1720. године, када је, као трубач у другој коњичкој чети, забележен Станислав Плавшић (презиме Плавшић записано је још 1450. г. у Церници поред Гацка, када је забележен је Миљен Плавшић; касније се ово презиме јавља 1638. и 1651. г. и у попису српских граничара на Славонској војној крајини у Вараждинском генералату; део славонских Плавшића и Плавшићи у околини Гламоча имали су исту крсну славу као и сомборски Плавшићи, а једна знатнија грана Плавшића забележена је и у околини Книна; попис српског села Доња Пиштана код Орхаовице у Славонији, бележи 1698. г. Радована Плавшића). На попису сомборских граничара 1745. г. забележени су Јован, Која, Марко, Петар, Шкоро и Тодор Плавшић, а записник са збора сомборских граничара потписао је исте године Ђурађ Плавшић. Међу развојаченим Сомборцима налазило се 1746. г. седам породичних старешина са презименом Плавшић: Ђурађ (који је повремено бележен и са секундарним презименом Вујичић), Јован, Петар и Станиша (сви у домаћинству са по једним ожењеним сином), Која (у домаћинству са ожењеним братом), те Марко и Тодор Плавшић. Први порески попис Сомбора из 1750. г. бележи са презименом Плавшић Лазара (кућни бр. 574, власник 13 старих јутара оранице и једног старог јутра и 665 кв. хвати винограда), Петра (кућни бр. 627, власник 27 старих јутара оранице и једног старог јутра и 222 кв. хвата винограда), Марка (кућни бр. 748, власник 42 стара јутра оранице и једног старог јутра и 400 кв. хвати винограда), Ђуроша (кућни бр. 749, власник 43,5 стара јутра оранице и једног старог јутра и 640 кв. хвати винограда), Јована (кућни бр. 751, власник 48 старих јутара оранице и једног старог јутра винограда), Коју (кућни бр. 754, власник 15 старих јутара оранице и непуног јутра винограда) и Тодора Плавшића (кућни бр. 758, власник 15 старих јутара оранице и 858 кв. хвати винограда). Плавшићи су поседе и салаше имали у сомборским салашким насељима Шапоње, Милчићи, Билић и Обзир. Катастарски попис Сомбора из 1783. г. као власнике земље бележи  седморицу Плавшића: Андрију (38 старих јутара и 260 кв. хвати), Ђуру (28 старих јутара и 1.113 кв. хвати), Лазара (10 старих јутара и 500 кв. хвати), Петра (55 старих јутара и 1.353 кв. хвата), Стевана (12,5 старих јутара), Танаска (10 старих јутара и 1.405 кв. хвати) и Тешана Плавшића (14 старих јутара и 60 кв. хвати). Сви сомборски Плавшићи славе Св. Николу.
Час ми весте стару славу
крви моје прарођачке...
[Лаза Костић]