Из теренских истраживања загребачкога етнолога Антуна Радића у његовом путовању по Босни и Херцеговини
Vrijedno je spomenuti i ovo: Suljaga je mene neprestano zvao: »Švabo«. Nekoliko puta sam mu kazao: »Nemoj, Suljaga, nijesam ja Švabo.« On ne mari. Kad sam mu i opet rekao, da me tako ne zove, okrene se k meni i reče mi: »A da što si? Kako imaš to na sebi« (pokaže moje odijelo), »pa da sam te danas okotio, — odmah si mi njekako drugačiji. — Pa što je moj Camil , nego Švabo? A eto i moj mlađi sin: bio tri dana kod inženjera, došao kući, pa se đeca nješto uznemirila na avliji, a on na njih: ,ruik’ (ruhig)! A ja gledam: mjesec stoji, sunce stoji, — a svijet se okreće! Tri dana samo bio kod Švabe, i već ne zna kazati: ,bud'te s mirom!’ nego: ,ruik’!«
Na putu između Trebinja i Ljubinja zaustavio sam se na jednom hanu (Dobromani). Na drugom hanu (kod Zavale, u blizini glasovita pećina) pođoh u obližnje selo, da tobože kupim jaja. Seljak, s kojim sam razgovarao, ne zna, što je »plug«, nego prlj. Ogledao sam kuću i gospodarstvo toga seljaka i pošao s njim na tavan, gdje je slagao duhan, što ga je uzgojio za vladu. Razgovarao sam s njim oko jednu uru. Vrijedno je zabilježiti: on zna, da je »srb« (misli dakako vjeru), ali ne zna, što je to »pravoslavni«. Ja sam htio znati, koje je vjere, pa ga upitam: je li pravoslavni. Nije razumio. Onda sam mu razložio i pitao ga: je li turčin, ili katolik (ja se ne sjećam, da sam gdje čuo za »latine«). Na to mi odgovori, da je »srb«. Kasnije mi je pripovijedao, da je kod njega bio jedan gospodin iz Mostara, koji je također, »kako ti kažeš, preoslavni«.
U veče 29./7. bio sam u Mostaru, a sutra dan krenem kolima u Blagaj, k župniku don-Franu Milićeviću...Kod don-Frana radio u vrtu momak Turčin, njeki Mehmed Jašarević. Došao gore na krilo, da se pogodi. Za čas se uhvatio sa starom: rekao joj, neka ona ide u vrt i neka kopa: »osvojilo te — veli — gospodstvo«. — »Da nije — odvrati stara — ne bi ti kopao, nego ja.« Namjerio se — mislim ja — grubi brus na dobru kosu. Ali ova prispodoba nije ovdje na svome mjestu. Ovo kreševo nema izvora u antagonizmu temperamenata niti u ličnim interesima, nego je tu iz svake riječi bilo jasno, da je to jedna od zadnjih — hvala Bogu! — epizoda u borbi dvaju svijetova. Kad Mehmed nije ništa više mogao da odvrati (a nije glup), reče: »Turske je zemlje više nego vlaške.« — »Pa što si došao da kopaš vlašku zemlju? Idi, pa kopaj tursku!« I zamukao je.
Kad sam ono po drugi put išao na vrelo Bune, nađem u grmlju dva seljaka iz Nevesinja. Pravili su metle od šiblja. Sjednem k njima na travu i ponudim im, da zapalimo. Ovi ne znadu ni da su »Srbi«, ni »preoslavni«; znadu, da nijesu Turci, a za katolike ne znaju, kao ni za »latine«. Znadu, da imadu popa, a kad su mi rekli, da ima bradu, onda sam tek bio na čistu.
Došavši u Varcar-Vakuf, skoro sam našao g. Pavla Stipančića, trgovca, s kojim sam još pred podne odjahao ka g. Muhamed-begu Kulinoviću u Šehovce (40 km). Kad smo već o svačem »eglen besidili«, Mustaj-beg se njekako zamisli, pa me upita: »Čuj! Moj Muhamed kaže, da je Hrvat. I ja bih bio, samo ne znam, što je to. Ja se bojim, da ne bude i gore. Reci mi ti pravo, što je to«. I rekao sam mu, što sam najbolje znao, i on je to pomno slušao i napokon uzdahnuo: »Ah, još bih ja mogao! (i zasuče rukave). Ali ja znam, da će biti, kako je i do sad bilo, da će prva naša puška puknuti...Ne mogu, a i ne treba, da sve kažem, što sam još čuo od njega i vidio oko njega. Kad me je ono pitao za Hrvate, rekao sam mu, da se čudim, što je zaboravio to ime: »ta ovo je — rekoh bila Hrvatska prije tri sta i toliko godina.« A on mi odvrati: »A što ti mi znamo! Ja znam, da sam turčin, pa eto!«
O svom boravku u Duvnu spomenut ću..Kad sam ja i jednim i drugima pripovijedao, što sam vidio ovdje ili ondje u Turaka, oni su zijajući slušali, kao da im pripovijedam o dalekim stranama svijeta. Ja sam se tomu čudio: oni ne znadu o svojoj okolini upravo ništa, — osim o svojim suvjernicima. Bio sam n. pr. s njekoliko mlađih fratara, koji u svom vijeku nijesu razgovarali s Turčinom, kamo li s hodžom, a u kući turskoj ne znam, je li i jedan bio od onih, s kojima sam razgovarao.
... Među ostalim pitao sam ga i za propovjedaonicu, što sam je vidio u džamiji: »Tu ti ja — veli — vas govorim«. — »Pa de mi reci, kako ti to radiš«. — »Uzmem ćitab, pa učim: jednu rič iz ćitaba, jednu rič hrvatski. Ali n' umim ti ja svaku rič proštiti, nisam ja učevan čovik. Zato bi najbolje bilo, da se sav vas govori hrvatski. I u mejtefu bi bolje bilo, da je sve hrvatski«.
