Један теоријски оквир за разматрање идентитета људких заједница.
Колаковски сматра да се питање идентитета људских заједница (нација, цркви, партија, универзитета...) може разматрати по аналогији са индивидуалним идентитетом.
Колаковски сматра да су чиниоци индивидуалног идентитета:
• душа (као нематеријално начело)
• тело,
• сећање
• антиципација (оријентација на будућност)
• почетак трајања у времену и простору.
Интересантно, када говори о промени националног идентитета кроз време, опет говори кроз аналогију- са променом језика кроз време. Узима за пример француски језик и каже следеће: може се пратити савремени француски језик уназад до Монтења (16 век), па и пре тога, али у једном тренутку у прошлости откривамо да нема француског језика, него постоји латински језик.
Мислим да ће свако ко буде слушао пример пра-словенског језика реконструисаног лингвистима на јутјубу (а то је 2-3 век нове ере; иначе, пра-словенски тако реконструисан да се на њему може и писати и разговарати) - закључити да га не разуме, и да нимало није налик савременом српском језику.
У овој табели је сажетак његовог разматрања. Свако може, по својој вољи, конкретно размотрити предложене чиниоце идентитета.
С обзиром на честу (шизоидну)!? појаву на форуму у последње време да појединци траже свој идентитет кроз генетику и/или "прохујалу са вихором"- историју и, на основу тога, желе да успоставе ретро-идентитет - кроз тобожњи биолошко-територијални континуитет, чиме одбијају садашњи идентитет и своје непосредне претке и покушавају представити се неким другим, покушао сам да применим, уз помоћ ЏПТ-а, модел Колаковског за кратку анализу колективног идентитета народа у нашем окружењу и Европи, који, чини ми се, имају највише проблема гледе идентитета:
Полазећи од модела предложеног Колаковским који препознаје пет чинилаца националног идентитета — Рођење, Тело, Душа, Историјско Сећање и Антиципација (по аналогији са индивидуалним идентитетом који свако од нас носи) — можемо пробати да сагледамо како се идентитет развија кроз историју.
Посебно важан аспект је чинилац "Рођење", који не смемо схватити као пуку појаву државности или помен у историји, већ као тренутак када заједница (родовска, племенска) развија свесну слику о себи као колективу - народу (нацији).Претходне фазе -до појаве колективне организације или државе можемо назвати националним детињством — заједница постоји, има физичко присуство и друштвену структуру, али без кохерентне самосвести.
🇷🇸 Срби
Рођење: Иако су Срби на Балкану присутни од 7. века и имали владарске лозе попут Вишеславића- Властимировића и Војиславића, колективна национална свест се стабилизује тек са Немањићима. Тада настаје и СПЦ, први озбиљни културни и духовни оквир народа. Косовска битка добија статус метафизичког „новог крштења“ — симболичког рођења народа кроз страдање.
Тело: Западни Балкан -Динарски простор, брдско- планинске области, долина Мораве, Источна Србија, КиМ; генетски сплав Словена и пред-словенског становништва настао у раном средњем веку, по досељавању Словена на Балкан. Манастири и цркве СПЦ-а на простору где живи српски народ. Српски језик, артикулисан кроз црквенословенско наслеђе, српски народни језик и Вукову реформу, везан је углавном за ћирилицу као визуелно тело културе. Традиционална материјална култура се изражава у дрвеној и каменој архитектури, српској ношњи, гуслама, Слави, славском колачу, ракију. Модерна култура се базира на масовној култури - поп-музици, успесима у спорту...
Душа: Косовски мит, Светосавље, Епска народна поезија, култ жртве. Српска душа се не мири са реалношћу — она је есхатолошка, верује у правду која се не мери историјским победама, већ моралним изборима.
Историјско Сећање: Српско сећање је историја у борби — од Косовске битке, преко Сеоба, устанака против Османлија, политичка борбе за независност од Османске царавине, Балканских ратова, великих победа, трагедије и васкрса у Првом светском рату, страдање и грађански рат 1941-1945, рата са НАТО-ом, до Кошара. Мит и историја, истина, полуистина и легенда - нису раздвојени већ су испреплетени, што је са становишта историјског сећања -безначајно. Фолклор, црквене хронике и народна поезија носе историјски наратив више него академска историографија.
Антиципација: Будућност је често пројектована као повратак изгубљене величине — “биће што је некад било”. Ту је и перманентна анксиозност: геополитичка, демографска, културна. Српска пројекција будућности често има више везе са метафизиком него са стратегијом.
🇲🇰 Македонци
Рођење: Рано присуство словенских племена и Самуилова држава није довело до трајне самосвести. Тек 1944. године, у оквиру југословенског пројекта, долази до формализације македонске нације: језик, институције, црквена аутономија. Антички мит о Александру Македонском и македонски аутохтонизам се додају у последљње време као компензациони наратив.
Тело: Простор Вардарске долине, мешана генетска слика - мешавина предсловенског становништва и Словена. Језик је стандардизован на основу источних дијалеката, а писмо ћирилично. Традиционална народна материјална култура има и словенске и балканско-оријенталне елементе.
Душа: Душа Македонаца је у сталној изградњи — тражи темеље. Она се брани од негирања, гради кроз разликовање, нарочито према Бугарима и Србима.
Историјско сећање: Илинденски устанак, ВМРО, Тито — то је постоље памћења. Сећање често функционише као политички штит, а не као саморефлексија.
Антиципација: Будућност се види у признању и стабилности. Улазак у ЕУ се схвата као „идентитетска потврда“, а не само економски циљ.
