" Другачији је био келтски елеменат који је такође продирао у етничке и расне слојеве из којих је поникао данашњи југословенски човек. Према Илиру, као и према тешком Герману, Келт је био лакши, покретнији, више медитеранац.
Тај некад врло распрострањени етнички тип живи још данас асимилован у најдубљим ћелијама извесних народа, нарочито Француза и Ираца, иначе само још у неколико очуваних фрагмената. После велике провале Келта у IV веку налазимо и на Балкану Келто-Илире, тако да је тешко једне разликовати од других (Јаподи су н.пр. били келтизовано илирско племе) — слично као што се на источној страни Балкана стапају Трачани и Скити. После своје преисториске културне епохе Келти се појављују на широком подручју средње Европе као помало медитеранизовани и урбанизовани културни тип који је морао далеко да узмакне пред сировим и рустикалним Германима. На Балкану могли су својим медитеранским елементом и извесним културним сродством са латинизмом (Л. Франц!) да постану посредни медиј за бржу романизацију Илирика. Као медитеранце карактерише старе Келте и познати преисторик Хернес: „Витешки народ, нагао, пустолован, борбен, хвалисав, речит, љубитељ сјаја и блиставила. Зато су и били смели завојевачи или бар храбри најамници у туђој војсци"! — углавном данашњи јужни Французи. Видели смо како је Фује у својој „Психологији француског народа" насликао темпераменат и пенушавост античких Гала, тог етничког темељног слоја данашњег француског народа.
Н. Жупанич сматра да је келтске пенушаве природе, лаке сангвинике и друштвене ведрине, остало понајвише у темпераменту панонског словеначког типа. Можда би се исто могло казати и за хрватско-кајкавску варијанту. "
" У том нордиско-балканско-малоазиском амалгаму разазнају се главии првобитни елементи и слојеви, у разним нијансама и степенима, од северозапада према југоистоку југословенске етничке територије. Аутохтони балкански тип избија у тој комбинацији најјаче, слично као у Француза келтски или у Шпанаца иберски. Нордиски траг — са својим прасловенским, северњачким, елементом губи се на дубљем Балкану све више на старобалканском и медитеранском животном тлу.
Доласком на Балкан Југословени су претрпели дубоке трансформације у телесном и душевном погледу. Према степену и нијансама те трансформације можемо да разликујемо: претежно северњачко словенски тип на северном и северозападном, панонском, окрајку, прасловенском типу релативно најближи — и јужнији, балканско-словенски у којем је старобалканска, трако-илирска подлога — са преисториским медитеранским и малоазиским компонентама — избила најснажније и у току средњег века створила један нови расни и психички тип — балканског, динарског Југословена. "